ВЕСТИ ИЗ БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ  


  
NAZAD NA OSNOVNU STRANICU > > >
 


ВЕСТИ бр. 103 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 102 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 101 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 100 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 99 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 98 можете погледати у дигиталној БМС


ВЕСТИ бр. 97 можете погледати у дигиталној БМС

VESTI br. 96  > > >

ВЕСТИ бр. 96 можете преузети у PDF формату
(2,5 Mb)

ВЕСТИ бр. 95 можете прегледати у дигиталноj БМС


Четвртак, 9. jул у 19 сати

VESTI br. 94  > > >

ВЕСТИ бр. 94 можете прегледати у дигиталноj БМС

VESTI br. 93  > > >

ВЕСТИ бр. 93 можете прегледати у дигиталноj БМС

VESTI br. 92  > > >

ВЕСТИ бр. 92 можете преузети у PDF формату
(2 Mb)

VESTI br. 91  > > >

ВЕСТИ бр. 91 можете преузети у PDF формату
(1,4 Mb)

VESTI br. 90  > > >

ВЕСТИ бр. 90 можете преузети у PDF формату
(1 Mb)

VESTI br. 89  > > >

ВЕСТИ бр. 89 можете преузети у PDF формату
(5 Mb)

VESTI br. 88  > > >

ВЕСТИ бр. 88 можете преузети у PDF формату (3,2 Mb)

VESTI br. 87  > > >

ВЕСТИ бр. 87 можете преузети у PDF формату (2,2 Mb)

VESTI br. 86  > > >

ВЕСТИ бр. 86 можете преузети у PDF формату (1,8 Mb)

VESTI br. 85  > > >

ВЕСТИ бр. 85 можете преузети у PDF формату (1,6 Mb)

VESTI br. 84  > > >

ВЕСТИ бр. 84 можете преузети у PDF формату (1,6 Mb)

VESTI br. 83  > > >

ВЕСТИ бр. 83 можете преузети у PDF формату (1,7 Mb)

VESTI br. 82  > > >

ВЕСТИ бр. 82 можете преузети у PDF формату (3,1 Mb)

VESTI br. 81  > > >

ВЕСТИ бр. 81 можете преузети у PDF формату (1.5 Mb)

VESTI br. 80  > > >

ВЕСТИ бр. 80 можете преузети у PDF формату (1.47 Mb)

VESTI br. 79  > > >

ВЕСТИ бр. 79 можете преузети у PDF формату (1.26 Mb)

VESTI br. 78  > > >

ВЕСТИ бр. 78 можете преузети у PDF формату (6.84 Mb)

VESTI br. 77  > > >

ВЕСТИ бр. 77 можете преузети у PDF формату (1.16 Mb)

 


Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Јелена Пилиповић. Трибина је заказана за четвртак, 19. октобар 2017, у 19 часова, у свечаној сали Матице српске.
Јелена Пилиповић (Београд, 1972) предаје на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, на коме је стекла звање магистра тезом Панпоетизација – поетолошко одређење појма и његова примена у идиличној књижевности, као и доктора наука дисертацијом Платонова мисао као градитељски принцип Вергилијевог дела. Постдокторско истраживање на Институту за антропологију и историју античких светова у Паризу приведено је крају радом Трансфигурације ероса – многоликост феномена љубави у Сапфиној поезији (Les transfigurations de l'éros – le polymorphisme du phénomène d'amour dans la poésie de Sappho). Објавила је монографије Орфејев век (2005), Locus amoris: дијалошко читање Сапфине поезије (2014), Ка лепоти: еротолошко читање Сапфине поезије (2016), као и многобројне научне радове на српском, енглеском и француском језику. Добитница је Истраживачке награде града Париза (2012) и Награде „Никола Милошевић“ за најбољу књигу у области теорије књижевности и уметности, филозофије и естетике (2017).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ

Поводом обележавања 300 година од рођења Марије Терезије (Беч, 1717 – Беч, 1780) аустријске надвојвоткиње, угарске и чешке краљице и римско-немачке царице, а у оквиру кампање Аустрија чита. Место сусрета: библиотека коју организује Савез библиотека Аустрије, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу. Поставка, коју чини избор литературе о Марији Терезији, може се погледати од 16. до 21. октобра 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Штефанија Маћко и Марија Ваш, уредник Селимир Радуловић.

Марија Терезија рођена је у Бечу 1717. године као ћерка Карла VI и Елизабете Кристине фон Брауншвајг. Након очеве смрти 1740. године као аустријска надвојвоткиња наследила је угарску и чешку краљевску круну. Удајом за Франца I постала је царица Светог римског царства немачког народа. Имала је шеснаесторо деце. Водила је апсолутистичку политику и спроводила је многе реформе из области финансија, привреде, грађанског права, образовања, медицине и црквене политике. У току њене владавине вођени су Рат за аустријско наслеђе и Седмогодишњи рат.

Умрла је у Бечу 1780. године. Сахрањена је у породичној гробници у Капуцинској крипти у Бечу.
ИЗЛОЖБА О ИВИ АНДРИЋУ

Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Иве Андрића (Долац, 1892 – Београд, 1975), добитника Нобелове награде за књижевност, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Иве Андрића и литературе о њему, може се погледати од 6. октобра до 6. новембра 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Даниела Кермеци и Марија Ваш, уредник Селимир Радуловић.

Иво Андрић рођен је у Долцу код Травника 1892. године. Детињство је провео у Вишеграду, а гимназију завршио у Сарајеву. Словенске књижевности и историју студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Прву песму у прози У сумрак објавио је у Босанској вили 1911. године, а у наредним годинама излазе песничке збирке Ex ponto (1918) и Немири (1920). Успешну дипломатску каријеру која траје од 1920. до 1941. започиње у Риму, а наставља у конзулатима у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Све до краја Другог светског рата важио је за писца приповедака и новела. Међутим, 1945. године излазе три његова романа (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица) и из темеља мењају слику о писцу. Проклету авлију објављује 1954. у Матици српској, а роман Омер-паша Латас излази постхумно (1976). Дела Иве Андрића превођена су готово на све европске језике и у многим земљама Африке и Азије.

Нобелова награда за књижевност додељена му је 1961. у Стокхолму. На церемонији се захвалио беседом О причи и причању.

Умро је у Београду 1975. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Миломир Степић. Трибина је заказана за четвртак, 21. септембар 2017, у 19 часова, у свечаној сали Матице српске.
Миломир Степић је рођен 1959. године у Београду. На Географском факултету је дипломирао, магистрирао, докторирао и предавао до 2008. године. На Факултету за међународну економију био је редовни професор од 2008. до 2012. године, где је предавао групу економско-географских, политичко-географских и геополитичких предмета. Од 2012. године је научни саветник на Институту за политичке студије. Као хонорарни и гостујући професор предавао је или предаје на Економском факултету, Факултету политичких наука, Геоекономском факултету, Војној академији и Дипломатској академији Министарства спољних послова. Био је продекан за науку Географског факултета и стални сарадник некадашњег Института за геополитичке студије. Члан је српског географског друштва, Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ и редакција научних часописа Национални интерес и Косовско-метохијски зборник.
Бави се теоријском геополитиком и геополитиком Балкана. Објавио је бројне научне и стручне радове, серије етничких карата простора бивших југословенских република, средњошколске и универзитетске уџбенике, енциклопедијске одреднице и поглавља у монографијама на српском, руском и енглеском језику. Написао је књиге Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (на српском и грчком језику као коаутор),  Косово и Метохија политичко-географске и геополитичке перспективе, У вртлогу балканизације, Југоисток Србијеконтинуитет кризе и могући исходи (на српском и енглеском језику као коаутор), Српско питање – геополитичко питање, Природни потенцијали и деградиране површине општине Обреновац (коаутор), Косово и Метохија – постмодерни геополитички експерименти и Геополитика неоевроазијатства – позиција српских земаља. Прошле године објавио је књигу Геополитика: идеје, теорије и концепције, која се сматра првим целовитим уџбеником геополитике код нас.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ДОДЕЛА НАГРАДЕ "СРЕТЕН МАРИЋ"

Угледна награда Сретен Марићуручена је у петак, 15. септембра 2017. године, у свечаној сали Матице српске. За 2015. и 2016. годину добитници су проф. др Мирко Зуровац за књигу Идеја естетике, и проф. др Драган Проле за књигу Појавеодсутног.

Присутне је поздравио управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, а у име Жирија за доделу награде Сретен Марићговорио је проф. др Гојко Тешић. Један од овогодишњих лауреата, Драган Проле, обратио се публици беседом о лику и делу Сретена Марића, а део његовог излагања био је посвећен и библиотеци Сретена Марића, која се као посебна целина чува у Библиотеци Матице српске.

Додели су присуствовале и заменик председника Општине Косјерић, Гордана Јосиповић, и Катарина де Леобарди, кћерка Сретена Марића, која је један од чланова Жирија.

Награду Сретен Марићустановиле су Библиотека Матице српске и Општина Косјерић, а додељује се сваке друге године од 2005, за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије у претходне две године.


ИЗЛОЖБА О ЛУИЂИЈУ ПИРАНДЕЛУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Луиђија Пирандела (1867-1936), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Луиђија Пирандела, као и литературе о њему, може се погледати од 8. септембра до 5. октобра 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Оливера Михајловић и Иванка Клајн, а уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на сајту www.bms.rs.

Луиђи Пирандело, италијански песник, новелиста, романописац и драматург, рођен је 28. јуна 1867. године на Сицилији. Образовање је стекао у Палерму, Риму и Бону, где је одбранио докторску дисертацију и где jе почео да објављује прве песме. У Италију се вратио 1890. године и од тада се појављује у новинарском и књижевном животу Рима.

Осим песама, објавио је 246 новела, 7 романа и 44 драме. Најпознатији роман му је Покојни Матија Паскал, који му је донео светску славу. Највећи допринос светској књижевности дао је својим позоришним делима, а најчувенија дела овог жанра су Шест лица траже писца и Хенрик IV.

Основао је властито Уметничко  позориште у ком је био импресарио и драматург. Турнеје тог позоришта по Европи и Америци су биле успешне, а према његовим романима снимљени су филмови у Италији и у Холивуду.

У Паризу је примио Легију части, а 1934. године је добио Нобелову награду за књижевност.

Умро је у Риму 10. децембра 1936. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Рајна Драгићевић. Трибина је заказана за четвртак, 7. септембар 2017, у 19 часова, у aтријуму Библиотеке Матице српске.

Рајна Драгићевић је доктор лингвистичких наука и редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета Универзитета у Београду. Бави се лексикологијом, творбом речи и лингвокултурологијом савременог српског језика.

Рођена је у Кикинди 1968. године. Дипломирала је 1991. године на Групи за српски језик са општом лингвистиком Филолошког факултета у Београду, магистрирала је 1993. године, а докторирала 1999. године, на истом факултету. Тема њеног доктората гласи: Творбена и семантичка анализа придева који означавају људске особине.

Аутор је око 200 радова, међу којима су четири монографије: Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику, творбена и семантичка анализа, Лексикологија српског језика, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Лексикологија и граматика у школи. Лексикографски рад Рајне Драгићевић обележавају коауторства у изради четири речника: Асоцијативни речник српског језика, Обратни асоцијативни речник, Семантичко-деривациони речник, Речник српскога језика. Уредила је колективну монографију Савремена српска лексикографија у теорији и пракси. Написала је и неколико уџбеника за српски језик и језичку културу за основну школу.

Два пута је награђивана наградом Павле Ивић. Године 2005. са групом аутора награђена је наградом Стојан Новаковић за уџбенички комплет за српски језик за 4. разред основне школе. Добитник је Доситејеве повеље за стваралачки допринос развоју образовања, науке и културе, 2014. године.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАРИЈИ СКЛОДОВСКОЈ КИРИ

Поводом обележавања 150 година од рођења физичарке и хемичарке Марије Склодовске Кири (Варшава, 1867 – Саланш, 1934), једине жене која је до данас Нобелову награду добила два пута, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор литературе о Марији Кири, може се погледати од 11. августа до 7. септембра 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Иако рођена у Пољској, Марија Склодовска Кири већи део живота провела је у Француској где је истраживањима из физике и хемије започела научну каријеру. У њена највећа достигнућа спадају: рад на теорији радиоактивности и техникама раздвајања радиоактивних изотопа, као и откриће два нова хемијска елемента – радијума и полонијума. Под њеним личним надзором спровођена су, прва у свету, истраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Током Првог светског рата посветила се развоју медицинске примене радиографије (осмислила је возило које је служило за радиографисање које је лично довозила до линије фронта да помогне рањеним француским војницима).

Двострука је добитница Нобелове награде, први пут 1903. године из физике, заједно са мужем Пјером Киријем (са којим је имала две ћерке – Еву Кири и Ирену Жолио Кири) и Анријем Бекерелом, за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемије, за откриће радијума и полонијума, те за изоловање радијума и проучавање природе тог елемента и његових једињења.

Марија Кири је цео свој живот посветила науци, мужу и ћеркама. Од 1914.  године до смрти била је директор Института за радијум у Паризу (који данас носи њеном име) и тај период живота посветила је ширењу мреже радиолошких установа, здравствених институција, помажући многа научна друштва и студенте.

Марија Кири умрла је 4. јула 1934. године од последица дугогодишње изложености високом интензитету радиоактивности.
ИЗЛОЖБА О ПЕРСИЈУ БИШУ ШЕЛИЈУ

Поводом обележавања 225 година од рођења Персија Биша Шелија (1792-1822), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Перисја Шелија као и литературе о њему, се може погледати од 14. јула до 10. августа 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Оливера Михајловић и Иванка Клајн, а уредник Селимир Радуловић.

Перси Биш Шели, један од најзначајнијих песника енглеског романтизма, рођен је у августу 1792. године у Хоршаму, у покрајини Сасекс. Био је романтичарски слободоуман, борац против традиције, повластица и тираније. У енглеску поезију свога времена унео је ноту слободе и духовне смелости. Његов кратак живот био је испуњен честим сеобама и неизбежним сукобима. Заувек напушта Енглеску 1818. године и одлази у Италију, где га је јула 1882. године, са непуних 30 година, задесила смрт у таласима Тиренског мора.

Аутор је надахнутих лирских песама: Облак, Ода западном ветру, Шеви, драмске песме Ослобођени Прометеј, памфлета Филозофски поглед на реформу, драме у неримованом јампском десетерцу Ченчи, елегије Адонис написане у част енглеског песника Џона Китса, аутобиографске исповести Епипсихидион. Шелијев есеј Одбрана поезије представља најбоље изражену романтичарску теорију поезије у Енглеској. У поеми Краљица Маб, коју је написао када је имао 21 годину, изразио је револиционарно осећање против владара, свештеника и политичара, а спев Побуна ислама говори о нади у бољу будућност људског рода. У пролеће 1822. године почиње да пише поему Тријумф живота која ће остати недовршена.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити академик Зоран Ковачевић. Трибина је заказана за четвртак, 22. јун 2017, у 19 часова, у aтријуму Библиотеке Матице српске.



Академик Зоран Ковачевић рођен је у месту Попинци, у Срему, 23. септембра 1935. године. Дипломирао је 1962. године на  Медицинском факултету Универзитета у Београду. Након завршених студија изабран је за асистента у Заводу за биохемију  Медицинског факултета у Новом Саду. На истом факултету је 1971. године одбранио докторску дисертацију. Од 1982. године руководилац је Завода за биохемију Клиничког центра у Новом Саду и шеф Катедре за биохемију Медицинског факултета у Новом Саду све до пензионисања 2002. године. Године 1982. изабран је за редовног професора за научну област биохемија. Редовни је члан Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности од 1991. Био је потпредседник Огранка САНУ у Новом Саду од 1998. до 2002, а затим председник од 2002. до 2015. године. Бави се медицинском биохемијом, целуларном биоенергетиком и метаболизмом. Добио је Награду Српског лекарског друштва за научни рад 1993, као и Награду за најцитираније научнике у АП Војводини Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој за 2010. годину.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА - 250 година ШТАМПАНОГ ИЗДАЊА ЕПИТОМА ДИОНИСИЈА НОВАКОВИЋА
(Венеција, Штампарија Димитрија Теодосија, 1767)

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 250 година штампаног издања Епитома Дионисија Новаковића, отиснутог у Венецији, у Штампарији Димитрија Теодосија, 1767. године. Електронски каталог изложбе садржи опис штампаних издања, преписе и литературу са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке од 16. јуна до 13. јула 2017. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Аутор Епитома Дионисије Новаковић рођен је 1705. или 1706. у свештеничкој породици. Као могућа места његовог рођења наводе се Бока Которска или околина Книна. Замонашио се у манастиру Савина у Боки Которској. Свестан да су за добре школе неопходни образовани учитељи, митрополит Вићентије Јовановић шаље га у Кијев на даље образовање. У Кијевској духовној академији Дионисије Новаковић је боравио од 1726. до 1737. године. Након повратка из Русије постаје наставник латинско-словенске „Рождествено-богородичне” школе бачког епископа Висариона Павловића (1731–1756) у Петроварадинском Шанцу (Новом Саду). Око 1741. школа је прерасла у више филозофско-богословско училиште „Collegium Vissariono-Pavlowicsianum Petrovaradinense” или је Колегиј отворен посебно, поред већ постојеће те школе. Новосадски колегиј сматра се првом високом школом и зачетком универзитетске наставе код Срба. Као професор и префект Духовног колегија, Дионисије Новаковић саставио је приручнике за предавања – Епитом и Пропедију, а аутор је и других дела. У овом училишту уџбеници су диктирани или преписивани. Диктирање уџбеника је метод преузет из Кијевске академије. Дионисије Новаковић је био будимски епископ од 1749. до 1767. са седиштем у Сентандреји. Умро је 8. децембра 1767, а сахрањен је у сентандрејској Саборној цркви.

Епитом или Краткаја сказанија свјаштенаго храма, риз јего и в њем совершајемија Божественија литургији со окрестностми јеја чрез краткија вопроси и отвјети састављен је 1741. Намењен је образовању парохијског свештенства и манастирског монаштва. Појам епитом означава скраћивање, резимирање веће целине или, како га је аутор овог дела у предговору објаснио: скраћење великих стваричија је намена да га читатељ „прими, чита и памти”. Иако је назван „првом литургиком код Срба”, он то није у класичном смислу речи. Епитом Дионисија Новаковића припада богословко-литерарном жанру литургијских тумачења или коментара.

Први пут је штампан 1767. у Штампарији Димитрија Теодосија у Венецији. Објављен је анонимно. Предговор је потписан иницијалима Д. Н. На насловној страни на месту за импресум стоји Сочињен... 1741. Није назначено ни место, ни штампарија, ни година. Место и годину навео је касније Захарија Орфелин, штампарију Павле Соларић, а Јосиф Шафарик је разрешио иницијале писца Дионисија Новаковића. Друго издање из 1783. је непоуздано. Познато је само по чланку Димитрија Руварца о Дионисију Новаковићу. Треће издање штампано је 1805. у Будиму у Штампарији Мађарског краљевског универзитета.

Рукописни примерци Епитома настајали су по диктату за време предавања или су преписивани. Преписи се јављају и пре и после штампаних издања. На изложби су представљена два преписа из Библиотеке Матице српске: препис Стефана Марковића, у књизи Вопроси и отвјети о божественом храмје (Зборник), Сремски Карловци, 1750. година (РР I 77) и Епитом у препису Јована Костића, 1764. година (РР II 52). За препис Епитома Јована Костића значајно је што се у односу на штампана издања састоји из три целине, а не две, а садржај је исти као и штампаних издања. Оба преписа Библиотеке Матице српске имају завршетак И сија убо..., који изостаје у штампаним издањима. На изложби су представљене и копије преписа Епитома Дионисија Новаковића из других библиотека у БМС (збирка микрофилмова и збирка фотографија).

Епитом Дионисија Новаковића заузима посебно место као први српски оригинални уџбеник и као најчешће преписивана српска књига у 18. и првим деценијама 19. века.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити Драгољуб Којчић. Трибина је заказана за четвртак, 8. јун 2017, у 19 часова, у aтријуму Библиотеке Матице српске.



Којчић је рођен 1954. године. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Бави се политичком филозофијом и политичком теоријом. Проучава филозофију религије, нарочито судбину Коптске православне цркве. Аутор је студија на тему либерализма, књиге Стрела времена и хоризонт слободе, као и монографије Дамјан Ђаков. 1990. је покренуо лист за политику, културу и економију Држава. Учествовао је у оснивању Института за геополитичке студије 1996. и био уредник у Српском књижевном гласнику. Био је заменик министра у Министарству за везе са Србима ван Србије, од 2004. до 2007. посланик у Скупштини Србије, а истовремено и на челу Завода за унапређење образовања и васпитања. Утемељивач је магазина Зенит. Актуелни је директор Завода за уџбенике у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити академик Душан Ковачевић. Трибина је заказана за петак, 2. јун 2017, у 19 часова, у aтријуму Библиотеке Матице српске.



Српски драмски писац, сценариста, професор, редитељ, дипломата и академик Душан Ковачевић рођен је у Мрђеновцу код Шапца 1948. године. Гимназију је завршио у Новом Саду 1968. године. На Академији за позориште, филм, радио и телевизију студирао је у Београду, где је дипломирао драматургију 1973. године. Од те године је члан Удружења књижевника Србије.
На Tелевизији Београд је радио као драматург од завршетка студија па до 1978. године. На Факултету драмских уметности у Београду у звању доцента предаје од 1986. до 1988. Од 1998. године директор је Звездара театра у Београду.  У октобру 2000. изабран је за дописног члана, а редован члан САНУ постаје 2009. године. Амбасадор Србије и Црне Горе, односно Србије у Португалу био је од 2005. до  2006. године. Члан је  Крунског Савета Александра Карађорђевића. Ожењен је, има сина и кћерку. Живи и ради у Београду.
Душан Ковачевић је аутор бројних драмских дела, која чине део српског културног идентитета, као што су Маратонци трче почасни круг, Радован III, Ко то тамо пева, Сабирни центар, Професионалац, Балкански шпијун. Драме су му преведене на 22 језика и изводе се широм света.
Само у београдским професионалним позориштима одиграно је преко 2.500 представа које је гледало више од милион и по гледалаца. Написао је сценарио за Кустуричин филм Подземље, који је касније прерадио у роман. Режирао је филмове Балкански шпијун и Професионалац.
Добитник је бројних признања и награда, међу којима су и две награде „Grand Prix“ за сценарија филмова Балкански шпијун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу; „Чаплинова награда“ у Вевеју за филм Ко то тамо пева; „Златна палма“ на Канском фестивалу за Подземље.
Филм Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм југословенске кинематографије настао од 1945. до 1995. Ту су и Награда „Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири, Награда„Зоран Радмиловић“ за животно дело, Награда „Борисав Станковић“ за животно дело и „Златни крст кнеза Лазара“.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Задовољство нам је да вас обавестимо да се у четвртак, 25. маја 2017. године, наставља трибина Савремени човек и савремени свет, коју заједнички организују Матица српска и Библиотека Матице српске. Први гост у оквиру трећег циклуса биће Владимир Пиштало, а почетак је заказан за 19 часова у Свечаној сали Матице српске.



Владимир Пиштало је српски књижевник рођен у Сарајеву 1960. године. Oдрастао је у Мостару, Краљеву и Београду, а у Сједињене Америчке Државе се иселио 1993. године. Пре тога је радио као новинар за недељник Време. Завршио је Правни факултет у Београду, а докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД на теми вишеструког идентитета српских исељеника – српском, америчком и југословенском. Ради на Бекер колеџу, у Вустеру, Масачусетс, где предаје светску и америчку историју.
Објавио је књиге поетске прозе Сликовница (1981), Ноћи (1986), Манифести (1986) и Крај века (1990); новелу Корто Малтезе (1987); збирке прича Витраж у сећању (1994), Приче из целог света (1997); биографију Александра Македонског Александрида (1999), као и романе Миленијум у Београду (2000), О чуду (2002), Тесла, младост (2006),Tесла, портрет међу маскама (2008), и Венеција (2011).
За роман Тесла, портрет међу маскама добио је „Нинову награду“ за најбољи роман у 2008. години. Ова књига била је две године међу најтраженијим књигама у српским књижарама и библиотекама. Француски превод романа Миленијум у Београду био је у најужем избору за престижну Награду „Фемина“ за најбољи роман преведен на француски језик.
Као преводилац, добио је Награду „Милош Ђурић“ за превод поезије Чарлса Симића. Нека од његових дела налазе се у читанкама за основну школу и гимназију у Србији, а доживела су и бројне преводе на више светских језика.
Почетком јуна у издавачкој кући „Агора“ биће објављен нови роман Владимира Пиштала под насловом Сунце овог дана : писмо Андрићу.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења Милутина Бојића (1892-1917), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Милутина Бојића и литературе о њему, може се погледати од 19. маја до 15. јуна 2017. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на сајту www.bms.rs.

