ВЕСТИ ИЗ БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ  


  
NAZAD NA OSNOVNU STRANICU > > >
 





ВЕСТИ бр. 122 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 121 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 120 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 119 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 118 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 117 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 116 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 115 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 114 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 113 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 112 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 111 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 110 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 109 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 108 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 107 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 106 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 105 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 104 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 103 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 102 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 101 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 100 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 99 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 98 можете погледати у дигиталноj БМС


ВЕСТИ бр. 97 можете погледати у дигиталноj БМС

VESTI br. 96  > > >

ВЕСТИ бр. 96 можете преузети у PDF формату
(2,5 Mb)

ВЕСТИ бр. 95 можете прегледати у дигиталноj БМС


Четвртак, 9. jул у 19 сати

VESTI br. 94  > > >

ВЕСТИ бр. 94 можете прегледати у дигиталноj БМС

VESTI br. 93  > > >

ВЕСТИ бр. 93 можете прегледати у дигиталноj БМС

VESTI br. 92  > > >

ВЕСТИ бр. 92 можете преузети у PDF формату
(2 Mb)

VESTI br. 91  > > >

ВЕСТИ бр. 91 можете преузети у PDF формату
(1,4 Mb)

VESTI br. 90  > > >

ВЕСТИ бр. 90 можете преузети у PDF формату
(1 Mb)

VESTI br. 89  > > >

ВЕСТИ бр. 89 можете преузети у PDF формату
(5 Mb)

VESTI br. 88  > > >

ВЕСТИ бр. 88 можете преузети у PDF формату (3,2 Mb)

VESTI br. 87  > > >

ВЕСТИ бр. 87 можете преузети у PDF формату (2,2 Mb)

VESTI br. 86  > > >

ВЕСТИ бр. 86 можете преузети у PDF формату (1,8 Mb)

VESTI br. 85  > > >

ВЕСТИ бр. 85 можете преузети у PDF формату (1,6 Mb)

VESTI br. 84  > > >

ВЕСТИ бр. 84 можете преузети у PDF формату (1,6 Mb)

VESTI br. 83  > > >

ВЕСТИ бр. 83 можете преузети у PDF формату (1,7 Mb)

VESTI br. 82  > > >

ВЕСТИ бр. 82 можете преузети у PDF формату (3,1 Mb)

VESTI br. 81  > > >

ВЕСТИ бр. 81 можете преузети у PDF формату (1.5 Mb)

VESTI br. 80  > > >

ВЕСТИ бр. 80 можете преузети у PDF формату (1.47 Mb)

VESTI br. 79  > > >

ВЕСТИ бр. 79 можете преузети у PDF формату (1.26 Mb)

VESTI br. 78  > > >

ВЕСТИ бр. 78 можете преузети у PDF формату (6.84 Mb)

VESTI br. 77  > > >

ВЕСТИ бр. 77 можете преузети у PDF формату (1.16 Mb)

 


ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Поводом обележавања 200 година од рођења песника Бранка Радичевића (1824−1853), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Бранка Радичевића, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. марта 2024. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Наташа Бундало Микић и Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.

Бранко Радичевић је рођен 15. марта (27. марта по новом календару) 1824. године у Броду (Славонском). Пошто је крштен уочи светог Алексија, по њему добија крштено име, а касније је своје име посрбио у Бранко. Рођен је од оца Теодора Радичевића, чиновника и мајке Руже, рођене Михајловић, ћерке богатог трговца из Вуковара Јустина Михајловића и блиског пријатеља Вука Стефановића Караџића. Отац Бранка Радичевића као и деда Стеван, занимали су се за књижевност и бавили њом. Познат је Теодоров превод Шилеровог Вилхелма Тела, а такође је писао песме и басне. Сам Теодор Радичевић објавио је у свом тестаменту да је започео своје школовање у Вршцу, а трећи и четврти разред учио је у Карловцима. Из нејасних разлога напушта гимназију, пред сам крај четврте године, без положених завршних испита. 25. септембра 1825. године рођен је Бранков млађи брат Стеван. Сестра Бранкова, Амалија, умире недуго после рођења 1831. године, а 16. марта 1833. године и Бранкова мајка Ружа. Отац Теодор Радичевић остао је сам да се брине о своја два сина.

Бранко се редовно школовао, стекавши тако прилично добро образовање. У Земуну је учио српску основну школу 1830-1832. године и немачку школу 1832-1835.  године. У први разред Карловачке гимназије 7. октобра 1835. године Теодор Радичевић је као царински чиновник уписао свог сина Алексија. Директор гимназије био је тада Јаков Герчић, у том периоду један од најбољих педагога и учених људи. Интересовање за синтаксичке и граматичке конструкције које ће га касније и одликовати као песника, Бранко стиче од својих професора из Карловачке гимназије. Превасходно од Јована Пантелића који је предавао немачки и латински језик, Јосифа Јовановића, Василија Лукића и самог директора гимназије Герчића који је предавао у V и VI разреду латински и немачки језик са литературом, митологију, поетику и реторику, филозофију и историју, док је природне науке (математику, физику, астрономију и географију) предавао Георгије Лазић. Из Беча одлази за Земун и Београд 1848. године, иако помало болешљив, желећи да се укључи и помогне младој Српској Војводини. То није било по вољи патријарха Рајачића, а имао је неприлика и са полицијом у Београду, па се, не посетивши Карловце, после извесног времена враћа у Беч, овај пут као стипендиста кнеза Михајла, који захтева да његов стипендиста студира медицину, што је Бранку одговарало, јер је сматрао да ће сам себи у својој бољци која је узимала маха најбоље помоћи. Године 1851. излази му нова књига, која је хладно дочекана, а дистрибуција је ишла лоше. Између девет и десет часова, 18. јула 1853. године, угасио се у цвету младости живот највећег и најживотнијег песника српског романтизма. Како је и сам песник често наводио, тешко се носио са строгошћу гимназије и дисциплином. Најбоље се осећао у природи, где је себи могао дати правог одушка за стварање своје поезије. Стражилово је било његово уточиште. Иако је био један од најбољих ђака, па чак и одликован титулом цензора од својих професора, у својој песми Пут он говори: С књигом свани, с књигом омркни, седи, бубај, па на књизи цркни.

После завршетка гимназије Бранко Радичевић започиње своје студије у Темишвару где је учио тзв. „филозофију” од 1841. до 1843. године, а тада почиње да пише своје најпознатије песме везане за школске дане у Карловцима. У Бечу је Бранко 1843. године, по очевој жељи, уписао права, која није волео, већ се посветио књижевности. Те године отац га је упутио на Вука Караџића, кога је упознао још као дете у дединој кући. Ту се Бранко одмах нашао у кругу Вукових истомишљеника. Две године потом упознаје Ђуру Даничића и до краја свога живота остаје с њим нераздвојни пријатељ. Бранко га ословљава са „побратиме”, „Ђуро, брате”. Пре изласка прве књиге, Бранко ниједну песму није објавио. Када се појавила 1847. године у Бечу, Бранкова књига Песме, у рукама само триста претплатника, изазвала је бурну реакцију и позитивне критике поштовалаца поезије. Исте године појављује се и Његошев Горски Вијенац, Вуков превод Новог завјета и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Ове три књиге представљају тријумф народног језика коришћеног у књижевности и велику победу Вука Караџића.

Жеља да буде сахрањен на Стражилову, остварила се након дужег времена и доста перипетија. Нешто пре 12 часова, 10. јула 1883. године, ковчег је допремљен малом путничком лађом Нимфа Стевана Марковића. Бранко је тако стигао на „рајско” Стражилово, уз песничко-поетску полемику Лазе Костића и Змаја, која је томе претходила. Велика свечаност је тим поводом приређена у Карловцима. Уз масу света, нарочито омладине, било је много званичника, јавних и културних радника. Змај је испевао песму у Бранковом стилу, која се и данас пева и приписује Бранку:

Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдањем рају,
Пренес’те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о
Па на оно дивно Стражилово..
.


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ВЛАДИМИР ЧУГУНОВ


Матица српска и Библиотека Матице српске cа задовољством Вас позивају на трибину "Савремени човек и савремени свет". Говори Владимир Чугунов, руски књижевник.
Очекујемо Вас у Малој сали Матице српске у среду, 14. фебруара у 12,00 часова.
Добро нам дошли!

Чугунов Владимир Аркадјевич је рођен 6. априла 1954. године у Нижњем Новгороду (тада град Горки). Од 1972. до 1974. служио је војску у ДДР. После демобилизације из војске, радио је као мајстор за моторе у Фабрици аутомобила у Горком, у фабрици средстава везе „Попов“ у Горком, као регулатор радио апаратуре. У току четири године радио је на илегалним налазиштима злата у Иркутској, Кемеровској и Амурској области и у Алтајском крају. Завршио је Литературни институт Горког и Педагошки Универзитет у Нижњем Новгороду (смер практична теологија). Радио је и као пастир. Аутор је књига прозе: „Руски дечаци“, „Сањар“ (2017. године роман објављен у Италији, 2018. године – друго издање, 2022. године роман је објављен у Србији), „Млади“ (прва књига тетралогије), „Невеста“ (друга књига тетралогије), „Причешће“ (трећа књига тетралогије), „Девети сат“ (четврта књига тетралогије), „Провинцијска апокалипса“ (2019. године објављен и у Италији), „После катастрофе“, „Плач Адама“, „Наше љубави“, „Запуштена башта“ (2019. године објављен у Италији), „Авва“, „Црква воинствујушча“, „Сеоце“ (2016. године књига објављена у Србији) и много других.

Добитник је Међународне литературне награде Ф.М. Достојевског за роман „Провинцијска апокалипса“, добитник Сверуске литературне награде Горког за књигу „Црква воинствујушча“, добитник Сверуске литературне награде Александар Невски за романе „Млади“ и „Невеста“, добитник награде „Литературне газете“, добитник Сверуске историјско-литературне награде „Александар Невски“ за књигу „Авва“, власник дипломе Добитника Патријаршијске литературне награде за 2011. годину, добитник „Сребрне дипломе“ словенског литературног форума „Златни витез“ за књигу „Плач Адама“, добитник награде А.М. Горког у категорији „Избор читалаца“ за књигу „Наше љубави“, добитник награде Организације писаца Нижњег Новгорода за књиге „Млади“, „Невеста“ и „Причешће“. За богату литературну делатност награђен је медаљом „В.М. Шукин“.

Учесник је првог „Салона руске књиге у Паризу“, међународних сајмова књига у Београду, Франкфурту на Мајни, Москви.

Поред романа ,,Сеоце,, на српском језику објављени су његови романи: ,,Сањар,, Центар Алфа и Графички атеље Дерета, као и ,,Наше љубави,, у издању Центра Алфа и Чигоје.

Живи у старинском селу поред Волге у Николо-Погост Гроденцком региону Нижње Новгородске области.


ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ


Поводом обележавања 200 година од изласка првог броја Летописа Матице српске Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а, приредила електронску изложбу. Поставка, коју чини попис изабраних бројева Летописа, текстови о овом изузетно значајном часопису и преписка поводом изласка неких прилога и сарадње у њему, као и подаци о бројним важним личностима које су уређивале Летопис, може се погледати од 1. до 29. фебруара 2024. у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Летопис Матице српске је књижевни часопис који без већих прекида излази још од 1824. године. Покренут је у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан најпре у Будиму. Пресудан корак учинио је Георгије Магарашевић, његов први уредник и један од његових покретача. У тренутку када је донео одлуку о покретању часописа (1823) Срби нису имали ниједну периодичну публикације, а од Орфелиновог Славено-сербског магазина (1768) није било ни наговештаја сличног часописа. Неко време Новине сербске Димитрија Давидовића  писале су о догађајима значајним за српску културну јавност, али су брзо престале да излазе. У „Објавленију” из 18. јуна 1823. Магарашевић пише да  ће се часопис звати Сербска летопис, излазиће сваке године у једном или више бројева, а писаће о свему што се тиче словенског и нарочито српског народа, додајући, у духу просветитељства, да је народна корист веома важна и, у складу са романтичарским неговањем народне прошлости, позива на сарадњу учене Србе и „ревностне родољупце”. Тежио је да се у Летопису приказују резултати српског књижевног и научног стваралаштва, а као значајне теме истицао је: језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”. У договору са пештанским трговцима и интелектуалцима, дошли су на идеју да се оснује културна установа, која би бринула о часопису и развијала издавачку делатност, чији је основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда”. Летопис тако постаје повод за оснивање Матице српске (1826), добија осигурана материјална средства за даље излажење, без потребе да се ослања на добру вољу књижара издавача а исте године штампа се и прва частица у оквиру овог књижевног и научног друштва.

Вест о покретању Летописа брзо се прочула у круговима културних радника и свих оних који су желели напредак српскога народа. Већ први број показао је да је Магарашевић доследан у ономе што је намеравао: да објављеује грађу о словенском свету, о српском народу, њиховим културним и књижевним делатностима, историјске чланке и књижевне прилоге. Летопис је означио историјски датум у историји српске културе, и тога су били свесни не само покретачи него и његова прва читалачка публика, као и бројни сарадници. Од оснивања до данас Летопис је мењао име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873), али је остао централни српски часопис који окупља проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Прекиди у раду настајали су само у време великих историјских догађаја (у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу (1835–1836), Револуције 1848/1849. године, као и током Првог и Другог светског рата, што потврђује његову нераскидиву везаност са судбином свога народа.

Летопис су уређивали значајне и важне личности српске културе: Георгије Магарашевић (1824–1830), Јован Хаџић (1830–1831), Павле Стаматовић (1831–1832), Теодор Павловић (1832–1841), Јован Суботић (1842–1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850–1853), Јаков Игњатовић (1854–1856), Субота Младеновић (1856–1857), Јован Ђорђевић (1858–1859), Антоније Хаџић (1859–1869; 1876–1895), Јован Бошковић (1870–1875), Милан Савић (1896–1911), Тихомир Остојић (1912–1914), Васа Стајић (1921; 1936), Каменко Суботић (1922–1923), Марко Малетин (1923–1929), Стеван Ћирић (1929), Светислав Баница (1929), Радивоје Врховац (1930), Тодор Манојловић (1931), Жарко Васиљевић (1932), Никола Милутиновић (1933–1935; 1936–1941), Живан Милисавац (1946–1957), Младен Лесковац (1958–1964), Бошко Петровић (1965–1969), Александар Тишма (1969–1973), Димитрије Вученов (1974–1979), Момчило Миланков (1979), Бошко Ивков (1980–1991), Славко Гордић (1992–2004), Иван Негришорац (2005–2012), Слободан Владушић (2013–2016), Ђорђе Деспић (2017–2020), Ђорђо Сладоје (2021–2023), Селимир Радуловић (2023–).

И док се уређивачка политика мењала, Летопис је био и остао српски, али и европски и светски књижевно-научни часопис, у коме су сачуване врхунске вредности српске књижевности и културе, а уз белетристичке садржаје објављивани су текстови из науке о књижевности, књижевне историје и критике, као и прилози из разних других уметности. Осим тога заступљени су прилози из филозофије, економије, педагогије и природних наука, а нарочито историје из свих епоха народне прошлости, па и савремености, у неким периодима чак и текстови политичких садржаја. Управо из тих разлога Летопис и после 200 година опстаје и остаје јединствен и непоновљив и изузетно значајан културни феномен.


ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА

Поводом обележавања 100 година од рођења српског неуропсихијатра, психотерапеута, књижевника и академика САНУ, Владете Јеротића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о животу и стваралаштву Владете Јеротића, може се погледати од 9. јануара 2024. године, у јавном каталогу Библиотеке Матице српске. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Владета Јеротић рођен је у Београду, у чиновничкој породици, 2. августа 1924. године. Након завршене основне школе уписао је Другу мушку гимназију, где је, по сопственим речима, најрадије слушао предавања из историје и теологије.

Након завршене гимназије, школовање је наставио на Медицинском факултету у Београду. Специјализирао је неуропсихијатрију 1957. године, а потом психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској, од 1958. до 1961. године.

Прво запослење добио је у Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Потом прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одељење основано у Југославији. Од 1985. године предаје на Теолошком православном факултету у Београду, где је основао Катедру за пастирску (пасторалну) психологију и медицину.

Његова интересовања у области религије, психотерапије, социологије, филозофије и књижевности изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Одржао је, такође, читав низ предавања широм Југославије и Србије. За допсиног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1994, а за редовног 2000. године.

Владета Јеротић преминуо је у Београду, у 94. години, 4. септембра 2018.


ТРИБИНА САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ - ЕМИР КУСТУРИЦА

Матица српска и Библиотека Матице српске са задовољством Вас позивају на трибину Савремени човек и савремени свет.
Гост Трибине је Емир Кустурица који ће представити и своју нову књигу „Кад мртве душе марширају“ у издању издавачке куће „Catena mundi“.
Поред Емира Кустурице говориће и:
Селимир Радуловић
презвитер др Оливер Суботић и
Бранимир Нешић.
Очекујемо Вас у Свечаној сали Матице српске у уторак, 12. децембра, у 19 сати
Добро нам дошли!





Овде можете погледати снимак трибине > > >


ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ФЕДЕРИКА ГАРСИЈЕ ЛОРКЕ

Поводом обележавања 125 година од рођења шпанског песника и драмског писца Федерика Гарсије Лорке (1898-1936), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Федерика Гарсије Лорке, као и литературе о њему, може се погледати од 11. децембра 2023. године до 8. јануара 2024. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Снежана Николић, уредник Селимир Радуловић.

Федерико Гарсија Лорка рођен је 5. јуна 1898. године у Фуентевакеросу, у околини Гранаде, као син учитељице Висенте Лорке и имућног земљопоседника Федерика Гарсије Родригеса. Школовао се у Колеџу Светог Исусовог срца, а потом је уписао књижевност и право на гранадском универзитету. Међутим, Лорка више показује интересовање за сликарство, поезију и, посебно, музику, коју учи код Мануела де Фаље. Управо он му је усадио љубав према народном мелосу, а особито према андалушком cantu hondu, након чега је Лорка стекао изузетно музичко образовање, истанчан осећај за народну мелодију, као и велику љубав према скупљању фолклорног материјала. Осим што је био песник и музичар, Лорка је имао и глумачки, и сликарски таленат - оставио је за собом велику збирку маштовитих цртежа. Поред бројних песничких збирки и мноштва критичких текстова, Лорка је написао и више позоришних комада, режирао је и радио сценографију за своје представе.

Све до своје преране смрти, не занемарујући своје две велике љубави, музику и сликарство, Лорка ће се највише посветити поезији и позоришту. Нека од најважнијих Лоркиних дела, избор: Књига песама (1921), Песме (1927), Цигански романсеро (1928), Поема о канте хонду (1931), Песник у Њујорку (постхумно објављена збирка), Плач за Игнацијом Санчез Мехијасом (1934), Тамаритски диван (постхумно објављена збирка) и позоришни комади: Маријана Пинеди (први пут изведена 1927), Крвава свадба (први пут изведена 1933), Јерма (први пут изведена 1934) и Дом Бернарде Албе (написана 1936, први пут изведена 1945).

Стрељан је 19. августа 1936. године као жртва фашистичког режима.


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ

Матица српска и Библиотека Матице српске cа задовољством Вас позивају на трибину "Савремени човек и савремени свет". Говори Божидар Зечевић, филмски критичар.
Очекујемо Вас у Малој сали Матице српске у среду, 6. децембра у 19,00 часова.
Добро нам дошли!

Божидар Зечевић (Београд, 2. јануар 1948) српски је филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (сада Факултет драмских уметности) у Београду са највишом оценом, као и специјалистичке филмске студије на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и на Универзитету Њујорка, а последипломске у Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду.

Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се од 1966. Године. Био је управник Музеја Југословенске кинотеке. Члан је Европске филмске академије. Члан је Председништва Академије филмске уметности и науке Србије и председник њеног Одбора за филмологију и историју филма.

Носилац бројних признања, међу којима и Плакете Југословенске кинотеке за укупан допринос филму, награде Удружења филмских уметника Србије за филмолошко истраживање и других.

Као филмски и телевизијски сценариста и редитељ остварио је преко сто документарних и играних филмских пројеката. Награђен Годишњом наградом Радио-телевизије Србије за најуспешнији пројекат сезоне (ТВ серија Југославија у рату 1941-1945) и Специјалном наградом жирија филмског фестивала „Златни витез" у Москви за дугометражни документарни филм „Истина о 27. марту".

Био је наставник за предмет теорија филма на Факултету драмских уметности у Београду и професор за предмет анализа филма на филмској школи „Дунав филма“. Објавио је неколико запажених књига. Уредник је у више листова, а оснивач је и уредник часописа Филмограф и Нови филмограф.

Члан је Управног одбора Удружења филмских уметника Србије и Председништва Удружења драмских писаца Србије.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




ИЗЛОЖБА - СРБИ 1848 - 175 ГОДИНА

Поводом обележавања 175 година од српског учешћа у Револуцији 1848. године, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о личностима и догађајима из револуционарних година, 1848. и 1849, може се погледати од 20. новембра 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Срђан Граовац, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту БМС.



„Пролеће народа” један је од назива за низ револуција, које су од 1848. до 1849. захватиле добар део Старог континента. Узроке за избијање тих драматичних друштвено-политичких процеса можемо пронаћи у тежњи народа за укидањем феудалног поретка, али и жељи за стицањем личних, политичких и националних слобода.

Револуција 1848. посебно је уздрмала древну и мултиетничку Хабзбуршку монархију. Револуционарни покрети Мађара, Немаца, Срба, Италијана, Хрвата и других народа, прожетих снажним националним набојем, постали су претња по територијални итегритет, па и сам опстанак Дунавске монархије.

Најопаснији по интересе бечког двора био је Мађарски револуционарни покрет, који је тежио успостављању независне државе на готово половини територије Хабзбуршке монархије. Тачније, на оној земљи коју су Мађари сматрали својим историјским и националним простором. Вођа мађарских револуционара био је помађарени Словак, Лајош Кошут.

Изложени вишедеценијској верској и националној дискриминацији од стране бечког двора, Срби су на Мађарску револуцију испрва гледали благонаклоно. Истакнути српски интелектуалци показали су спремност да се заједно са Мађарима супротставе бечком апсолутизму. У програму од седамнаест тачака они су поставили захтеве за политичким и грађанским правима и слободама српског народа. Тражили су право на употребу свог језика, управљање школством и локалном самоуправом, редовно сазивање Народног сабора итд.

Маја 1848. године на Црквено-народном сабору, Мајској скупштини, народни представници истакли су да је српски народ слободан и независтан под окриљем хабзбуршке круне. Проглашена је Српска Војводина на територији Бачке, Барање, Баната Срема и делова Војне границе. Образован је Народни одбор као извршни орган скупштине, митрополит Рајачић је уздигнут у звање патријарха, а за војводу Српског војводства изабран је Стеван Шупљикац.

Пошто Мађари нису показали спремност на сарадњу, а Лајош Кошут је Србе чак оптужио за велеиздају и отворено им запретио ратом, српски политички представници окренули су се сарадњи са бечким двором. Борбе између српских и мађарских револуционарних снага водиле су се широм Бачке и Баната, а први у помоћ Србима у Дунавској монархији прискочили су добровољци из Кнежевине Србије, предвођени Стеваном Книћанином.

Након што је Мађарска револуција угушена, хабзбуршки цар је 1849. године формирао Војводство Србија и Тамишки Банат, као својеврсно испуњење српских захтева из револуције. Међутим, такво војводство било је српско само по имену и ни по чему другом. У „аустријској Војводини”, из које је изузета војна граница, Срби су били тек трећи народ по бројности. Титулу војводе за себе је задржао цар. Власт у његово име вршио аустријски генерал, а званични језик био је немачки. Српски интереси, на тај начин, били су потпуно дезавуисани.

Упркос изневереним очекивањима, револуција је допринела јачању националног духа и покрета, који ће наставити политичку борбу за очување и опстанак српског народа северно од Саве и Дунава. Снови српских револуционара из 1848. године остварени су седамдесет година касније, када је на концу Првог светског рата 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.


ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ШАНДОРА ПЕТЕФИЈА

Поводом обележавања 200 година од рођења мађарског песника Шандора Петефија (1823-1849), Библиотека Матице српске приредила је изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Петефијевих дела, репродукција сликарских портрета песника, фотографија и факсимила рукописа, као и литературе о њему, може се погледати од 30. октобра до 19. новембра 2023. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Ирена Зечевић, Тамара Малешев и Петер Хајнерман, а уредник Селимир Радуловић.

Шандор Петефи се сматра најталентованијим мађарским лирским песником 19. века,  водећим песником мађарског романтизма и обновитељем мађарског књижевног језика. Рођен је 1. јануара 1823. године у Кишкерешу. Његова породица води порекло од „гране“ породице Петровић из Баје, која се преселила у Кишкереш крајем 18. века, па је то и објашњење зашто је у матичној књизи евангелистичке цркве заведен као Александар Петровић. Школовао се у Пешти, Сабадсалашу, Шарсентлеринцу и  Кечкемету. На Петефијеву страст за глумачким позивом родитељи нису благонаклоно гледали, што је утицало на његову одлуку да се одрекне бављења глумом. Оженио се својом великом љубави Јулијом Сендреи.

Био је лирски и епски песник, драмски писац и романсијер. Славу је стекао пишући љубавну, дескриптивну и револуционарну лирику. Најпознатије су му збирке поезије Песма нације, Бисери љубави, Облаци, епови  Витез Јанош и Апостол и роман Џелатов конопац. Петефијево песништво имало је велики утицај на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја. Осим Змаја, његове песме на српски језик преводили су Ђура Страјић, Благоје Бранчић, Бране С. Шајкашки, Иван М. Поповић, Радован Кошутић, Јован Поповић, Вељко Петровић, Иван Ивањи, Богдан Чиплић, Данило Киш, Иван В. Лалић, Сава Бабић и други.

Осим књижевног стваралаштва, по уверењу републиканац и присталица револуције,  био је и политички ангажован. Дана 15. марта 1848. године започела је револуција у Пешти. Био је водећа личност револуције и  на демонстрацијама је држао ватрене говоре којима је прокламовао отцепљење од Хабзбуршке монархије и осамостаљење Мађарске, када је и штампана његова Национална песма и прокламација од 12 тачака у виду летка.

Током ратних дејстава погинуо је 31. јула 1849. године у бици код Шегешвара (данашња територија Румуније) у 26-тој години живота.

Обележавајући јубилеј, 200 година од песниковог рођења, ПТТ Србије је у промет пустила поштанску маркицу са његовим ликом.


ИЗЛОЖБА - АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ: 100 година од рођења

Поводом обележавања 100 година од рођења књижевника и академика Антонија Исаковића (Београд, 6. новембар 1923 - Београд, 13. јануар 2002), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Антонија Исаковића, као и литература о њему, може се погледати од 9. до 29. октобра 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Наташа Бундало Микић, уредник Селимир Радуловић.

Антоније Исаковић, рођен је 1923. године у Београду. Антонијева мајка звала се Загорка, а отац Никола, и он потиче из угледне породице, будући да је Никола био уважени судија Првог општинског суда у Београду. Био је миљеник деда Антонија, који је маштао о томе како ће му унук, једног дана, постати коњички официр или дипломата, па је и по њему добио име Антоније. Његова ћерка је глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.

Учесник је народноослободилачке борбе од 1941. године. Као директор НИН-а иницирао је и установио најпрестижнију књижевну награду у нашој земљи - Нинову награду за роман године. Био је одговорни уредник књижевног часописа „Дело“, а у периоду од 1960. до 1974. године и директор Издавачког предузећа „Просвета“, када је та издавачка кућа остварила своје највеће успехе.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 7. марта 1968. године, а за редовног 22. априла 1976. године. Од 1980. до 1992. године био је потпредседник САНУ. Био је непревазиђени мајстор кратке приче.

Његове приповетке су преведене на многе језике и објављиване у САД, СССР, Немачкој, Пољској, Чехословачкој, Шведској, Италији, Кини, Индији, Мађарској, Румунији и у бројним другим земљама. Приповетке Антонија Исаковића објављене су у више иностраних антологија најбољих светских прича, уз приче Чехова и Хемингвеја.

Антоније Исаковић био је и остао најекранизованији писац Југославије и Србије, писац по чијим делима снимљено је више филмова. Чувени филмски редитељ Емир Кустурица свој дипломски филм „Герника“ снимио је по истоименој причи Антонија Исаковића. По његовим делима урађене су и бројне позоришне представе.

Објавио је књиге: Велика деца, Папрат и ватра, Празни брегови, Трен I, Трен II, Образ, Говори и разговори, Миран злочин, Господар и слуге, Нестајање...

Добитник је свих најзначајнијих књижевних награда: Змајеве, Седмојулске, Октобарске, Вукове, Андрићеве, Нинове, награда „Меша Селимовић“ и „Бора Станковић“, као и бројних других награда.

Антоније Исаковић је умро 13. јануара 2002. године.


IN MEMORIAM - АЛЕКСАНДРА ДРАПШИН

Александра Драпшин (1970–2023)

После кратке и тешке болести упокојила се наша колегиница Александра Драпшин, дипломирани библиотекар саветник.

Александра је рођена 1970. у Новом Саду, где је завршила основну и средњу школу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Новом Саду, смер српскохрватски језик и југословенске књижевности и стекла звање професора српскохрватског језика и југословенске књижевности. У Библиотеци Матице српске ради од 2001. године, најпре у Одељењу старе и ретке књиге, потом у Одељењу за матичне послове и од 2010. поново у Одељењу старе и ретке књиге, где је обављала послове информатора и руковаоца фондом раритета. Стручни библиотекарски испит положила је 2003, звање вишег дипломираног библиотекара стекла је 2014, а звање дипломираног библиотекара саветника 2022. године. На докторским студијама на Катедри за библиотекарство у Сомбору положила је све испите и припремала је докторску дисертацију.

Скромна и ненаметљива, Александра је све послове обављала с лакоћом, мирно, сталожено, без поговора, ни мало не штедећи себе. У њеном раду огледала се изузетна одговорност, посвећеност, темељитост, систематичност и педантност. Као чувар највећих драгоцености писаног наслеђа, споменика културе од изузетног и великог значаја, Александра је оставила особен и трајан печат, узоран за све који се баве овом делатношћу. Према корисницима је испољавала нарочиту предусретљивост, љубазност, спремност да помогне и олакша рад, због чега су је нарочито волели и ценили. Александра је располагала широким знањима из области библиотекарства и информационих наука, али и других области знања. Успешно се носила и са најстручнијим пословима и била је поузадан сарадник и сигуран ослонац у раду, добар и стрпљив учитељ млађим колегама. Својим искуством и знањем свесрдно и несебично је пружала помоћ и библиотекарима других библиотека. Била је члан разних стручних комисија – Комисије за полагање стручних испита, двеју матичних комисија за стицање виших стручних звања, Комисије за утврђивање предлога за категоризацију старе и ретке библиотечке грађе, а била је члан и двеју републичких комисија за избор пројеката у области библиотечко-информационе делатности. Објавила је више стручних и научних радова и аутор је више изложби посвећених значајнијим личностима и догађајима. Један је од аутора недавно објављене публикације посвећене Библиотеци Матице српске, поводом њеног јубилеја – 175 година јавног рада. Радила је и на изради каталога библиотеке манастира Грабовца, који се припрема за штампу. На нашу велику жалост овај каталог она неће угледати, али ће њено име и дело овде бити трајно препознатљиви, а биће уткани и у електронске и дигиталне каталоге Библиотеке Матице српске и регистре културних добара наше земље.

Сарадња са Александром била је велико задовољство и права привилегија. Осим као изузетно вредног, студиозног и плодотворног библиотекара, нашу драгу Александру, благог погледа и лепог осмеха, памтићемо и као веома пажљиву, предусретљиву и пожртвовану колегиницу и искреног и оданог пријатеља. Сведоци смо и њене неизмерне љубави, бриге и пажње према својој породици, која јој је била у срцу и на првом месту.

На вест о упокојењу наше драге Александре велико жаљење и саучешће изразили су многе наше колеге, сарадници и корисници како из земље, тако и из иностранства – из Москве, Санкт Петербурга, Варшаве, Кијева, Венеције, Сентандреје, истичући Александрину посвећеност пословима, предусретљивост, скромност и доброту.

Прераном смрћу Александре Драпшин изгубили смо врсног и узорног стручњака, племениту и добру колегиницу.

Нека почива у миру и нека је анђели чувају. Вечна јој слава!

ИЗЛОЖБА - ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ: 125 година од рођења

Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева, 16. мај 1898 - Београд, 11. фебруар 1993)

Поводом обележавања 125 година од рођења песникиње и преводиоца Десанке Максимовић, Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а, приредила електронску изложбу. Поставка, коју чини попис изабраних дела и литературе са сигнатурама, може се погледати од 18. септембра до 8. октобра 2023. у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Отац Десанке Максимовић (Михаило) био је учитељ, школски надзорник, благајник и писац три књиге (Млади родољуб, Песмарица ђачка и Бој на Лозници) које су, уз Босанску вилу и три српска часописа за децу (Невен, Зорица, Мала Србадија), биле њена прва лектира. Мајка Драгиња, рођена Петровић, била је ћерка свештеника, чија породица је много утицала на Десанкино васпитање.  Основну школу похађала је у Бранковини (1905-1908) и Ваљеву (1908-1909), а затим и гимназију у Ваљеву. Од 1918. живи у Београду и студира упоредну књижевност, општу историју и историју уметности на Филозофском факултету (1919-1923), где упознаје Милоша Црњанског и пише за бројне часописе. Као студент предаје цртање у приватној школи у Обреновцу (1922-1923), а као стипендиста Министарства спољних послова, на Сорбони је слушала историју уметности. Била је суплент Треће женске гимназије у Београду (1923-1924) и Учитељске школе у Дубровнику (1925-1926), наставник Прве женске гимназије у Београду (1926-1941, 1944-1947), а потом je радила у Министарству просвете (1947-1957).