Милутин Бојић, песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар рођен је 1892. године у Београду где се и школовао. Био је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Био је део избегличке колоне која се повлачила преко Албаније. Преминуо је од туберкулозе, у Солуну 8. новембра 1917 године. Сахрањен је на војном гробљу Зејтинлик. Крајем лета 1922. године песникови посмртни остаци пренесени су у Београд.

У вишим разредима гимназије почиње да пише и објављује своје прве песме. Објавио је збирке песама Песме (1914), затим спев Каин и збирку песама  Песме бола и поноса . Из ове збирке је и песма Плава гробница посвећена страдању српских ратника. Написао је и две драме: Краљева јесен и Урошева женидба  као и велики број књижевних и позоришних приказа. Јован Скерлић га је подржао похвалном критиком 1914. године.
МОЛИЈЕРОВИ ДАНИ У БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Традиционална књижевна манифестација Француског института „Молијерови дани“ почиње у понедељак, 15. маја, у Библиотеци Матице српске, књижевним сусретом под називом „Идентитети у покрету“. У разговору ће учествовати награђивани француски писци млађе генерације Наташа Апана, Нина Јаржеков и Седрик Гра, а модератор ће бити професор Филозофског факултета у Новом Саду др Павле Секеруш. Пoчетак је заказан за 18 часова, а превод је обезбеђен.

Роману „Тропи насиља“ Наташе Апана ове године додељена је награда France Télévision. Превод њеног претходног романа „До сутра“ објавила је издавачка кућа Clio. Роман „Двоструко држављанство“, француско-мађарске списатељице Нине Јаржеков, освојио je 2016. године престижну награду Prix de Flore, а превод овог романа припрема издавачка кућа Архипелаг. Седрик Гра, писац, путник, авантуриста, велики познавалац земаља бившег Совјетског Савеза, свој први роман „Антрацит“  објавио је 2016. године, а као стипендиста Француског института тренутно борави у Србији.





Манифестација се наставља догађајима у више градова у Србији, а више о програму може се сазнати преко следећег линка:
http://www.institutfrancais.rs/pdf/Molijerovi-dani-2017-program.pdf
ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Библиотека Матице српске је у петак, 28. априла, свечано обележила свој дан. На почетку Свечане академије скупу су се обратили епископ бачки Иринеј, Драган Станић, председник Матице српске, и Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије. Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, одржао је Беседу о књизи и библиотеци. „Дан Библиотеке Матице српске је повлашћени датум српске књиге и српске културе, што је и разумљиво, будући је књига кључ од наше куће, као што је кључ од било које нормалне европске куће“, рекао је управник Радуловић. На Дан Библиотеке уручена је Награда Златна књига Библиотеке Матице српске, коју је ове године добио угледни српски писац и библиотечки посленик Радован Бели Марковић. О добитнику је говорио академик Миро Вуксановић, председник Жирија за доделу ове награде. Овом приликом уручена је и Захвалница Библиотеке Матице српске, чији је добитник Радован Мићић, дугогодишњи библиотекар саветник Библиотеке Матице српске. У културном програму учествовао је хор Гимназије Јован Јовановић Змај и уметник Небојша Дугалић, док је програм водила Исидора Поповић.

Дан Библиотеке одржава се на  датум изузетно значајан у историји Матице српске, као и српске културе у целости, дан када је 1864, из Пеште ка Новом Саду, запловио пароброд Напредак, којим је бечкеречки трговац Јован Форовић пренео целокупну прву јавну научну библиотеку у Срба.






Поводом обележавања 200 година од рођења првог српског литографа и једног од првих српских фотографа, обдареног уметника и изразитог романтичара, Анастаса Јовановића (1817–1899), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Анастаса Јовановића и литературе о њему, може се погледати од 21. априла до 18. маја 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Анастас Јовановић рођен је 1817. године у месту Враца у Бугарској где је стекао основно школско образовање, а потом је школовање наставио у Београду, „код неког учитеља Мише”. Једно време је учио и терзијски занат, а 1832. почео је да ради у Државној штампарији, у словоливници. Године 1834. штампарија је пресељена у Крагујевац, а са њом се тамо одселио и Анастас Јовановић. Учествовао је у штампању првог српског буквара, а будући да је испољио велико умеће код резања слова кнез Милош га је послао у Беч да стиче нова знања на Академији уметности. Похађајући школу цртања Јовановић се упознаје најпре са тајнама литографаије, а затим је међу првима прихватио нов изум – фотографију.

По завршетку студија на бечкој сликарској академији 1846, Анастас Јовановић започео је и свој велики политичко-просветитељски и уметнички подвиг – издавање дела Споменици Србски, монументалне публикације која је у периоду свог излажења у литографијама приказивала личности и догађаје из српске историје. Због слабог одзива публике овај подухват је обустављен после четврте свеске.

Анастас Јовановић се са успехом огледао и у литографији, и у фотографији, и у сликарству, и у примењеној уметности. Највећи део Анастасовог опуса чине портрети. Портретисао је људе из свог окружења, угледне грађане Београда и Беча, чланове владарских породица (био је одани пријатељ и сарадник владарске породице Обреновић). Поред серије портрета кнеза Михаила, познати су његови портрети кнегиње Јулије, Вука Караџића, Доситеја, Мушицког, Његоша, Милице Стојадиновић Српкиње, Илије Гарашанина, Бранка Радичевића, Ђуре Даничића и многих других. Поред портрета, снимао је и делове градова у којима је боравио, мртву природу, разне догађаје, а сачувани су и његови аутопортрети.

Умро је 1899. у Београду, а његова кћи Катарина забележила је његове речи кратко пред смрт: „Штета, штета! Све је било тако интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло.”
ПЕТЕР ХАНДКЕ У БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ



Матицу српску и Библиотеку Матице српске јуче је посетио угледни аустријски књижевник Петер Хандке, коме је пре два дана у оквиру Просефеста у Новом Саду уручена Награда „Милован Видаковић“. Хандкеа су дочекали председник Матице проф. др Драган Станић и управник Библиотеке Селимир Радуловић. У исто време гости Матице и Библиотеке била су српска деца из Ораховца и Велике Хоче, која су се том приликом срела са познатим писцем.



У склопу Међународног фестивала прозе „Просефест“ Библиотека Матице српске је у сарадњи са Културним центром Новог Сада приредила  електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка коју чини избор дела Петера Хандкеа и литературе о њему, може се погледати у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе трајно се чува и доступан је на CD-у у Библиотеци, као и на сајту www.bms.rs

Петер Хандке рођен је 6. децембра 1942. године у Грифену, у Корушкој. Спада међу најугледније и најпревођеније европске ауторе. Године 1961. почиње да студира право у Грацу, али по објављивању првог романа Стршљени напушта студије и прелази у слободне уметнике. Током студирања активно се бавио литерарним стваралаштвом и већ тада је формирао књижевни стил по коме ће остати познат у наредним деценијама. Аутор је великог броја драма, романа, есеја, збирки поезије, путописа, сценарија међу којима су: Голманов страх од пенала, Песме за трагање, Поука планине Сент-Виктор, Безжељна несрећа, Спори повратак кући, Кроз села, Опроштај сањара од Девете земље, Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију, Летњи додатак зимском путовању, Вожња чуном или комад за филм о рату, Кроз сузе питајући, Још једанпут за Тукидида, Кукавице од Велике Хоче, Повест Драгољуба Милановића, Моравска ноћ...
Добитник је свих важнијих награда за књижевност.
ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ РУСКЕ НАЦИОНАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦИ СРПСКОЈ



У петак, 7. априла 2017. године, Матицу српску и Библиотеку Матице српске посетили су Александар Иванович Вислиј, генерални директор Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу и академик Славенко Терзић, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији. Том приликом директори двеју националних библиотека потписали су Споразум о сарадњи. Такође, разговарали су и о оснивању Руске читаонице у Библиотеци Матице српске, односно Српске читаонице у Руској националној библиотеци. Приликом обиласка Библиотеке Матице српске, гости су се упознали са радом Библиотеке и имали су прилику да виде део богатог фонда старе и ретке руске и српске књиге.  Медијима су се обратили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академик Славенко Терзић, амбасадор Републике Србије у Москви, Александар Иванович Вислиј, генерални директор Руске националне библиотеке, академик Миро Вуксановић, председник Управног одбора Библиотеке Матице српске и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.


Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 250 година Аритметике Василија Дамјановића (Новаја серпскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу), прве аритметике на српском језику, отиснуте у Венецији, у Штампарији Димитрија Теодосија, 1767. године. Електронски каталог изложбе садржи опис ове књиге, њен препис из 1790. и литературу са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке од 24. марта до 20. априла 2017. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Писац Аритметике Василије Дамјановић (1734/1735–1792) родом је из Сомбора. Као син велепоседника и капетана сомборске милиције Јована Дамјановића, имао је могућности да се образује, па је похађао Лицеј у Пожуну (Братислава) и студирао у Венецији. Знао је латински, немачки, француски, италијански, грчки, румунски и мађарски језик. У Сомбору се бавио трговином воском и стекао знатан иметак. Био је градски судија у Сомбору и сенатор од 1785. Племићки лист и грбовницу добио је 1782.

У Библиотеци Матице српске постоје два примерка Аритметике Василија Дамјановића: у збирци српских књига 18. века и у Библиотеци Српске православне велике гимназије у Новом Саду.

Постоји и препис књиге, који је начинио Сава Стефановић, калуђер из Модоша (Јаша Томић), 1790.

Аритметика садржи 368 страна текста, 2 стране предговора, 2 стране садржаја и насловну страну. Штампана је црквеном ћирилицом. Чине је два дела која су подељена на поглавља. У првом делу са шест поглавља говори се о писању и изговарању цифри, о бројењу и бројевима, о мерама и новчаним јединицама. У завршним поглављима овог дела објашњава се пет основних рачунских операција, као и правило тројно са целим бројевима и операција са разломцима. У другом делу се у седам поглавља расправља о правилу тројном са разломцима, као и о обрнутом и двоструком правилу тројном, а све је дато и објашњено кроз примере из трговачке праксе.

Намена књиге је била да помогне трговцима у њиховом свакодневном послу, јер највећи део заузимају примери решавања сложених проблема везаних за трговачки посао, а само мањи део обрађује математичке операције са „чистим” бројевима.

У поднаслову књиге каже се „из разних књиг собрано”, што значи да је Дамјановић у састављању своје Аритметике имао узоре, а према анализи садржаја може се претпоставити да је користио приручнике и  уџбенике из окружења на разним језицима.

Аритметика Василија Дамјановића написана је највећим делом на српском народном језику, а присутне су и неке рускословенске одлике. Поред црта које одговарају савременом књижевном језику, она садржи и дијалекатске карактеристике, типичне за војвођанске говоре, језик средине самог писца.

Аритметика Василија Дамјановића заузима посебно место у општој историји науке и културе српског народа, нарочито због тога што је то прва математичка књига објављена на српском језику.
НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ БМС

Библиотека Матице српске објавила је зборник радова са Округлог стола, који је одржан 15. новембра 2016. године, посвећеног делу академика Предрага Пипера, под називом „Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера“. Овај угледни научни радник је први добитник Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“.

Зборник садржи уводне речи Селимира Радуловића и академика Мира Вуксановића, а аутори радова су Рајна Драгићевић, Лука Меденица, Милан Тасић, Душанка Мирић, Милена Јакић, Предраг Обућина, Дара Дамљановић, Душица Грбић, Мирјана Стојисављевић, Митра Рељић, Микита Супрунчук, Здравко Бабић, Јелена Стошић, Станислав Станковић и Неда Павловић. Свој осврт на четири деценије у лингвистици и славистици дао је и сам Предраг Пипер.

РАДОВАНУ БЕЛОМ МАРКОВИЋУ НАГРАДА
ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ


Жири за Награду Златна књига Библиотеке Матице српске (академик Миро Вуксановић, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник) једногласно је прихватио предлог који су поднели и образложили др Радивоје Микић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, и др Марко Недић, секретар Одељења за језик и књижевност Матице српске, и донео одлуку да добитник Награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2017. годину буде Радован Бели Марковић, познати српски писац и успешни библиотечки посленик.

Приповедач и романсијер Радован Бели Марковић рођен је 10. октобра 1947. у Ћелијама. Као управник Градске библиотеке Лајковац, од 1995. до 2000. године, а затим као библиотечки саветник, од 2000. до одласка у пензију 2010. године, својим књижевним радом и културним прегалаштвом веома много је допринео да се име Лајковца и његове Библиотеке крупним словима упише на културну мапу данашње и будуће Србије.

Мало је познатих савремених српских писаца који су као Радован Бели Марковић остали да живе, раде и пишу у завичају и да му укупним стваралаштвом које су му посветили обезбеде изузетан и трајан културни значај.

Награду чини повеља, округли сто о књижевном делу и библиотечком раду добитника и зборник радова са округлог стола. Повеља ће бити уручена на Дан Библиотеке Матице српске, 28. априла 2017. године.

ПОСЕТА МАЈКЛА ДАВЕНПОРТА БМС

Шеф Делегације Европске уније у Републици Србији Мајкл Давенпорт уручио је 2. марта Библиотеци Матице српске донацију од 50 академских књига о јавним политикама ЕУ о праву, економији, безбедности и другим темама.



Амбасадора Давенпорта су поздравили председник Матице српске Драган Станић и управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, који су се захвалили на поклону, истакавши значај Матице српске у културној историји Србије.

Након церемоније уручења, Мајкл Давенпорт је обишао зграду Матице српске и каталог Библиотеке Матице српске, где се упознао са најважнијим тренуцима и личностима у историји Матице и Библиотеке, као и актуелним стањем у двема институцијама.

Донација академских издања Библиотеци Матице српске реализована је кроз пројекат ЕУТЕКА – ЕУ у вашој библиотеци.
Поводом обележавања 200 година од рођења Арања Јаноша (1817–1882), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коју чини избор дела Арања Јаноша и литературе о њему, може се погледати од 24. фебруара до 23. марта 2017. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хајнерман и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе трајно се чува и доступан је на CD-у у Библиотеци, као и на сајту www.bms.rs

Арањ Јанош, мађарски песник, преводилац, естетичар, председник Кишфалудијевог друштва, генерални секретар Мађарске академије наука, рођен је 2. марта 1817. године у Нађсалонти. Школовао се у Дебрецинском реформатском колегијуму, а радио је и као учитељ, путујући глумац, градски подбележник. Од 1851. године професор је мађарског и латинског језика у гимназији у Нађкерешу. Године 1859. Академија га бира за члана и од 1860. живи и ствара у Пешти све до краја живота.

Био је један од најзначајнијих стваралаца мађарске епике у стиху. Као добар познавалац светске књижевности теоријски се бавио питањима естетике и теорије књижевности, а његови преводи Аристофана и Шекспира на мађарски језик су ремек-дела. За његов књижевни развој значајно је пријатељство са Шандором Петефијем. Нека од његових најзначајнијих дела су епски спевови Толдија, Толдијина љубав, Толдијина старост, Отма Мурањ града, историјске баладе Велски барди,  Два пажа Сондијева, Розгоњијева љуба, Владислав V и многа друга.
Јавни позив за предлагање кандидата за награду "Златна књига Библиотеке Матице српске"

Библиотека Матице српске упућује јавни позив појединцима и правним лицима са територије Републике Србије за предлагање кандидата за награду Златна књига Библиотеке Матице српске за 2017. годину.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске додељује се за допринос библиотекарству и библиографском раду истакнутог научника, књижевника или уметника. Награду може добити истакнути научник, књижевник или уметник ако има своју задужбину у Библиотеци Матице српске.

Награду чини повеља и зборник радова са округлог стола о добитнику.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске додељује се 28. априла, на Дан Библиотеке Матице српске.

Предлог за награду мора бити благовремен и образложен са биографијом кандидата и документацијом којом се доказују наводи из предлога.

Предлози се достављају до 10. марта 2017. године, на адресу: Библиотека Матице српске, Ул. Матице српске бр.1, 21104 Нови Сад, са назнаком: За награду Златна књига Библиотеке Матице српске.

Одлуку о додели награде доноси трочлани жири.
Епископ крушевачки Давид биће први овогодишњи говорник на трибини Савремени човек и савремени свет. Трибина ће бити одржана у четвртак, 9. фебруара, у Свечаној сали Библиотеке Матице српске, а почиње у 19 часова.

Епископ крушевачки Давид рођен је 1953. године у Ђураковцу у Метохији. Основну школу похађао је у Истоку, Ђураковцу и Пећи, где је ишао и у гимназију. Богословске студије завршио је на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. Монашки постриг примио је у царској лаври Високи Дечани 1983. године.

Бавио се студијама књижевности на Филолошком факултету у Београду, филмском и телевизијском режијом на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а француску филологију проучавао је на Сорбони.

Докторски рад на догматско-патролошку тему Пневматологија светог Василија Великог одбранио је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2002. године. Доцент на Катедри за хришћанску етику са аскетиком Православног богословског факултета постаје исте године, а затим и предавач на Катедри за аскетско богословље матичног факултета. Са благословом патријарха Павла и надлежног епископа рашко-призренског у Пећкој патријаршији периодично борави од 2000. до 2002. у мисији опстанка православног српског живља на Косову и Метохији, и спасавања црквених светиња и драгоцености епархије рашко-призренске.

Преводи теолошке чланке, студије и књиге са грчког, француског, енглеског и руског језика. Као стручни консултант и коаутор сарађивао је у продукцији документарних филмова и телевизијских емисија и серијала: Буквар православља,  Вероучитељ у кући, Црква и језик, Планета Косово, Каржес – врата Оријента, Жертва, Патријарх Павле – живот по Јеванђељу. Саоснивач је и сценариста филмског студија Наос, при Православном богословском факултету у Београду, као и радио-станице Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке. Учествује у пројекту објављивања сабраних дела патријарха Павла.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 200 година од рођења Јована Суботића (1817-1886), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Јована Суботића и литературе о њему, може се погледати од 27. јануара до 23. фебруара 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић.

Јован Суботић, адвокат, књижевник и политичар, рођен је у јануару 1817. године у Добринцима. После завршене гимназије у Сремским Карловцима уписао се на студије филозофије и права. У Пешти 1836. године стиче диплому доктора филозофије, а четири године касније титулу доктора права. Осим адвокатског посла Суботић се бавио књижевним радом, уређивао је Летопис Матице српске, био је активни учесник у Буни (1848), сремски поджупан и члан септемвирата у Загребу. Заједно са Светозарем Милетићем учествовао је у политичким и црквено-народним саборима. Изабран је за председника Матице српске (1868-1872). Био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду, председник новосадског магистрата, новинар.

На књижевном пољу Суботић је оставио збирке поезије Лира (1837), Босиље (1843), еп Потопљена Пешта (1838), Дабрац (1884), Краљ Дечански (1845), драме Херцег Владислав, Немања, Звонимир, Прехвла, Милош Обилић, Сан на јави, Крст и круна и многе друге. Писао је приповетке и путописе. Написао је роман Калуђер. Аутор је аутобиографије у пет свезака Живот дра Јована Суботића. Суботић је одржао много значајних говора књижевне и политичке садржине, штампао је језичке и књижевне расправе, критике и полемике.
Поводом обележавања 125 година од рођења руске песникиње Марине Цветајеве (1892–1941), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Марине Цветајеве и литературе о њој, може се погледати од 30. децембра 2016. до 26. јануара 2017. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Марина Цветајева рођена је у породици познатих интелектуалаца 1982. године у Москви. Прве песме штампала је у шеснаестој години, а прву књигу песама објавила је у осамнаестој – Вечерњи албум (1910). У годинама револуције, 1918−1922, песникиња је у Москви, најпре са двема малим ћеркама, потом само са старијом, јер млађа умире у прихватилишту, од последица глади. Напушта земљу 1922. да би се придружила мужу Сергеју Ефрону, који се повукао са Белом армијом после пораза у грађанском рату. Од 1922. до 1939. Цветајева живи у иностранству као емигрант (Берлин, Праг, Париз) где штампа још четири књиге песама. Пише стално, објављује ретко. Период емиграције обележен је сталном оскудицом у новцу, крајње необезбеђеном и тешком свакодневицом, све већим непријатељством  критике. У лето 1939. године са сином се вратила у Москву да би се придружила мужу и ћерки, који су, убрзо по повратку Цветајеве, ухапшени. Године 1941. евакуише се са сином у татарски градић Јелабугу где је 31. августа извршила самоубиство.

Књижевно дело Марине Цветајеве обимно је и разнородно. Поред песничких збирки, Цветајева је писала поеме, поетске драме и бројне прозне, критичко-есејистичке, мемоарске и аутобиографске радове. Превођена је на многе језике и спада у оне песнике којима време доноси вредност, нова и инспиративнија значења.

Након прве песничке књиге, штампана су и следећа дела Марине Цветајеве: Чаробни фењер (1912), Врсте (1921), Крај Казанове (1922), Растанак (1922), Песме Блоку (1922), Сила-девојка (1922), Психа (1923), Делија (1924), После Русије (1928), Проза (1953), Лабуђи табор (1957), Изабране песме (1961), Изабрана дела (1965), Мој Пушкин (1967), Песме ван збирки (1971), Необјављено. Песме. Позориште. Проза (1967), Песме и поеме (1979), Изабрана проза у две књиге (1979), Дела у две књиге (1970), Песме и поеме у пет књига (1980−1983)...
Из објективних разлога, због учешћа Емира Кустурице на комеморативном програму посвећеном хору Александров, у Москви, отказује се његово предавање на трибини „Савремени човек и савремени свет“, заказано за четвртак, 29.12.2016. Предавање ће бити одржано почетком наредне године.
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак 29. децембра, у 19 часова. Гост трибине је Емир Кустурица.

Емир Kустурица је српски филмски режисер, сценариста, продуцент, композитор и глумац. Рођен је 1954. године у Сарајеву. Добитник је свих најважнијих европских филмских награда. Живи и ради у Београду, Паризу и селу Дрвенград на граници Србије и Босне и Херцеговине.

Свира бас-гитару у групи Emir Kusturica & Тhe No Smoking Orchestra, насталој из сарајевског састава Забрањено пушење. Као композитор потписује оперу Време цигана. Од 2007. године Kустурица је српски амбасадор у Уницефу. Бави се и писањем: његова аутобиографија под називом Смрт је непровјерена гласина објављена је  2010. године, а 2013. изашла је и друга његова књига, Сто јада.

Осим за филмски рад, добио је низ признања и у другим областима: освојио је Награду Филип Ротје за европску архитектуру 2005. године за пројекат Дрвенград; 2009. је постао почасни грађанин Гвадалахаре; патријарх московски и целе Русије Кирил, уручио му је 2010. године Награду Међународног фонда православних народа; министар за културу Републике Француске Фредерик Митеран уручио му је 2011. Орден витеза Легије части, а патријарх српски Иринеј га је 2012. одликовао Орденом Светог Саве првог реда, за несебичну бригу и представљање српског народа и православља у свету.

Угледни турски писац и нобеловац Орхан Памук посетио је 20. децембра Матицу српску и Библиотеку Матице српске, где се упознао са њиховом богатом историјом и улогом у српској култури. Домаћини су му били проф. др Бранко Бешлин, потпредседник Матице српске, и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Орхан Памук је боравио у Србији као гост Српске академије наука и уметности, а у Нови Сад је дошао да прими награду „Милован Видаковић“ Међународног фестивала прозе “Просефест”. Памук је добитник Нобелове награде за књижевност 2006. године.

Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине "Савремени човек и савремени свет", у четвртак 15. децембра, у 19 часова. Гост трибине је доктор филозофије Никола Кајтез.

Никола Кајтез је рођен 1965. године у Новом Саду. Докторирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Спада међу најважније савремене ауторе из области филозофије у Србији.
Пише за различиту публику, а од тема се издвајају: слобода као главни извор трагизма, проблем одговорности, неопходност отпора идеологијама, осећање за друштвену правичност, критика духовне ситуације нашег времена. Сматра да је суочавање са сазнањем о неумитној судбини васељене кључ суочавања са самим собом и са целокупним постојањем.
До сада, његове мисли су изражене у следећим књигама: Рашчињавања (1995), Берђајев (1998), Демон Соловјова (2001), Цивилизација у служби зла (2004), Метафизика новца (2006), Експериментална пловидба – илустрована филозофска читанка (2008).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, овoгaпута у петак, 9. децембра у 19 часова. Гост трибине је др Срђа Трифковић.