Прво штампани рад је песма „Једна смрт” (Мисао, 1920). Поезију, прозу, чланке, есеје, преводе објављивала је у бројним листовима и часописима: Нова светлост (1920-1921), Српски књижевни гласник (од 1921), Венац, Наш лист, Женски покрет и Амерички Србобран (од 1922), Ријеч, Раскрсница и Завичај (од 1923), Будућност, Време, Просвета и Летопис Матице српске (од 1925), Књижевни север, Луча (од 1926). Од 1927. сарађује у Политици а касније и у више десетина часописа и листова, међу којима су: Правда, Вардар, Жена данас, Зора, Жена и свет, Књижевне новине, Књижевност, Нин, Савременик, Пионир, Полетарац, Живот, Пионирске новине, Глас, Глас жене, Багдала, Ослобођење, Одјек, Задарска ревија, Руковет, Браничево, Студент, Народне новине, Стиг, Детињство, Невен и бројни други.

Потписала је апел јавности поводом кампање коју је предводио Милош Црњански „против стране књиге” и апел против рата и империјализма. Као члан српске делегације, коју предводио Милан Ракић, била је на међународном конгресу ПЕН клубова у Дубровнику (1933), првом светском протесту против фашизма. Била је почасни члан Главног одбора СКЗ. Изабрана је за дописног члана САНУ (1959). Учествовала је на Конгресу европских писаца у Фиренци (1962), ПЕН клубова у Бугарској и Чешкој (1963), Светском конгресу жена у Ници (1975), била члан Одбора за прославу 150-годишњице Матице српске (1976) и члан Управног одбора Матице (1973-1979), члан Удружења књижевника Србије од оснивања. Обишла је велике светске градове и више континената, читајући своју поезију.

Њене књиге преведене су на руски, француски, енглески, мађарски, турски, италијански, кинески итд. Преводила је са руског, француског, бугарског, словеначког језика а знала је и чешки, немачки и енглески језик. Прву књигу Песме објављује 1924, а насловну страну радио је Пјер Крижанић. Године 1931. објављује прву збирку приповедака Лудило срца и Срце лутке спаваљке и друге приче за децу. За стрељање ђака у Крагујевцу чула је испред своје школе у Бранковини, почетком рата, а „Крваву бајку” објавила је 1946. у збирци Песник и завичај, која је штампана у 10.000 примерака. Први роман Отворени прозор штампан је 1954. Њене песме и приче налазе се у многим антологијама, изабрана дела прештампавана су у више издања. Као 82. књига у едицији „Српска књижевност у сто књига”, штампан је избор из њених дела, који је начинио  Стеван Раичковић (1965). Српска књижевна задруга објавила је њену последњу књигу Зовина свирала (1993). Задужбина „Десанка Максимовић” приредила је  Целокупна дела Десанке Максимовић у 15 томова (1997). Нолит јој штампа Сабрана дела у седам књига (1969) а Сабране песме у шест томова (1988). Прву монографију о Десанки Максимовић објавио је Милорад М. Блечић.

Добитник је бројних награда и одликовања, међу којима су: Седам уметности (1935), Младо поколење и Змајева награда за избор Мирис земље (1958), Седмојулска награда за књижевни рад (1964), Змајева награда за књигу Немам више времена (1973), Вукову награду (1974) и Специјална Вукова награда (1975), Награда Европског друштва културе (1986). Прва је жена добитник Његошеве награде (1985) а цео износ поклонила је школским библиотекама у околини Цетиња. Добитник је Награде СКЗ за животно дело (1992). Одликована је Орденом Светог Саве (1925, 1990), Орденом заслуга за народ I реда (1958), бугарским Орденом Кирила и Методија I реда (1963), Орденом Републике са златним венцем (1968), совјетским Орденом части (1968), Наградом АВНОЈ-а (1970), Орденом Југословенске звезде са лентом (1978), Орденом Југословенске заставе са лентом (1988), руским Орденом пријатељства народа (1988).  Награда „Десанка Максимовић” установљена је 1994. године. Поводом стогодишњице рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је за личност културе у 1998. години.

Била је удата за Сергеја Сластикова из Москве, преводиоца, песника, правника и глумца, чиновника Министарства финансија и Министарства просвете. Умрла је у Београду (1993) а помен је одржао патријарх Павле. Сахрањена је у Бранковини.


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – НИКОЛАЈ ПЕТРОВИЧ БУРЉАЈЕВ

Николај Петрович Бурљајев, прослављени руски глумац и режисер и члан руске Државне думе, биће гост трибине "Савремени човек и савремени свет" коју организују Матица српска и Библиотека Матице српске. Програм ће се одржати у Свечаној сали Матице српске, у среду, 6. септембра, у 20,00 сати.

Сутрадан, 7. септембра, у 19,00 сати,  у биоскопској сали Културног центра Новог Сада биће приређена пројекција његовог биографског филма о великом руском (и светском) режисеру Андреју Тарковском.

Николај Петрович Бурљајев је рођен 1946. године. Светску славу стекао је, као глумац, у филмовима Андреја Тарковског Иваново детињство (1962) и Андреј Рубљов (1966). Снимио је, након тога, више од шездесет филмова и телевизијских серија. У неколико наврата био је драг гост Србије, а 2013. године је, као челник угледног филмског фестивала Златни витез, одликован орденом Светог Саве првог степена, једним од највећих одликовања које додељује Српска Православна Црква.

Верујемо да је посета овог истакнутог уметника догађај од значаја за нашу културу, као и за културне везе Републике Србије и Руске Федерације.

Председник Матице српске
Драган Станић

Управник Библиотеке Матице српске
Селимир Радуловић

О актуелном културном и политичком тренутку у Русији, о везама српског и руског народа, о култури и кинематографији као важним делатностима у формирању јавног мњења, о свом ангажману у оснивању Културног фронта Русија на чијем је челу, али и о својим првим корацима на филму и пријатељству са Андрејом Кончаловским и Андрејом Тарковским, говорио је на трибини Савремени човек и савремени свет  Николај Петрович Бурљајев, прослављени руски глумац, режисер, писац и члан Државне думе Руске Федерације. На трибини је прочитан одломак из његових сећања на боравак у Србији ратне 1999. године а приказани су и одломци из филмова у којима је глумио и које је режирао Николај Бурљајев.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




ИЗЛОЖБА - МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ: 200 година од рођења

Поводом обележавања 200 година од рођења кнеза Михаила Обреновића (Крагујевац, 16. септембар 1823 - Београд, 29. мај 1868), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Михаила Обреновића, као и литература о њему, може се погледати од 28. августа до 17. септембра 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Наташа Бундало Микић, уредник Селимир Радуловић.

Михаило Обреновић рођен је у Крагујевцу, као други син кнеза Милоша и књегиње Љубице. По Милошевој абдикацији и након смрти прворођеног брата Милана, Михаило је из Влашке, преко Цариграда, стигао у Србију како би наследио кнежевско достојанство. До доласка у земљу власт је преузело Прво намесништво (1839-1840) које су чинили Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић. Михаилова прва владавина била је краткотрајна (1839-1842) и испуњена политичким борбама између обреновићеваца и уставобранитеља, присталица Карађорђевића. У тој борби превагу су однели уставобранитељи предвођени Томом Вучићем Перишићем. Михаило је био принуђен да 1842. бежи из Србије у Беч код оца. Своје дане прогонства провео је путујући по Европи. Оженио се 1853. године угарском грофицом Јулијом Хуњади. Живот у аустријској престоници омогућио је младом кнезу да упозна најумније људе тог времена – Вука Караџића, Ђуру Даничића и Бранка Радичевића. У материјалној подршци коју је пружао српској интелектуалној елити, кнез Михаило је надмашио чак и кнеза Милоша.

Светоандрејска скупштина (1858) означила је крај владавине кнеза Александра Карађорђевића и повратак на престо Милоша Обреновића. По очевој смрти, септембра 1860. године, отпочела је друга владавина кнеза Михаила. Циљеви његове политике били су борба за национално ослобођење, јачање законитости, развој државне власти, смањење сиромаштва, ублажавање страначких несугласица. Током своје друге владавине кнез је донео низ закона којима је ојачао државно законодавство (закони о Савету, Народној скупштини, народној војсци, порезу на иметак...). Образована је народна војска, ојачан рад владе коју је дуги низ година водио истакнути политичар и творац Начертанија, Илија Гарашанин.

Кнез Михаило је у Србију донео атмосферу европских дворова и церемонијала. Владао је апсолутистички, сматрајући да је владалац битан чинилац за успостављање законитости, а самим тим и за напредак државе и њеног становништва. Године 1841. преместио је престоницу из Крагујевца у Београд. На спољном плану, заслужан је за образовање првог балканског савеза ради рата са Турцима. Савез је формиран склапањем уговора са Црном Гором (1866), Грчком (1867), Румунијом (1868), бугарским револуционарним комитетима и Народном странком Ј. Ј. Штросмајера. Кнез Михаило Обреновић, убијен је 29. маја 1868. у Кошутњаку а сахрањен у Саборној цркви у Београду.


ИЗЛОЖБА - СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ: 125 година од рођења

Поводом обележавања 125 година од рођења вајара Сретена Стојановића  (Приједор, 15. фебруара 1898 - Београд, 29. октобар 1960), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Сретена Стојановића, као и литература о њему, постављена је од 7. до 27. августа 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Александар Радовић, уредник Селимир Радуловић.

Сретен Стојановић рођен је у Приједору, у кући православног свештеника Симе Стојановића. Основну школу завршио је у Приједору, а средњу је почео да похађа у Бањалуци, али је, због револуционарне делатности, истеран из гимназије. Уписан је у гимназију у Тузли, део активности проводи као члан организације Млада Босна када му је запрећено избацивањем из школе. Током балканских ратова 1913. године, у Београду, уписује Прву мушку гимназију, а након Сарајевског атентата ухапшен је и са групом сабораца спроведен у затворе у Приједору, Бихаћу и Зеници (1916). Наредне године дочекао је амнестију, а убрзо се пребацује у Загреб где склапа пријатељство са лекаром др Ђурицом Ђорђевић захваљујући чијој стипендији одлази, почетком 1918. године, у Беч. У том граду, код професора Целезног и Левандовског, започиње уметничко образовање да би крајем октобра 1919. отишао на даље школовање, у Париз.

Након пресељења у Београд, почетком двадесетих година, почиње озбиљан и професионалан стваралачки рад формирајући свој први вајарски атеље, (прва изложба 1922. године), пише ликовну критику, жени се Јеленом Милошевић из Шапца (1925). Један је од оснивача групе „Облик“ и „Самостални“, председник Удружења ликовних уметника (1935. и 1936. године), а крајем 1937. изабран је за професора тек основане Академије ликовних уметности.

После Другог светског рата био је председник Савеза ликовних уметника Југославије (СЛУЈ-а), секретар Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС-а), декан Академије ликовних уметности (1949-1960), први ректор Универзитета уметности у Београду (1957-1958). Уредник је часописа „Уметност“, покретач едиције издавачког друштва „Просвета“ (Београд) „Сликари и вајари“. За дописног члана САНУ изабран је 1950, за редовног 1959. године.

Поред вајарства у којем је препознат као „мајстор српског психолошког портрета“, исказао се и као сликар и аутор цртежа. Његово скулпторско дело се, у историји српског вајарства, дели у три фазе. Осим бројних бистâ и јавних споменика аутор је монументалних споменика из НОБ-а.

Српска књижевна задруга је, 1997. године, објавила Стојановићеву аутобиографију под називом Сећање на младост (1904-1922), а Радио-телевизија Србије је, 2013. године у сарадњи са Фондацијом „Сретен Стојановић“ из Београда, приказала ретроспективну изложбу овог српског вајара.


ИЗЛОЖБА - МИЛКА ИВИЋ: поводом 100 година од рођења

Поводом обележавања 100 година од рођења лингвисте, професора, академика Милке Ивић (Београд, 11. децембар 1923 - Београд, 7. март 2011), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Милке Ивић, као и литература о њој, може се погледати 17. јула - 6. августа 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Наташа Бундало Микић, уредник Селимир Радуловић.

Милка Ивић је рођена у Београду, у угледној грађанској образованој породици др Радоја Јовановића, државног саветника и Светлане Илић, старије ћерке песника Војислава Ј. Илића. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду на групи за јужнословенске језике и књижевност 1949. године. Запослила се на Институту за српскохрватски језик Српске академије наука исте године. Докторирала је 1953. године тезом „Значења српскохрватског инструментала и њихов развој”. У мају 1955. године др Милка Ивић изабрана је за доцента тек основаног Филозофског факултета у Новом Саду за предмете – савремени српскохрватски језик и општа лингвистика. За ванредног професора је изабрана 1959. године а за редовног 1964. године. Као професор – гост предавала је на више угледних универзитета у Европи, Сједињеним Aмеричким Државама и Јапану (Јеjл, Лос Анђелес, Упсала, Блумингтон, Токио, Охајо, Краков, Познањ, Харвард, Гетеборг, Штокхолм, Копенхаген, Осло, Оксфорд, Кембриџ, Беч, Грац и други).

Научно интересовање Милке Ивић усмерено је ка семантичко-синтаксичком осветљавању српског али и других словенских језика. Посебно је проучавала Вуков књижевни језик и историју лингвистике. Објавила је око 260 радова од којих знатан број у иностранству. Међу тим радовима су и књиге Значења српскохрватског инструментала и њихов развој, Правци у лингвистици I и II, О језику Вуковом и вуковском, Лингвистички огледи и О зеленом коњу. Нови лингвистички огледи.

Добитница је многобројних награда: Седмојулска награда (1985); Октобарска награда Новог Сада (1963); Вукова награда (1992); Златна плакета за изузетне резултате у образовно-просветном раду Удружења Универзитетских професора и научника Србије (1996); Повеља и титула почасног члана Лингвистичког друштва Чешке за заслуге на пољу науке (2000); Титула почасног доктора Руског државног универзитета у Петрозаводску (2002); Повеља за животно дело – доделило Удружење књижевника Србије (2005).


ИЗЛОЖБА - МИХАИЛО МАРКОВИЋ: поводом 100 година од рођења

Поводом обележавања 100 година од рођења српског филозофа и професора универзитета, Михаила Марковића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о животу и стваралаштву Михаила Марковића, може се погледати од 26. јуна 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту БМС.

Михаило Марковић родио се 24. фебруара 1923. године у Београду, где је завршио и Другу мушку гимназију. СКОЈ-у је припадао од 1940. године, био је активан београдски илегалац до 1944. године када одлази у партизане и одмах постаје, прво комесар чете, а убрзо потом и комесар батаљона. У то време постаје члан КПЈ, у којој остаје до студентских демонстрација 1968. године.

Докторирао је 1955. године на Филозофском факултету у Београду, а затим и у Лондону наредне године. на Филозофском факултету Универзитета у Београду изабран је за доцента 1956, за ванредног професора 1958, а за редовног професора 1963. године. Предавао је Логику, Филозофију науке и Методологију научног истраживања.

Био је председник Југословенског удружења за филозофију 1960-1962. године, као и један од организатора Корчуланске летње школе и члан савета познатог филозофског часописа Praxis и уредник часописа Praxis International који је излазио на Оксфорду (1980-1989).

Политички је суспендован из наставе заједно са седам својих колега са Одељења за филозофију, 1975. године, а отпуштен са Филозофског факултета 1981. године. Од суспензије из наставе на Филозофском факултету у Београду академик Михаило Марковић предавао је искључиво на страним универзитетима. Од 1969. до 1970. био је гостујући професор на Мичигенском универзитету Ен Арбор, затим је предавао на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији. Држао је по позиву предавања и семинаре на бројним универзитетима у Европи, САД, Канади, Мексику, Аргентини, Кини, Јапану итд.

Најпознатија дела академика Михаила Марковића су: Логика (1954), Појам логике (1956), Формализам у савременој логици (1957), Хуманизам и дијалектика (1967), Етика и политика (1994), Слобода и пракса (1997), Србија у кризи (2010), Dialektik der Praxis (1968), Democratic Socialism: Theory and Practice (1982) итд.


ИЗЛОЖБА - МИЋА ПОПОВИЋ: поводом 100 година од рођења

Поводом обележавања 100 година од рођења сликара, редитеља, књижевника и теоретичара уметности Миће Поповића (Лозница, 12. јун 1923 - Београд, 22. децембра 1996), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из дела Миће Поповића, као и литература о њему, може се погледати 5-25. јуна 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Мића Поповић рођен је у угледној свештеничкој породици. Године 1927. са породицом се сели у Београд, где похађа основну школу и Трећу мушку гиманзију. Једно време био је члан управе школске литерарне дружине „Јавор”. Први пут излаже на XIII јесењој изложби у „Цвијети Зузорић” (1940). Матурирао је неколико дана пре почетка рата (1941), a Академију ликовних уметности уписује у класи Ивана Табаковића (1946). Формирао је „Задарску групу” (1947), а после повратка у Београд избачен је са Академије. Оженио се са сликарком Вером Божичковић (1949), која му је пружила подршку у свим животним ситуацијама.

Прву самосталну изложбу имао је 1950. у Павиљону на Малом Калемегдану, а 1952. приређује изложбу Село Непричава у Музеју Вука и Доситеја, када се бави и теоријом уметности. Прву књигу из те области издаје 1954. под називом Судари и хармоније. Следи изложба Од магле до костију у Уметничком павиљону на Калемегдану, а након тога низ изложби у земљи и иностранству. Крајем 1950. прави енформел слике, редовно излаже на Октобарском салону, а 1965. приступа Уметничком удружењу „Лада”. У то време бави се и позориштем па је режирао комад  „Виктор или деца на власти”. Направио је самосталну изложбу под називом  Сликарство призора (1971), после које путује по Кини, Индији, Ирану. Обилази Америку читаве 1980. године.

Написао је књиге: Судари хармоније (1954), Излет (1957), У атељеу пред ноћ (1962), Исходиште слике (1983), и урадио филмове: Човек из храстове шуме (1963), Рој (1966), Камени деспот (1967), Делије (1968) и Бурдуш (1970). Предавао је на Њујоршком државном универзитету у Олбанију, као гостујући професор. Изабран је за дописног члана САНУ 1978, а за редовног члана 1985. Добитник је бројних значајних награда. У Лозници је отворена његова Спомен-збирка и проглашен је за почасног грађанина (1989).


НАГРАДА СРЕТЕН МАРИЋ МИХАЈЛУ ПАНТИЋУ

Угледна награда Сретен Марић за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије у 2021. и 2022. години, коју додељују Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић, припала је проф. др Михајлу Пантићу, за књигу Александријски синдром 5 у издању Академске књиге (Нови Сад, 2021). Једногласну одлуку донео је жири у саставу Катарина Марић Леобарди, Радован Поповић и Гојко Тешић.

Награда која носи име једног од врхунских српских есејиста и преводилаца Сретена Марића (1903-1992), додељује се традиционално сваке друге године. Установили су је Библиотека Матице српске и општина Косјерић и биће додељена наредног месеца 2023. године у Косјерићу.

Образложење жирија

За више од четири деценије праћења и тумачења савремене српске књижевности, подједнако поезије, прозе и есејистике, Михајло Пантић, уједно и врло инвентиван приповедач, створио је разуђен књижевнокритички опус у којем се с једне стране практично примењују искуства и сазнања актуелних теоријских праваца, а са друге чува стилска прегнантност и реторичка пријемичивост старије есејистичке школе оличене у делу Сретена Марића и других најзначајнијих српских критичара и есејиста минулих времена. Да је тако потврђује и Пантићев низ књига под називом Александријски синдром у којима су сабрани и систематизовани његови огледи и критике о савременој српској прози. Посебно је важно истаћи ширину Пантићевих интересовања, односно поетичку и генерацијску неискључивост, будући да он у поменутој критичкој колекцији пише о готово свим значајнијим српским прозаистима од почетка друге половине прошлог века па све до данашњих дана. Реч је, притом, како је приметио Славко Гордић, „о агилном, осетљивом и обавештеном тумачу савремене српске књижевности (...) у чијем видном пољу нису само несумњива и проверена имена наше националне књижевности, него и имена наших широј културној јавности мање знаних савременика без чијег удела у књижевном стваралаштву не би било могуће обухватити ни тематско-стилски распон, ни историјски развој српске књижевности.”

И у петој књизи Александријског синдрома, описујући и анализирајући опусе српских прозаика, од Владана Деснице преко Данила Киша до низа савременика из своје и новијих генерација, Михајло Пантић додатно оснажује и потврђује став из уводног текста под насловом „Један поглед на српску прозу ХХ века” у којем између осталог запажа „да је то велико и у сваком погледу динамично (читај: трагично, нестабилно, кризно) раздобље са становишта вредности свакако најбогатије, а са становишта заступљености различитих стваралачких поетика свакако најразноврсније у досадашњој националној књижевној историји, те га из многих разлога није нимало лако упојмити и свести на макар оквирну спекулативну схему.” У огледима о деветнаест српских романсијера и приповедача Пантић даје делима саображене, уједно и референтне интерпретативне оквире, чинећи то на њему својствен, непретенциозан начин, мимо унифицираности академски „прописаних” схема тумачења књижевних дела, опет у духу живе и данас актуелне националне есејистичке традиције. Проничући у српску прозу и посматрајући је као „естетски обележен амалгам духовних, емпиријских и фикционалних (симболичких) учинака српског језика и српске националне заједнице”, Михајло Пантић је и књигом Александријски синдром 5 потврдио поузданост својих критичких увида и процена и уједно проширио свој и иначе врло богат и разуђен књижевнокритички опус од тридесетак наслова. У том смислу, огледи и критике Михајла Пантића, како је поводом Александријског синдрома 5 закључио Драган Бошковић, заиста „прегледношћу и проницљивошћу карактеристичним за ауторов дискурс, постају својеврсна поетичка ‘шифра’ за разумевање и савремене српске литературе и националне културе.”


ИЗЛОЖБА - НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ (1873-1915) - 150 година од рођења и РАСТКО ПЕТРОВИЋ (1898-1949) - 125 година од рођења

Поводом обележавања 150 година од рођења сликарке Надежде Петровић (Чачак, 11. октобар 1873 - Ваљево, 3. април 1915) и 125 година од рођења писца Растка Петровића (Београд, 3. март 1898 - Вашингтон, 15. август 1949) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка се може погледати од 15. маја до 4. јуна 2023. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.

Надежда Петровић рођена је у Чачку 1873. године. Од 1884. године са породицом живи у Београду. Вишу женску школу завршила је у Београду (1891). Полаже испит за наставницу цртања у средњим школама (1892) и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Године 1896/7. похађа школу код Кирила Кутлика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Већ 1900. године прави своју прву самосталну изложбу у Београду. Наредне године (1901) започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе (Друштва српских уметника) и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905. године). Следе значајне самосталне изложбе у Љубљани и у Паризу (1910), потом у Риму и поново у Паризу на Јесењем салону. У Београду (1912) отвара сликарску школу и учествује на Четвртој југословенкој изложби. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке. У најтежим ратним тренуцима свој живот дала је за одбрану отаџбине. Њен патриотизам је нешто чега ће се српски народ вечно сећати и величати је као хероину. Стваралачки опус Надежде Петровић обухвата скоро триста уља на платну, око стотину скица, студија и крокија као и неколико акварела. Дела јој спадају у токове сецесије, симболизма, импресионизма и фовизма. Својим радом поставила је темељ српском модерном сликарству.


Растко Петровић рођен је у Београду 1898. године, као девето дете оца Димитрија, историчара и мајке Милеве, учитељице. Био је млађи брат Надежде Петровић, сликарке, и Милице, песникиње. Као дете остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. Његово школовање прекидају балкански ратови (1912). Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. Тамо упознаје и дружи се са многим песницима, сликарима и уметницима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби које објављује у својој отаџбини. Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена Бурлеска господина Перуна бога грома, а крајем 1922. збирку песама Откровење. Током целе наредне године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма код нас. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела (1923), примљен је за приправника. Постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића (1926), који му омогућује путовања по Италији, Шпанији, Француској, Турској и, што је најзначајније – по Африци. Године 1930. године објављује један од најзначајнијих путописа у нашој књижевности Африка. Постављен је за вицеконзула у Чикагу (1935). Наредне године прелази у Вашингтон где почиње да ради као секретар Посланства. Наставља своја путовања по САД, Канади, Мексику и Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу. Други светски рат провео је у САД. Тамо пише збирку Поноћни делија. У 51. години, 15. августа 1949. године умире у Вашингтону, где је и сахрањен. Посмртни остаци пренети су у Београд, тек у јуну 1986. године, и сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу. Оставио је огроман траг у српској књижевност, ликовној критици и култури нашег народа уопште.


ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Библиотека Матице српске је у петак, 28. априла, свечано обележила свој дан. На почетку Свечане академије скупу су се обратили епископ бачки Иринеј, председник Матице српске Драган Станић, и Дејан Савић, саветник председника Републике за културу.



Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, одржао је Беседу о књизи и библиотеци.

„Данас је, несумњиво, значајан дан за Библиотеку Матице српске, Матицу српску, за српску културу, у целости. Након трогодишње пандемијско-украјинске ноћи, која је живот по смислу померила ка животу по инерцији, једна оваква светковина, где су књига и библиотека у средишту пажње, враћа нам веру да се, изнова, из небића, вратимо у биће.

Ове године навршава се 185 година од дана када је донета одлука да се Библиотека Матице српске отвори за јавност. Хвала свима који су се придружили нашем слављу. Кад смо заједно, носећ бремена једни другима, можемо све, ако, пак, један гради, а други разграђује, нема користи, осим труда“, рекао је, између осталог, управник Радуловић.

На Дан Библиотеке уручена је Награда Златна књига Библиотеке Матице српске, која је ове године припала др Владимиру Пишталу, једнoм од најпревођенијих српских писаца данашњице, управнику Народне библиотеке Србије.

„Ово место има неку магију, која сваки пут падне на мене, и делује смирујуће“, рекао је лауреат на почетку свог обраћања медијима. У својој беседи Пиштало је истакао да традиција није обожавање пепела, него преношење ватре. Оно што је континуитет у традицији јесте континуитет наде, нагласио је добитник Златне књиге.

Награду Златна књига чине повеља, плакета, округли сто о делу добитника и зборник радова с округлог стола. Повеља и плакета су добитнику уручене током свечане академије у част Дана Библиотеке, а округли сто ће бити одржан у новембру ове године, након чега ће бити објављен и зборник радова.



Дан Библиотеке Матице српске одржава се на датум када је 1864. године донета одлука о пресељењу Матице српске и њене библиотеке из Пеште у Нови Сад. Овогодишња прослава је протекла нарочито свечано, будући да је Библиотека Матице српске одликована, у фебруару ове године, од стране председника Србије, Сретењским орденом првог степена. Библиотека ове године обележава и 185 година од отварања за јавност.

Овим поводом приређена је и изложба рукописне и старе штампане књиге, ауторки Душице Грбић и Александре Драпшин. То је била ретка прилика да се виде оригиналне публикације из драгоцене колекције старе и ретке књиге Библиотеке Матице српске.



Током свечаности уручене су и Захвалнице Библиотеке Матице српске, Библиотеци града Београда, и мр Катици Шкорић, археографу саветнику у пензији, дугогодишњем раднику БМС.

У културном програму учествовао је хор Карловачке богословије, док је програм водила Соња Дамјановић. Прославу су увеличале бројне званице из нашег јавног и културног живота.


Имамо част да Вас замолимо да заједно обележимо
ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ
Петак, 28. април 2023. године, 12 часова
Свечана сала Матице српске

Управни одбор Библиотеке Матице српске установио је 29. децембра 2015. године Дан Библиотеке и њену годишњу Награду.
Дан Библиотеке Матице српске је 28. април. Тог датума (по новом календару) 1864. године донета је одлука о пресељењу Матице српске и њене Библиотеке из Пеште у Нови Сад.
Награда „Златна књига Библиотеке Матицесрпске“ додељује се Владимиру Пишталу, књижевнику, универзитетском професору, и управнику Народне библиотеке Србије.
На Дан Библиотеке уручују се и „Захвалнице“, које ће ове године добити Катица Шкорић и Библиотека града Београда.
Библиотека Матице српске одликована је, 15. фебруара 2023, од стране председника Републике Србије, „Сретењским орденом првог реда“.
Библиотека ове године обележава 185 година од отварања за јавност.



ИЗЛОЖБА - ЈУБИЛЕЈИ ШТАМПАНИХ СРБУЉА 2023. ГОДИНЕ

Србуље су штампане књиге на српскословенском језику, српске инкунабуле и палеотипи, православне црквене и верске књиге штампане од 15. до 17. века. Српскословенске књиге које припадају српском штампарству штампане су на Цетињу, у Горажду, манастирима Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви, Београду, Скадру и Венецији, а постоје и српскословенске књиге настале у румунском штампарству. Познато је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и 2 из румунских. Библиотека Матице српске поседује највећу збирку србуља.

У Библиотеци Матице српске приређена је електронска изложба поводом јубилеја штампаних србуља 2023. године – 500 година Молитвеника (Требника) горажданског (Горажде, 1523) и 460 година Триода цветног Стефана од Скадра (Скадар, 1563).

Молитвеник гораждански отиснут је у штампарији Божидара Горажданина, у Горажду, при Храму Светог Георгија, 1523. године. Књигу је штампао јеромонах Теодор Љубавић, уз помоћ ђакона Радоја. У штампарији у Горажду објављене су још две књиге – Служабник 1519 (1520?)и Псалтир с последовањем 1521. године. Фототипско издање све три књиге и зборник радова посвећен штампарији у Горажду, првој типографији на домаћем тлу, објављени су 2008, а поводом пола миленијума српског штампарства у Горажду 2019. штампано је друго фототипско издање (поновљено прво издање).

Гораждански молитвеник је велика реткост, сачуван у неколико примерака, од којих ниједан примерак није комплетан. Најкомплетнији је примерак у Библиотеци Светог Синода у Букурешту, који је коришћен за фототипско издање, а за ово издање употребљен је и примерак Музеја Српске православне цркве из збирке Радослава Грујића.

Триод цветни из 1563. је друга књига штампара Стефана Мариновића из Скадра, која се надовезује на његову прву књигу – Триод посни, штампан у Венецији, у штампарији Вићенца Вуковића, 1561. године. Скадарска штампарија је настала као проширење делатности штампарије Вићенца Вуковића и наставак рада Стефана Мариновића. На крају поговора Триода цветног казује се да је књига завршена 24. децембра 1563,  у граду Скадру. Неки истраживачи заступају тезу да је књига штампана у Венецији и док се не изнађу сигурни докази, остаје да се верује ономе што пише у колофону, тј. да је место издања Скадар. Триод цветни Стефана од Скадра једина је књига Скадарске штампарије. У њеном штампању учествовао је и Камило Занети, чија тачна улога остаје у сфери претпоставки.

Електронски каталог изложбе садржи описе издања поменутих србуља и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу од 24. априла до 14. маја 2023, на сајту Библиотеке и јутјуб каналу.

Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

ВЛАДИМИРУ ПИШТАЛУ НАГРАДА „ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ“

Жири за Награду „Златна књига Библиотеке Матице српске“ (председник др Милан Мицић и чланови Гордана Ђилас и др Зоран Ђерић) једногласно је донео одлуку да добитник Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“, за 2023. годину, буде проф. др Владимир Пиштало.

Владимир Пишталo je једaн од најпревођенијих српских писаца данашњице, добитник најзначајнијих књижевних признања, доктор историјских наука, професор и управник Народне библиотеке Србије.

Међу његова најпознатија остварења спадају поетске прозе Сликовница (1981), Манифести (1986), Чајеви Марса / Ноћи (1986), збирке прича Крај века (1990), Витраж у сећању (1995), Приче из целог света (1997) и романи Миленијум у Београду (2000), Тесла, портрет међу маскама (2008), Венеција (2011), Сунце овог дана, Писмо Андрићу (2017). Поред ових дела, Пиштало је и аутор две необичне литерарно-биографске књиге – Александрида (1999), бајковита повест о животу Александра Македонског, и новела Корто Малтезе (1987). Његова књига есеја Значење џокера (2019) добила је награду “Меша Селимовић”.

Са романом Тесла, портрет међу маскама, Пиштало је доживео низ великих иностраних успеха, будући да је ова књига до сада преведена на 20 светских језика. Тесла је, након НИН-ове награде и Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, ушао у читанке за основну школу и гимназију, објављен је са успехом у свим бившим југословенским републикама, у Турској се продао у преко 90 000 примерака (19 издања), а у САД је доживео чак три издања. Крајем 2011. године појавило се и специјално звучно издање у интерпретацији глумца Петра Божовића, а 2015. звучна књига на енглеском језику, коју је за америчке читаоце/слушаоце прочитао познати глумац Л. Ј. Гансер.

Jедан од најпревођенијих српских романа данашњице – Тесла, портрет међу маскама Владимира Пиштала, управо се појавио и на кинеском језику, чиме је доживео још један у низу иностраних успеха.