Срђа Трифковић је српски и амерички публициста, политичар и историчар. Рођен је 1954. године у Београду, дипломирао је из области међународних односа на Универзитету у Сасексу, а докторирао из области историје на Универзитету у Саутeмптону.
До 1995. био је саветник Владе Републике Српске као и њен представник у западним медијима. У време распада Југославије обављао је дужност представника Републике Српске у Лондону. Као саветник сарађивао је са Биљаном Плавшић, Војиславом Коштуницом и принцoм Александром II Карађорђевићем.
При Рокфорд институту у Илиноју, Срђа Трифковић био је директор Центра за међународне односе све до подношења оставке 2008. Као новинар је радио за британски Би-Би-Си радио, Глас Америке, Вошингтон Тајмс, те за београдску Дугу.
Објавио је следеће књиге: Ustaša : Croatian fascism and European politics, 1929-1945 ; The Krajina chronicle : a history of Serbs in Croatia, Slavonia and Dalmatia; Сенка џихада : ислам : догма, историја, амбиција ; Сер Алфред Шерман, сведок XX века ; Запад и Црна Гора : реалполитика и постмодерни идентитет ; Косово: мит, реалност и уплитања ; Џихад, некад и сад  ; Усташе : балканско срце таме на европској политичкој сцени.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 1. децембра у 19 сати. Наш гост је проф. др Ирина Деретић.

Ирина Деретић (1969, Београд) − филозоф, писац, професор античке филозофије на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду, као и руководилац научног пројекта Историја српске филозофије. Поред стотињак радова на српском, енглеском, немачком и руском језику, објавила је и књиге: „Како именовати биће“ (2001, 2016) „Логос, Платон, Аристотел“ (2009) и „Из Платонове филозофије“ (2010), „Платонова филозофска митологија“ (2014). Публиковала је и три приређена издања о српској филозофији, а са Милом Ломпаром приредила је Сабрана дела Анице Савић Ребац. Ове године је у код престижне немачке издавачке куће Петер Ланг Верлаг, Ирина Деретић приредила са немачким колегом Штефаном Зоргнером књигу о Хуманизму, Трансхуманизму и Постхуманизму. Предавала је 2007. и 2008. на Универзитету „Фридрих Шилер“ у Јени у Немачкој, на Универзитету у Упсали у Шведској 2011, на Универзитету у Владимиру у Русији. Добитник је више домаћих и међународних стипендија и награда.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Аугустина Тина Ујевића (1891--1955), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Ујевићевих  дела и литературе о њему, може се погледати од 18. новембра до 31. децембра 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марија Судар и Драгана Обрадовић, уредник Селимир Радуловић.

Песник, есејист, књижевни критичар, полемичар и преводилац Аугустин Тин Ујевић родио се 5. јула 1891. године у Врговцу. Детињство је провео у Имотском и Макарској а гимназију је завршио у Сплиту. Поезију је почео да пише још као тринаестогодишњак. Студирао је филозофију у Загребу и Београду, затим у Паризу  где је и  живео од 1913. до 1919. године.  Потом се враћа  у Загреб  да би већ 1920. отишао за Београд, где је са повременим прекидима, живео све до 1929. године. Од 1930. до 1937. живи у Сарајеву, па у Сплиту. Коначно се 1940. године настанио у Загребу, где живи и ствараo  све до 12. новембра 1955. године, када је преминуо. Сахрањен је на Мирогоју. Запамћен је и највише познат по свом лирском опусу. Велики део његовог стваралаштва објављен је постхумно.

Међу Ујевићевим најпознатијим делима су: збирке поезије Лелек себра (1920), Колајна  (1926), Ауто на корзу (1932), Ојађено звоно (1933), Жедан камен на студенцу (1955), Руковет (1950).Објавио је и књиге: Људи на вратима гостионице (1938), Скалпел каоса (1938), Сабрана дјела у XVII књига (1963-1967).
Преводио је са немачког, руског, француског, енглеског језика а посебно су познати његови преводи Верлена, Ги де Мопасана, Едгара Алана Поа.
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 17. новембра у 19 часова. Гост трибине је др Жарко Требјешанин.

Психолог Жарко Требјешанин рођен је 1950. године у Београду. Редовни је професор на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, на предметима Увод у општу психологију и Психологија личности. На Филозофском факултету у Београду предаје Невербалну комуникацију, а на Учитељском факултету Психологију личности.
Изучава психологију личности, социјалну психологију, психоанализу, аналитичку психологију, психологију књижевности, политичку психологију, етнопсихологију и фолклористику. Посебно је посвећен изучавању теорије личности. Објавио је двадесетак књига, око четрдесет предговора или поговора, као и велики број научних и стручних радова. Оснивач је и уредник библиотеке Психологија за радознале,а био је и председник Савеза психолога Југославије, као и главни уредник Психолошких новина.
Добитник је награда „Веселин Лучић“ (за најбоље научно дело на Универзитету у Београду), „Борислав Стевановић“ (за научни доринос психологији), „Живорад Жижа Васић“ (за популаризацију савремене психологије), „Витез позива” (за часно и професионално обављање своје делатности), „Стојан Новаковић” (за најбољи средњошколски уџбеник), као и „Радоје Домановић“ (за допринос тумачењу сатире).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У уторак, 15. новембра, у Малој сали Матице српске, одржан је Округли сто под називом „Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера“. Овај скуп уприличен је поводом Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске", чији је први добитник академик Предраг Пипер.
Др Предраг Пипер, редовни професор, редовни члан САНУ, инострани члан МАНУ, рођен је 20. августа 1950. г. у Београду. Ту је започео основно школовање, које је завршио у Сремској Каменици, а гимназију у Новом Саду (1968), где је дипломирао (1973) на Филозофском факултету (група за руски језик и књижевност; упоредо је студирао и на групи за српски језик и књижевност).
На Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду запослио се 1974. г. као асистент, затим је 1983. изабран за доцента, а на Филолошком факултету Универзитета у Београду је од 1989. ванредни, а од 1991. г. редовни професор. Магистрирао је 1975. г. на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а 1981. г. докторирао је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду с темом Заменички прилози у руском, пољском и српскохрватском језику.
Био је шеф Катедре за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду и управник Центра за научноистраживачки рад и издавачку делатност тог факултета.
Бави се проучавањем граматичке и лексичке семантике у српском, руском, пољском, словеначком, македонском, чешком, лужичкосрпском и другим словенским језицима, питањима опште лингвистике, историје словенске филологије и другим славистичким и лингвистичким питањима.

О богатом, разноврсном и комплексном делу Предрага Пипера говорили су његови сарадници, ученици и колеге: Рајна Драгићевић, Лука Меденица, Милан Тасић, Душанка Мирић, Милена Јакић, Предраг Обућина, Дара Дамљановић, Душица Грбић, Мирјана Стојисављевић, Митра Рељић, Микита Супрунчук, Здравко Бабић, Јелена Стошић, Станислав Станковић и Неда Павловић.

Библиотека Матице српске ће сва излагања са Округлог стола сабрати у зборнику који ће бити објављен почетком наредне године.


Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Осипа Мандељштама (1891-1938), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Мандељштамових дела и литературе о њему, може се погледати од 13. октобра до 17. новембра 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Исидора Станић и Борис Блашковић, уредник Селимир Радуловић.

Осип Емилијевич Мандељштам рођен је 15. јануара 1891. у Варшави. Био је руски песник и есејиста, један од најистакнутијих представника акмеистичке песничке школе. Годину дана похађао је студије књижевности и филозофије на Сорбони, а потом образовање наставио прво на Универзитету Хајделберг, те на Универзитету у Санкт Петербургу, иако никада није стекао формално образовање. У свом делу “Стаљинови епиграми” из 1933. године изразио је неконформистичке ставове према власти те је шест месеци након објављивања дела ухапшен и протеран у подручје Урала. Иако је у својим каснијим писањима настојао да велича Стаљина  поново је осуђен на присилни рад и умире у Гулагу 27. децембра 1938. године.

Међу Мандељштамовим најпознатијим делима су: Камен (1913), Тристиа (1922), Бука времена (1925), Стихотворениа (1928),  О поезији (1928), Египетскаја марка (1928), Четвертаја проза (1930), Московскије тетради (1934), Путешествије в Арменију (1933), Разговор о Дантеу (1933), Воронежскије тетради...
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 13. октобра у 19 сати, када ће др Јован Попов представити своје виђење човека и света у којем живимо.

Јован Попов рођен је 1962. у Новом Саду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Усавршавао се у Француској при Европском  универзитетском центру где је диплому добио за своју експертизу Набоковљевог романа Бледа ватра.
Редовни је професор на Филолошком факултету у Београду, и један од оснивача Одсека за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, где је и предавао од 1998. до 2008. године.
Аутор је програма за предмет Модерна светска проза који слушају студенти  драматургије и режије на Академији уметности у Новом Саду. Био је члан редакције књижевних часописа Поља и Летопис Матице српске.
Бави се књижевном науком, есејом и превођењем. Добитник је награде Друштва књижевника Војводине за најбољи превод, дела Пјера Корнеја Комична илузија, као и  за најбољу књигу, збирку есеја Читања неизвесности : огледи из компаратистике.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Електронска презентација “Водичи, монографија и фотомонографије о Аустрији у Поклон библиотеци Аустрије”

Савез библиотека Аустрије већ једанаест година спроводи кампању “Аустрија чита. Место сусрета: библиотека”. Ове године Библиотека Матице српске придружује се акцији електронском презентацијом под насловом “Водичи, монографија и фотомонографије о Аустрији у Поклон библиотеци Аустрије”, која се може погледати од 3. до 8. октобра у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка презентације је Марија Ваш.
Посета министра културе и информисања Владана Вукосављевића Матици српској

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић посетио је, 29. септембра, заједно са сарадницима и градоначелником Новог Сад Милошем Вучевићем Матицу српску.  Делегацију су примили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Бранко Бешлин и проф. мр Ненад Остојић, потпредседници, мср. Јелена Веселинов, управник послова, и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Током посете разговарано је о могућностима за заједничке акције за подизање свести о култури и о унапређењу сарадње Министарства и Матице српске. Вукосављевић је рекао да је посета Матици српској увек врста празника, јер је то темељна установа српске културе, темељ и основ српске традиције. Министар Вукосављевић је истакао важност подршке и сарадње државе са установом која има 190 година непрекинуте традиције. Председник Станић је новинарима изјавио да су отворене нове могућности за сарадњу са Министарством које се стара о спровођењу Закона о Матици српској и исказао задовољство због охрабрења које је исказано Матици.


Посета министра просвете Младена Шарчевића Матици српској

У среду 28. септембра 2016. године, Матицу српску посетио је министар просвете Младен Шарчевић са сарадницом Даринком Лековић, руководиoцем Групе за јавност рада и планирање и извештавање. Министра су примили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Бранко Бешлин и проф. мр Ненад Остојић, потпредседници, мср. Јелена Веселинов, управник послова и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Током посете разматране су активности и делатности које би омогућиле рад на заједничком циљу неговања и унапређивања српске културе, науке и књижевности.

Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу Вас на још једно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 29. септембра у 19 сати, када ће научник међународног реномеа, проф. др Слободан Г. Марковић, изнети своје виђење данашњице, и изазова пред којима се налазимо како национално, тако и индивидуално.

Слободан Г. Марковић српски је историчар и политички антрополог млађе генерације. Од самог оснивања 1998. године генерални је секретар Англо-српског друштва, као и саветник у Београдском фонду за политичку изузетност. Магистрирао је на Кембриџу 2000. године, а докторирао на Универзитету у Београду 2004. На Факултету политичких наука има звање редовног професора за предмет Политичка антропологија. На Институту за европске студије у Београду има статус вишег научног  сарадника. Заменик је уредника часописа Hereticus, као и лондонског часописа The South Slav Journal. У више наврата био је гостујући сарадник на пројектима при Лондонској школи економије и политичких наука. Предаје и пише на српском и на енглеском језику. Аутор је многобројних релевантних научних публикација. .

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У среду, 21. септембра, у оквиру 53. београдског међународног сусрета писаца, у организацији Удружења књижевника Србије, Библиотеке Матице српске и Матице српске, одржан је књижевни сусрет у Малој сали Матице српске. Учествовали су Наташа Швикарт Жумер из Словеније, Борче Панов из Македоније, Сергеј Главјук и Николај Алексејевич Лугинов из Русије. Госте је поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Програм је водила Исидора Поповић.


Потписивање Споразума о сарадњи са Руском државном библиотеком

Библиотека Матице српске и Руска државна библиотека склопиле су Споразум о сарадњи, који су у Москви потписали управник БМС Селимир Радуловић и Владимир Гнездилов, вршилац дужности управника Руске државне библиотеке.
Две библиотеке размењиваће штампана издања књига, часописа и новина.
Сарађиваће и у обради, рестаурацији и дигитализацији рукописа и старе штампане књиге.
Селимир Радуловић је у разговору са Владимиром Гнездиловим истакао да у Библиотеци Матице српске постоји фонд од педесет хиљада руских књига. Он је предложио да се у Новом Саду оснује Руско-српска читаоница у којој би те књиге биле доступне, а у Руској државној библиотеци Српско-руска читаоница у којој би се читале српске књиге, што је Гнездилов подржао.
Руска државна библиотека је по богатству фонда, који броји преко 46 милиона јединица, највећа у Европи и друга по величини у свету.


Мирослав Лазански је нови гост трибине Савремени човек и савремени свет, у организацији Матице српске и Библиотеке Матице српске. После летње паузе, трибина се наставља у четвртак, 8. септембра у 19 сати.

Лазански је најпознатији српски војнополитички коментатор. Рођен је 18. септембра 1950. године у Карловцу. У родном месту завршио је основну, а средњу школу похађао је у Требињу. Дипломирао је на Правном факултету у Загребу, где започиње новинарску каријеру у листовима Вјесник, Старт, Данас и Полет. Фебруара 1991. прелази у Београд, те почиње да пише за Политику, где је и данас колумниста. Писао је и за Политику експрес, НИН, Вечерње новости.
Аутор је више књига и десетак телевизијских серијала. Разговарао је очи у очи са више десетина министара одбране, начелника генералштаба и високих војних посленика широм света. Интервјуисао је два врховна команданта НАТО-а, три маршала Совјетског савеза, шефове КГБ-а. Извештавао је из ратова у Авганистану, Бејруту, Чеченији, Заиру, Либану. Са лица места пратио је ирачко-ирански сукоб, операцију Пустињска олуја, сукобе у Босни и Херцеговини, Словенији, и на Косову и Метохији.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Станислава Винавера (1891-1955), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Винаверових дела и литературе о њему, може се погледати од 1. септембра до 12. октобра 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Станислав Винавер, песник, прозаиста, публициста и преводилац, мајстор пародије и хумора и једна од кључних личности београдског културног живота,  рођен је у Шапцу 1891. године. Школовао се у Београду и  Паризу. Прве књиге – Мјећа, Приче које су изгубиле равнотежу и Мисли, објавио је пре Првог светског рата. Немиран и радознао дух, предани истраживач језика, креатор слободног песничког израза и „највећи Европејац у српској књижевности“, интересовао се за лингвистику, музику, позориште, филм, сликарство, архитектуру, етнологију, физику, математику... Сарађивао је са бројним часописима, писао о готово свим областима уметничког стварања и научног сазнања, преводио са француског, немачког, руског, енглеског и шпанског језика.  
Међу Винаверовим најпознатијим делима су Варош злих волшебника, Чувари света, Пантологија новије српске пеленгирике, Громобран свемира, Надриграматика, Језик наш насушни, Ратни другови, Заноси и пркоси Лазе Костића.


У четвртак, 14. јула у 19 сати, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организацији Матице српске и Библиотеке Матице српске. Идеjа ове трибине jесте да кроз разнолике дискурсе потражи одговоре на кључна питања данашњице, пружајући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Овом приликом своју визију овог комплексног односа представиће нам др Чедомир Антић.

Српски историчар, Чедомир Антић, рођен је 9. октобра 1974. године у Београду. Дипломирао је први у генерацији на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1999. године. Одбранио је две магистарске тезе,  на Kатедри за савремену историјуна Универзитету у Бристолу 2002. и на Катедри за националну историју новог века на Универзитету у Београду 2003. године. Докторску тезу Неизабрана савезница: Србија и Велика Британија у Првом светском рату  одбранио је на Филозофском факултету у Београду 2008. године.
Ауторски печат оставио је у делима: Земља празника и град споменика : Србија и Британија половином 19. века ; Србија и Кримски рат ; Ralph Paget: A Diplomat in Serbia Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War. Заједно са др Слободаном Г. Марковићем аутор је књиге посвећене стоседамдесетогодишњици српско-британских дипломатских односа, а са др Момчилом Павловићем написао је монографију о историји Војне болнице у Нишу.  Антићеви текстови посвећени државном питању сабрани су у књизи Независна Србија. Поводом петнаестогодишњице Студентског протеста 1996/97. године објавио је успомене под насловом Студентска фронда. Успешно се бави и популаризацијом историје тако да су Кратка историја Србије 1804-2004, Историја и заблуда, Четрнаести војвода и девет баба доживеле више издања.
Предаје на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У четвртак, 30. јуна у 19 сати, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организацији Матице српске и Библиотеке Матице српске.

Идеjа ове трибине jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Овом приликом визију овог комплексног односа представиће нам проф. др Миодраг Радовић.

Миодраг Радовић рођен је 1945. године у Камењачи код Трстеника. Осмогодишњу школу завршио је у Трстенику, а гимназију у Крушевцу. На Филолошком факултету у Београду дипломирао је 1968. на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, магистрирао 1976. на тему „Функција снова у роману Злочин и казна Ф. М. Достојевскога”, а докторирао 1980. године тезом „Поетика Лазе Костића и њени извори у западноевропским књижевностима”. Као стипендиста француске владе од 1969. до 1970. завршио је постдипломске студије у Европском универзитетском центру у Нансију, а био је и стипендиста Хумболтове фондације у Минхену и Хајделбергу.
Као библиотекар, од 1970. до 1972. радио је у Библиотеци Матице српске, након чега почиње његова плодна академска каријера. Као лектор, предавач и професор радио је на универзитетима у Лиону, Рену, Бањалуци, Никшићу, Франкфурту на Мајни и Новом Саду. Утемељио је Катедру за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор је више књига, приређивач зборника и антологија и преводилац са француског и немачког језика.
Познат је по делима: Поетика снова Достојевскога, Лаза Костић и светска књижевност, Књижевна аксиологија, Ословљени свет или чаробна реч Рашка Димитријевића, Књижевна реторика данас, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури ...

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У четвртак, 23. јуна, у 19 часова, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организацији Матице српске и Библиотеке Матице српске.

Идеjа ове трибине jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће и ове године, као и прошле, на њоj узети учешћа наjеминентниjи представници савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Зборник саопштења прошлогодишњих учесника трибине Савремени човек и савремени свет биће представљен на почетку прве овогодишње трибине, на којој ће говорити Коста Чавошки.

Коста Чавошки је српски правник, теоретичар права, професор Правног факултета Универзитета у Београду, академик САНУ и члан Сената Републике Српске. Рођен је 26. октобра 1941. године у Банатском Новом Селу. Правни факултет у Београду завршио је 1964, а докторирао на истом факултету 1973. Поред већег броја чланака објавио је, између осталих, и следећа дела: Филозофија отвореног друштва. Политички либерализам Карла Попера (1975), Могућности слободе у демократији (1981), Страначки плурализам или монизам (1983), О непријатељу (1989), Револуционарни макијавелизам (1989), Тито – технологија власти (1991), Слободан против слободе (1991), Право као умеће слободе. Оглед о владавини права (1994), На рубовима српства (1995), Устав као јемство слободе (1996), Затирање српства (1996), Згажени устав (2003), Окупација (2006), Макијавели (2008), Издаја (2009), Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања (2010), Расрбљивање (2011), Устав као средство агитације и пропаганде (2011), Злоупотреба историје у Хагу (2013), Велеиздаја (2014).
Добитник је Награде „Милош Црњански“ за 1989. годину, за књигу „О непријатељу“.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Преводилачка мрежа „Традуки“ иницирала је радни састанак (14. и 15. јун 2016) у Србији са библиотекарима из региона, у сарадњи са Министарством културе и информисања Републике Србије и Народном библиотеком Србије.

Тема састанка била је: Прекогранична дистрибуција и набавка књига. Говорило се о пласману и дистрибуцији књига у региону и шире. Библиотекари су говорили о истим или сличним проблемима који се јављају приликом набавке и дистрибуције књиге, електронским књигама и могућим решењима у региону.
Издавачи су поделили своја искуства у прекограничној дистрибуцији књига и подржали иницијативу „Традукија“.
Представница Министарства спољних послова Немачке, Кристине Бухајт и представници мреже “Традуки”: Антје Контиус, Хана Стојић и Андреј Ловшин, захвалили су се библиотекарима и издавачима на успешном радном састанку, у нади да ће се сарадња наставити и унапредити.

Овом радном састанку присуствовао је и управник Библиотеке Матице српске, Селимир Радуловић.

У знак обележавања 150 година од рођења сликара Василија Кандинског (1866-1944), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор репродукција и теоријских дела Кандинског, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. јуна 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Василиј Кандински, најзначајнији сликар и теоретичар апстрактног сликарства у првој половини 20. века, рођен је у Москви 1866. године. Живео је у Немачкој, Русији и Француској, много је путовао и излагао. У Немачкој је био  један од оснивача групе „Фаланга“, ликовног покрета „Плави јахач“ и професор на Баухаусу, у Русији универзитетски професор, управник музеја и потпредседник Руске академије наука и уметности. Од 1933. живео је у Француској.
Кандински је почео као сликар дела инспирисаних руском народном уметношћу, а затим је поставио основе апстрактног сликарства 20. века – својом Сликом с кругом (1911) „загазио“ је у апстрактно сликарство, након чега су настала дела на којима се, комбинацијом боја, праваца, вишеуглова и кругова „изражава чиста естетска експресија“ и чује „визуелна музика“ слике. Кандински је веровао да се апстрактна уметност од ранијих облика изражавања разликује чињеницом да она „своје облике изражавања не ставља изван природе или изван објекта, већ их сама проналази на раличите начине“, а да задатак уметника „није савладавање облика, него прилагођавање облика садржају“. Осим сликарством, Кандински се бавио и теоријом уметности. Међу његовим најпознатијим делима су О духовном у уметности (1912), Од тачке и линије до површине (1926), Апстрактно и конкретно, Кубизам и апстрактна уметност и др.


У знак обележавања 150 година од рођења сликара Василија Кандинског (1866-1944), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор репродукција и теоријских дела Кандинског, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. јуна 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Василиј Кандински, најзначајнији сликар и теоретичар апстрактног сликарства у првој половини 20. века, рођен је у Москви 1866. године. Живео је у Немачкој, Русији и Француској, много је путовао и излагао. У Немачкој је био  један од оснивача групе „Фаланга“, ликовног покрета „Плави јахач“ и професор на Баухаусу, у Русији универзитетски професор, управник музеја и потпредседник Руске академије наука и уметности. Од 1933. живео је у Француској.
Кандински је почео као сликар дела инспирисаних руском народном уметношћу, а затим је поставио основе апстрактног сликарства 20. века – својом Сликом с кругом (1911) „загазио“ је у апстрактно сликарство, након чега су настала дела на којима се, комбинацијом боја, праваца, вишеуглова и кругова „изражава чиста естетска експресија“ и чује „визуелна музика“ слике. Кандински је веровао да се апстрактна уметност од ранијих облика изражавања разликује чињеницом да она „своје облике изражавања не ставља изван природе или изван објекта, већ их сама проналази на раличите начине“, а да задатак уметника „није савладавање облика, него прилагођавање облика садржају“. Осим сликарством, Кандински се бавио и теоријом уметности. Међу његовим најпознатијим делима су О духовном у уметности (1912), Од тачке и линије до површине (1926), Апстрактно и конкретно, Кубизам и апстрактна уметност и др.


Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу посвећену  једном од најпопуларнијих мађарских писаца, Лајошу Зилахију (1891-1974), од чијег се рођења навршава 125 година. Поставка, коју чини избор Зилахијевих дела и литературе о њему, може се погледати од 29. априла до 31. маја 2016. године у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хајнерман и Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Лајош Зилахи, књижевник, уредник, филмски продуцент и режисер, рођен је у Нађсалонти у данашњој Румунији. Завршио је правни факултет, а од 1948. године живео је у емиграцији. Његов први роман Самртно пролеће (1922) доживео је велику популарност. Након њега уследили су романи, позоришни комади и новеле у којима је на жив и непосредан начин описивао прилике у Мађарској након слома Аустроугарске.
Зилахијева дела доживела су велик број издања и превода. Међу најпознатијим романима су Заробљеници, Бегунац, Кад душа замире, Град избеглица, Арарат, Вода нешто носи и Разбеснели анђео, а велики успех доживели су и драмски комади Душа повратница, Сунце сија, Дрвени торњеви, Сибир и др. .


Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу посвећену  Михаилу Афанасјевичу Булгакову (1891-1940), од чијег се рођења навршава 125 година. Поставка се може погледати од 22. марта до 28. априла 2016. године у јавном каталогу Библиотеке, а чини је избор Булгаковљевих дела и литературе о њему. Ауторка поставке је Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Михаил Афанасјевич Булгаков, прозаиста и драмски писац, једно је од  најзначајнијих имена светске књижевности. Рођен је у Кијеву 1891, а од 1921. живео је у Москви. Завршио је медицину и неколико година радио као сеоски лекар. У књижевност је ушао као аутор хумористичких и сатиричних фељтона. Међу његовим раним приповеткама, писаним већином у реалистичком кључу, било је и оних са елементима фантастике и гротеске. Писао је романе, приповетке и драме, бавећи се, најчешће, темама стваралаштва и сукоба уметника и власти. Не либећи се оштре критике и сатире, и настављајући традицију Гогољеве гротеске, писао је дела која нису одговарала режиму, па је већину живота провео у немилости. Драме су му забрањиване и скидане са репертоара, а романи дуго стајали необјављени (већина његових дела објављена је постхумно). Роман Бела гарда, упризорен као Дани Турбинових (1926) у МХАТ-у, наишао је на жесток отпор режимске критике, а сатирични комади Зојкин стан (1926) и Пурпурно острво (1927) на позорници су играни веома кратко. На одобравање власти нису наишле ни његове друге књиге - Живот господина де Молијера, Ђаволијада, Кобна јаја, Псеће срце, Братство лицемера, Последњи дани и др. Булгаковљево ремек-дело, филозофско-поетски роман Мајстор и Маргарита (1969), представља врхунац руске уметности XX  века и „једну од оних књига које разни људи читају на разне начине, коју воле на разне начине, и у којој сваки човек налази нешто за себе“ (М. Чолић).
Михаил Афанасјевич Булгаков умро је у Москви 1940. године. Својим „фантастичним реализмом“, филозофијом живота и уметности извршио је снажан утицај на развој совјетске и светске литературе.


Поводом 225 година од рођења песника и историчара Симе Милутиновића Сарајлије (1791–1847), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставку, која се може погледати од 8. фебруара до 21. марта 2016. године у јавном каталогу Библиотеке, чини избор Сарајлијиних дела и дела о њему. Ауторка поставке је Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Сима Милутиновић Сарајлија, песник, приповедач, историчар, пустолов и „један од најчуднијих, најзанимљивијих, најфантастичнијих типова у србској књижевности“ (Ј. Скерлић), рођен је у Сарајеву 1791. године. Школовао се у Београду, Земуну, Сегедину и Карловцима, а послови, историјске прилике и немиран дух у животу су га водили од Београда, Видина, Одесе и Лајпцига, до Беча, Москве, Будима и Цетиња. Говорио је неколико језика, обављао бројне и разнородне послове (био је писар, учитељ, чувар бостана, директор основних школа, секретар Попечатељства просвештенија,...), борио се против Турака, боравио у затвору, био секретар владике Петра I и васпитач младог Његоша.
Писањем је почео да се бави веома рано. Прва песма, Сербска мома, објављена му је као мото у Вуковој Малој простонародној славеносербској песнарици (1814). Писао је лирске и епске песме, драме, историјске списе, приповетке. Бавио се публицистиком и сарађивао са најзначајнијим часописима и новинама свог времена (Сербски народни лист, Сербске народне новине, Сербски летопис, Србски родољубац, Забавник, Пештанско-будимски скоротеча и др.). Сакупљао је и објављивао народне песме, приређивао дела других аутора и преводио са руског, немачког и грчког. У његова најзначајнија дела убрајају се   Сербијанка, Тројесестарство, Тројебратство, Зорица, Трагедија Обилић, Дика црногорска, Историја Црне Горе, Историја Србије, Играљке ума и др.


Поводом 175 година од рођења чешког композитора Антоњина Дворжака  (1841-1904), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставку, која се може погледати од 4. јануара до 7. фебруара  2016. године у јавном каталогу Библиотеке, чини избор Дворжакових композиција  и дела о њему. Ауторка поставке је Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Антоњин Дворжак, композитор и један од твораца чешке националне школе, рођен је у месту Нелахозевес на Влтави. Почео је да свира још као дечак. Музику је учио у Оргуљашкој школи у Прагу,  а као композитор био је следбеник Брамсовог романтичарског новокласицизма. За своје композиције најчешће је користио чешки фолклор, као и фолклор других словенских народа. Радио је као директор  Националног позоришта у Прагу и био предавач на Националној музичкој академији у Њујорку, где је упознао музику северноамеричких народа.
Антоњин Дворжак се сматра утемељитељем чешке концертне, камерне и ораторијске музике. Међу његовим најпознатијим делима су опера Русалка, кантата Stabat mater, Словенске игре, симфонија Из Новог света, Концерт за виолончело и оркестар бр. 2 у h-молу, Концерт за виолину и оркестар у а-молу и др.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 10. децембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Часлав Копривица

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Др Часлав Копривица рођен је 1970. године у Никшићу, у Црној Гори. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду. Редовни је професор Факултета политичких наука у Београду. Једно време предавао је и на Факултету ликовних уметности, Универзитета уметности у Београду. Ангажован је на предметима: Савремена филозофија, Савремена филозофија друштва, Филозофија културе, Слика света у европској култури. Области његовог научног интересовања су: херменеутика, феноменологија, егзистенцијализам, онтологија, теорија културе, историја идеја, политичка теорија.

Најзначајнија дела су му:
- Идеје и начела. Истраживање Платонове онтологије, 2005.
- Биће и судбина. Хајдегерова мисао између узорности и временитости
, 2009.
- Будућност страха и наде. Један философски оглед о долазећем времену
, 2011.
- Философија ангажовања
, 2014.

Учествовао је на преко педесет научних скупова у земљи и иностранству. Члан је Српског философског друштва. Био је стипендисата Сасакавине фондације (1996) и ДААД (1997/1998). Добитника је награде Другог програма Радио Београда Књига године “Никола Милошевић” за најбоље дело из хуманистике за 2005. годину.


Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 3. децембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Слободан Антонић

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Слободан Антонић (Београд, 1959) је српски политиколог, социолог, политички аналитичар и универзитетски професор.
Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије.
Био је колумниста дневних новина Политика где је махом писао о политичким темама.
Објавио је следеће књиге: Србија између популизма и демократије, ИПС, Београд, 1993. ; Изазови историјске социологије, Београд, 1995. ; Заробљена земља: Србија за владе Слободана Милошевића, Београд, 2002. ; Нација у струјама прошлости: Огледи о одрживости демократије у Србији, Чигоја, Београд, 2003. (енгл. The Nation on the Maelstroms of Past: Essays in Sustainbility of Democracy in Serbia). ; Гутање жаба, (2005). ; Елита, грађанство и слаба држава, (2006). ; Срби и »Евро-Срби«, (2007). ; Културни рат у Србији (2008) ; Елита, грађанство и слаба држава (2009) ; Транзициони скакавци (2011) ; Поруке љубави (2011) ; Вишијевска Србија (2011) ; Ђаво, историја и феминизам (2012) ; Лоша бесконачност (2012) ; На бриселским шинама (2013) ; Моћ и сексуалност (2014) ; Још није готово (2015).


Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом 150 година од рођења енглеског писца Радјарда Киплинга (1865-1936), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставку, која се може погледати од 30. новембра до 31. децембра 2015. године у јавном каталогу Библиотеке, чини избор Киплингових дела и литературе о њему. Ауторка поставке је Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Радјард Киплинг, прозаистa и песник, рођен је Индији 1865. Школовао се у Енглеској, али се 1882. вратио у Индију, где је радио као новинар. Боравио је у Јапану, Америци, Француској и Јужној Африци. Био је заговорник британског империјализма, а његов књижевни опус карактеришу теме из англо-индијског друштвеног живота, света британских војника и света деце и животиња. У својим делима славио је рад, храброст, стоицизам, подвиге и пустоловине. Због наклоности ка колонијализму био је немилосрдно критикован и карикиран, али су му чак и противници признавали мајсторство у краткој причи. Уз Књигу о џунгли (1894) и Другу књигу о џунгли (1895), међу његовим најпознатијим делима су  Изистинске приче, Приповетке из Индије, Индијска џунгла, Храбри капетани, Сталки и дружина, Ким и др.
Радјард Киплинг је био први енглески писац који је добио Нобелову награду (1907). Умро је у Лондону 1936. године.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 26. новембар 2015. - 19,00 сати
Говори др Душан Т. Батаковић

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Душан Т. Батаковић (рођен у Београду 23. априла 1957) је српски историчар и дипломата. Батаковић је директор Балканолошког института САНУ и некадашњи амбасадор СРЈ, СЦГ и Србије у Грчкој, Канади и Француској.
Студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1982, где је и магистрирао 1988. Докторске студије (1991 - 1996) завршио је на Сорбони у Паризу (Université de Paris - Sorbonne, Paris IV) где је у јануару 1997. докторирао (magna cum laude) с тезом: „Француска и стварање парламентарне демократије у Србији 1830 - 1914.” (La France et la formation de la démocratie parlementaire en Serbie 1830-1914).
У Историјском институту радио је од 1983. до 1992, када прелази у Балканолошки институт САНУ. Био је члан уредништва Књижевне речи, Задужбине  и Књижевних новина,   члан Управног одбора Српске књижевне задруге, и члан Председништва СКЗ. Од 1998. на Филозофском факултету у Београду предаје Увод у историјске студије и Општу историју новог века. Године 2008. изабран је за председника српског комитета Међунородне асоцијације за проучавање југоисточне Европе (AIESEE).  Био је шеф делегације Србије при Међународном суду правде у Хагу (2009-2011).
Уз серију предавања на више европских и америчких универзитета, Батаковић је, у оквиру Фондације за европску историју и цивилизацију (La Fondation pour une histoire de la civilisation européenne), са седиштем у Паризу, био представник Балкана у жирију за Европску награду из историје (1995-2000).

Батаковић је објавио и приредио већи број књига (монографија, зборника чланака, мемоара и грађе) и преко стотину научних радова. Његова истраживања посвећена су српско-албанским односима, проучавању утицаја религије и идеологије на балканске и јужнословенске национализме, европскиим оквирима српске историје, француско-српским односима, као и утицају комунизма на развој Србије. Његова синтеза о прошлости југословенског простора (La Yougoslavie : nations, religions, idéologies) у списку је литературе на основним и постдипломским студијама на француским универзитетима, као и на франкофонским универзитетима у Швајцарској, Белгији и Канади. Нова историја српског народа, (Београд, 2000), коју је Батаковић приредио и написао уз сарадњу још тројице српских историчара, преведена је најпре на корејски језик 2000. г. у Сеулу, а на француски 2005. (Histoire du peuple serbe). Приредио је за штампу Мемоаре армијског генерала Панте Драшкића и Дневник из балканских ратова српског посланика у Петрограду, Димитрија Поповића.
Уз монографије на француском језику (Kosovo. La spirale de la haine; Kosovo. Un conflit sans fin?), у међународној литератури су редовно цитиране и његове монографије на енглеском језику: The Kosovo Chronicles као и историја босанско-херцеговачких Срба (The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics).
Аутор документарне телевизијске серије Црвено доба, историјског серијала у пет наставака, Батаковић је, уз сарадњу млађих историчара, кроз бројна сведочења жртава и њихових потомака, обрадио феномен црвеног терора, комунистичких злочина у Србији и Црној Гори (1944-1947).
Године 2010. Батаковић је изабран за члана Светске академије уметности и науке World Academy of Art and Science (WAAS).

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 5. новембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Алпар Лошонц

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Алпар Лошонц је рођен 1958 у Темерину. Професор је на Универзитету у Новом Саду, предаје на Катедри за друштвене науке Факултета техничких наука, као и на Филозофском факултету у Сегедину (Мађарска) од 1991. Предавао је дуго и на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише теоријске чланке, филозофску критику и есеје о књижевности.
Објављивао је у многим часописима у Србији и у иностранству. Био је члан уредништва Uj Symposiona, Поља, Letunk, и других часописа, и главни уредник часописа Хабитус. Сада је један од уредника Златне греде.
Између осталих аутор је следећих књига: Облици недостатка (Форум, Нови Сад, 1988), Херменеутика сећања (Форум, Нови Сад, 1998), Модерна на Колону (Стубови културе, Београд, 1998), Европске димензије (Форум, Нови Сад, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Нови Сад, 2005), Суверенитет, моћ и криза (Светови, Нови Сад, 2006).
Награђен је  наградом ДКВ Иштван Конц.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




Годишњицу рођења књижевника Кароља Сирмаија (1890-1972), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из својих збирки. Аутори  поставке су Петер Хајнерман и Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 26. октобра до 29. новембра 2015. године у јавном каталогу Библиотеке.
Карољ Сирмаи, књижевник и књижевни критичар, рођен је у Темерину, а школовао се у Новом Саду и Будимпешти. Живео је у Врбасу, где је радио као правник и интензивно се бавио књижевним радом. Писао је приповетке, новеле  и књижевно-критичке текстове. Објавио је више од десет књига новела (У магли, У олуји, Визије тишине, Мотоциклисти ноћи и др.) и један роман (У котлини), а у периоду од 1933. до 1941. године уређивао je и издавао часопис "Каланђа".
У Сирмаијеву част општине Темерин и Врбас установиле су књижевну награду „Карољ Сирмаи“, која се наизменично додељује за најбољу књигу новела објављену у текућој години на српском, односно мађарском језику.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 22. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Дивна Вуксановић

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Дивна Вуксановић је рођена у Београду. Дипломирала је на Факултету драмских уметности и Филозофском факултету у Београду. Магистар је театрологије и доктор наука из области Савремене филозофије и Естетике. Редовни је професор на Факултету драмских уметности у Београду, на предметима: Естетика, Теорија културе и Филозофија медија. До сада је објавила четири научне студије из области естетике и филозофије медија, десет књига из домена литерарног стваралаштва, ауторка је две радио драме, као и преко сто научних радова.
Председница је Естетичког друштва Србије и НВО за уметност, културу, медије и друштвена питања “Млади грашак” у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 15. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори академик Владета Јеротић

Програм се одржава у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Владета Јеротић је истакнути српски лекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ. Рођен је 2. августа 1924. године у Београду. У родном граду је завршио основну школу, гимназију и студије медицине. Специјализовао је неуропсихијатрију.
У Швајцарској, Немачкој и Француској специјализовао је психотерапију. Више деценија је био шеф психотерапеутског одељења болнице “Др Драгиша Мишовић” у Београду. Од 1985. до пензионисња на Православном богословском факултету у Београду предавао је пастирску психологију и медицину.
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Током више деценија одржао је велики број предавања  на теме из наведених области у многим градовима Србије. И данас је радо виђен гост на бројним трибинама широм земље.


Објавио је:
ЛИЧНОСТ МЛАДОГ НАРКОМАНА – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманију, 1974. ; ПСИХОАНАЛИЗА И КУЛТУРА – Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1974 ; БОЛЕСТ И СТВАРАЊЕ – Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1976. ; ИЗМЕЂУ АУТОРИТЕТА И СЛОБОДЕ – Београд: Просвета, 1980. ; НЕУРОТИЧНЕ ПОЈАВЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА – Београд: Коларчев народни универзитет, 1981. ; НЕУРОЗА КАО ИЗАЗОВ – Београд: Медицинска књига, 1984. ; ПСИХОДИНАМИКА И ПСИХОТЕРАПИЈА НЕУРОЗА (са Миланом Поповићем) – Београд: Нолит, 1984. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА I део – Београд: Просвета, 1984, II део: Просвета 1993. ; ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ – Горњи Милановац: Дечје новине, 1988. ; ЈУНГ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА – Београд: Просвета, 1990. ; МИСТИЧКА СТАЊА, ВИЗИЈЕ И БОЛЕСТИ – Горњи Милановац: Дечје новине, 1992. ; ПУТОВАЊЕ У ОБА СМЕРА – Београд: Плато, 1992. ; КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ВЕЛИМИРОВИЋЕМ – Шабац: Шабачко-ваљевска епархија, 1993. ; РАЗГОВОРИ СА ПРАВОСЛАВНИМ ДУХОВНИЦИМА – Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 1994. ; ПСИХОЛОШКО И РЕЛИГИОЗНО БИЋЕ ЧОВЕКА – Нови Сад: „Беседе“, 1994. ; ВЕРА И НАЦИЈА – Београд: Терсит, 1995. ; САМО ДЕЛА ЉУБАВИ ОСТАЈУ – Београд: Манастир Хиландар, 1996. ; ПОСЕТЕ, ОДЛОМЦИ – Вршац: КОВ, 1996. ; СТАРО И НОВО У ХРИШЋАНСТВУ – Београд: Источник, 1996. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА И НАШЕ ВРЕМЕ – Београд: Арс Либри, 1996. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА И НАШЕ ВРЕМЕ – Београд: Арс Либри, 1997. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ МАРКА ПОДВИЖНИКА И ДРУГИ ОГЛЕДИ – Београд: Арс Либри, 1998. ; ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ – Ваљево: Глас цркве 1997. ; ХРИШЋАНСТВО И ПСИХОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЧОВЕКА- Београд: Богословски факултет СПЦ, 1997. ; СЛИКАРСТВО СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА – Ваљево: Ваљевац, 1998. ; ИНДИВИДУАЦИЈА И/ИЛИ ОБОЖЕЊЕ – Београд: Арс Либри, 1998. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, III део, Просвета, Београд, 1999. ; МОЈА ПУТОВАЊА – ЕВРОПА И ЕВРОПЉАНИ, Партенон, Београд, 1999. ; 50 ПИТАЊА И 50 ОДГОВОРА ИЗ ХРИШЋАНСКЕ ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ Београд: Арс Либри, 2000. ; МУДРИ КАО ЗМИЈЕ И БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ - Београд: Гутенбергова Галаксија, 2000. ; НОВА ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ИЗ ХРИШЋАНСКО-ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ Београд: Арс Либри, Бањалука:Бесједа, 2003. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, IV део – Београд: Арс Либри, 2007.

Добитник је великог броја награда и признања, међу којима: Захвалнице Матице српске (1982) Ордена Светог Саве првог степена (2001), Награде Исидора Секулић (2003) и Награде Доситеј Обрадовић  за животно дело (2014).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
Среда, 30. септембар 2015. - 12,00 сати
Говори Његово Високо Преосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Четвртак, 1. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори др Бојан Јовановић

Програми се одржавају у Свечаној сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Ахиепископ цетињски, Митрополити црногорско приморски, зетско-брдски и скендеријски и Егзарх свештеног трона пећког, Амфилохије, (световно има Ристо Радовић), рођен је у Доњој Морачи код Колашина у Црној Гори 7. јануара 1938. године.
Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1962. године. Упоредо је студирао и класичну филологију на Филозофском факултету. Последипломске студије похађао је у Берну и Риму. Одатле одлази у Атину где ће провести седам година и на грчком језику одбранити докторску тезу  о Светом Григорију Палами.
После тога прелази на Свету Гору где борави годину дана. На позив Руског православног института “Свети Сергије”у Паризу предаје као гостујући професор од 1974. до 1976.
Био је декан Богословског факултета у Београду. Након тога постаје Владика банатски са седиштем у  Вршцу. Године 1991. устоличен је на Цетињу за Митрополита црногорско-приморског.


Објавио је:
- ”Тајна Свете Тројице по учењу Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација);
- „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974,
- „Тумачење Старог завета кроз векове“, Београд, 1979. г.;
- „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;
- „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982;
- „Основе православног васпитања“, студије 1983;
- „Духовни смисао храма Светог Саве“, Београд 1987,
- „Враћање душе у чистоту“, бесједе, разговори, погледи, Подгорица, 1992,
- „Историјски пресјек тумачења Старог завјета“, Никшић, 1995.
Превео је књиге:
- Епископ Николај: „Касијана“, роман, са српског на грчки 1973.
- Јустин Поповић: “Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки 1974;
- “Старац Арсеније Кападокијски” са грчког на српски,
- „Премудрости Соломонове“ и бројна друга дела и чланке и  беседе.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Песник, синеаста и антрополог, Бојан Јовановић, рођен је 18. фебруара 1950. године и Нишу. Завршио је гимназију у Нишу, а потом и студије етнологије на Филозофском факултету у Београду. Осим бројних антрополошких чланака и књига, аутор је и преко четрдесет алтернативних филмова. Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ.

Објављена дела
Књиге песама
: Бацање каменчића, 1973, Кост између обала, 1981, Душоловац 1989, Проповед мрава, 1993, Пешчана мајка, 1996, Одломци божанства, 1997, Кућа иза облака, 1999, Називи надолазећег, 2005, Сенке у тами, 2006.
Антрополошка дела : Српска књига мртвих (1992, 2002), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Читање пророчанства (са Мирком Демићем, 2011), Љубав и опраштање (2011)
Аутор је преко четрдесет алтернативних филмова, од којих су најважнији: ТВ је биоскоп у који одлазим седећу у дворишту, Превирање, Празник, Откуцаји темпираног времена.
Антологије : Заступљен је у више антологија.

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Годишњицу рођења француског сликара Клода Монеа (1840-1926), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из својих збирки. Ауторка поставке је Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 28. септембра до 25. октобра 2015. године у јавном каталогу Библиотеке.
Француски сликар Клод Моне, утемељивач и најутицајнији представник  импресионизма, рођен је у Паризу 1840. године. У младости се бавио цртањем карикатура, а сликарски пут започео је као реалиста и фигурални сликар (Доручак на трави, Жене у врту, Јапанка с лепезом, Камиј или Дама у зеленој хаљини и др.). Убрзо се посветио искључиво сликању пејзажа. Његова слика Импресија - рађање сунца, изложена 1874. у Паризу, дала је име једном од најзначајнијих покрета у сликарству - импресионизму. (Моне је за себе говорио: „Ја сам импресиониста и остаћу то док сам жив...“). Као ватрени поборник сликања на отвореном, настојао је да на својим платнима „ухвати“ не сам предмет, већ треперење светла, блескање воде, прозрачност атмосфере, сунце, хладноћу, маглу... („За мене, предмет је од секундарног значаја. Ја желим да откријем шта лежи између мене и предмета“.) Око 1890. почео је да слика серије слика са истим мотивима у различитим периодима дана. Треперавим и „рефлектујућим“ пејзажима, као и циклусима (Стогови сена, Станица Сен Жермен, Руанска катедрала, Локвањи и др.), Клод Моне - „чаробњак“ и „сликар светлости“, заокружио је своје стваралаштво и извршио огроман утицај на европско сликарство.


Поводом 125 година од рођења сликара Петра Добровића (1890-1942), водећег представника српског колоризма познатог по портретима и пеjзажима, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 26. августа до 26. септембра 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Добровићевих радова и литературе о њему. Ауторка поставке jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Петар Добровић рођен jе у Печуjу 14. jануара 1890. У родном граду завршава основну школу и гимназиjу, од 1907. до 1908. похађа скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, а од 1909. до 1911. и тамошњу Ликовну академиjу. На завршноj години студиjа излаже први пут.
У периоду 1912-1914, с краћим прекидима, борави у Паризу ствараjући сериjу кубистичких и сезанистичких цртежа, углавном иконографски jеднообразних актова. По повратку из Париза, слика у Печуjу и Будимпешти. После искуства сезанизма окреће се ка ренесансним узорима.
Године 1918. учествуjе у побуни Шестог пешадиjског пука у Печуjу. Бива ухваћен и затворен. Капитулациjу Аустроугарске користи да побегне из затвора. Враћа се у Нови Сад.
У периоду 1919-1926. наставља стилски традиционализам коjи се преплиће са сезанизмом. Са jобом, Биjелићем, Коњовићем и Шумановићем типичан jе представник треће „конструктивне”, „синтетичке” децениjе. Године 1919. учествуjе на „Изложби групе jугословенских уметника” у Паризу. Борави у Београду и обилази Далмациjу. Као велики поборник идеjе да се Печуj, Барања и Бачка у целини припоjе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца био jе председник мале, краткотраjне Српско-мађарске барањске републике коjа jе проглашена 14. августа 1921. године и коjа jе траjала до 21. августа 1921.
Од 1923. до 1925. године професор jе Уметничке школе у Београду. Добровић се 1925. године венчао са Олгом Хаџи из Новог Сада са коjом jе имао сина Ђорђа. У периоду 1927-1930. са прекидима поново борави у Паризу. Сезанизам и стилски традиционализам жели да помири са утицаjима Ван Гога и Матиса, класично са барокним, тон са чистом боjом. Пише ликовне критике на немачком за Parisier Deutsche Zeitung. Био jе члан и jедан од оснивача Уметничке групе „Облик” 1926. године.
Године 1934. оснива и води вечерњи течаj фигуралног цртања на Коларчевом народном универзизету, а jедан jе и од оснивача часописа „Данас” и, 1937, београдске Државне уметничке академиjе, (касниjе Академиjе ликовних уметности) од када jе постао и њен професор.
Двадесетих и тридесетих година 20. века Добровић живи и ради на релациjи Београд-Париз. jедно време jе боравио у Холандиjи и у Италиjи. Године 1940. се повлачи на Хвар, где слика пеjзаже, а 1941. са породицом се враћа у Србиjу и склања се у Гроцку.
Добровић jе од 1911. излагао на броjним самосталним и колективним изложбама у земљи и Европи, између осталих у Паризу, Будимпешти, Прагу, Београду, Дубровнику и Венециjи.
Умро jе 27. jануара 1942. од инфаркта у залеђеном Београду, у лифту куће у коjоj jе становао (где jе данас смештена Галериjа Петра Добровића) журећи да стигне кући пре полициjског часа.