Поред споменутих књижевних признања, Владимир Пиштало је добитник Октобарске награде Града Београда (2000); затим награда: “Мома Димић” (2010/11), “Кочићево перо” (2012), “Григорије Божовић” (2017), “Тодор Манојловић” за модерни уметнички сензибилитет (2020), “Теодор Павловић” за животно дело (2022), а овогодишњи је лауреат награде “Борисав Станковић” за целокупни књижевни опус. Као преводилац, добио је награду „Милош Ђурић” за превод поезије Чарлса Симића.

Награду чине повеља, плакета, округли сто о делу добитника и зборник радова с округлог стола. Повеља и плакета ће добитнику бити уручене приликом прославе Дана Библиотеке Матице српске, 28. априла 2023. Округли сто ће бити одржан у новембру ове године, након чега ће бити објављен и зборник радова.

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 250 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА AТАНАСИЈА СТОЈКОВИЋА

Поводом обележавања 250 година од рођења српског научника, писца и професора универзитета у Харкову Атанасија Стојковића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних и других дела, као и литературе о животу и стваралаштву Атанасија Стојковића, може се погледати од 3. априла 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Атанасије Стојковић рођен је у Руми, где је и започео своје школовање. Затим је школовање наставио у Шопрону, Сегедину, Пожуну (Братислави) и у Гетингену. Студирао је права, теологију, филозофију и природне науке. Подршком Јована Паликуће и трговца Драгутина Теодоровића из Трста, којем је касније посветио други део Физике, у пролеће 1797. године отишао је у Гетинген на студије уз благослов Јована Рајића. Удаљен од родног краја, испевао је Оду на источник борковачки, о локалитету у родној Руми.

По завршеном школовању у Гетингену, 1799. године, у Прагу се упознао са славистом Јосифом Добровским, са којим ће се касније дописивати и сарађивати. У Гетингену је промовисан у доктора философије, изабран за дописног члана Краљевског ученог друштва у Гетингену и Минералошког друштва у Јени. У Будиму, године 1800. у Штампарији Краљевског свеучилишта пештанског, почео је са објављивањем дела: Стихи каковим образом љубов у браку сохранити можно и Ода о будуштем заведенију наук философических в Карловце Сремстем и о следствијах сего заведенија, као и прозно дело Кандор или откровеније египетских тајин, које се сматра првим српским романом.

Године 1801. објавио је роман Аристид и Наталија и први том Физике. Наредне године, такође у Будиму, објавио је други том Физике. Из штампе му излази и песма На смерт бесмертнаго Јована Рајића, поводом смрти Јована Рајића. Године 1803. из штампе излази трећи том Физике.

На заузимање Северина Осиповича Потоцког, куратора школа харковске губерније и руског министра просвете, са којим се упознао током боравка у Бечу почетком 1803. године, Стојковић је добио понуду новооснованог Универзитета у Харкову и 1. новембра исте године изабран  је за професора физике. Био је ректор Универзитета у Харкову у два наврата. Одликован је орденом Крста реда Светог Владимира 3. степена.

Од посебног значаја за Библиотеку Матице српске представља поклон Атанасија Стојковића фонду Библиотеке у виду пет књига које је штампао у Русији.

Од 1800. године, када почиње његова списатељска, научна и преводилачка делатност, Атанасије Стојковић је штампао 30 оригиналних и преведених публикација. Умро је у Харкову 1832. године.

ИЗЛОЖБА - МИЛАН КОЊОВИЋ: 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Поводом обележавања 125 година од рођења сликара  Милана Коњовића (Сомбор, 28. јануар 1898 - Сомбор, 20. октобар1993), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Милана Коњовића, као и литературе о њему, може се погледати од 13. марта до 2 априла. 2023. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.

Милан Коњовић рођен је 28. јануара 1898. године у Сомбору. Био је потомак овдашње старе патрицијске српске свештеничке и земљопоседничке породице, пореклом из Пећи (са Метохије), која се преко Наћвина (данас Жедник) доселила у Сомбор, почетком 18. века. Основну школу и осам разреда Државне гимназије Милан Коњовић је похађао у родном граду, а матурирао је 1916. године. У мају 1914. године као ученик VI разреда сомборске Гимназије начинио је своју прву аматерску изложбу са око педесетак радова махом пејзажа насликаних у околини града. На Академију ликовних уметности у Прагу уписује се 1919. године у класи Влахе Буковца, где студира само два семестра. Потом у Прагу среће чешког сликара Јана Зрзавија који му је био узор. Наставља свој сликарски пут у Минхен, Берлин и Дрезден. У Париз стиже 1924. године и проводи у њему пуних осам година. Ту настаје његова чувена „плава фаза“, док повратком у Сомбор 1932. године прелази у „црвену фазу“. За време Другог светског рата пада у заробљеништво у Оснабрику. После повратка 1943. године настају Коњовићеви пастели у уљу који до 1952. године чине уметникову „сиву фазу“. Од 1953. године у „колористичној фази“ доминира опет чиста, интезивна боја“.  Нова сликарска оријентација траје на радовима „асоцијативне фазе“ од 1960. до 1980. почиње са правим варијацијама на тему византијске уметности и до краја 1990. године настаје тридесетак дела нове „ византијске фазе“.

Опус сликара Милана Коњовића броји преко 6000 радова: уља, пастела, акварела, темпера, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, мозаика, витража, итд. Доживео је пуну афирмацију на 255 или 300 самосталних и 700 колективних изложби у Југославији, Србији и бројним центрима Европе (Праг, Будимпешта, Беч Лондон, Амстердам, Рим, Париз, Атина, Москва) и света (Сао Паоло, Њујорк, Сан Франциско, итд.). Милан Коњовић био је члан Војвођанске академије наука и уметности у Новом Саду, дописни члан Југословенске академије наука и уметности у Загребу (од 1986.) и члан Српске академије наука и уметности у Београду. Умро је у Сомбору 20. октобра 1993. године.

ИЗЛОЖБА - РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ: 150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Поводом обележавања 150 година од рођења сатиричара Радоја Домановића  (Овсиште код Тополе, 16. фебруара 1873 - Београд, 17. август 1908), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор дела Радоја Домановића, као и литературе о њему, може се погледати од 20. фебруара до 12. марта 2023. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Радоје Домановић рођен је у Овсишту, у учитељској породици. Пореклом је Шумадинац, по очевој породичној лози старином и Херцеговац, а по мајци Персиди потиче из значајне устаничке породице Цукића, из Карађорђевог времена. Отац Милош, премештен је у село Јарушице, па Радоје тамо проводи детињство упијајући фолклор и народну поезију. Породична и друштвена средина, у којој је негован култ јуначких песама, утицали су на његове идеале какве не налази у стварном животу. После основне школе прелази у гимназију у Крагујевац (1883), па у Велику школу у Београду (1890-1894), где се укључује у литерарну дружину „Побратимство”. Од 1895. до 1898. радио је као професор српског језика у Пироту, Врању, Лесковцу, али после три и по године отпуштен је из државне службе јер је иступао против владе (на конгресу професорског друштва). У Јавору (1893) објављује прву приповетку „Рођендан”. Те године пише и приче и објављује их у часописима: Дело, Босанска вила, Зора, Одјек. У Београду се прикључује српским боемима окупљеним око часописа Звезда, када почиње интензиван сатиричарски рад. Ту објављује приповетке: „Демон”, „Укидање страсти”, „Не разумем”, „Данга”, „Озбиљне научне ствари”, „Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића”, али и шаљиву причу „Позориште у паланци”. Најбоље сатире писао је до 29. маја 1903, када је оборен последњи Обреновић. Уз подршку министра Павла Маринковића постављен је за писара у Државној архиви у Београду (1900). Након повратка Карађорђевића на власт (1903) поново је постављен за писара Министарства просвете и црквених послова, а те године одлази и у Минхен на једногодишње плаћено одсуство. Покреће и лист Страдија (1904-1905) и сарађује у бројним листовима и часописима тога доба.

Писао је много, а за живота је објављено више његових књига. Године 1899. објављује у  Пожаревцу две књиге Приповетке I и II; у Београду: Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга и Вођа (1901); Страдија (1902) и Размишаљања једног обичног српског вола (1903); Три приче за омладину (1905). Према речима Јаше Продановића, у Пироту је започео роман Из школе у живот, чији је рукопис касније изгубљен, вероватно при окупацији Београда, 1915. године. Био је ожењен учитељицом Наташом Ракетић, са којом је имао ћерку Даницу и синове Драгишу и Зорана.

БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ СРЕТЕЊСКИ ОРДЕН ПРВОГ СТЕПЕНА

Поводом Дана државности Републике Србије - Сретења, председник Републике Александар Вучић одликовао је појединце и институције из различитих области културног, привредног, спортског и друштвеног живота.

Част нам је што је међу одликованима и Библиотека Матице српске, која је добила Сретењски орден првог степена за нарочите заслуге у прикупљању и очувању књижног фонда од историјског и културног значаја, а поводом 185 година од почетка јавног рада. Одликовање је примио Селимир Радуловић, управник Библиотеке.



IN MEMORIAM - ЉИЉАНА КЛЕВЕРНИЋ

Ноћас нас је, после дуге и тешке болести напустила наша драга колегиница Љиљана Клевернић, библиограф саветник, помоћник управника за каталошко-библиографску обраду. Рођена је у Руми, 15. фебруара 1962. године. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду на Катедри за филозофију и социологију. У Библиотеци Матице српске радила је од 1986. у Одељењу каталошко-библиографске обраде, а од децембра 2014. године је помоћник управника за каталошко-библиографску обраду.

Била је ангажована у бројним стручним телима значајним за развој библиотечко-информационе делатности. Љиљана Клевернић је подучавала библиотекарском и библиографском послу многе колеге у Библиотеци Матице српске, несебично делећи знање и искуство, како саветом, тако и подстицајем на самостални рад.

Редактор је и један од аутора текуће „Библиографије књига у Војводини”.

Аутор је библиографије „Зборник Матице српске за друштвене науке : библиографија : 1950–2010”, коаутор „Библиографије часописа Поља”. У Едицији Библиографије Огранка Српске академије наука у Новом Саду приредила је библиографије радова академика Павла Угринова, Душана Миловића и Војислава Марића.

У Библиотеци Матице српске водила је пројекат израде „Библиографије Иве Андрића : (1911–2011)”, за коју је заслужено стигла Награда „Стојан Новаковић”, и „Библиографије Иве Андрића. Књ. 2, (2011–2021)”.

У Библиотеци Матице српске припремала је изложбе поводом значајних годишњица Слободана Јовановића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Васе Чубриловића и Михајла Пупина.

Редактор је књиге „Атласи Библиотеке Матице српске : 1486–1918” Оливере Шербеџије и Марије Ваш, као и књиге „Универзум информација : библиотека у свету савремених медија” Драганe Д. Јовановић.

Добитница је Награде „Душан Панковић” за изузетна остварења у области српске библиографије коју додељује Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић” у Инђији.

С великим пијететом и тугом опраштамо се од колегинице Љиљане, која је оставила неизбрисив траг како у нашим срцима тако и у Библиотеци Матице српске и библиотечко-информационој делатности.

ИЗЛОЖБА - ХИЛАНДАР (1198-2023)



Захарија Стефановић Орфелин - Манастир Хиландар са светитељима, 1779. (Галерија Матице српске)
У Библиотеци Матице српске приређена је електронска изложба поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, једног од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Изложба је приређена на основу грађе из збирки БМС. Аутор је Срђан Граовац, а уредник је Селимир Радуловић.

Света Гора или Атос представља монашку републику која је један од најзначајнијих центара православног Хришћанства. На Светој Гори живи више од 2000 монаха у 20 манастира међу којима се налази и Хиландар, драгуљ српске духовности и културе.

Византијски цар Алексије III Анђео даровао је манастир Хиландар 1198. године Светом Сави и његовом оцу Светом Симеону, који су, уз материјалну подршку српског владара Стефана (Првовенчаног) Немањића, успели да га обнове. Иначе, Свети Симеон је преминуо 1199. године у Хиландару, а према предању из његовог гроба истиче свето миро због чега је проглашен за Мироточивог.

Светородна династија Немањић дала је највећи допринос томе да Хиландар постане један од најважнијих центара српске духовности и културе. Након Светог Саве, Светог Симеона и Стефана Првовенчаног, најзначајнији ктитор манастира Хиландар био је српски краљ Милутин. Милутин је финансирао градњу зидина Хиландара, пиргова (кула), осликавање манастирских цркви и трпезарије. На месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као саборни храм.

Период највећег развоја манастир је имао у време цара и краља Душана. Душан силни и његова властела богато су даривали Хиландар тако да је манастир у власништву имао десетине имања и других покретних и непокретних добара од којих се издржавао. Са највише имовине Хиландар је располагао управо у време цара Душана, да би се са слабљењем српске државе његово богатство топило.

Занимљиво је поменути да је Душан, склањајући се од куге 1347. године, дошао у Хиландар. Са собом је довео супругу Јелену, чиме је нарушена строго поштована традиција о забрани доласка жена на Свету Гору. Смрћу цара Уроша 1371. угашена је династија Немањић, али не и подршка српских владара Хиландару. Посебно се својим ктиторским ангажманом истакао кнез Лазар Хребељановић.

Свој најтежи период манастир Хиландар, као и целокупни српски народ, преживели су током вишевековног османлијског ропства. Крајем XIX века Хиландар се нашао у великим дуговима, док су бугарски монаси постали већина у манастиру. Захваљујући залагању српског краља Александра Обреновића дугови манастира су плаћени, а Хиландар је остао српски. Иначе, приликом посете краља Александра Обреновића Хиландару, на Васкрс 1896. године, братство манастира на поклон му је дало један од најстаријих и најлепших ћириличних рукописа из своје ризнице, Мирослављево јеванђеље.

Ризница манастира Хиландар чува културно благо од непроцењиве вредности, рукописне и штампане књиге, повеље владара, разна архивска документа и уметнине. У Библиотеци манастира Хиландара налази се збирка ћирилских рукописа од XII до XIX века  са око 1000 јединица, збирка грчких рукописа са преко 150 кодекса и „филада“ од XI до XIX века, као и збирку старе српске штампане књиге  од XV до XVII века. Архива манастира Хиландар чува бројне повеље српских, византијских, руских и других владара и велможа, као и велики број разних драгоцених докумената.

Поред иконостаса из XVII, XVIII и XIX века, који красе унутрашњост манастирских објеката, у Хиландару се налази велики број старих византијских и српских икона из периода од XII до XIX века. Хиландар чува и разноврсна дела примењене уметности попут ситне камене пластике, златарских предмета, дуборезa, тканине, намештаја...

Манастир Хиландар тешко је страдао у пожару 2004. године, када је изгорело више од половине манастирског здања. Међутим, уз помоћ донатора, братство манастира је до 2020. године успело да обнови највећи део Хиландара. Захваљујући ангажовању Владе Републике Србије и Републике Српске, донатора из земље и иностранства, као и уз значајну подршку Русије и Грчке, манастир Хиландар је највећим делом обновљен и поново сија пуним сјајем.

Поставка електронске изложбе може се погледати у јавном каталогу Библиотеке од 30. јануара до 19. фебруара 2023. године, на сајту и на Јутјуб каналу Библиотеке Матице српске.

ИЗЛОЖБА - ДУШАН МАТИЋ : 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Поводом обележавања 125 година од рођења српског песника, есејисте и романописца Душана Матића (1898-1980), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Душана Матића, као и литературе о њему, може се погледати 9-29. јануара 2023. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Снежана Николић, уредник Селимир Радуловић.

Душан Матић рођен је 31. августа 1898. године у Ћуприји. Основну школу завршио је у Крушевцу, гимназију у Београду, а велику матуру положио је у Ници, где је за време Првог светског рата било отворено посебно училиште за избегле ђаке из окупиране Србије. На Филозофском факултету у Београду завршио је филозофију 1922. године. Радио је као професор IV мушке гимназије у Београду (1924-1937). Прве текстове је објавио у Ници, а прве песме у часопису Путеви 1923. Био је један од чланова покрета чувеног београдског надреализма, а касније и члан Комунистичке партије.

Између два рата објавио је, заједно са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем, Положај надреализма у друштвеном процесу, а са Александром Вучом поему Марија Ручара и роман Глухо доба. Радио је као уредник у Издавачком предузећу „Просвета”, а затим као сарадник Радио-Београда. Био је професор и ректор Позоришне академије од 1948. године, када је и основана, а истовремено и дугогодишњи сарадник часописа Књижевност, са Ели Финцијем. Био је и један од уредника часописа Сведочанства, затим и уредник Књижевних новина. Био је председник Удружења књижевника Србије, а током двадесет година и учесник Женевских сусрета европских интелектуалаца. Изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (1965), а за редовног члана изгласан је 1970. године.

Душан Матић је добио следеће награде: Октобарску, Змајеву, награду Удружења књижевника Србије, Седмојулске награду, Златну значку Стеријиног позорја, Орден заслуга за народ са златним венцем, награду АВНОЈ, као „једна од најистакнутијих личности наше савремене књижевности”. Такође, Матић је и носилац високог француског одликовања - Легије части.

Нека од најважнијих дела које је Матић за живота објавио су: Багдала (књига песама и текстова, 1954), Анина балска хаљина (књига есеја, 1956), Коцка је бачена (роман, 1957), Буђење материје (књига песама, 1959), На тапет дана (књига чланака и есеја, 1961), Лажа и паралажа ноћи (1962), Књига ритуала (књига песама, 1967), Пропланак и ум (књига есеја, 1969), Нова Анина балска хаљина (књига есеја, 1974), Муњевити мир (књига песама, 1977), Прошлост дуго траје (епистоларна проза, 1977), Бретон искоса (књига есеја, 1978).

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ПРОФ. ДР МИРОСЛАВ Н. ЈОВАНОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Мирослав Н. Јовановић. Трибина је заказана за четвртак, 22. децембар 2022. године, у 19 часова, у Матици српској.

Мирослав Јовановић рођен је у Новом Саду 1957. године. Студирао је у родном граду, као и у Београду, Амстердаму и Кингстону у Канади. Докторирао је 1988. године на Економском факултету Универзитета у Београду.

Његове области специјализације укључују економску интеграцију, Европску унију, локацију производње, страна улагања и еволутивну економију. Од 1989. ради у Уједињеним нацијама, прво у Њујорку, а од 1992. у Женеви. Такође, Јовановић предаје економску интеграцију на Универзитету у Женеви (Институт за глобалне студије). Био је директор студија (1992-2006) на Летњој академији на острву Спецес у Грчкој. Држао је предавања по позиву у САД, Британији, Јапану, Кини, Италији, Аустрији и другим земљама. Писац је и уредник 24 уџбеника објављених у Британији, САД, Кини, Грчкој и Србији. Аутор је и великог броја чланака објављених у међународним часописима. Добитник је Даејанг награде коју додељује The Journal of Economic Integration (Сеул) за најбољи чланак (тема глобализација) објављен 2010 године. Рецензент је у издавачким кућама у Британији и Канади, као и у неколико стручних часописа.


ИЗЛОЖБА - МИГЕЛ ДЕ СЕРВАНТЕС СААВЕДРА

Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки, приредила изложбу поводом 475 година од рођења Мигела де Сервантеса Сааведре (1547-1616), шпанског писца, песника и драматурга. Поставка, коју чини попис изабраних дела Сервантеса и литературе о њему, може се погледати од 1. децембра 2022. до 8. јануара 2023. Аутори изложбе су Бојана Бјелица и Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.

Мигел де Сервантес рођен је у граду Алкала де Енарес. Школовао се на Академији Алонса де Вијераса у Кордоби и код севиљских језуита. У Мадриду је похађао школу Естудио де ла Виља, професора Хуана Лопес де Ојоса, где је запажен његов сонет у част рођења принцезе Каталине Микаеле, ћерке Филипа II и краљице Изабеле. У служби  Ђулија Аквавиве у Италији научио је италијански језик и одушевио се ренесансним књижевницима, након чега се у Напуљу придружио једном шпанском пуку. Рањен је у бици код Лепанта (1572) и унапређен у елитног војника. Учествовао је у бројним значајним походима, а на повратку у Шпанију заробили су га гусари и одвели у Алжир, сматрајући га изузетно важном личношћу и тражећи 500 златника за његов откуп. После пет година (1580) ослобођен је.

Под утицајем догађаја из заточеништва пише трагедију Алжирске догодовштине, а касније и роман Дон Кихот, где постоји Новела о заточенштву. Од 1581. до 1587. пише неколико комедија, а 1582. добија одобрење да штампа Галатеју, пасторални роман. Из везе са Аном Франком де Рохас добија кћи Изабелу. Оженио се у 37. години са 22 године млађом Каталином де Саласар и Паласиос, из угледне и добростојеће породице, те се сели у Ескивијасу. У Мадриду учествује у књижевном животу, где објављује сонете у делим својих књижевних пријатеља и пише трагедију Опсада Нумансије (1586). Неке од Узорних новела (Ринконете и Кортадиљо или Љубоморни Екстремадурац) настале су након путовања по Андалузији (1587-1590). У  Гранади потписује уговор са Родригом Осориом (1591) да напише шест комедија, за суму од 300 дуката, али то није остварио због лажне отпужбе за илегалну продају жита. Утамничен је и у затвору у Севиљи проводи неколико година. Године 1593. објављује романсу Љубомора.

Сервантес се сматра творцем првог модерног романа у Европи. Крајем децембра 1603. добија одобрење да се штампа Дон Кихот, ремек-дело шпанске и светске књижевности, највише превођена књига на свету после Библије. Ђорђе Поповић Даничар први пут преводи Дон Кихота на српски језик (1895. и 1896) под називом Велеумни племић Дон Кихот од Манче, Душко Вртунски преводи га као Оштроумни племић Дон Кихот од Манче (1988), а трећи превод урадила је Александра Манчић (2005) под насловом Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче.

Умро је 1616. а сахрањен у заједничкој гробници Манастира Свете Тројице, близу куће у којој је становао.

ПОСЕТА ДИРЕКТОРА КИНЕСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА У БЕОГРАДУ

Библиотеку Матице српске посетили су 14. новембра, директор Кинеског културног центра у Београду, господин Ванг Јенлијанг и његов секретар господин Лију Чангхао, у пратњи директора Народне библиотеке Србије Владимира Пиштала и Ненада Шапоње, директора Културног центра Војводине „Милош Црњански”. Госте је примио управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић и са њима разговарао о перспективама сарадње између две институције и могућностима културне размене. Оливера Кривошић, виши библиотекар за набавку и размену публикација, госте је провела кроз Матицу српску и Библиотеку и укратко им изложила историјат и савремене функције обе институције.




ИЗЛОЖБА - 235 ГОДИНА ПРВЕ ШТАМПАНЕ ЗБИРКЕ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА КОД СРБА
„ПРИЧТЕ ИЛИТИ ПО ПРОСТОМУ ПОСЛОВИЦЕ“ ЈОВАНА МУШКАТИРОВИЋА (БЕЧ, 1787)

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 235 година прве збирке народних пословица код Срба „Причте илити по простому пословице“ Јована Мушкатировића (Беч, 1787).

Јован Мушкатировић, књижевник, просветитељ, правник и историчар, рођен је у Сенти 1743. године. Школовао се у евангелистичком лицеју у Пожуну (Братислави), 1760–1762, 1764–1766. Био је први Србин адвокат у Угарској. Адвокатску заклетву положио је у Пешти 1773. Био је адвокат и фишкал митрополита, а заступао је и интересе дванаест фрушкогорских манастира. У периоду 1769–1786. живео је у Новом Саду. Купио је кућу 1779. у Ћурчијској улици (данас Пашићева улица). Био је ожењен Катарином, ћерком трговца Стојана Недељковића. Пештански сенатор је од 1787. Умро је у Пешти 1809. године.

Јован Мушкатировић је први сакупљач српских народних умотворина. Доситеј Обрадовић и Атанасије Димитријевић Секереш, цензор српских књига, подстакли су га да публикује народне пословице, које је бележио разним поводима.  Тако је објавио Причте илити по простому пословице темже сентенције илити реченија (Беч, 1787), прву штампану збирку пословица у српској култури, коју је посветио свом сину Петру Мушкатировићу. Књига је написана добрим народним језиком, а штампана је црквеном ћирилицом. У предговору Мушкатировић указује на вредност пословица, „уче нас шта ваља радити а чега се треба клонити, сем тога оне увесељавају људе”. Збирка је подељена на два дела: Причте илити по простому пословице  и Сентенције илити реченија. Садржи 1662 пословице и 266 сентенци и изрека. У састављању ове књиге Мушкатировић је користио четири групе извора: цитате из Библије, цитате из српских писаца, туђе пословице и пословице које је чуо у народу. Постоје преводи пословица са латинског, немачког, мађарског, енглеског, влашког, шпанског и арапског језика, док су руске и словачке пословице дате у оригиналу. Велики број пословица казује из ког су краја (бачке, личке, далматинске, токајске, јегарске и др.). Књига је привукла велику пажњу читалаца и 1807. у Будиму је објављено друго допуњено издање са 2458 пословица и изрека. Уз неке пословице Мушкатировић је дао своја тумачења. Иван Амброзовић је 1808. у Пешти објавио Мушкатировићеве Причте на штокавско-икавски дијалекат – Proricja i narescenija. Велики број Мушкатировићевих пословица преузео је Вук Стефановић Караџић.

Електронски каталог изложбе садржи основне биографске податке о Јовану Мушкатировићу, описе издања његовог дела Причте илити по простому пословице и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама.

Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић. Поставка електронске изложбе може се погледати у јавном каталогу од 1. до 30. новембра 2022, на сајту Библиотеке и на апликацији You Tube.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – АКАДЕМИК НАТАЛИЈА АЛЕКСЕЈЕВНА НАРОЧНИЦКА

Матица српска и Библиотека Матице српске ца задовољством Вас позивају на трибину САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ
Говори Академик Наталија Алексејевна Нарочницка, историчар, политиколог и стручњак за међународне односе, почасни члан Матице српске и инострани члан САНУ.
Очекујемо Вас у Свечаној сали Матице српске у понедељак, 31. октобра 2022. у 19 сати
Добро нам дошли!

Наталија Алексејевна Нарочницка рођена је 23. децембра 1948. у Москви као ћерка историчара и академика Алексеја Леонтјевича и историчарке Лидије Ивановне која се од почетка шездесетих година 20. века бавила истраживањем спољне политике Русије у оквиру Института за историју Совјетског Савеза. Гувернанта ју је научила немачки језик а касније је похађала специјалистичку немачку школу. Завршила је основне студије Факултета за међународне односе Московског државног института за међународне односе 1971. године и магистарске на Институту за међународну економију и међународне односе Руске академије наука 1974. Докторирала је 2002. године. Радила је у Институту за међународну економију и међународне односе Руске академије наука, у Секретаријату Организације уједињених нација у Њујорку 1982—1989, у Државној думи Руске Федерације као посланик 2004—2007, у Комитету за међународне односе као заменик председника 2004—2007, у Фонду историјске перспективе као оснивач и директор од 2007. године и у Европском институту за демократију и сарадњу у Паризу као директор 2008—2018. Члан је Фонда „Руски свет”, Руског друштва „Знање”, Руског фонда за фундаментална истраживања Руске академије наука, Савета Императорског православног палестинског друштва, Међусаборског присуства Руске православне цркве и члан председништва од 2009. године. Добитница је Златне медаље за заслуге Републике Србије (2013), Златне медаље француског непрофитног удружења „La Renaissance Francaise” (2015) и награде „Клио” за целокупни допринос развоју историографије (2018).
Почасни је члан Матице српске и инострани члан САНУ.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ДУШКО БАБИЋ

Матица српска и Библиотека Матице српске ца задовољством Вас позивају на трибину САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ
Говори Душко Бабић, управник СКЗ.
Очекујемо Вас у малој сали Матице српске у среду, 19. октобра 2022. у 19 сати
Добро нам дошли!

Рођен је 1959. године у Гламочу. Завршио је студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1983. године, на којем је 2003. године докторирао са темом "Мистичко искуство у песништву српског романтизма".Радио је као професор књижевности у Филолошкој гимназији у Београду од 1995. године. Између 2007. и 2019. године је био њен директор.

За управника Српске књижевне задруге је изабран 2019. године.

Објавио књиге: Позориште ирационалног – студије о драми Александра Поповића, Матица српска, Нови Сад, 1988; Тескобе, „Рад“, Београд, 1997; Песме српског солдата, „Рад“, Београд, 1998; Трпија, „Ослобођење“, Српско Сарајево, 2001; Мистика српског романтизма, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; Народ на међи, СКЗ, Београд, 2012; Умити се, сузама, изабране и нове песме, Српска књижевна задруга, Београд, 2015; Повратак, изабране песме, Смедеревска песничка јесен, Смедерево, 2017; Ако љубав нисмо, збирка песама, Српска књижевна задруга, 2017; Његошев национализам, Цатена Мунди, 2020.

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВАСКА ПОПЕ

Поводом обележавања 100 година од рођења песника Васка Попе (Гребенац, 29. јуна 1922 - Београд, 5. јануар 1991), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Васка Попе, као и литературе о њему, може се погледати 3-31. октобра 2022. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Снежана Николић, уредник Селимир Радуловић.

Васко Попа рођен је у типичном банатском селу Гребенцу, на тридесет километара од Вршца, ближе Белој Цркви. Oсновну школу и гимназију завршио је у Вршцу (1940). Већ у том периоду био је запажен у раду литерарне секције „Јован Скерлић”, те је у листу Нови средњошколац, објавио своје прве литерарне текстове. Започете студије на Филозофском факултету у Београду наставља у Букурешту и Бечу због почетка рата, да би се 1946. вратио у Београд, где је дипломирао на романској групи Филозофског факултета (1949). Оженио се са Хашом Сингер (1948), коју је упознао још као гимназијалку. Од тада, па све до краја живота, Хаша ће бити његов животни сапутник. Њој је посветио све своје књиге. Постао је генерални секретар Друштва за културну сарадњу Југославија-Француска (1951), примљен је за члана Удружења књижевника (1952), а уредник је у Издавачкој кући НОЛИТ од 1954. године. Изабран је у нову управу Матице српске (1979) и био један од потпредседника, а исте године приступио је и новооснованој Војвођанској академији наука и уметности, као један од оснивача. Као члан Савета Летописа Матице српске залаже се да овај најстарији књижевни часопис постане „модеран часопис акције”.

Објавио је књиге песама: Кора (1953, 1956, 1962, 1969, 1973, 1987, 1997), Непочин поље (1956, 1963, 1973, 1980, 1995), Споредно небо (1968, 1973, 1980), Усправна земља (1972, 1973, 1980, 1997), Вучја со (1975, 1980), Кућа насред друма (1975, 1980), Живо месо (1975, 1980), Рез (1981, 1983); књиге изабраних песама, међу којима су најважније: Песме (1965, 1965, 1976), Изабране песме (1975), Далеко у нама (1985), Пјесме (1990); песничке зборнике: Од злата јабука (1958, 1963, 1965, 1966, 1967, 1968, 1970, 1971, 1973, 1979, 1988), Урнебесник (1960, 1979), Поноћно сунце (1962, 1979). Веома је превођен у свету, најпревођенији од југословенских писаца. Kњиге песама су му штампане на: француском, енглеском, пољском, немачком, мађарском, словеначком, чешком, румунском, бенгалском, бугарском, грчком, холандском, индијском, норвешком, руском, шпанском, шведском, турском и другим језицима. Добитник је следећих награда: Бранкову  награду за књигу Кора (1953), Змајеву награду за књигу Непочин-поље (1957), Аустријску државну награду за европску књижевност (1968), Седмојулску награду за песништво (1972), Награду „Бранко Миљковић” за трокњижје: Вучја со, Живо месо и Кућа насред друма, Награду АВНОЈ-а (1978), а исте године одликован је и Орденом братства-јединства са Златним венцем,  Награду „Скендер Куленовић” Књижевних сусрета на Козари (1983).

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БОРИСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА МИХИЗА

Поводом обележавања 100 година од рођења српског књижевног критичара и писца Борислава Михајловића Михиза, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних дела и литературе о животу и стваралаштву Борислава Михајловића Михиза, може се погледати од 1. септембра 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Борислав Михајловић Михиз рођен је 17. октобра 1922. године у Иригу. Класичну гимназију завршио је у Сремским Карловцима, а Филозофски факултет у Београду. Био је управник Вуковог и Доситејевог музеја, управник Библиотеке Матице српске, књижевни критичар, уметнички директор Авала филма и уметнички саветник у позоришту Атеље 212.

Писао је песме, књижевну критику, есеје, путописе, полемике, драме, мемоаре, а био је драматург познатих књижевних дела. Његове драме Бановић Страхиња, Командант Сајлер, Краљевић Марко, Оптужени Пера Тодоровић, извођене су на сценама позоришта у Србији и иностранству.

Аутор је дела Песме (1947), Огледи (1951), Од истог читаоца (1956), Српски песници између два рата (1956), Бановић Страхиња (1963), Књижевни разговори (1971), Издајице (1986), Портрети (1988), Аутобиографија о другима, прва књига (1990), Аутобиографија о другима, друга књига (1993), Казивања и указивања (1994).

Умро је 15. децембра 1997. године у Београду.