Поводом 125 година од рођења руског песника и прозаисте Бориса Пастернака (1890-1960), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 28. jула до 25. августа 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Борис Леонидович Пастернак, песник, прозаист, преводилац и добитник Нобелове награде за књижевност, рођен jе у Москви, у породици интелектуалаца. Упркос великом интересовању за музику, коjе jе показао jош као дечак, напустио jе студиjе композициjе и студирао филозофиjу у Москви и Марбургу. Прве песничке кораке (зборник Близанац у облацима, рад у групи „Центрифуга“) направио jе под утицаjем футуризма, али већ у наредним књигама (Преко бариjера и нарочито  Сестра моjа, живот, посвећеноj Љермонтову) показао jе да се у много чему не поклапа с футуристима. Књигама коjе су уследиле - романом у стиху Спекторски, поемама 905. година и Поручник Шмит, у коjима обрађуjе теме револуциjе, аутобиографском повешћу Заштитна повеља, посвећеноj сећању на Р. М. Рилкеа, књигом песама Друго рођење, последњом песничком збирком обjављеном за живота Изабране песме и поеме и осталим, утиснуо jе снажан печат у руску литературу и изазивао броjне контроверзе. После Другог светског рата његове књиге у СССР су забрањиване и уништаване, а због околности у отаџбини, роман Доктор Живаго, коjи му jе донео светску славу и Нобелову награду, своjе прво издање доживео jе у Италиjи (1957).
Борис Пастернак се сматра jедним од наjзначаjниjих руских песника. Осим писањем, бавио се теориjом књижевности и превођењем (Шекспир, Клаjст, Баjрон, Китс, Шели, Шилер, Гете, Петефи и др.). Умро jе 1960. године у своjоj вили у Переделкину.


Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине проф. др Милош Ковић

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 9. jул у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Милош Ковић рођен jе 1969. године у Шапцу, где jе завршио основну школу и гимназиjу. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Катедри за општу историjу новог века Одељења за историjу Филозофског факултета у Београду. Од 1995. до 2000. био запослен као истраживач-приправник у Историjском институту САНУ. Од 2000. запослен jе на Одељењу за историjу Филозофског факултета у Београду. Од 2008. предаjе Општу историjу новог века на Универзитету у источном Сараjеву и на Универзитету у Бањоj Луци. На Универзитету у Оксфорду боравио jе на стручном усавршавању академске 2004-2005. године. Учествовао jе на међународним конференциjама у Лондону, Фиренци, jени, Софиjи, Београду ...

Његово наjважниjе дело свакако jе монографиjа Дизраели и источно питање (Clio, Београд 2007). Књига jе преведена на енглески jезик и 2010.године обjављена под насловом Disraeli and the Eastern Question, у издању jедног од наjугледниjих британских издавача Oxford University Press..

У оквиру едициjе Србиjа 1914-1918 (издање РТС и Прометеj) приредио jе 2014. књигу Гаврило Принцип - документи и сећања.
Члан jе Одбора САНУ за историjу Србиjе у 19. веку, Одбора Одељења за друштвене науке Матице српске и Уређивачког одбора Српског биографског речника Матице српске (уредник за период 1903-1918).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине проф. др Драган Проле

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 2. jул у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Драган Проле рођен jе у Новом Саду 1972. године. Запослен у звању ванредног професора на Одсеку за филозофиjу Филозофског факултета у Новом Саду. До сада обjавио четири монографиjе: Хусерлова феноменолошка онтологиjа, Филозофски факултет Нови Сад 2002, Ум и повест. Хаjдегер и Хегел, Филозофски факултет, Нови Сад 2007, Страност бића. Прилози феноменолошкоj онтологиjи, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2010, Хуманост страног човека, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2011 (књига добила награду „Никола Милошевић“ коjу додељуjе Радио Београд 2 за наjбољу књигу из филозофиjе, теориjе књижевности и теориjе уметности за 2011). Награду „Стеван Пешић“ и награду за наjбољу књигу у 2013. коjу додељуjе Друштво књижевника Воjводине добио jе за књигу Унутрашње иностранство : филозофска рефлексиjа романтизма. Књигу Традициjа наставе филозофиjе обjавило jе Српско филозофско друштво, Београд 2014. Заjедно с Алпаром Лошонцем приредио jе две књиге, Апориjе мултикултурализма, Медитеран, Нови Сад 2013, и Гордост, Адреса, Нови Сад 2014.

С немачког jезика превео jе пет књига: Бернхард Валденфелс, Топографиjа страног, Стилос, Нови Сад 2005, Основни мотиви феноменологиjе страног, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2010. Гинтер Хиршфелдер, Европска култура хране, Стилос Нови Сад 2006, Ф. В. j. Шелинг, Први нацрт система филозофиjе природе, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2009, Едмунд Хусерл, Прва филозофиjа : критичка повест идеjа, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2012.
Бави се онтологиjом, феноменологиjом, филозофиjом историjе, филозофском антропологиjом, естетиком и теориjом медиjа.
Студиjски боравци у Берлину на Хумболтовом универзитету (2002), у Ваjмару (2003/2004), Лувену (2005), Грацу (2006), Хаjделбергу (2009) и Бечу (2010).

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Годишњицу рођења jована Цвиjића (1865-1927), географа, истраживача, професора и академика, Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 25. jуна до 27. jула 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Цвиjићевих радова и литературе о њему. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Оливера Шербеџиjа, уредник Селимир Радуловић.
jован Цвиjић, jедан од наjвећих српских научника, интелектуалаца и националних радника, рођен jе 1865. године у Лозници. Школовао се у родном граду, Шапцу и на Великоj школи у Београду. Након усавршавања и доктората у Бечу вратио се у Београд и постао редован професор Велике школе, а када jе Велика школа прерасла у Универзитет, два пута jе био ректор.
Научни рад jована Цвиjића био jе разноврстан и комплексан. Првенствено jе био географ, али га у своjе редове убраjаjу и геолози, етнолози, етнопсихолози, социолози и историчари. Сматра се оснивачем научне географиjе, нарочито антропогеографиjе и геоморфологиjе. Био jе неуморан теренски истраживач. Обjавио jе више од сто научних дела и расправа, међу коjима су наjпознатиjе Карст, Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Балканско полуострво, Балканско полуострво и jужнословенске земље, Геоморфологиjа, Етногеографске карте jугословенских земаља и др. Био jе утемељивач првих географских установа - Географског завода (1893) и Српског географског друштва (1910), и покретач првих географских часописа - Прегледа географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском Полуострву и Гласника Географског друштва (1912). У издању САНУ покренуо jе Српски етнографски зборник (1902) са посебно значаjним одељењем Насеља и порекло становништва. Био jе председник САНУ, саветник у Влади, почасни доктор универзитета у Сорбони и Карловог универзитета у Прагу. У знак признања, географска друштва из Лондона, Њуjорка и Париза одликовала су га златним и сребрним медаљама. Умро jе у Београду 1927. године.


Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине Његово Преосвештенство, Епископ Нишки др Јован

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 18. jун у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Епископ Јован (Пурић), мирско име Младен, рођен jе 6. jуна 1965. године у Миjачима код Ваљева од оца Радосава и маjке Зоре рођ. Бранковић. Након завршетка Богословиjе Светог Саве у Београду (1985) уписао jе теологиjу на Богословском факултету у Београду, а завршио на Духовноj академиjи у Санкт Петербургу (1996). Одбранио jе научни рад из области византологиjе на тему „Иконоборство и иконопоштовање“ у степену постдипломског аспиранта. Овим радом jе стекао право да пише кандидатску дисертациjу, а радом „Таjноводство Свете службе“ завршио jе и аспирантуру (1996/1997).
Једну школску годину предавао jе у Богословиjи Светог Саве у Београду (1990). Потом jе 17. jуна 1992, послиjе краћег искушеништва у манастиру Троноши код Ваљева, замонашен у храму Свете Троjице у Доњем манастиру Острог, а наредног дана у Храму Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острог рукоположен jе у чин jерођакона. Затим, дана 14. Маjа 1995. у чин jеромонаха рукоположио га jе у манастиру Милешеви блаженопочивши патриjарх српски Павле.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе га jе произвео у чин протосинђела у Храму Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, на дан Светог Амфилохиjа Икониjског (1999). Он га jе и увео у трон острошких игумана на Крстовдан, 18. jануара 2001. У чин архимандрита узведен jе 2004. године.
На дан преноса моштиjу Светог Саве, 6/19. Маjа 2004, изабран jе за викара Митрополиjе црногорско-приморске са титулом диоклиjског епископа. У jуну исте године патриjарх српски Павле хиротонисао га jе за епископа у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Таjном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просветним институциjама Српске православне цркве, коjе су крунисане одбраном докторске тезе на паљанском Филозофском факултету Универзитета у Источном Сараjеву, дана 12. новембра 2009, на тему „Философиjа васпитања у делу Св. jована Златоуста“ пред члановима комисиjе у саставу: проф. Др Бранко Летић, проф. Др Симо Нешковић (ментор) и проф. Др Борис Браjовић.
Дана 26. Маja 2011. на редовном заседању Светог архиjереjског сабора СПЦ изабран jе за епископа нишког. Устоличен jе 7. Августа 2011. У Саборноj цркви у Нишу од патриjарха српског Иринеjа.

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет - гост трибине проф. др Мило Ломпар
- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 11. jун у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Први гост jе проф. др Мило Ломпар, угледни теоретичар и историчар књижевности и аутор култних дела: Моралистички фрагменти и Дух самопорицања.

Овде можете погледати снимак трибине > > >

Мило Ломпар (Београд, 1962) jе српски историчар књижевности, филозоф
Дипломирао jе на Филолошком факултету у Београду,, (Група за jугословенске књижевности и општу књижевност). Докторирао jе на истом факултету тезом Историjско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског пред комисиjом коjу су чинили академик Никола Милошевић, проф. др. jован Деретић и проф. др. Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор jе предмета Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историjа Срба. Био jе генерални директор Политике а.д. 2005 - 2006. Председникjе  Задужбине Милоша Црњанског.
Добитник jе награда: Станислав Винавер (1995), Ђорђе jовановић (2000), Лаза Костић (2004), Никола Милошевић (2009), Печат времена, (2012).

Обjавио jе следеће есеjе и студиjе:
- Историjско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, докторска дисертациjа, 1993.
- О завршетку романа (Смисао завршетка романа Друга књига Сеоба Милоша Црњанског, Рад, Београд, 1995. Друго, измењено издање: Друштво за српски jезик и књижевност Србиjе, Београд, 2008.
- Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996.
- Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено издање, Нолит, Београд, 2008.
- Црњански и Мефистофел (О скривеноj фигури Романа о Лондону), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измењено издање, Нолит, Београд, 2007.
- Аполонови путокази (Есеjи о Црњанском)
, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
- Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007. Друго, проширено издање, Нолит, Београд, 2009.
- Негде на граници филозофиjе и литературе (О књижевноj херменеутици Николе Милошевића), Службени гласник, Београд, 2009.
- О трагичком песнику (Његошеве песме), Албатрос плус, Београд, 2010.
- Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
- Дух самопорицања (прилог критици српске културе), Орфеус, Нови Сад, 2011. Друго, допуњено издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, 2012. Треће, допуњено издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, Evro-Giunti, Београд, 2013. Пето издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, 2014.
- Повратак српском становишту?, Catena mundi, Београд, 2013. Друго, допуњено издање: Повратак српском становишту, Catena mundi, Београд, 2014. - Прва књига едициjе „Српско становиште“.


Поводом 150 година од рођења Вилиjама Батлера jеjтса (1865-1939), ирског  песника и драмског писца, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 27. маjа до 24. jуна 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор jеjтсових дела и литературе о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Вилиjам Батлер jеjтс, jедан од наjвећих песника 20. века, симбол Ирске и неуморни борац за њену културу, традициjу и независност, рођен jе у предграђу Даблина 1865. године. Почео jе да пише врло млад, а наjбоља дела, по мишљењу критике, створио jе између педесете и седамдесете године живота. Поезиjа му jе космополитска, ослоњена на византиjско и хеленско с jедне стране, и дубоко укорењена у ирско тло и келтску традициjу с друге стране. Осим поезиjе, писао jе есеjе и драмске комаде с темама из келтске митологиjе. jедан jе од оснивача  ирског националног позоришта - Еби театра, за коjе jе стварао до краjа живота. Учествовао jе у jавном и политичком животу и у два наврата био члан ирског сената. Нобелову награду за књижевност добио jе 1923. године. Међу наjпознатиjим делима су му збирке поезиjе Ошинова лутања, Ветар кроз трску, Кула, драме Контеса Катлин, Мачка и месец, есеjи Келтски сутон, Сањарење о детињству и младости, аутобиографиjа Драмске личности, као и Визиjа, дело у коjем излаже своjа спиритистичка искуства и схватање историjе.


Стогодишњицу рођења Бошка Петровића (1915-2001), академика, књижевника и председника Матице српске, Библиотека Матице обележава  електронском изложбом грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Изложба се може погледати од 29. априла до 26. маjа  2015. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Бошко Петровић рођен jе у месту Орадеа Маре у Румуниjи. Школовао се у Новом Саду и Београду. Радио jе у Издавачком предузећу Будућност и Издавачком предузећу Матице српске. Био jе секретар и председник Матице српске и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске. Књижевним радом почео jе да се  бави jош као гимназиjалац, а прву књигу, песничку збирку Земља и море, обjавио jе 1950. године. Писао jе романе (Певач, Долазак на краj лета, Дан међу сликама), приповетке (Лагано промичу облаци, Разговор о таjнама, Облаци, разговори и др.), песме, позоришне критике и есеjе о књижевности и уметности.  Преводио jе са немачког, углавном дела Томаса Мана, Е. М. Ремарка и Р. М. Рилкеа. Умро jе у Новом Саду 2001. године.


Поводом 150 година од рођења историчара књижевности и културе Тихомира Остоjића (1865 - 1921), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 31. марта до 28. априла 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Тихомир Остоjић, академик, књижевни историчар и секретар Матице српске, рођен jе 1865. године у данашњем Остоjићеву. Школовао се у Новом Саду и Будимпешти, докторирао у Бечу. Радио jе као професор гимназиjе у Новом Саду  и универзитетски професор у Скопљу. У младости се опробао као композитор, а касниjе се посветио изучавању историjе књижевности и културе. Бавио се броjним темама из књижевне историjе, као и актуелним културно-политичким питањима. С посебном пажњом проучавао jе књижевност 18. века, а велико интересовање показао jе за Доситеjа Обрадовића и Захариjа Орфелина, о коjима jе написао обимне студиjе (Доситеj Обрадовић у Хопову и Захариjа Орфелин). Од млађих аутора посебно су га занимали Бранко Радичевић, Стериjа и Змаj. Писао jе студиjе и уџбенике из историjе књижевности (Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеjа Обрадовића), уређивао часописе Покрет, Летопис Матице српске и Календар Матице српске и бавио се сакупљањем и издавањем народних песама, старих црквених мелодиjа и анонимне грађанске лирике (Српска грађанска лирика XVIII века).


Поводом 150 година од обjављивања првог броjа листа Матица (1865 - 1870), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 26. фебруара до 30. марта  2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Матица, лист за књижевност и забаву, излазио jе три пута месечно од октобра 1865. до jуна 1870. године. Покренула га jе и издавала Матица српска, а  уређивао Антониjе Хаџић. Уређивачка политика Матице била jе усмерена углавном ка књижевности, али су се на њеним странама могли наћи прилози из историjе, природних наука, права, као и текстови о дешавањима у Матици српскоj и Српском народном позоришту. Уз ауторске текстове (j. Г. Миленко, Ђ. jакшић, Л. Костић, М. П. Шапчанин и др.), преводе и препеве (Шекспир, Гете, Пушкин, Петефи, Гогољ и др.), у Матици су обjављиване народне песме и приповетке, басне, загонетке, прикази књига, белешке, некролози, информациjе из културног живота. У сваком броjу налазио се подлистак (Гласник, Смесице, Књижевне белешке, Српско народно позориште и др.), као и текућа библиографиjа српских књига.
Последњи броj Матице изашао jе 30. jуна 1870. године. Угашена je кад  jе у Новом Саду покренута Млада Србадиjа, лист Уjедињене омладине српске, коjи jе, по мишљењу уредништва Матице, „од прилике исти задатак имао“ и коме jе Матица „препустила“ своjе сараднике и претплатнике.


Сто година од рођења есеjисте, публицисте, критичара и историчара књижевности и културе Живана Милисавца (1915 - 1997), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 29. jануара до 25. фебруара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Живан Милисавац, академик, секретар и председник Матице српске и писац низа запажених студиjа и расправа из књижевне и културне историjе, рођен jе 1915. године у Батровцима код Шида. Школовао се у Новом Саду, Загребу и Београду. Био jе jедан од оснивача Омладинског културно-привредног покрета (1936) и уредник омладинског листа Наш живот.Након Другог светског рата изабран jе за секретара Матице српске, а затим за њеног саветника (1969) и председника (1983).  Главни уредник Летописа матице српске био jе од 1945. до 1957. године. Писао jе монографиjе, расправе, есеjе и студиjе из историjе књижевности (о Д. Васиљеву, Змаjу, Стериjи...), а као културни историчар проучавао jе Матицу српску, Омладински покрет, културну и књижевну сарадњу jужнословенских народа... Круном његовог стваралаштва сматра се тротомна Историjа Матице српске, капиталан историчарски подухват коjи обухвата период од 1826. до 1918. године и представља „довршену слику скоро стогодишњег развоjа и деловања наjстариjе, наjкрупниjе и наjзначаjниjе културне институциjе Срба“ (Б. Ковачек).


Библиотека Матице српске приредила je електронску изложбу Прва размена књига Матице српске с Рускom академиjom наука у Санкт-Петербургу поводом jубилеjа Триста година Библиотеке Руске академиjе наука.
Ауторке поставке су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 30. децембра 2014. до 30. jануара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Размена књига Библиотеке Матице српске, наjстариjе српске библиотеке националног значаjа и прве jавне научне библиотеке у Срба започета jе 1830. године. Тада jе Матица српска послала на поклон своjа издања Рускоj академиjи наука у Санкт-Петербургу, Народном музеjу у Пешти, Царскоj библиотеци у Бечу и Народноj библиотеци у Прагу. Поклон се састоjао од свезака Летописа и првих издатих књига.
Од установа коjима jе Матица српска упутила своjа издања 1830. jедино jе Руска академиjа узвратила поклон са пропратним писмом. Писмо jе датирано 14. jуна 1832, а потписао га jе Петар Соколов, стални секретар Академиjе и редовни државни саветник.
На почетку писма каже се да Руска академиjа има част да пошаље књиге за „Библиотеку заведениjа“ и то jе први помен имена Библиотеке Матице српске. У наставку писма следи списак издања коjа се шаљу. Списак садржи двадесет и четири дела, а укупан броj физичких jединица износи 59, пошто су нека издања вишетомна, а постоjи и jедан адлигат.
После прегледа књига Руске Академиjе у писму се казуjе да и Атанасиjе Стоjковић, редован члан Академиjе и редован државни саветник, поклања Матици српскоj књиге.
Дар Руске Академиjе представља прве књиге доспеле разменом у Библиотеку Матице српске, а књиге Атанасиjа Стоjковића jесте први лични поклон коjи jе Библиотека добила. Као члан Руске академиjе и велики српски патриота, Атанасиjе Стоjковић jе вероватно подстакао Академиjу да узврати Матици српскоj поклон књига, а и лично jе желео да буде њен дародавац, па су отуда у писму уз књиге Руске академиjе наведене и његове.
Поклон Атанасиjа Стоjковића састоjи се од пет књига на руском jезику, чиjи jе он аутор, писац предговора или преводилац. Књиге су обjављене у периоду од 1825. до 1830, у последњим годинама његовог живота.
Књиге Руске академиjе и књиге Атанасиjа Стоjковића, доспеле 1832. у Библиотеку Матице српске, jесу дела високе научне вредности из филологиjе, књижевности, историjе, воjних и природних наука и других области знања. Оне су имале изузетан значаj за образовање и културно-научно уздизање Срба тога времена.
За Библиотеку Матице српске ове књиге представљаjу посебну драгоценост, како по томе што су чиниле њен почетни фонд, заjедно са првим издањима Матице српске, тако и по своjоj садржини и високом угледу аутора, преводилаца и издавача.
Прва размена књига Библиотеке Матице српске, оличена у књигама Руске академиjе наука и први доспео поклон од Атанасиjа Стоjковића, научника светског гласа, значаjни су догађаjи не само за историjу Матице српске и њене Библиотеке, већ и за српско библиотекарство и науку и културу уопште.
На изложби су представљена издања коja jе Матица српска упутила Рускоj академиjи наука у Санкт-Петербургу 1830, као и публикациjе коjе су за Библиотеку Матице српске 1832. даровали Руска академиjа наука и њен члан Атанасиjе Стоjковић.


Поводом сто година од рођења књижевника Бранка Ћопића (1915 - 1984) Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 27. децембра 2014. до 28. jануара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Бранко Ћопић, приповедач, романсиjер, песник, jедан од наjплодниjих и наjчитаниjих српских писаца, рођен jе у селу Хашани код Босанске Крупе. Школовао се у Бихаћу, Сараjеву и Карловцу. Филозофски факултет завршио jе у Београду. Током Другог светског рата био jе сарадник партизанских листова, а након ослобођења уредник дечjих часописа и професионални књижевник. У  књижевност jе ушао текстом Брацо, обjављеном у омладинском листу Венац. Прву књигу прича, Под Грмечом, обjавио jе 1938. У току свог дугог стваралачког века створио jе књижевно дело коjе временски и тематски обухвата велико раздобље новиjе историjе српског народа. Био jе неуморан стваралац: написао jе на десетине збирки приповедака, романа, песама, драмских дела и књига за децу. Његова проза, прожета лириком и реалистичким сликањем живота, насељена jе живописним и упечатљивим ликовима попут Николетине Бурсаћа, деда Рада, jованчета или Крста Буве.
Ћопић jе писао свежим, сочним, сликовитим jезиком и сматра се jедним од наjвећих хумориста наше књижевности. Његова дела (Доживљаjи Николетине Бурсаћа, Башта сљезове боjе, Пролом, Глуви барут, Не тугуj бронзана стражо, Осма офанзива, Орлови рано лете, Магареће године, Доживљаjи мачка Тоше, jежева кућица и др.) доживела су неколико десетина издања и преводa.


Двестоту годишњицу рођења украjинског песника и сликара Тараса Григоровича Шевченка (1814 - 1861) Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 4. до 26. децембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Тарас Шевченко, наjвећи украjински песник 19. века, сликар и револуционар, рођен jе у кметскоj породици козачког порекла. Након што jе остао без родитеља постао jе слуга, а како jе рано показао интерес за сликарство, откупљен jе из кметства и примљен на академиjу у Санкт Петербургу. Упоредо са сликарством, бавио се писањем. Главно место у његовом опусу заузима поезиjа. Писао jе лирске песме, баладе, драме и поеме, тематски наjчешће везане за украjинску jуначку прошлост, тугу због губитка слободе, али и веру у неуништивост козачког духа. Зборником Кобзар (1840) оваj "народни песник“, “духовни отац“, "утемељитељ књижевног jезика“ и "оснивач нове украjинске литературе“, како га описуjе критика, сврстао се у ред великих националних песника и утиснуо снажан печат у украjинску и европску литературу.
Шевченко jе умро 1861. у Санкт Петербургу, након десетогодишњег прогонства, где му jе било строго забрањено да слика и пише. Према жељи исказаноj у песми Завет, посмртни остаци су му пренети у родну Украjину, на обалу Дњепра.


Поводом обележавања сто година од рођења књижевника Михаила Лалића (1914 - 1992) Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 12. новембра до 4. децембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Михаило Лалић, романсиjер, приповедач, песник и путописац, рођен jе у селу Трепча код Андриjевице. Гимназиjу jе завршио у Беранама, а право jе студирао у Београду. Други светски рат провео jе у партизанима и по логорима. Био jе директор ТАНjУГ-а за Црну Гору, члан редакциjе Борбе и уредник у издавачком предузећу "Нолит“. Добитник jе готово свих значаjних књижевних признања. Био jе члан САНУ и потпредседних ЦАНУ од њеног оснивања. Умро jе у Београду 1992. године.
Први књижевни рад, прозу, Лалић jе обjавио у листу Правда 1935, а његов први роман, Свадба, изашао jе 1950. године. Потврдио се делима високе уметничке вредности коjа углавном тематизуjу ослободилачку борбу и револуциjу. У његовим романима рат jе у исто време и "тематско извориште и оквир коjим се може обухватити целовитост живота“. Дела су му изузетно поетска, сликовита, с дубоким захватом у психологиjу и менталитет људи коjе приказуjе. У неформалноj трилогиjи коjу чине романи Зло пролеће, Лелеjска гора и Хаjка, Лалић акценат ставља на исказ унутрашњих проживљавања и промишљања главног лика, а према мишљењу критике, коначна  верзиjа Лелеjске горе (1962) представља "модерну поему о самоћи“. Осим романа (Ратна срећа, Заточници, Докле гора зазелени, Гледаjући доле на друмове, Одлучан човек, Тамара и др.),Лалићев књижевни опус чине књиге приповедака, путописи, репортаже, записи и есеjи, као и дела медитативне, мемоарске и аутобиографске прозе (Сам собом, Прелазни период и Прутом по води).