ИЗЛОЖБА О ДУШАНУ РАДОВИЋУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Душана Радовића (1922-1984) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Душана Радовића и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. августа 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Вања Ковачевић, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Душан Радовић, песник, радио-телевизијски и драмски писац, новинар, антологичар и уредник, рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу. Породица Радовић се 1928. године преселила у Суботицу. Тамо је Душан завршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом су се настанили у Београду 1938. године, где је Душан матурирао. Прво се запослио у Пионирским новинама, а 1952. године је почео да ради као уредник у редакцији дечјег програма у Радио Београду. На Телевизији Београд од 1960. уређивао је програм за децу, а 1967. године је прешао у НИП "Борба". Покренуо је један од најзанимљивијих часописа за децу Полетарац, који се, нажалост, угасио након две године. У "Студију Б" је радио од 1975. године, а 1983. године је отишао у пензију. О њему су радо писали и говорили његови савременици Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Драган Лукић, Славица Јовановић, Тихомир Петровић, Воја Марјановић, Драган Лакићевић и многи други.

Аутор је бројних песама, пре свега намењених најмлађима, међу којима су и бисери српске дечје лирике: Страшан лав, Замислите децо, Деца воле, Мрак, а такође је и аутор једне од најчувенијих радио-драма Капетан Џон Пиплфокс (1953). Најпознатије прозне и поетске збирке Душана Радовића су: Поштована децо (1954), Смешне речи (1961), Београде, добро јутро (1978), Плави жакет (1983), Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак (1983).

Умро је у Београду 16. августа 1984. године у 62. години живота.

ИЗЛОЖБА МИНИЈАТУРНИХ КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Изложба минијатурних књига Библиотеке Матице српске, рађена на основу каталога "Минијатурне књиге БМС" (штампан у едицији "Каталог посебних збирки БМС") постављена је 5. јула 2022. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе и каталога су Снежана Миљановић и Јована Новаков, а главни уредник је Селимир Радуловић.

У пет витрина је изложено 180 књижица. Најстарија изложена минијатурна књига је „Konversations-Lexikon" аутора Данијела Сандерса из 1896. године, која је смештена у металној кутији на којој се налази отвор са уграђеном лупом.

Најзаступљеније књиге су на српском и мађарском језику, потом енглеском, словеначком, хрватском, руском, словачком, пољском, чешком, македонском, бугарском, француском, италијанском, немачком, кинеском и есперанту.





ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 175 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЛОВАНА ГЛИШИЋА

Поводом обележавања 175 година од рођења српског писца и преводиоца Милована Глишића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних дела и литературе о животу и стваралаштву Милована Глишића, може се погледати од 1. јула 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Милован Глишић рођен је 7. јануара 1847. године, недалеко од Ваљева, у селу Градац, од оца Георгија (Ђорђа) и мајке Јевросиме, у породици која се старином презивала Младеновић и која се доселила у западну Србију око 1818. године из Пиве и горњег Подриња. По пишчевом претку Глиши, који је био истакнути хајдук и јунак Првог и Другог срспког устанка, породица је променила презиме у Глишић.

Године 1863. након завршене основне школе запослио се у Ваљеву као поштански чиновник. Затим је, на своју молбу, постављен за практиканта Начелства округа шабачког, а потом премештен у Ваљево. Следеће године подноси оставку и прелази у Београд, где уписује Гимназију. Наредних година почео је да преводи са руског језика, као и да пише прве оригиналне књижевне радове. Постаје присталица социјалистичких идеја Светозара Марковића.

Учествује у покретању неколико часописа, а сарадник је и најважнијих српских књижевних листова: Отаџбина, Јавор, Дело итд. Ухапшен је због преношења Марковићеве књиге Србија на Истоку из Земуна у Београд. Пуштен је након неколико недеља тамновања. Године 1872. објављен му је превод Гогољевог романа Чичиковљеви догађаји или Мртве душе, у издању Главне српске књижаре Ј. Д. Лазаревића у Београду.

Након смрти песника Ђуре Јакшића, у децембру 1878. именован је за коректора Државне штампарије. У наредном периоду објављује пет нових приповедака у листу Отаџбина: „Учитељ”, „Редак звер”, „Задушнице”, „После деведесет година”, „Награисао”. Прву књигу приповедака, под насловом Приповетке, објавио је 1879. године.

Након оставке Јована Јовановића Змаја, у новембру 1880. године, био је постављен за драматурга Народног позоришта у Београду. На сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, 2. новембра 1891. године, играна је комедија Подвала. Улогу Пупавца играо је познати глумац Чича Илија Станојевић. За заслуге у позоришном и књижевном раду одликован је 1893. године Орденом Светог Саве четвртог реда.

Са места драматурга Народног позоришта смењен је 10. октобра 1898. године и послат у превремену пензију у којој је остао све до 22. децембра 1900. године, када је постављен за помоћника библиотекара Народне библиотеке.

У зиму 1907. године почиње да побољева од туберкулозе. Умро је у Дубровнику, у који је дошао да се лечи, јануара 1908. године.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ПРЕДРАГ ЧИЧОВАЧКИ

Матица српска и Библиотека Матице српске cа задовољством Вас позивају на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити професор др Предраг Чичовачки. Очекујемо Вас у малој сали Матице српске у среду, 8. јуна 2022, у 19 сати. Добро нам дошли!

Предраг Чичовачки је рођен 1960. године у Београду. Основну и средњу школу завршио је у Сомбору, а Филозофски факултет, одељење за филозофију, у Београду. Године 1986 одлази на последипломске студије у САД, где на Универзитету у Рочестеру студира са познатим стручњаком за Кантову филозофију, Луисом Вајт Беком. Докторира са тезом о „Критици чистог ума“ 22. априла 1991. на Кантов рођендан. Од септембра те године па до данас предаје филозофију на College of the Holy Cross, језуитском факултету у близини Бостона. Ту је радио и као директор студија за мир и главни уредник филозофског часописа „Диотима“. Стручни радови су му превођени и објављивани на готово свим светским језицима. Приредио је десет књига, а написао дванаест, од који су две последње: „О смислу живота“, 2021. (преведена на руски а шпански и српски превод су у припреми) и "God, man, and Tolstoy", 2022.


РАСТИМО ЗАЈЕДНО - КРЕАТИВНЕ РАДИОНИЦЕ ЗА ДЕЦУ У БМС

"Растимо заједно" је циклус радионица које ће се одржавати сваке суботе од 10 до 11,30 сати у просторијама Библиотеке Матице српске током јуна и јула.

На забаван начин, кроз игру, цртање, инспиративне приче, размену мишљења и вежбе пажње и опуштања деца уче како да воле себе баш такве какви јесу, да се изборе са својим страховима, да причају о својим осећањима, шта је другарство, а шта није и још много тога.

Радионице су намењене деци узраста од 7 до 11 година.

Свака радионица је тематског карактера, садржај и тему сваке недеље објављиваћемо на нашој Фејсбук и Инстаграм страници.

Радионице су бесплатне, број места је ограничен.

Место можете резервисати слањем мејла на milicapopovic@bms.ns.ac.rs или позивом на број 060/ 3326076.

За сва додатна питања стојимо Вам на располагању.

НАГРАДА „СРЕТЕН МАРИЋ“ ЈЕШИ ДЕНЕГРИЈУ

Угледна награда „Сретен Марић“ за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије у 2019. и 2020. години биће додељена у четвртак, 2. јуна, у 12 часова, у Општој читаоници Библиотеке Матице српске.

Награда је припала проф. др Јерку Јеши Денегрију за књигу „Једна могућа историја уметности 20. века“ у издању Службеног гласника (Београд, 2020). Једногласну одлуку донео је жири у саставу Катарина Марић Леобарди, Радован Поповић и Гојко Тешић.

Награду, која носи име једног од врхунских српских есејиста и преводилаца Сретена Марића (1903–1992), установили су Библиотека Матице српске и Општина Косјерић, а додељује се традиционално сваке друге године.

Присутне су поздравили управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић и Татјана Коковић, председница Скупштине општине Косјерић.

О делу лауреата Јерка Јеше Денегрија говорили су председник жирија Гојко Тешић и историчарка уметности Ирина Суботић.
Овде можете погледати снимак свечане доделе > > >




ИЗЛОЖБА - ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ: 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Поводом обележавања 100 година од рођења Дејана Медаковића, историчара уметности, књижевника, песника и академика (Загреб, 7. јула 1922 – Београд, 1. јула 2008), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коју чини избор дела Дејана Медаковића, као и избор литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. јуна 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.

Рођен је Загребу, од оца Ђорђа Медаковића, економисте и мајке Анастасије, домаћице. Деда по оцу др Богдан Медаковић, био је вођа Срба у Хрватској за време Аустроугарске монархије, председник Хрватско-српске коалиције и председник Хрватског сабора 1908–1918. Прадеда Данило Медаковић био је у служби кнеза Милоша и кнеза Михаила, а прадедин млађи брат био је Његошев секретар и секретар књаза Данила након чега је постао државни секретар Црне Горе и први нецрногорац, који је добио титулу војводе. Умро је у Београду и читав иметак завештао београдској сиротињи. Беградско насеље Медаковић добило је по њему име. Читава лоза Медаковића потиче из села Медак у Лици. И презиме по мајчиној линији (Рајићи) такође има племените крви – лоза је припадала аустријском војном племству Лоње.

Основну школу завршио је у Загребу, нижу гимназију похађао у Сен Галену у Швајцарској и код фрањеваца у Бадију на острву Корчули. Вишу класичну гимназију завршио је у Сремским Карловцима (1937–1941) где је, испоставиће се, припадао изузетно битној и значајној генерацији будућих српских интелектуалаца и стваралаца. За време рата живео је у Београду, 1942. године прикључује се Музеју кнеза Павла (данашњи Народни музеј) као асистент. Од те године до 1952. службује у Музеју града Београда, у Министарству за науку и културу ФНРЈ, односно у Савету за науку и културу ФНРЈ, и Савезном заводу за заштиту споменика културе, Историјском институту САНУ (19521954).

Након завршеног Филозофског факултета у Београду (1949), одбранио је докторску тезу Графика српских штампаних књига XV–XVII века (1954), када је изабран за асистента на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за историју уметности. Доцент постаје на истом факултету 1957. године, а затим ванредни (1962) и редовни професор (1967). На Филозофском факултету вршио је разне дужности: био је управник Одељења, председник Савета, представник Факултета у Универзитетском савету, а у школској 1971/72. и 1972/73. години био је и декан ове установе.

Изабран је за дописног члана САНУ (1972), за редовног члана (1981), за председника САНУ (1999). Од 1981. до 1985. био је секретар Одељења историјских науку САНУ, а 1985. изабран је за генералног секретара САНУ. Ту дужност вршио је до 1994. године. У три мандата биран је за председника Скупштине Вукове задужбине.

Дејан Медаковић је добитник бројних награда, плакета, повеља и захвалница. Године 1981. добио је Просветину награду за књижевност, историју и филозофију, а 1987. аустријску награду „Anton Gindely-Preiss”. Следе: Седмојулска награда Србије (1989), Хердерова награда (1990), Октобарска награда Београда за Ефемерис I (1990), Награда за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” за Ефемерис II (1991) и Награда Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III (1992). Године 1994. добио је „Изванредни златни беочуг”БеоградаиНародне библиотеке за најчитанију књигу у Србији. Одликован је од Светог архијерејског синода Орденом Св. Саве I степена. Добитник је и Награде „Круна деспота Стефана Лазаревића” и „Златног прстена деспота Стефана Лазаревића”. Поред низа студија и прилога из струке, Медаковић је објавио и књиге: Београд у старим гравирима, 1950; Графика српских штампаних књига XVXVII века, 1958; Српски сликари XVII–XX века, 1968; Путеви српског барока, 1971; Трагом српског барока, 1976; Манастир Савина, 1976; Хиландар, 1978 (са Д. Богдановићем и Б.Ј.Ђурићем, која је штампана на немачком, енглеском, француском и јапанском језику); Српска уметност у XVIII веку, 1980; Српска уметност у XIX веку, 1981; Сентандреја, 1982(са Д. Давидовим);  Сведочења, 1984; Истраживачи српских старина, 1985; Летопис Срба у Трсту, 1987 (са Ђ. Милошевићем); Барок код Срба, 1988; Косовски бој у ликовним уметностима, 1989; Serbisher Barock, 1991; Тражење добра, 1995; Срби у Бечу, 1999. (такође и на немачком); Откривање Хиландара, 2001; Изабране српске теме I 1996, II 2001, III 2002, IV 2005, V 2006, и VI 2007.

После његове смрти, велики број личних књига, рукописа и писама поклоњен је чеоним српским институцијама САНУ и Матици српској. Формирано је више легата, између осталог у Библиотеци Матице српске и Огранку Градске библиотеке у Сремским Карловцима „Бранко Радичевић“. У његову част успостављена је Награда „Дејан Медаковић” 2008. године.
ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – НИКОЛА ВРЗИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити Никола Врзић. Трибина је заказана за среду, 1. јуна 2022. године, у 19 часова, у читаоници Библиотеке Матице српске.

Никола Врзић рођен је 1977. године у Земуну. Помоћник је главног и одговорног уредника недељника Печат и водитељ ауторске емисије на радију Спутњик на српском језику.

Студирао је светску књижевност, а новинарством се бави од 1997. године. Као новинар НИН -а, објавио је низ чланака којима је довео у сумњу званичну верзију убиства Зорана Ђинђића. За серијал чланака у недељнику НИН, о атентату на Зорана Ђинђића, добио је награду за новинарску храброст „Милан Пантић 2005. године, коју додељује компанија Новости.

У време афере Викиликс, написао је низ чланака о разговорима српских политичара и страних дипломата у Београду, а као извор је користио дипломатске депеше које је објавио Викиликс. Касније је текстове преточио у књигу под насловом „Викиликс — тајне београдских депеша“, чији је саиздавач био Фонд Слободан Јовановић.

Заједно са Миланом Веруовићем, припадником Ђинђићевог обезбеђења који је такође рањен у атентату 12. марта 2003.. године, објавио је књигу „Трећи метак – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића “, септембра 2014. године.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ДР АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити др Александар Растовић. Трибина је заказана за среду, 25. маја 2022. године, у 19 часова, у Матици српској.

Александар Растовић рођен је у Земуну 20. јануара 1969. године. Студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на Одељењу за историју, где је 1993. године дипломирао. Магистарску тезу Велика Британија и Србија 1878–1889. године одбранио је 1999, а докторску дисертацију Велика Британија и Србија 1903–1914. одбранио је 2003. на истом факултету.

Као предавач био је ангажован на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, као и на Филозофском факултету у Нишу. Предаје на Дипломатској академији Министарства спољних послова Републике Србије. Био је председник Управног одбора Народног музеја у Ужицу, члан Управног одбора Института за савремену историју у Београду и потпредседник и члан Управног одбора Историјског института. Посебни саветник министра просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије био је 2013/14. године. Председник је Управног одбора Архива Србије, члан је Одбора за историју XX века САНУ, Одељења за друштвене науке Матице српске и Научног савета Фонда за науку Републике Србије. Директор је Историјског института Београд, главни уредник Историјског часописа и свих издања Историјског института. Један је од аутора Српског биографског речника и Српске енциклопедије.

У свом научно-истраживачком раду бави се историјом Европе од 16 до 20. века, историјом дипломатије и односима Велике Британије и Србије у 19. и 20. веку (политички, економски, културни). Такође, бави се историјом Балкана у 19. и 20. веку, као и историјом штампе.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ПРОФ. ДР ДЕЈАН МИХАИЛОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити проф. др Дејан Михаиловић . Трибина је заказана за среду, 11. мај 2022. године, у 19 часова, у Матици српској.

Дејан Михаиловић рођен је 30. јуна 1961. године у Новом Саду. Студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (Филозофија), где је дипломирао 1986. године. Завршио је мастер студије на Националном аутономном универзитету Мексика (Universidad Nacional Autonoma de Mekico) и магистрирао филозофију  1992. На истом универзитету је докторирао 2000. године. године у области политичке филозофије.

Од 1987. до 1989. године био је сарадник на Универзитету у Новом Саду. У периоду 1990-93. био је координатор истраживања за латиноамеричке студије на Националном аутономном универзитету Мексика, на основу гранта мексичког Министарства спољних послова. У школској 1993-94. Био је професор на Филозофском факултету Националног аутономног универзитета Мексика као и професор на Националној (државној) школи антропологије и историје за марксизам и антропологију. Од 1999. године је редовни професор на Катедри за друштвене науке и међународне односе Технолошког института у Сијудад Мексику (Instituto technologico y de estudios superriores de Monterrey, Campus Estado de Mexico). Говори шпански, фрацуски, португалски и енглески језик. Добитник је националних признања Мексика , члан је редакција мексичких научних часописа  и члан неколико научних друштава у Мексику.

У својим научним радовима и књигама бави се у највећој мери геополитичким темама и процесом глобализације.
Овде можете погледати снимак трибине > > >


ИЗЛОЖБА - ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ: 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Поводом обележавања 200 година од рођења Јакова Игњатовића, књижевника, политичара и националног радника (Сентандреја, 12. децембра 1822 - Нови Сад, 5. јул 1889), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор дела Јакова Игњатовића, као и литературе о њему, може се погледати 6-31. маја 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.