У знак сећања на италиjанског физичара и астронома Галилеа Галилеjа, од чиjег се рођења ове године навршава 450 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 20. октобра до 12. новембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Галилео Галилеj, астроном, физичар, математичар и филозоф, рођен jе у Пизи 1564. године. Школовао се у манастиру Валамброза и на Универзитету у Пизи, где jе студирао медицину и Аристотелову филозофиjу. Одмалена наклоњен математици, напустио jе студиjе и живот посветио науци. Отворивши историjску епоху увођења експеримената у научна истраживања, дошао jе до великих открића: открио jе изохронизам клатна, пронашао хидростатску вагу, формулисао законе слободног пада тела под деjством силе теже, утврдио међузависност кретања и силе, као и непроменљивост узрочно-последичних односа коjи из тога следе. Конструисао jе први астрономски дурбин, открио jупитерове сателите, Сунчеве пеге, Венерине мене и планине на Месецу и потврдио идеjу о Млечном путу као скупу звезда. Као ватрени поборник хелиоцентричног система, обавио jе Диjалоге о два главна система света (1632), у коjима духовит начин доказуjе предност Коперниковог система над Птоломеjевим, и коjи га доводе пред суд инквизициjе (1633). Избегао jе утамничење, али jе био приморан да се jавно одрекне своjих учења и последњих 11 година живота проведе у кућном притвору. Умро jе 1642. у своjоj вили у Арчетриjу.
Осим чувених Диjалога о два главна система света, Галилео jе обjавио низ радова и студиjа (Писмо Кастелиjу, Истраживач, Диjалози о две науке и др.).


Поводом 150 година од рођења немачког композитора и диригента Рихарда Штрауса (1864 - 1949), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 23. септембра до 20. октобра у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Рихард Штраус, композитор и диригент, оставио jе снажан печат на развоj немачке музике између два века. Музичко образовање добио jе веома рано, а прве композициjе написао jе већ као шестогодишњак. Његово стваралаштво дели се на два велика периода - на период симфониjске поеме (Дон Жуан, Смрт и преображење, Весели доживљаjи Тила Оjленшпигела, Тако jе говорио Заратустра, Дон Кихот и др.) и период опере (Гунтрам, Пожар, Салома, Електра, Арабела, Каваљер с ружом и др.). Писао jе и соло песме, а у jедном периоду и концертне композициjе намењене ансамблима камерног карактера. Рихард Штраус jе био jедан од наjвећих диригената свог времена. Диригентску кариjеру започео jе у Дворском оркестру у Маjнингену, а славу стекао у позоришту у Ваjмару и операма у Минхену и Берлину. Концентрирао jе по готово свим европским престоницама, наступао у Америци и дириговао готово до краjа живота.
Рихард Штраус се сматра последњим великим немачким представником романтизма. Био jе признат и вољен и већ за живота jе постао класик немачке музике. Умро jе у Гармишу 1949. године.


Поводом двесто година од рођења истраживача и научника jосифа Панчића (1814 - 1888), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. августа до 23. септембра 2014. године. У исто време, у jавном каталогу Библиотеке биће презентована и изложба Сто година Првог светског рата, припремљена у знак обележавања jубилеjа Великог рата.
jосиф Панчић, научник, истраживач, педагог и лекар, студирао jе филозофиjу у Загребу и медицину у Пешти. Био jе врло образована и свестрана личност, пасионирани сакупљач и колекционар. Наjвише се бавио ботаником, мада jе скупљао и проучавао и инсекте, мекушце, рибе, птице, минерале... Своjе збирке обогаћивао jе разменом са броjним научницима у Европи. Током четрдесетогодишњег научноистраживачког рада описао jе око 2.500, а открио и систематизовао преко 100 врста биљака, међу коjима jе наjпознатиjа Панчићева оморика (Picea omorika).
Панчић jе сматрао да jе "просвећеност наjбоље средство за облагорођавање нарави и стварање благостања“ и велики углед уживао jе и као педагог. Као први професор "jестаственице“ на београдском Лицеjу, написао jе први уџбеник из овог предмета (састоjао се од Зоологиjе, Минералогиjе и геологиjе и Ботанике). Веруjући да се jестаственица "наjбоље учи у пољу, у шуми, на брду - у самоj природи“, од почетка jе заступао принцип очигледне наставе ичесто организовао екскурзиjе за своjе ученике.
jосиф Панчиће словио jе за jедну од наjобразованиjих личности свог времена. Био jе дугогодишњи ректор Велике школе, jедан од оснивача Српског лекарског друштва, члан свих главних научних удружења у Србиjи и први председник Српске краљевске академиjе. Аутор jе више од 40 научних радова, а његовим капиталним делом сматра се Флора Кнежевине Србиjе (1874).


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске обележава 150 година од рођења сликара Марка Мурата (1864-1944). Уз Надежду Петровић, Косту Милићевића, Милана Миловановића и Бору Стевановића, Марко Мурат сматра се jедним од наjплодниjих, стилски наjдоследниjих и наjзначаjниjих представника српске уметности краjем 19. века и почетка 20. века, односно времена коjе се по стилском опредељењу поклапа са периодом пленеризма и импресионизма. Изложба се у jавном каталогу Библиотеке може погледати од 31. jула до 28. августа 2014. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Марко Мурат рођен jе 30. децембра 1864. године у Луци Шипанскоj поред Дубровника. У Дубровнику jе завршио основну школу и гимназиjу и после jе три године студирао теологиjу. У Задру jе похађао атеље фратра сликара jосипа Росиjа где jе добио основно ликовно образовање. У лето 1886. загребачки лист Виjенац обjавио jе Муратов цртеж Сиjело у Цвиjете Зузорићеве што му jе донело стипендиjу за сликарске студиjе познатог мецене барона Луjа Враницаниjа. Мурат се определио за студиjе на Академиjи ликовних уметности у Минхену где jе дипломирао 1893. представивши се репрезентативном композициjом Цвети у Дубровнику.
Након завршених студиjа отишао jе у Дубровник, а већ у пролеће 1894. у Београд где jе с прекидима остао до почетка Првог светског рата. То jе време уметниковог наjвећег и наjплодниjег полета када инспирисан мотивима из завичаjа, пределом, људима, историjом и легендом ствара нека од своjих наjпознатиjих дела: Пролеће, Пред црквом светог Влаха, Дах Дубровачког пролећа, Конављанка... У међувремену, делуjе и као педагог у Другоj београдскоj гимназиjи и Уметничко-занатскоj школи, а ангажован jе и на уметничким пословима, организатор jе изложби и излагач на домаћим и светским изложбама, покретач акциjа за оснивање уметничких удружења, члан жириjа. Тако jе на светскоj изложби у Паризу 1900. изложио историjску композициjу Долазак цара Душана у Дубровник, jедан jе од оснивача Друштва српских уметника "Лада” 1904, члан jе Друштва српско-хрватских уметника "Медулић” 1911-1914, члан Одбора за организациjу уметничких послова Србиjе и jугословенства. Од jавних признања коjих jе добио неколико свакако jе наjзначаjниjи избор за дописног члана Српске краљевске академиjе 1920, односно редовног члана 1940. и то приступном беседом "О сликарству Дубровника”. До пензионисања 1932. радио jе као управник Надлештва за уметност и споменике и конзерватор уметничко-историjских споменика Дубровника.
Поред поменутих дела познати су и портрети чланова његове породице, аутопортрети, као и многоброjни цртежи предела с мора, дубровачких улица, фигура у пленеру, те властитог лика на писмима коjима се jављао приjатељима.
Марко Мурат умро jе 14. октобра 1944. у Дубровнику.


Поводом 200 година од рођења драмског писца, глумца, редитеља и  драматурга Едеа Сиглигетиjа (1814 - 1878), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 9. до 31. jула 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Еде Сиглигети, jедан од наjплодниjих мађарских драмских писаца (написао jе 114 сценских дела), рођен jе 1814. године као jожеф Сатмари. Школовао се у Великом Варадину и Темишвару, студирао у Пешти. Отац му jе наменио свештеничку а потом инжењерску кариjеру, али jе он 1834. године постао глумац. Предавао jе на пештанскоj Глумачкоj академиjи, у Народном позоришту био jе глумац, драматург, редитељ, а касниjе и управник. Сматра се творцем мађарских популарних народних позоришних комада с певањем и игром. Децениjама jе био наjомиљениjи драмски стваралац у Мађарскоj, а неки његови комади постали су  саставни део репертоара Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду и  Народног позоришта у Београду. Први Сиглигетиjев комад приказан на српскоj сцени, Воjнички бегунац (посрбљен од Радивоjа Стратимировића, игран 1862), децениjама се одржао на репертоару СНП-а. Велики успех имали су и остали Сиглигетиjеви комади из народног живота: Два пиштоља (1862), Робиjаш, први пут изведен у Београду 1871, Мамица (1871), Циганин (1873), Три брачне заповести (1874), Радничка побуна (1878), Женска влада (1898). Сиглигетиjево дело оставило jе снажан печат не само на мађарску већ и на српску позоришну уметност.


Стогодишњицу рођења Драгише Живковића (1914 - 2002), историчара и теоретичара књижевности, есеjисте и преводиоца, Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. jуна до 9. jула 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Драгиша Живковић, jедaн од наjзначаjниjих и наjутицаjниjих проучавалаца књижевности код нас, родио се и школовао у Заjечару, био студент Београдског универзитета из времена Павла Поповића и Александра Белића и докторирао са радом из историjе српске књижевне критике. Био jе лектор на Филозофском факултету у Београду, уредник Издавачког предузећа "Култура“, доцент и ванредни професор на Филозофском факултету у Сараjеву и редовни професор и шеф Катедре за jугословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1979. био jе главни и одговорни уредник Зборника Матице српске за књижевност и jезик.
Научни рад Драгише Живковића посвећен jе теориjи и историjи књижевности. Уверен да српска књижевност ниjе "издвоjено острво на коjем jе буjало самоникло растиње егзотичног мириса и посебне лепоте“ (П. Палавестра), већ "неодвоjиви део европске књижевности и културе“ (Д. Живковић), и ослоњен  на поуздано знање из теориjе књижевности, дао jе теориjски нацрт за књижевну периодизациjу и до краjа био заговорник примене научних метода и jасног књижевног  приступа. Обjавио jе више стотина радова (Почеци српске књижевне критике, Европски оквири српске књижевности 1-6, Ритам и песнички доживљаj, Токови српске књижевности, Од Вука до Андрића, Бидермаjерски усамљеник Стериjа, Поезиjа Лазе Костића и др.), а његова Теориjа књижевности доживела jе више од 20 издања.


Сто година од рођења Михаjа Аврамескуа (1914 - 1981), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. маjа до 18. jуна 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Михаj Аврамеску, песник и публициста, рођен jе у Фелнаку, недалеко од Темишвара у Румуниjи. Након завршене учитељске школе у Араду, споразумом тадашње jугословенске и румунске владе постављен jе за учитеља у Ечки и Владимировцу. Након Другог светског рата био je уредник дечjег листа Bucuria pionierilor и књижевног часописа Lumina, и директор Румунског народног позоришта у Вршцу. Био jе члан Удружења књижевника Србиjе, управе Друштва за матерње jезике АПВ и Издавачког савета Libertatea. Писао jе поезиjу (збирке У зору, Пут ка истини, Степенице усамљености и Шатор предвечерjа) и романе (Сломљена младост и Порука), а опробао се и као писац драмских комада (Запалите млин и Срећна Дакиjа).
Своjим стваралачким и публицистичким радом, Михаj Аврамеску jе био jедан од наjактивниjих и наjистраjниjих бораца за неговање румунске културе на овим подручjима.


Поводом 450 година од рођења Вилиjама Шекспира (1564 - 1616), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 22. априла до 28. маjа у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Вилиjам Шекспир, енглески драмски писац, рођен jе у Стратфорду 1564. године.  Кариjеру jе започео у Лондону као глумац, писац и сувласник позоришта. Његов  књижевни рад обухвата историjске драме (Краљ Ричард III, Хенри V, Краљ Џон и др.), комедиjе (Сан летње ноћи, Два племића из Вероне, Веселе жене виндзорске, Млетачки трговац и др.), трагедиjе (Магбет, Ромео и jулиjа, Антониjе и Клеопатра, Хамлет, Краљ Лир, Отело, Кориолан и др.), наративне поеме (Венера и Адонис, Отмица Лукрециjе) и 154 сонета. У своjим делима Шекспир jе сликао човекове врлине и мане, особине и психичка стања људског бића, створивши тако галериjу незаборавних ликова и универзалних људских судбина. О књижевном угледу коjи jе уживао код своjих савременика сведоче броjна издања и извођења његових дела на двору и у позоришту. Данас се Шекспир сматра класиком светске књижевности и позоришне уметности.


Поводом 150 година од рођења приповедача, драмског писца и комедиографа Бранислава Нушића (1864 - 1938), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 17. марта до 22. априла 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Бранислав Нушић, наjвећи српски комедиограф, рођен jе 1864. године. Школовао се у Смедереву, студирао у Београду и Грацу. Живео jе у Битољу, Приштини, Новом Саду, Сараjеву и Београду, где jе обављао дипломатске послове, био управник позоришта и начелник Министарства просвете. Бавио се новинарством и фотографиjом. Био jе боем, козер и "ћаскало и спадало“ (А. Г. Матош), али и посматрач оштрог ока и jезика, даровит портретист и писац веома развиjеног смисла за позоришну сцену. У књижевност ушао као песник, али jе под утицаjем Гогоља брзо прешао на комедиjу (Народног посланика написао jе jош као студент). Као радознали сведок развоjа српског друштва, реалист живог духа и врсни познавалац карактера и друштвене нарави, створио jе галериjу незаборавних и свевремених ликова, и дела без коjих jе и данас тешко замислити jедан позоришни репертоар (Сумњиво лице, Протекциjа, Госпођа министарка Свет, Ожалошћена породица, Мистер Долар, Др, Покоjник и др.). Мада његов  богати опус обухвата и броjне приповетке, романе, фељтоне, трагедиjе и историjске драме (Приповетке jедног каплара, Рамазанске вечери, Општинско дете, Кнез Иво од Сембериjе, Хаџи-Лоjа и др.), Нушић приповедач до данас jе остао у сенци Нушића - "маjстора сцене“ и "гениjа смеха“ (Б. Глишић).


Поводом двестоте годишњице рођења руског песника Михаила jурjевича Љермонтова (1814 - 1841), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 19. фебруара до 17. марта 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Михаил jурjевич Љермонтов, руски песник и приповедач, био jе, уз Пушкина, наjвећи представник руског романтизма. Рођен jе 1814. године у Москви, а рана смрт маjке и детињство проведено без оца оставили су снажан печат на његовоj личности и уметности. Незадовољан своjом судбином и друштвеним приликама, рано jе почео да пише поезиjу. Развиjао се под утицаjем Баjрона. Слободоуман и бунтован, певао jе о снажним личностима, Кавказу, слободи и усамљености. Рано jе дошао у сукоб са средином, а због политичке песме Песникова смрт, написане поводом Пушкинове смрти, послат jе на Кавказ. Погинуо jе у двобоjу близу Пjатигорска 1841.
Песник снажних страсти и дивље слободе, "талентован у наjвећоj могућоj мери, интелектуалан и осетљив до краjњих могућности“ (В. Вулетић), Љермонтов jе за 27 година живота написао неколико стотина песама, поема, приповетки и драма (Демон, Мцири, Песма о трговцу Калашникову, Облаци, Мисао, Пророк Бородино, Маскарада и др.). Његово наjпознатиjе дело, роман jунак нашег доба,  jедно jе од наjпопуларниjих и наjпревођениjих дела руског романтизма.


Стогодишњицу почетка Првог светског рата (1914-1918) Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 23. jануара до 19. фебруара 2014. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Поставка обухвата избор књига, дневника, записа, одлука и других сведочанстава о кључним догађаjима и победама српске воjске у првоj години Рата. Приказане су скице воjних операциjа коjе су вођене, фотографиjе са боjишта, као и портрети воjсковођа - Радомира Путника, Степе Степановића, Живоjина Мишића и Петра Боjовића, коjи су командовали српском воjском у великим биткама на Церу, Дрини и Колубари. Део изложбе посвећен jе избору цитата о хероjству српске воjске на почетку Великог рата.
Изложба поводом стогодишњице Првог светског рата прва jе у низу изложби коjе ће, све до обележавања годишњице коначне победе, БМС посветити овом догађаjу.


Поводом двесто година од обjављивања Мале простонародне славено-сербске пjеснарице и Писменице  сербскогa jезика, по говору простога народа написане, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 31. децембра 2013. године до 23. jануара 2014. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Мала простонародна славено-сербска пjеснарица обjављена jе у Бечу 1814. године. То jе збирка од сто лирских и осам епских песама, у коjоj jе Вук направио грубу класификациjу песама на "мушке“ - епске,  и "женске“ - лирске ("песне мужеске су оне коjе се уз гусле певаjу”, а "све оне песне коjе ниjесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати зову прости Сербљи женске песме”). Поjава Мале простонародне славено-сербске пjеснарице означила jе прекретницу у српскоj књижевности у погледу односа према народноj књижевности.
У Писменици сербскогa jезика извршено jе радикално упрошћавање српског писма и правописа, на чиjоj jе реформи почео да ради jош Сава Мркаљ. Без обзира на несавршеност и непотпуност, ово дело jе значаjно као прва граматика говора простога народа и први велики корак на путу нормирања и успостављања правила у књижевном jезику.


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске  обележава 150 година од рођења руског глумца, редитеља, позоришног педагога и теоретичара Константина Сергеjевича Станиславског (1863-1938). Поставка, чиjе су ауторке Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, a уредник Миро Вуксановић, може се погледати од 6. до 31. децембра 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Константин Сергеjевич Станиславски (право презиме Алексеjев), глумац, редитељ и jедан од наjзначаjниjих теоретичара позоришне уметности 20. века, рођен jе 1863. у Москви. Као глумац и редитељ у Алексеjевском кружоку и представама припреманим у оквиру Друштва за уметност и књижевност стиче знање, искуство и начелни став о позоришноj уметности. Године 1898. са В. Немирович-Данченком оснива Московски художествени театар (МХТ), чиjи  уметнички руководилац и идеолог остаjе до краjа живота. Велике успехе остварио jе поставкама дела А. K. Толстоjа, Чехова и Горког. У режиjи и глуми позоришни реализам развио jе до савршенства, а МХТ jе постао поjам театра реализма и продубљене психолошке интерпретациjе. Своjа схватања и искуства Станиславски  jе изложио у делима Моj живот у уметности, Рад глумца на себи, Рад глумца на улози. Његова теориjа, позната као Систем Станиславског, заснована на принципу да глумац мора увек истински проживљавати, а не само представљати спољне облике jедном постигнутог преживљавања, представља незаобилазан метод у студиjама глуме и режиjе.
Константин Сергеjевич Станиславски извршио je огроман утицаj на развоj руске позоришне уметности, а његова схватања су, више него схватања било ког другог позоришног теоретичара, имала снажан међународни одjек.


Поводом сто година од рођења мађарског песника Шандора Вереша (1913-1989), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки коjом су обухваћена Верешова дела као и литература о њему. Аутори поставке су Марина Шмудла и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. новембра до 6. децембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Шандор Вереш, песник, преводилац, драматичар, есеjиста и прозаиста, рођен jе у Сомбатхељу 1913. године. Студирао jе филозофиjу у Печуjу и стекао докторат. Његова докторска дисертациjа  из подручjа психологиjе песничког стварања, обjављена jе 1939. године под насловом Рађање песме. Радио jе као професор, библиотекар, уредник и лектор, а од 1951. године живи као слободан књижевник у Будимпешти. Прве песме обjавио jе већ као четрнаестогодишњак, а прву збирку песама Хладно jе, коjом jе постигао велики успех код критике, издао jе 1934. године. Након тога обjавио jе више од двадесет књига поезиjе, прозе и превода од коjих су наjзначаjниjе: Рођење песме, Медуза, Елисиj, Азбука љубави, Трем са зубима, Кула ћутања. Као писац дечjе поезиjе обjавио jе неколико збирки песама: Корпа са воћем, Бобита, Зимзизим, Кад би свет кос био.
Врло jе значаjна и његова преводилачка делатност. Осим Шекспира, Т.С. Елиота, Малармеа и многих других, значаjни су и његови преводи наших песника.
Због маjсторства песме и виртуозне версификациjе, Шандор Вереш jе jедна од наjвећих личности модерне мађарске поезиjе. Добитник jе броjних награда и признања.


Двестo година од рођења италиjанског композитора Ђузепеа Вердиjа (1813-1901), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих  збирки. Поставка, чиjи су аутори Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 25. октобра до 18. новембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ђузепе Верди, наjистакнутиjи представник италиjанске опере, рођен jе у скромноj гостионичарскоj породици у месту Ле Ронколе, краj Бусета. Уметничку делатност започео jе у време политичких трзавица неуjедињене Италиjе, а у опери jе видео револуционарно политичко оруђе за ослобођење и уjедињење земље. Након успеха Оберта (1839) и Ломбардиjаца и, нарочито, опере Набуко, његово име jе постало симбол патриотизма и стремљења ка слободи, а хорске ариjе из његових опера постале су уjедињен глас побуњеног италиjанског народа. У периоду до настанка Латинске трилогиjе (1851-1853), како се jедним именом називаjу његове три наjзначаjниjе опере - Риголето, Трубадур и Травиjата, Верди jе створио низ дела (Ернани, jованка Орлеанка, Алзира, Атила, Магбет, Разбоjници, Гусар, Битка код Легнана, Луjза Милер, Стифелио),укоjима jе усавршавао своj драмски израз. Од првих остварења Верди се поставио као аутор коjем jе веома стало да у опери истакне драмску истину, стварност радње и карактера. Гледаjући у своjим jунацима пре свега људе, са свим њиховим добрим и лошим особинама, и занемаруjући њихов социjални статус, Верди jе на позорницу извео дворске луде и жене из полусвета, продубљуjући тако драмску радњу и остављаjући снажан утисак на гледаоце. Године 1871. настала jе Аида, велика опера у четири чина, коjа jе први пут изведена у Каиру, поводом отварања Суецког канала. Након тога Верди jе написао  jош неколико опера (Сицилиjанско вечерње, Бал под маскама, Моћ судбине и Дон Карлос), коjе су извођене с мање или више успеха, а завршну етапу, и последњи врхунац његовог стваралачког развоjа представљаjу Отело (1887) - импресивна слика дубоке трагедиjе љубави, и Фалстаф (1893) - jедна од наjдуховитиjих музичких комедиjа икад, или "ведри поздрав животу са ивице гроба“, како jе ово своjе дело називао сам аутор.
Верди jе умро у Милану 1901. године. Сахрањен jе уз звуке Хора Jевреjа из опере Набуко, коjи му jе, у знак захвалности, љубави и поштовања, на улицама  певао народ.


Двестоту годишњицу рођења песника, владара и владике Петра II Петровића Његоша (1813-1851), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Поставка, чиjе су ауторке Оливера Михаjловић и Ивана Гргурић а уредник Миро Вуксановић, свакодневно ће бити презентована у jавном каталогу Библиотеке, почев од 19. септембра 2013. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Петар II Петровић Његош, jедна од наjмаркантниjих историjских фигура 19. века, рођен jе 1813. као Радивоjе (Раде) Петровић у Његушима, под Ловћеном. Растао jе у кући у коjоj jе рођено свих седам владара династиjе Петровић, а 1830, одлуком и последњом вољом Петра I, и сaм jе постао владар. Три године касниjе устоличен jе за владику, а већ у првим годинама владавине почео jе "окрутан али методичан поступак: да од племена начини народ, а од народа и земље државу" (И. Секулић). Установио jе сенат и државну благаjну, увео плаћање пореза, оформио полициjску службу, основао школу, отворио штампариjу, покренуо први црногорски часопис, неговао дипломатиjу... Године 1834. у своjоj штампариjи обjавио jе прве збирке песама - Лиjек jарости турске и Пустињак цетински, као и песму Србин Србима на части захваљуjе. Поникла на jунаштву, части и народном десетерцу, оплемењена ерудициjом, мудрошћу и дубоком филозофском мишљу, Његошева поезиjа врхунац jе достигла у Лучи микрокозма (1845) и Горском виjенцу (1847), песничким творевинама коjе су до данас непресушан извор интересовања читалаца, научника, издавача и преводилаца. Уз Лучу и Горски виjенац, Његош jе у штампариjама на Цетињу, у Београду, Бечу, Загребу и Земуну обjавио jош десетак дела (Житиjе Мрђена Несретниковића, Ода ступљења на престо Фердинанда I императора аустрискога и краља мађарскога, Три дана у Триесту, Огледало србско, Кула Ђурашића и Чардак Алексића, Лажни цар Шћепан Мали, Слободиjада).
Његош jе "наjмисаониjи човек, наjбоља филозофска глава, наjjачи и наjдубљи дух међу свима српским писцима" (j. Скерлић). Своjом поезиjом, у српску књижевност утиснуо jе дубок и самосвоjан печат и остао ненадмашан песнички узор.


Поводом 150 година од рођења српског писца Светолика Ранковића Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и Рукописног одељења Матице српске коjом су обухваћена Ранковићева дела, као и литература о њему. Ауторке изложбе су Силвиjа Чамбер и Ивана Гргурић, уредник Миро Вуксановић, а може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 23. августа до 19. септембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Светолик Ранковић рођен jе 7. децембра 1863. године у Великоj Моштаници, а потом се његова породица сели у Гараши, село поред Аранђеловца. Нижу гимназиjу и богословиjу Ранковић jе завршио 1884. у Београду, а потом jе отишао у Киjев где jе 1888. године свршио Духовну академиjу упознавши се са богословско-филозофским наукама и историjом руске и светске литературе. Наjвећи утицаj на њега оставила су дела Толстоjа, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.
Године 1892. обjавио jе прву приповетку "jесење слике” у часопису Отаџбина. Док jе Ранковић био на летњем распусту 1886. хаjдуци су напали породичну кућу и убили оца Павла, а маjку и остале мучили. Ранковић jе успео да побегне и доведе помоћ под околностима коjе су описане у његовом првом роману Горски цар обjављеном 1897. године као 38. књига Српске књижевне задруге. Други роман Сеоска учитељица наградила jе Матица српска, а штампала га jе Коларчева задужбина 1899. године. Лечећи се од туберкулозе у Херцег Новом 1898. довршава приповетку "Стари врускавац” и започиње писање трећег романа Порушени идеали. Након смрти наjмлађег сина прешао jе у Београд где jе 18. марта 1899. умро у 36. години живота. Српска књижевна задруга jе 1900. године, као 62. књигу, обjавила Порушене идеале коjе jе Ранковић завршио последњих недеља живота у самртноj постељи.
У четвртом колу Антологиjске едициjе Десет векова српске књижевности Издавачки центар Матице српске (ИЦМС) обjавио jе 2013. књигу Светолик Ранковић коjу jе приредио Радослав Ераковић. Овом писцу оглед jе посветила и Светлана Велмар-jанковић у књизи Сродници коjу jе, такође 2013, обjавио ИЦМС у Едициjи Матица.


Поводом 200 година од рођења данског филозофа, теолога и песника, jедног од оснивача егзистенциjалистичке филозофиjе, Серена Кjеркегора, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки коjом су обухваћена Кjеркегорова дела, као и литература о њему. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић, а може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 29. jула до 23. августа 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Серен Кjеркегор рођен jе 5. маjа 1813. године у Копенхагену. Његов лични живот обележили су догађаjи коjе jе данско друштво сматрало скандалозним, а ту спадаjу: породична митологиjа, раскид веридбе са Регином Олсен, напад сатиричног листа Гусар на Серена и иступи филозофа против Цркве. Био jе велики критичар систематизоване рационалистичке мисли, посебно хегелиjанизма, као и формалних црквених обичаjа. Раздобље његове стваралачке еуфориjе траjе од 1843. до 1846. Своjа рана, уjедно и наjважниjа филозофска дела писао jе под различитим псеудонимима. Наjпре jе обjавио књигу под антихегеловским насловом Или-Или, убрзо затим Понављање и Страх и дрхтање, потом Филозофске мрвице, те психолошко дело Поjам стрепње.
Оваj наjвећи дански филозоф последње дане провео jе у болници у Копенхагену где jе умро 11. новембра 1855. године. На самртноj постељи jе завршио писање Дневника коjи jе имао чак 2.845 страна. Као и све ствараоце коjи су били испред свог времена, Кjеркегора су почели да цене тек децениjама након његове смрти, да би пуну афирмациjу стекао тек век касниjе.


У знак сећања на књижевника и драмског писца Ранка Маринковића (1913-2001), од чиjег се рођења ове године навршава 100 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 1. jула до 29. jула 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ранко Маринковић, новелиста, есеjиста, романописац, драмски писац и критичар, рођен jе 1913. године на Вису. Студирао jе и дипломирао на Филозофском факултету у Загребу.  Након Другог светског рата био jе директор Драме Хрватског народног казалишта и професор Академиjе за казалишну умjетност у Загребу. Прве кораке у књижевности начинио jе као студент, обjављуjући песме, новеле и критике у књижевним часописима. Са Иваном Дончевићем основао jе ревиjу Дани и људи(1935), коjа jе била кратког века. Писао jе романе, новеле, драме, есеjе, књижевне, позоришне и филмске критике и приказе. У целокупном приповедачком и драмском стваралаштву Ранка Маринковића до изражаjа долази поступак истанчане психолошке анализе, чиjи су саставни делови ирониjа, цинизам и гротеска. Уз драму Глориjа, коjа данас има антологиjску вредност, и роман Киклоп, коjи се сматра врхунцем његовог стваралаштва и jедним од наjбољих хрватских романа 20. века, наjпознатиjа дела су му драме Албатрос и Политеиа, збирке приповедака Прозе, Руке, Под балконима, Понижење Сократа и позоришне критике Гесте и гримасе.
Ранко Маринковић jе био члан САНУ и jАЗУ. За књижевни рад награђен jе броjним наградама и признањима (НИН-ова, Горанова и Назорова награда, Награда града Загреба и др.)


У знак сећања на француског књижевника Албера Камиjа (1913-1960), од чиjег се рођења ове године навршава сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 3. jуна до 1. jула 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Албер Ками, француски писац и мислилац, рођен jе у граду Мондови у Алжиру. Студирао jе филозофиjу и књижевност, издржаваjући се радећи наjразноврсниjе послове (био jе добављач, поморско-трговачки мешетар, чиновник, метеоролог...). Упркос чињеници да jе већ током студиjа оболео од туберкулозе, био jе веома активан - бавио се писањем, основао позоришну трупу, био члан покрета отпора, сарађивао са часописима, путовао по Европи... Године 1937. обjавио jе прву књигу - Наличjе и лице, а пет година касниjе у "Галимару" му излазе Странац и Мит о Сизифу, дела коjа ће му донети светску славу. Читавог живота био jе активан и друштвено ангажован. У књижевности се наjдубље посветио   идеjама апсурда (симболика мита о Сизифу) и револта (симболика  мита о Прометеjу), веруjући да човеку, након распадања хришћанских и грађанских вредности, остаjу само осећаj апсурда и бесмисла света, и уметност - напор да се таj бесмисао изрази. Писао jе романе (Странац, Куга, Пад, Срећна смрт), огледе и есеjе (Побуњени човек, Лето, Писмо немачком приjатељу), хронике, аутобиографску прозу... Аутор jе неколико позоришних  комада (Неспоразум, Калигула, Праведници, Опсадно стање), а радио jе и адаптациjе дела других аутора (Буцати, Фокнер, Достоjевски и др.). Године 1957. добио jе Нобелову награду за књижевност. Три године касниjе погинуо jе у саобраћаjноj несрећи недалеко од Париза.


Поводом 125 година од рођења енглеског писца и критичара Томаса Стернса Елиота (1888-1965), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 8. маjа до 3. jуна 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Томас Стернс Елиот, jедан од наjзначаjниjих песника 20. века, рођен jе у Сент Луису (САД), али jе 1927. узео енглеско држављанство, прогласивши се "англокатоликом у религиjи, класицистом у књижевности и роjалистом у политици". Студирао jе на Харварду, Сорбони, Марбургу и Оксфорду, радио као професор, рачуновођа, и директор издавачке куће. Прве песме обjавио jе као студент, у листу Харвардски адвокат, а прву збирку Пруфок и друга запажања 1917. године. Славу му jе донела поема Пуста земља (1922), за коjом су уследиле Чиста среда и Четири квартета. Сматра се jедним од наjобразованиjих песника (често jе оптуживан за елитизам и инетелектуални снобизам), коjи ниjе крио утицаj традициjе на сопствено песништво ("Позивам се на традициjу коjа почиње са Бодлером, а кулминира у Валериjу."). Бавио се књижевном критиком (Традициjа и индивидуални таленат, Функциjа поезиjе и функциjа критике, Ка дефинициjи културе и др.), и драмом (Убиство у катедрали, Породични састанак, Поверљиви чиновник, Коктел и др.) и њима jе, по мишљењу критике, направио прекретницу у европскоj и светскоj књижевности 20. века.Снажан књижевни утицаj имао jе и његов часопис Критерион (Criterion), коjи jе 17 година излазио у Лондону.
Томас Стернс Елиот, добитник Нобелове и Гетеове награде и носилац 16 почасних доктората, умро jе у Лондону 1965. године.


У знак сећања на норвешког сликара Едварда Мунка (1863-1944), од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 15. априла до 8. маjа 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Едвард Мунк jе рођен 1863. године у Лотену. Школовао се у Ослу, где jе студирао на Техничком факултету, а 1880. године потпуно се посветио сликању. Године 1889. организуjе прву самосталну изложбу коjа му обезбеђуjе стипендиjу за усавршавање у Францускоj. Много jе путовао, живот jе провео на релациjи Париз-Берлин-Осло, а 1916. године одселио се на имање у Еклиjу, где jе остао до смрти (1944).
Мунково дело на почетку jе било неприхваћено, изазивало jе скандале и неодобравање, а његова прва изложба у Берлину (1892), коjа му jе донела славу у уметничким круговима Немачке, затворена jе и проглашена "увредом уметности". С платнима, дрворезима и литографиjама на коjима доминираjу мотиви болести, смрти, самоће, горчине и патње, Мунк се, у годинама коjе су уследиле, ипак наметнуо као jедна од наjоригиналниjих фигура свог времена и дао велик допринос формирању експресионизма у Немачкоj и Скандинавиjи. Његово убеђење да "не треба сликати ентериjере са људима коjи седе у њима и читаjу књиге", већ "људе коjи дишу, осећаjу, воле и пате", отелотворено jе на огромном броjу радова  (само у Мунковом музеjу у Ослу чува их се више од хиљаду), а уз Крик, по многима  наjзначаjниjе Мунково дело, међу наjпознатиjима су Мадона, Игра живота, Вампир, Пепео, Меланхолиjа, Пубертет,  Болесно дете, Смрт у болесничкоj соби и друга.


У знак сећања на књижевника и преводиоца Ериха Коша (1913-2010), од чиjег се рођења ове године навршава сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. марта до 15. априла 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ерих Кош jе рођен 1913. године у Сараjеву. Дипломирао jе на Правном факултету Београду, а након завршетка Другог светског рата обављао jе броjне државне функциjе (био jе потпредседник Комитета за културу владе ФНРj, начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу, помоћник управника Народног музеjа, генерални секретар jугословенске лиге за мир, дипломата...). Прву приповетку, Суха, обjавио jе 1945, а прву збирку прича, Као вуци, 1947. године. Говорио jе четири jезика и преводио Гетеа и Шамиса. У његовом богатом опусу (више издања збирки приповедака, неколико романа, четири књиге есеjа и огледа, три књиге аутобиографске прозе, чланци, памфлети и др.), доминираjу књиге са темама из НОБ-а и савременог живота, препознатљиве по оштроj опсервациjи, сликовитом приповедању и сатири. Међу његовим наjпознатиjим делима су романи Велики Мак, Ил тифо, Мреже, књиге прича Као вуци, Мешано друштво, Цвеће и бодље, Сатире, есеjи Таj проклети занат списатељски, аутобиографска проза Узгредне забелешке и др.
Кош jе био редовни члан САНУ, председник ПЕН центра Србиjе и Задужбине Иве Андрића, члан Управе Савеза књижевника jугославиjе и Удружења књижевника Србиjе. За књижевни рад награђен jе готово свим значаjним признањима (Октобарска, НИН-ова и Седмоjулска награда, "Кочићево перо" и "Златни беочуг" за животно дело и др.). Умро jе 2010. године.


Поводом тристоте годишњице рођења француског филозофа, писца и енциклопедисте Дениjа Дидроа (1713-1784), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 22. фебруара до 18. марта 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Дени Дидро, jедан од наjзначаjниjих стваралаца епохе просвећености,  рођен jе 1713. године у Лангру. Припадао jе кругу филозофа, литерата и слободних мислилаца коjи су, краjем 18. века, одиграли огромну улогу у идеолошком припремању трећег сталежа за обрачун с владаjућом класом. Образован, смео и упоран, од почетка се супротстављао мрачњаштву и догми и свако његово дело значило jе снажан ударац феудализму и клерикализму (његова прва књига, Филозофске мисли из 1746. била jе толико револуционарна да jе спаљена на ломачи, а због есеjа Писмо о слепима на поуку онима коjи виде осуђен jе на три месеца тамнице). Био jе инспиратор и главни уредник велике француске Енциклопедиjе (обjављена између 1751. и 1772. године у 28 томова), око коjе jе окупио наjвеће умове свог времена (Даламбер, Холбах, Монтескjе, Волтер, Русо и др.). Уз посао на Енциклопедиjи, писао jе филозофске расправе са материjалистичким идеjама (Разговор између Даламбера и Дидроа, Даламберов сан, Мисли о обjашњењу природе и др.) и есеjе у коjима се залагао за стварање нове културе засноване на рационалним принципима. Текстовима обjављеним у делу  Салони, у ком анализира сликарство епохе, Дидро jе створио уметничку критику.  Супротстављањем буржоаске концепциjе аристократскоj, и извођењем плебеjаца на сцену, створио jе жанр грађанске драме (Незаконити син, Отац породице и др.). Међу његовим  наjпознатиjим прозним делима налазе се Редовница, Жак фаталист и Рамоов синовац.
Дидро jе умро у Паризу 1784. године. Сахрањен jе у цркви Сен-Рош, коjа jе опљачкана и демолирана у време Револуциjе. Његови остаци се данас вероватно налазе у париским катакомбама.


У знак сећања на есеjисту, књижевног и уметничког критичара, теоретичара књижевности и естетичара Богдана Поповића (1863-1944), од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки РОМС. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. jануара до 22. фебруара 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Творац београдског књижевног стила и велики васпитач у естетици, Богдан Поповић, рођен jе у Београду 1863. године. Школовао се на београдскоj Великоj школи и у Паризу, а осим кратког боравка у Лондону (1914-1918), живот jе провео у Београду, радећи као универзитетски професор. Своjим педагошким, а нарочито критичарским радом, извршио jе огроман утицаj на развоj српске књижевности с краjа 19. и прве половине 20. века. Естета, француски ђак и префињен критичар аристократских манира и великог знања, неговао jе естетичку уметничку критику, у српску књижевност  унео jе европска уметничка схватања и одиграо водећу улогу у стварању модерне критичке мисли. Био jе покретач и први уредник Српског књижевног гласника, водећег српског књижевног гласила прве половине 20. века, а његова Антологиjа новиjе српске лирике (1911) убраjа се у наjбоља дела те врсте. Уз књижевну и уметничку критику писао jе огледе и студиjе из области естетике, историjе и теориjе књижевности (Бомарше, О књижевности, Огледи из књижевности и уметности, Из теориjе књижевности, О васпитању укуса, Теориjа "редa-по-ред" и др.). Био jе члан Српске краљевске академиjе и почасни доктор Београдског универзитета. Умро jе у Београду 1944. године.


Поводом двестоте годишњице рођења композитора, драмског писца, филозофа, песника, позоришног редитеља и диригента Рихарда Вагнера (1813-1883), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Мариjа Ваш, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 3. до 28,  jануара 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Рихард Вагнер jе уз Вердиjа био наjзначаjниjи романтичарски оперски композитор. Рођен jе у Лаjпцигу 1813. године. Живео jе у Дрездену, Цириху,   Трибшену и Минхену, где jе стварао под окриљем Лудвига II Баварског. Последњу декаду живота провео jе у Баjроjту, где jе према његовоj замисли изграђено позориште Фестшпилхаус. Био jе творац немачке музичке драме, реформатор опере и наjвећи борац против конзерватизма и конвенционалности музичке сцене. Одбацуjући застареле клишеjе оперске традициjе, Вагнер jе у оперу увео jасно изражене сукобе ликова и карактера и приказао драмску акциjу коjа неминовно води до сукоба и катарзе. Мотиве за своjе музичке драме узимао jе претежно из немачке митологиjе, а текст и музику писао jе сам. За његова дела карактеристична jе изузетно богата хармониjа, као и лаjтмотиви, коjи постаjу jедно од  његових наjважниjих средстава за провођење акциjе на драмском плану.
Уз опере, међу коjима су наjпознатиjе Холанђанин луталица, Танхоjзер, Лоенгрин, Тристан и Изолда, Прстен Нибелунга (садржи драме Раjнско злато, Валкира, Зигфрид и Сумрак богова), Маjстори певачи и Парсифал,  Вагнер jе писао оркестарска, хорска и камерна дела, као и музичко-филозофске студиjе (Уметничко дело будућности, Уметност и револуциjа и др.).


У знак сећања на сликара Мaрка Шагала, од чиjег се рођења навршава 125 година, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 29. новембра до 31. децембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Марк Шагал, jедан од наjоригиналниjих модерних европских сликара, рођен jе у jевреjскоj породици у Витебску (данашња Белорусиjа), живео je у Паризу, а умро у Ници. Током више од осам децениjа уметничког рада опробао се у разним авангардним правцима коjи су обележили 20. век, али jе до краjа остао уметник коjи се "не може имитирати, али ни класификовати" (Е. Генауер). Његова платна на коjима се, у ватромету боjа и с обиљем детаља, преплићу легенде, сећања, утисци, фолклор, религиjа, мистика, сцене из циркуса, питоми предели, улице родног града, летећи пролазници, животиње, снови..., jединствена су по уметничком изразу. Бавио се и графиком, керамиком и таписериjом, као и израдом витража (катедрале у Маjнцу, Ремсу и Цириху, синагога Хебреjског универзитета у jерусалиму, зграда Уjеднињених нациjа у Њуjорку и др.) и мурала (зграда Опере у Паризу, Метрополитен опера у Њуjорку ... ).
Марк Шагал био jе jедан jе од ретких уметника коjи jе доживео да му слике буду изложене у Лувру (1977), а данас се његова дела чуваjу у водећим музеjима и галериjама света.


Библиотека Матице српске jе поводом 175 година од рођења писца, есеjисте и књижевног критичара Косте Руварца приредила електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки РОМС. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 25. октобра до 28. новембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Коста Руварац, писац и теоретичар Уjедињене омладине српске, рођен jе у Старим Бановцима 1837. године. Школовао се у Сланкамену и Сремским Карловцима. Студирао jе право у Пешти, где почиње његов књижевни рад. Био jе jедан од оснивача и  наjактивниjих чланова омладинског друштва "Преодница". Писао jе приповетке (Карловачки ђак, Саски дворац и Верна Даница - недовршена), књижевну критику (за дела Љубомира Ненадовића, Стоjана Новаковића, jована Суботића и др.), бавио се превођењем (дела Кернера, Хаjзеа, Куниша), а за потребе аматерске позоришне дружине у Пешти  радио jе посрбе драмских комада. У оцењивање књижевних радова први jе почео уностити озбиљне књижевне критериjуме, а заjедно са jованом Андреjевићем сматра се наjзначаjниjим критичарем свог времена.
Антологиjску песму Спомен на Руварца, као и песму Над Костом Руварцем написао jе Лаза Костић.


Тристоту годишњицу рођења Жан-Жак Русоа, филозофа, писца и теоретичара из доба просветитељства, Библиотека Матице српске обележиће електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 27. септембра до 24. октобра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Жан-Жак Русо je рођен у Шваjцарскоj 1713. године. Живот jе провео у Францускоj и Шваjцарскоj. Сматра се jедним од наjзначаjниjих филозофа просветитељства. Славу му jе донела Расправа о уметностима (1750), у коjоj се први пут поjављуjе идеjа коjу ће касниjе развиjати у своjим делима: да jе човек по природи слободан и добар, а да су неправични и неразумни системи владавине допринели потискивању и гушењу његове природе. Русо jе веровао да људи теба да се врате природи. У педагошком роману Емил или О васпитању (1762), коjи jе jавно осуђиван и спаљиван, износи утопистички програм природног васпитања, заштићеног од штетних утицаjа неморалног друшва. Сматраjући своjину главним извором сукоба и неjеднакости међу људима, у делу О пореклу и основама неjеднакости међу људима (1754) Русо разматра друштвену неjеднакост као нужну последицу социjализовања, развоjа разума и образовања, а у Друштвеном уговору (1762), политичкоj расправи коjа jе инспирисала целокупну идеологиjу француске грађанске револуциjе, говори о неправди коjу друштво чини поjединцима и износи теориjу о праведноj држави, заснованоj на општоj вољи народа.
Своjом политичком филозофиjом Русо jе утицао на Канта, Фихтеа и донекле на Хегела, а своjом "логиком срца" на Шилера, Гетеа и целокупну романтичарску књижевност. Међу његовим делима налазе се и jулиjа или Нова Елоиза, Писмо Даламберу, Писма с планине и Исповести (аутобиографиjа, обjављена постхумно). Аутор jе и неколико музичких дела (мелодрама Пигмаилон, опера Сеоски врач) и радова о музици: Музички лексикон, Дисертациjа о модерноj музици, Писмо о францускоj музици и др.


У знак сећања на Гезу Чата (1887-1919), суботичког писца од чиjег се рођења ове године навршава 125 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 28. августа до 26. септембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Геза Чат, писац, критичар, музиколог и лекар, рођен jе 1887. године у Суботици, под именом jожеф Бренер. Осим у родном граду, школовао се у Будимпешти, где jе завршио медицину. Прве новеле и музичке осврте обjавио jе већ као средњошколац, а у студентским данима писао jе за угледни мађарски књижевни часопис ugat (Запад). Радио jе као лекар на Палићу, у Будимпешти и бањаским лечилиштима у данашњоj Румуниjи и Словачкоj. Лекарску кариjеру завршио jе на месту сеоског лекара у Риђици. Последњу новелу, Денеш Имре, обjавио jе 1918. године у листу Еsztendo (Година). Живот jе завршио трагично.
Књижевна делатност Гезе Чата траjала jе свега десетак година, али jе за њим  остало значаjно књижевно дело: више од хиљаду страница драма, музичких осврта, дневничких записа, есеjа, публицистичких текстова и новела, међу коjима су наjпознатиjе Опиjум, Даћа, Жаба, Чаробњаков врт, Бачка, Отац и син, Дневник морфинисте, Црна тишина, Мала Ема и друге. Сматра се jедним од наjдаровитиjих представника модернизма прве децениjе 20. века.


Библиотека Матице српске jе на основу грађе из своjих збирки и РОМС-а приредила електронску изложбу поводом 150 година од првог броjа jавора, jедног од, по речима jована Скерлића, "наjглавниjих књижевних листова српских”. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 3. до 27. августа 2012. године, а електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Као лист за забаву и науку jавор jе излазио jе у Новом Саду 1862/63, а уређивао га jе и издавао његов покретач jован jовановић (Змаj). Излазећи упоредо са Даницом, од коjе се ниjе пуно разликовао, уступио jоj jе место да би, након 11 година, 1874, као лист за забаву, поуку и књижевност био поново покренут. До 1892. уређивао га jе др Илиjа Огњановић (1889. и до 13. маjа 1890. са jованом Грчићем, уредником тада привремено "угашеног” Стражилова), а 1893. Данило А. Живаљевић. jавор jе свих година излажења штампан у Новом Саду, а само последње године, 1893, у Земуну. Издавачи jавора били су: Змаj, Лука jоцић, Арса Паjевић и jован Карамата.
На своjим странама jавор jе у наjвећоj мери доносио прозне, поетске и драмске књижевне текстове, оригиналне и преведене, затим популарно-научне чланке из астрономиjе, географиjе, електронике, историjе, етнографиjе, педагогиjе, хемиjе, физике, диjететике, анатомиjе, медицине и других наука и дисциплина. Посебан део jавора чинила jе тематски разноврсна рубрика названа наjпре "Листићи”, потом "Листак”, где су обjављивани извештаjи из културног живота, привреде, заната, саобраћаjа, разних друштава, некролошки чланци, библиографске вести, загонетке, одговори на питања читалаца и сл. jавор jе имао велики броj сарадника, по речима Илиjе Огњановића, "многу и многу стару опробану снагу”, "многог почетника - полетарца” и "много женско име, као доказ да и Српкиња уме мислити и осећати”. 
Матица српска обjавила jе у два тома садржаj jавора, по ауторима (1987) и по предметима (1989), дело Иванке Веселинов коjа jе написала и предговор.


Поводом обележавања 150 година од рођења аустриjског сликара Густава Климта (1862-1918), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Мариjа Ваш, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 6. jула до 2. августа 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Густав Климт jе рођен у Баумгартену, недалеко од Беча. Завршио jе Школу примењених уметности (Кунстгевербешулe). У периоду од 1879. до 1892, заjедно са братом Ернестом и приjатељем Францом Мачом, извео jе велик броj декоратерских радова (Уметничко-историjски музеj, палата Сатурани и Бургтеатар у Бечу, зграда лечилишта у Карлсбаду и др.). Био jе оснивач и први председник бечке сецесиjе. У том периоду настале су слике Музика, Шуберт за клавиром, jудит, Истина, Златно стабло jабуке и друге, као и броjни пеjзажи. Због наглашеног еротизма и, како су говорили, "изопачености", његове алегориjске композициjе Филозофиjа, Правда и Медицина испровоцирале су конзервативни Беч, а након излагања на првоj изложби сецесиjе, Медицина jе изазвала велики скандал и чак постала предмет парламентарне расправе. Године 1903. Климт jе напустио сецесиjу и тада почиње његово препознатљиво "златно раздобље" (Водене змиjе, Нада, Пољубац, Стоклетов фриз, Данаjа и др.). У последњим годинама настале су Дама са пернатим шеширом, Портрет девоjчице, Девица, Плесачица и др. Климт jе умро jе Бечу 1918. године.
Мада jе Густав Климт аутор величанствених портрета жена (Портрет Маргарет Стонборуг Витгенштаjн, Портрет Фрице Ридлер, Портрет Аделе Блох Бауер, Портет Емилиjе Флеге, Портрет Меде Примавези и др.), његов примарни субjект било jе, пре свега, женско тело. Приказивао га jе натуралистички, с много еротицизма, што му jе донело епитете "сликара жена" и "наjвећег еротског сликара епохе", али и честе критике jавности. Његова дела данас се већином чуваjу у Музеjу Белведере у Бечу, а велик броj цртежа налази се у приватним колекциjама.


Поводом обележавања сто година од рођења мађарског писца Иштвана Еркења (1912-1979), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 13. jуна до 5. jула 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Иштван Еркењ jе рођен 1912. године у Будимпешти. Прву новелу обjавио jе 1937, у часопису Szep Szo. Други светски рат провео jе на Источном фронту, од чега jе три године био у заробљеништву. Светску славу стекао jе своjим тзв. jедноминутним новелама, посебном књижевном врстом у коjоj се служи гротеском, параболом, апсурдом и фантастиком, и драмским текстовима, коjи су с успехом извођени у Европи и Америци. Еркењ се сматра jедним од наjзначаjниjих прозних и драмских писаца мађарске књижевности 20. века, и наjизвођениjим мађарским драмским писцем на свету. Његово целокупно дело на мађарском jезику обjављено jе у 11 томова, од чега три испуњаваjу драме.
У Еркењева наjзначаjниjа дела убраjаjу се Логорски свет, Мачjа игра, Тотови, Принцеза jерусалима, jедноминутне новеле, Ватрогасац Тот, Изложба ружа, Ћутање мртвих, Сценарио и др.


Поводом обележавања 150 година од рођења Божидара Кнежевића (1862-1905), филозофа и историчара, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. маjа до 12. jуна 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Божидар Кнежевић рођен jе 1862. године на Убу. Завршио jе историjско-филолошки одсек Велике школе у Београду, након чега jе постављен за наставника у Ужицу. По налогу просветних власти радио jе у Нишу, Чачку, Ужицу, Крагуjевцу и Шапцу. Године 1902. године прешао jе у Београд где се запослио као професор Прве београдске гиманазиjе, постао члан Главног просветног савета и други уредник Српских новина. Три године касниjе умро jе од туберкулозе. Живот Божидара Кнежевића био jе обележен краjњом немаштином, наставниковањем по паланкама, бригом за сопствену и братовљеву децу и  недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад. Важио jе за особењака без много смисла за свакодневни живот и мислиоца снажних уверења, на коjег се тешко могло утицати. Београдска интелектуална елита га ниjе прихватала. Све то  спречило га jе да за живота добиjе признање као научник и мислилац. Његова дела, по оцени критике, представљаjу вариjациjе неколико главних теза у коjима излаже своjу филозофиjу природе (космоса) и друштва. Кнежевић jе веровао jе да jе историjа наjвиша филозофиjа. У његова наjзначаjниjа дела убраjаjу се Принципи историjе (Ред у историjи, 1989. и Пропорциjа у историjи, 1902), Закон реда у историjи и Историски календар. Пажњу шире читалачке публике изазвале су  Мисли, Кнежевићева моралистичка филозофиjа сажета у хиљаду афористичних мисли.


Поводом стогодишњице рођења Ежена jонеска (1912-1994), француског писца румунског порекла, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 20. априла до 17. маjа 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs. Ежен jонеско, драмски писац, академик и jедан од утемељивача театра апсурда, рођен jе 1912. у румунском месту Слатина. Детињство jе провео у Францускоj, а живот на релациjи Париз-Букурешт. Прву књигу, збирку поезиjе Елегиjа за сићушна бића, обjавио jе у Краjови 1931. Писао jе поезиjу и критику за броjне румунске и француске часописе, бавио се есеjистиком и обjавио више од тридесет драмских комада, коjима jе извршио преображаj модерног театра. Његове антидраме, прожете сатиричим духом, на трагикомичан начин говоре о апсурду у савременом свету, смислу и бесмислу постоjања, животу и смрти... Године 1950. у Паризу jе премиjерно изведена његова наjпознатиjа драма Ћелава певачица, коjу jе, како сведочи у свом Дневнику, написао "сасвим случаjно и само зато да би исмеjао позориште". Уследили су комади Лекциjа, Жак или покорност, Енглески без професора, Столице, Носорог, Неплаћени убица, Краљ умире, Лудило удвоjе, Макбет и други, од коjих се многи сматраjу позоришном класиком. Уз Семjуела Бекета, jонеско jе наjзначаjниjа личност савременог позоришног израза и jедан од наjизвођениjих драмских писаца 20. века.


У знак сећања на Чарлса Дикенса (1812-1870), енглеског књижевника од чиjег се рођења ове године навршило 200 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 22. марта до 19. априла 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Чарлс Дикенс, наjпознатиjи викториjански романописац и jедан од наjпопуларниjих енглеских аутора, рођен jе у породици државног чиновника у Портсмуту. Како му jе отац завршио у дужничком затвору, веома рано jе напустио школу и запослио се у фабрици. Радио jе, затим, као чиновник и новинар, а прву књигу, избор из новинских чланака под називом Бозове цртице о свакодневном животу и свакодневним људима, обjавио jе 1836. Исте године изашао jе и први од двадесет месечних наставака његовог првог романа Пиквиков клуб, коjи jе постигао велики успех. У месечним наставцима уследили су затим романи Оливер Твист (1837-38) и Николас Никлби (1838-39). Дикенсова популарност у Енглескоj вртоглаво jе расла, а убрзо jе постао веома читан и у Немачкоj, Америци, Аустралиjи, Канади... Писао jе и обjављивао много и данас се сматра jедним од наjплодниjих енглеских писаца. Уз Оливера Твиста у његова наjзначаjниjа дела убраjаjу се романи Стара продавница реткости, Живот и пустоловине Мартина Чазлвита, Домби и син, Деjвид Коперфилд, Суморна кућа, Тешка времена, Мала Дорит, Прича о два града, Велика очекивања, Наш заjеднички приjатељ и други. Његови романи, препознатљиви по разгранатоj, често мелодраматичноj фабули, богатоj галериjи ликова и специфичноj смеси сентименталности, хумора и реалистичног приповедања, доживели су броjна издања широм света и неколико  филмских адаптациjа.


Поводом 150-годишњице рођења композитора Клода Дебисиjа (1862-1918), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 23.  фебруара до 21. марта 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Клод Дебиси се сматра предводником музичке школе импресионизма и убраjа у наjмаркантниjе личности француске и европске музике новог времена.  Клавир jе почео да свира као дечак, а већ у jеданаестоj години примљен jе на Париски конзерваториjум. Био jе велики револуционар у музици на преласку из 19. у 20. век. Његова дела настаjала су под утицаjем песника Верлена, Бодлера и Малармеа и сликара Манеа и Монеа, супротстављала су се традиционалном концепту тематског развоjа и често изазивала полемике и поделу париске публике и критике. Сматра се композитором коjи jе ослободио француску музику Вагнеровог утицаjа.
Компоновао jе клавирска, оркестарска, вокална и друга дела. Међу наjпознатиjим су Арабеске, Бергамска свита, Естампе, Слике, Прелиди; Поподне jедног фауна, Ноктурно, Море; Пет Бодлерових песама, Заборављене ариjете и Галантне свечаности. Аутор jе опере Палеас и Мелисанда и вишедела камерне музике.


Поводом двестогодишњице рођења политичара и државника Илиjе Гарашанина (1812-1874), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих и збирки РОМС. Поставкa, чиjи су аутори Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер а уредник Миро Вуксановић, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 27. jануара до 22. фебруара 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Илиjа Гарашанин, рођен 1812. године у селу Гараши у породици Милутина Савића, био jе администратор уставобранитељског времена и jедан од наjзначаjниjих српских државника. Био jе први старешина воjске кнеза Милоша,  од 1843. до 1852. министар унутрашњих дела, a затим и министар спољних  послова. Под његовом управом заведене су прве поште, формиране прве болнице, основане и унапређене броjне школе, отворене Воjна академиjа и Велика школа, донет je први полициjски закон... У његово време први пут су успостављене свестране везе са Србима ван Србиjе. Као човек коjи jе "знао и умео политички мислити, стварати и изводити политичке планове” (Д. Страњаковић), Гарашанин jе у великоj мери утицао на формирање унутрашње и спољашње политике Србиjе тог времена. Аутор jе Начертаниjа (1844), програма спољашње и националне политике Кнежевине Србиjе, коjи предвиђа стварање велике jугословенске државе под вођством Србиjе.
Илиjа Гарашанин jе у политици остао до 1867, када jе изненада отпуштен. Године до смрти (1874) провео jе на свом имању у Гроцкоj. Иза себе jе оставио обимну политичку преписку.


У знак сећања на "песника мачванског села", приповедача, романописца и драмског писца jанка Веселиновића, од чиjег се рођења ове године навршaва 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих и збирки РОМС. Поставка, коjу чини избор из Веселиновићевих дела и литературе, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 9. до 26. jануара 2012. године. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику и на саjту www.bms.rs.
jанко Веселиновић jе рођен 1862. године у Салашу Црнобарском. Као несвршени учитељ службовао jе у родноj Мачви, након чега jе у Београду радио као новинар, уредник, коректор Државне штампариjе и драматург Народног позоришта. Књижевним радом почео jе да с бави током учитељевања у Шапцу, а његова прва приповетка Луда Велинка обjављена jе у подлиску Шабачког гласника. О селу и сеоском животу, коjима jе посветио наjвећи броj своjих дела, писао jе присно и с много љубави, често идеализуjући патриjархалну породицу и односе у њоj. До смрти (Глоговац, 1905) обjавио jе више од сто приповедака (Зелени ваjати, Самртна чаша, Раjске душе, Мале приче, збирке Слике из сеоског животаи друге), позоришне комаде Потера и Ђидо (са Драгомиром Брзаком) и романе Сељанка и Хаjдук Станко.


Поводом стогодишњице рођења Милована Ђиласа, писца, публицисте, политичког радника и наjпознатиjег комунистичког дисидента у бившоj jугославиjи, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке, коjа се у jавном каталогу Библиотеке може погледати од 30. новембра до 29. децембра 2011, су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби, траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs.
Милован Ђилас je рођен 1911. у селу Подбишће код Моjковца. Књижевношћу jе почео да се бави jош као гимназиjалац у Беранама (прве песме у прози обjављуjе у Венцу 1928), а до краjа живота упоредо jе писао дела с књижевном и политичком садржином и бавио се публицистичким радом. Током студиjа права у Београду повезуjе се са омладинском комунистичком организациjом, због чега 1933. бива осуђен на трогодишњу робиjу, где наставља с писењем и превођењем. Током Другог светског рата и после њега делуjе као члан наjвишег руководства КПj, народни посланик, председник Савезне скупштине, а због отворених критичких ставова, на Пленуму КПj 1954. оцењен jе као ревизионар, смењен са свих дужности коjе jе обављао и осуђен на затворску казну.  Због "антиjугословенске делатности” и "антикомунистичке пропаганде” 1957. поново jе осуђен на вишегодишњу робиjу. Наставља да пише, а како jе био забрањен у jугославиjи, књиге обjављуjе у иностранству, где jе стекао велику популарност. Умро jе у Београду 1995. године.
У наjзначаjниjа дела Милована Ђиласа убраjаjу се збирке приповедака Губавац и друге приче, Камен и љубичице, Љубав и друге приче, Лов на људе и Слуга божjи и друге приповетке, романи Црна Гора, Изгубљене битке, Светови и мостови, Бесудна земља, монографиjа о Његошу, као и књиге аутобиографске и политичке прозе Разговори са Стаљином, Тамница идеjа, Власт и друге, а Нова класа jе уврштена у сто књига коjе су обележиле 20. век.


У знак сећања на добротворку Мариjу Поповић Трандафил, велику задужбинарку Матице српске и њених установа, од чиjег се рођења ове године навршaва двесто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, чиjе су ауторке Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 1. до 28. новембра 2011. године. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби, траjно се чува и доступан  jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs.
Мариjа Поповић Трандафил рођена jе у Новом Саду у угледноj ћурчиjскоj породици. Након смрти родитеља постала jе штићеница богатог трговца Хаџи Кире Николића, коjи jе, веома младу, удаjе за свог деловођу jована Трандафила. Велик мираз и добри пословни потези jована Трандафила породици су убрзо обезбедили велико богатство. Након смрти деце, супружници живот посвећуjу помагању другима а заjедничким тестаментом из 1860. велики део своjе имовине даjу у добротворне сврхе. Мариjа Трандафил са доброчинствима наставља и након мужевљеве смрти па се данас сматра jедном од наjвећих српских добротворки. Њеном заслугом основан jе Завод за српску православну сирочад, коjим jе, по задужбинаркином тестаменту, руководила Матица српска. У згради Завода (подигнутоj 1912) од 1928. године налазе се Матица српска и Библиотека Матице српске.
Мариjа Трандафил jе обновила Николаjевску и подигла jерменску цркву у Новом Саду, помагала сиромашнима и болеснима, а своjа доброчинства  обjашњавала jе речима: "jа сам у читавом свом веку само jедан дан била сиромашна, а то jе било кад смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капиjама морали гладовати, jер ни за коjе новце не могасмо ништа од jела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта jе глад и сиротиња и зато jа чиним и помажем сиротињи."
Мариjа Трандафил jе умрла у Новом Саду 1883. године. Сахрањена jе у Николаjевскоj цркви, поред супруга и деце.


Поводом двоструког jубилеjа Иве Андрића - сто година од обjављивања првог књижевног рада и педесет година од Нобелове награде и изласка из штампе Библиографиjе Иве Андрића (1911-2011), урађене у Библиотеци Матице српске, Библиотека jе припремила електронску изложбу. Поставка се може погледати у jавном каталогу од 23. септембра до 30. октобра 2011. године и на саjту www.bms.rs. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци.
Први књижевни рад Иве Андрића, песма у прози У сумрак, обjављен jе у Босанскоj вили  30. септембра 1911. године. Године 1961. у Стокхолму му jе уручена Нобелова награда за књижевност.
Поводом ових jубилеjа изашла jе из штампе Библиографиjа Иве Андрића (1911-2011), коjу су обjавили Задужбина Иве Андрића, САНУ и Библиотека Матице српске. Библиографиjа jе наjобимниjе дело те врсте у српскоj култури када jе реч о делу jедног аутора. Окупља 15.647 jединица на 49 jезика, и то 5.779 Андрићевих књига и прилога, као и 231 књигу и 9.637 текстова о њему. Уз финансиjску и пуну сарадничку подршку Андрићеве задужбине, у две године (2009-2011), Библиографиjа jе урађена у Библиотеци Матице српске. Аутори су Љиљана Клевернић (координатор), Ката Мирић, Меланиjа Блашковић, Весна Укропина, Слађана Субашић, Даниела Кермеци и Мариjа Ваш, са двадесетак сарадника из Библиотеке. Главни уредник Библиографиjе jе дописни члан САНУ Миро Вуксановић. Рецензенти Библиографиjе су академик Предраг Палавестра и академик Никша Стипчевић. Библиографиjа jе урађена у електронском каталогу Библиотеке и доступна jе на интернету, и то поjединачним претраживањима и на саjту www.bms.rs. Прелом књиге jе обавила Новка Шокица Шуваковић, техничко уређење Вукица Туцаков, а штампу и повез Будућност  из Новог Сада. Обим књиге jе 1.080 страница великог формата, у тврдом повезу, на лаганом папиру.
Штампана Библиографиjа, у малом тиражу, намењена jе као поклон научним и народним библиотекама у Србиjи, лекторатима, славистичким центрима и националним установама у иностранству са коjима сарађуjу Библиотека САНУ и Библиотека Матице српске, као и сарадницима Задужбине Иве Андрића.
На изложби су презентована прва издања Андрићевих дела и превода, фотографиje, факсимили и литература, као и Андрићеве мисли и цитати о њему.


У знак сећања на пољског песника и мислиоца, нобеловца Чеслава Милоша, од чиjег се рођења ове године навршaва сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чине Милошева дела и избор литературе, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 29. августа до 22. септембра 2011. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу, Ђорђу jовановићу, Часопису Жена и Михаилу Васиљевичу Ломоносову траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs.
Чеслав Милош, песник, есеjиста и преводилац, рођен jе 1911. године у Шетеjњама (Литваниjа). Као студент права у Вилну био jе члан авангардне књижевне групе "Жагари". Прву збирку песама (Поема о укоченом времену) обjавио jе 1934/5. После рата радио jе као културни аташе у Вашингтону и Паризу, али, како ниjе могао да се помири с поетиком соцреализма, 1951. jе емигрирао у Париз, а затим у САД, где jе више од двадесет година радио као професор на Универзитету у Берклиjу. Читавог живота писао jе на пољском. Светску славу донела му jе књига есеjа о тоталитаризму Заробљени ум (Париз, 1953), али jе себе увек сматрао превасходно песником и то "херметичним песником за малоброjне читаоце". Његов опус чини неколико десетина књига поезиjе (Три зиме, Спасење, Дневна светлост, Где сунце излази и где залази, Хронике и др.) и есеjа (Друга Европа, Сновиђења над заливом Сан Франциско, Земља Улро, Приватне обавезе, Сведочанство поезиjе, Година ловца, Савремене легенде и др.) и романи Осваjање власти и Долина Исе. Године 1980. добио jе Нобелову награду за књижевност.
У родноj Пољскоj децениjама jе био на листи забрањених писаца. Прво пољско издање Заробљеног ума обjављено jе тек 1989, након промене политичког система.


Девету електронску изложбу у 2011. години Библиотека Матице српске посветила jе, поводом 300 година од рођења, великом руском научнику, књижевнику и  академику Михаилу Васиљевичу Ломоносову. Изложбом су обухваћена дела Ломоносова коjа се чуваjу у збиркама Библиотеке, као и литература о његовом животу и раду, а може се погледати од 8. до 28. августа 2011. године у jавном каталогу Библиотеке, заjедно са претходним изложбама посвећеним Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу, Ђорђу jовановићу и часопису Жена. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, а уредник  Миро Вуксановић. Електронски каталози изложби траjно се чуваjу и доступни су на ЦД-у, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs. Михаил Васиљевич Ломоносов рођен jе 1711. у селу Денисовка (данас Ломоносов). Претеча jе многих проналазача 19. века, извршио jе важна открића у области физике и хемиjе, формулисао закон одржања материjе, обjаснио поjаве сагоревања, створио научну теориjу о светлости, обjаснио порекло поларне светлости и др. Изумео jе читав низ метеоролошких, оптичких и других инструмената. Бавио се и књижевношћу, писао оде, беседе и драмска дела, извршио значаjну реформу и ударио темеље научноj терминологиjи руског књижевног jезика, реформисао руски стил, написао прву граматику руског jезика... Утемељивач jе Московског државног универзитета коjи од 1755. године носи његово име. Умро jе у Санкт Петербургу 1765.


Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу поводом обjављивања првог броjа часописа Жена. Поставка се може погледати од 22. jула  до 7. августа 2011. у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу и Ђорђу jовановићу, траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Часопис Жена излазио jе у Новом Саду од 1911. до 1921. године, а уређивала га jе Милица jаше Томића, ћерка Светозара Милетића и прва жена уредник часописа у српском народу. Лист jе излазио као месечник, званичан назив му jе био Жена, месечни часопис за жене, а поднаслов Не стоjи кућа на земљи - него на жени. Уз песме, приче, одломке романа и путописа, модне, здравствене и домаћичке савете, текстове о браку и васпитању деце, рецепте и рекламе, Жена jе доносила вести из књижевности, сликарства и музике, као и афирмативне и ангажоване текстове везане за женско питање и побољшање положаjа жене у друштву. За Жену су, осим уреднице, писали и преводили jулка jањић, jелена Димитриjевић, jованка Хрваћанин, Даница Барковић, Ђорђе Петровић, Славко Милетић, Коста Хаџи, jован Маноjловић и многи други. Уочи Божића 1921. Жена jе престала да излази, а у Опроштаjноj речи, обjављеноj у последњем броjу, уредница Милица Томић сумирала jе улогу и значаj коjи jе лист имао: "Жена се бавила свима питањима, коjа се односе на живот жене и на позив њезин. Расправљала jе у исцрпним чланцима, али и у омањим па и ситним белешкама, све што може да користи жени у друштву, у кући, у куjни, при васпитању деце, неговању здравља а ниjе изостала ни забава... Жена jе била савремена, модерна и казала оно што треба казати али она ниjе падала у краjност нит jе бацила све обзире у страну."


У знак сећања на ваjара Ђорђа jовановића, од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjа се може погледати од 24. jуна  до 21. jула 2011. у jавном каталогу Библиотеке, обухвата избор из дела Ђорђа jовановића и литературе о његовом животу и раду. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић и Францу Листу, траjно се чуваjу и доступни су на ЦД-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Ђорђе jовановић jе рођен у Новом Саду 1861. године. Ваjарство jе студирао у Бечу, Минхену и Паризу. На Светскоj изложби у Паризу 1889. године добио jе бронзану, а 1900. златну медаљу. Радио jе као професор и директор Уметничко-занатске школе у Београду, професор Четврте београдске гимназиjе и инспектор Министарства грађевине. Био jе jедан од оснивача сликарског друштва "Лада" и УЛУС-а. Године 1920. постао jе члан Српске краљевске академиjе. Умро jе у Београду 1953. године. Аутор jе великог броjа споменика (Споменик косовским jунацима у Крушевцу, jосифу Панчићу у Београду, Милошу Обреновићу у Пожаревцу, Сими Матавуљу у Београду, Сави Текелиjи у Сремским Карловцима и др.), скулптура (Гуслар, Косачица, Туга, Наука и уметност, Историjа српске књижевности и др.), бисти, рељефа, плакета, медаља и миниjатура. Део његових радова чува се у Галериjи Матице српске.


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске обележава двесто година од рођења мађарског пиjанисте, композитора и диригента Франца Листа (1811-1886). Изложба обухвата избор из дела Франца Листа и  литературе о њему  и може се погледати од 26. маjа до 23. jуна у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану и Катарини Ивановић, траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Франц Лист, jедан од наjзначаjниjих пиjаниста света, рођен jе 1811. године у тада мађарском а данас аустриjском месту Раjдинг. Прослављен као пиjанист-виртуоз већ у раноj младости, концентрирао jе по читавоj Европи и уживао светску репутациjу. Живео jе наизменично у Ваjмару, Пешти и Риму. У музичку праксу свог времена увео jе солистички концерт, обогатио jе клавирску технику и био први извођач коjи jе на своjим концертима почео да све већи простор додељуjе делима других аутора. Урадио jе клавирске транскрипциjе за броjна симфониjска, оперска и камерна дела других композитора. Листово оригинално стваралаштво обележено jе креирањем нове концепциjе сонате и концерта у jедном ставу, симфониjске поеме, и броjним клавирским композициjама међу коjима су Године ходочашћа, Љубавни снови, Мефисто валцер, Соната h-мол, Друга мађарска рапсодиjа, симфониjе, клавирски концерти, ораториjуми, соло песме и др. Као педагог, оставио jе дубок траг на читаву плеjаду уметника. Франц  Лист jе умро у немачком граду Баjроjт 31. jула 1886. године.


 

© Библиотека Матице српске 2003 - 2015