Jаков Игњатовић рођен је у Сентандреји, од оца Јакова, угледног трговца и грађанина, и мајке Ане, рођ. Јаковљевић Љубовић, где је завршио основну школу и први разред гиманзије, а затим школовање наставио у Вацу и Острогону. Како је са осам година остао сироче, о њему је бринуо  Сима Игњатовић, угледан будимски правник, у чијој кући је упознао Симу Милутиновићa Сарајлију, Милована Видаковића и Јована Пачића.  Права у Пешти уписао је 1842, а завршио у Кечкемету 1846, свршени адвокат (diplomaticus) постао 1847. Био је посланик на Мајској скупштини 1848, а до краја те године уређивао је  Вестник. У Београду је био коуредник Српских новина, дружио се са Маријом Милутиновић Пунктаторком и песником Ђорђем Марковићем Кодером (1949), након чега живи у Панчеву и Пешти. Уредник Летописа Матице српске био је 1854-1856. Када је, почетком октобра 1859, напустио место патријарховог секретара, због сукоба са Јосифом Рајачићем, преселио се у Нови Сад и уређивао лист Путник (1862-1863) са Ђ. Натошевићем и Ђ. Рајковићем. Сарађивао је са Светозаром Милетићем (у борби против Беча), а за посланика у мађарском сабору у Пешти биран је два пута (1861. и 1864). На Омладинској скупштини изабран је у Одбор за правне и државне науке (1866). Своје политичке, националне, књижевне чланке и студије објављивао је у бројним листовима и часописима.

Женио се најпре Анком Фехеровом (1863), а након селидбе у Даљ (1863) оженио се Христином Ненадовић. За роман Увео листак, који је посветио преминулом сину јединцу, награђен је на књижевном конкурсу Матице српске (1877). Током живота у Даљу написао је и објавио готово сва најзначајнија дела (Чудан свет, Трпен спасен, Васа Решпект, Вечити младожења). Године 1879. у Новом Саду уређује Недељни лист (1879-1882) и у њему објављује већи део својих Мемоара. Рукопис Сретни и несретни кројачи Матица српска је наградила 1882. године, а штампан је под насловом Стари и нови мајстори. Од 1883. до краја живота живи са Јеленом Татић, која га је инспирисала да напише роман Патница. Српска ђачка дружина „Преодница” бира га за почасног члана (1862). Изабран је за дописног члана Друштва српске словесности (1862) и дописног члана СКА (1888). Краљ Милан га је одликовао Орденом Св. Саве III степена (1888).

ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ


Библиотека Матице српске је данас, 28. априла, свечано обележила свој дан. На почетку Свечане академије скупу су се обратили епископ бачки Иринеј, председник Матице српске Драган Станић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић, као и председник Покрајинске владе Игор Мировић.





Председник Покрајинске владе Игор Мировић уручио је приликом прославе Дана БМС меморандум министарки културе и информисања Маји Гојковић. Овим документом званично се најављује заједничко ангажовање републичке, покрајинске и градске власти у финансирању изградње новог објекта за смештај публикација Библиотеке Матице српске.
Мировић је, такође, нагласио да ће Покрајинска влада, као и досад, наставити да подржава рад Матице српске и њене библиотеке.
Министарка културе и информисања Маја Гојковић навела је да је библиотекарство један од кључних сегмената нашег културног живота. Како је нагласила министарка Гојковић, библиотекари и библиотеке широм Србије, где посебно место заузима Библиотека Матице српске, деценијама и вековима чувају и афирмишу културно наслеђе у којем је записан ДНК читавог нашег народа.



Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, одржао је „Беседу о књизи и библиотеци“.
„… Већ две године смо под смртоносном присмотром пандемијског ока које нас вреба на сваком кораку. Пре више од два месеца одврнут је, у Европи, застрашујући вентил кроз који куљају освета, крв и уништење. У одежди, туђој, путем, туђим, савремени човек крстари веком, туђим. Хероји наших дана су ветар и ништавило. Раме уз раме с њима, с гласом као хук великих вода, марширају опскурне колоне Луциферових слугу. Стога нам је важан овај дан, ваша пажња и љубав за нашу кућицу за књиге“, рекао је, између осталог, управник Радуловић.
На Дан Библиотеке уручена је Награда „Златна књига Библиотеке Матице српске“, која је ове године припала проф. др Љиљани Пешикан Љуштановић, теоретичарки и историчарки књижевности, антологичарки и библиографу.





О добитници је говорио др Милан Мицић, председник Жирија за доделу ове награде. Овом приликом уручене су и „Захвалнице Библиотеке Матице српске“, Марији Чурчић, Марији Јованцаи и Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.



У културном програму учествовали су Србски православни појци, док је програм водила Исидора Поповић. Прославу су увеличале бројне званице из нашег јавног и културног живота.

ИЗЛОЖБА - ЈУБИЛЕЈИ ШТАМПАНИХ СРБУЉА 2022. ГОДИНЕ

Србуље су штампане књиге на српскословенском језику, српске инкунабуле и палеотипи, православне црквене и верске књиге штампане од 15. до 17. века. Српскословенске књиге које припадају српском штампарству штампане су на Цетињу, у Горажду, манастирима Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној Цркви, Београду, Скадру и Венецији, а постоје и српскословенске књиге настале у румунском штампарству. Познато је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и 2 из румунских.

У Библиотеци Матице српске приређена је електронска изложба поводом јубилеја штампаних србуља 2022. године – 470 година Четворојеванђеља београдског (Београд, 1552) и 460 година Чеворојеванђеља мркшиначког (Мркшина црква, 1562).

Четворојеванђеље београдско отиснуто је у првој штампарији у Београду, чије оснивање 1552. представља знаменити догађај у историји српског штампарства.

Покретач штампарије био је кнез Радиша Дмитровић, о којем се још увек мало зна. По једној, доста уверљивој тези, Радиша Дмитровић је био Дубровчанин, а по другој, неаргументованој претпоставци, потицао је из Херцеговине. Кнез Радиша Дмитровић је прибавио штампарску опрему у намери да штампа књиге, али га је у томе спречила  изненадна смрт. Посао на штампању наставили су Тројан Гундулић и штампар Мардарије из Мркшине цркве (родом од реке Дрине).

Тројан Гундулић, Дубровчанин, настањен у Београду, био је занатлија и трговац који је доста трговао српским штампаним књигама. После смрти Радише Дмитровића пренео је матрице у свој дом и по његовој заповести, 4. августа 1552,  отиснуто је Четворојеванђеље, једина књига прве београдске штампарије и једна од најрепрезентативнијих књига старог српског штампарства. По веома лепим словима и украсима (заставице и иницијали) Београдско четворојеванђеље сматра се обрасцем висококвалитетног типографског и естетског остварења.

У изради Београдског четворојеванђеља штампари су сигурно имали пред собом Влашко четворојеванђеље (Трговиште, 1512), чији штампар је Макарије, могуће исто лице које је штампало и књиге Црнојевићке штампарије. Међутим, још увек је нерешено питање да ли је као узор коришћено и Четворојеванђеље црнојевићко, засведочено записом презвитера Вука у рукописном Буђановачком  јеванђељу из 1548. године, које је затурено. Језик књиге је српскословенски, а правопис ресавски, уз постојање и рашких црта.

Фототипско издање Београдског четворојеванђеља, с поговором Катарине Мано-Зиси, објављено је 2000. године.

Штампар Београдског четворојеванђеља јеромонах Мардарије основао је штампарију у манастиру Мркшина црква и ту отиснуо још једно Четворојеванђеље, 24. јуна 1562. године. О томе где се налазио манастир Мркшина црква нема поузданих података, а претпоставке су  да је он постојао код Косјерића или Ваљева.

Мркшиначко четворојеванђеље  је прештампано београдско издање, страна за страну и углавном ред за ред. За штампањеове књиге изрезана су нека нова слова, а нека су иновирана. У поређењу с Београдским четворојеванђељем у литератури се казује да је квалитет штампе погоршан. Заставице су поново гравиране, делом по угледу на Београдско четворојеванђеље, али не и на Влашко четворојеванђеље. Већина иницијала отиснута је с плоча употребљених у Београдском четворојеванђељу.

Четворојеванђеље београдско из 1552. и Четворојеванђеље мркшиначко из 1562, представљају драгоцена сведочанства из историје српског и општесловенског  штампарства, штампарија и књига, споменике културе од изузетног значаја.

Електронски каталог изложбе садржи описе издања поменутих србуља и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу од 1. априла до 5. маја 2022. и на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ДР ЗОРАН АВРАМОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити др Зоран Аврамовић. Трибина је заказана за среду, 30. март 2022. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Доктор Зоран Аврамовић је рођен 14. априла 1949. године у Сталаћу, Република Србија. Основну и средњу школу завршио у Земуну, а факултетске студије на Универзитету у Београду. Дипломира 1976. године на Филозофском факултету у Београду (одељење за социологију) са радом "Идеја друштвеног прогреса у делима Маркса и Енгелса".

Одбрани докторске дисертације под називом Политичка мисао Милоша Црњанског и његово књижевно стваралаштво (компарација две друштвене делатности) приступио 28. 9. 1992. године, пред комисијом у саставу: академик Никола Милошевић, проф др Светозар Петровић, проф. др Сретен Петровић.

Од 1976. до 1991. године радио као професор социологије у Првој београдској гимназији, а од 1991. до 1995. као истраживач у Заводу за проучавање културног развитка Србије у Београду. Од 1995. ради као научни сарадник у Институту за педагошка истраживања у Београду. У звање научног сарадника биран 1995. у звање вишег научног сарадника 1998. а у звање научног саветника 2001. У звање ванредног професора биран 2004. године на Филозофском факултету Универзитета у Косовској Митровици, а за редовног 31. 10. 2007. године, на Факултету за културу и медије, Универзитет Мегатренд. Ожењен је и отац два детета. Говори енглески језик, и пасивно користи француски. Живи у Београду са сталним радним односом у Институту за педагошка истраживања.

Др Зоран Аврамовић је афирмисан социолог образовања и културе. У досадашњем стручном и научном раду објавио је 20 књига и два уџбеника. Такође, објавио је преко 111 научних и стручних радова у часописима, зборницима и књигама као и преко 60 радова различитог жанра (прикази, есеји, полемике, критике, рецензије). Поднео је више од 60 саопштења на научним националним и међународним скуповима, која су објављена у изводима или у целини. Учествовао је у Бугарској, Грчкој и Румунији на научним конференцијама о културним и образовним питањима у балканским државама - 1998, 2001, и 2006. године.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити др Драган Петровић. Трибина је заказана за среду, 9. март 2022. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Др Драган Петровић дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002). Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија и одбранио магистарску тезу «Развој и размештај индустрије Београда у XIX и XX веку» 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарску тезу «Француско – југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.» 2008. године. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације «Русија на почетку ХХI века – геополитичка анализа» и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије 2015, са темом дисертације «Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941». Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Научни саветник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Пре тога више година радио у Институту за политичке студије где се бавио политичким системом (домаћим и међународним), међународним политичким односима и политичком, економском и културном историјом.

Био је коаутор више од тридесет међународних научних зборника, потом око двадесет радова у националним зборницима, а објавио је и око шездесет научних и стручних радова у домаћим научним часописима. Аутор је и једанаест лексикографских енциклопедијских одредница. До сада је објавио тридесет седам књига у Србији, од чега тридесет и шест научних монографија и једну збирку стручних чланака (двадесет и две као самосталан аутор и петнаест као коаутор са по још једним или два аутора).

С Рајком Буквићем је аутор књиге Europe and the Migrant Issue 2014-2021“, Eliva press, Chisinau, 2022, a c професором Кицошевим аутор је књиге Romanian population in Vojvodina, within the Serb-Romanian relations, у издању Scholars-press из Сарбрикена у Немачкој 2015. Аутор је поглавља «Россия и Балканы – историческое наследие и современные отношения», у научној монографији Выстраивая добрососедство, Россия на пространствах Европы, у издању Руске академије наука, Москва, 2013, као и поглавља (заједно са професором Рајком Буквићем) «European migrant crisis (2014-2018) and Serbia» Chapter 7, у оквиру књиге Editor Igor Janev, Serbia: Current Political, Economic and Social Issues and Challenges, у издању америчке академије наука (Академије наука САД) Nova Science Publishers, New York, March 2019.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА - МОЛИЈЕР (1622−1673) 400 година од рођења

Поводом обележавања 400 година од рођења Молијера, једног од најпознатијих француских комедиографа, Библиотека Матице српске (БМС) приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Молијерових дела као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. марта 2022. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Соња Ивановић и Даниела Кермеци, уредник је Селимир Радуловић. Изложба је уједно и део програма у оквиру манифестације „Месец франкофоније”, коју организује Француски институт у Србији.

Жан Батист Поклен, познатији под уметничким псеудонимом Молијер (Париз, 15. јануар 1622 – Париз, 17. фебруар 1673), био је француски глумац, комедиограф и песник и један од најзначајнијих представника класицизма.

Рођен је у Паризу у имућној породици. Врло рано се окренуо глуми и позоришту. Одиграо је бројне представе пре него што је почео да пише своја прва драмска дела – фарсе. Писао је комедије у прози и стиху које су доживеле огроман успех на двору француског краља Луја XIV. У својим комадима исмевао је све друштвене слојеве, групе и професије и ругао се њиховим наравима и пороцима: афектираности каћиперки, скоројевићима, побожним људима и њиховом лицемерју, тврдичлуку богате буржоазије, лекарима и њиховом шарлатанству. Смешне прециозе, Грађанин племић, Тартиф, Тврдица, Мизантроп, Дон Жуан, Уображени болесник, само су неке од тридесетак Молијерових комедија.

Француски језик често се назива „Молијеровим језиком”. Молијера су разумели сви друштвени слојеви јер је, како истиче француски театролог и драматург Марсијал Поарсон, успео да помири „језик лакрдијаша са језиком аристократије и буржоазије”.

Најстарије издање које се налази у фонду БМС је други том Сабраних дела (Les Œuvres de Monsieur de Molière), објављених 1744. године у Амстердаму на француском језику. Изложба је обогаћена илустрацијама, плакатима и позоришним програмима као и цитатима домаћих и светских књижевних критичара.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ОТАЦ МИЛОШ ВЕСИН

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити отац Милош Весин. Трибина је заказана за четвртак, 10. фебруар 2022. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох  јужночикашки и професор на Богословском факултету  СПЦ  у Либертвилу.

Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку гимназију и Богословски факултет у Београду. Студије психологије, студије музике (одсек соло певање и дироговање) и постдипломске студије из теологије завршио у Луцерну (Швајцарска). Први диригент свештеничког хора Епархије шумадијске „Свети Сава.“ Усавршавао је музику и психологију у  Лозани, Паризу и Кембриџу.  Докторирао психологију у Лондону. Предавач на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од половине прве деценије 2000. године држи и предавања која се тичу савременог живота и вере, због којих долази у Србију два пута годишње у мају и новембру.  У сали Коларчевог универзитета окупља сваки пут све више слушалаца који гa прате са пажњом. Ова предавања се снимају и дистрибуирају преко интернета чиме се број њихових слушалаца вишеструко и непрекидно увећава.

Објавио је неколико књига. Његова докторска дисертација  Саветодавна психологија и Света тајна исповести на раскршћу између патолошког и здравог осећаја кривице преведена је на српски језик и објављена под насловом Раскршћа кривице, и већ је доживела више издања.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



250 ГОДИНА ЖИТИЈА ПЕТРА ВЕЛИКОГ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИНА
(Венеција, Штампарија Димитрија Теодосија, 1772)



Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом 250 година од објављивања Житија Петра Великог, једне од најзначајнијих и најобимнијих  српских књига 18. века. Дело је објављено у два тома (400 + 360 стр.), у штампарији Димитрија Теодосија у Венецији, 1772. године. Аутор ове најлепше и технички најсавршеније српске књиге тога доба, јесте Захарија Орфелин (Вуковар 1726 – Нови Сад  1785), истакнути стваралац српске књижевности, уметности и културе.

Свестрано надарен и широко образован, Захарија Орфелин, је био учитељ, административац (канцелиста), калиграф, илустратор, бакрорезац, писац разних књига, песник, преводилац, издавач, коректор, филолог, уредник календара и часописа и др.

О школовању и образовању Орфелина, нема поузданих података, постоје само претпоставке. Основно образовање добио је, вероватно, у родном месту Вуковару, у школи коју је основао кијевски учитељ Тимофеј Левандовски 1733. године, а шире образовање и знања из различитих дисциплина, како се претпоставља, стицао је самостално упорним радом. У периоду од 1749. до 1757. био је учитељ славенске школе у Новом Саду, а 1757. сели се у Сремске Карловце, где постаје канцелиста код митрополита Павла Ненадовића. У Сремским Карловцима имао је бакарну типографију, у којој је умножавао књиге, грамате, антиминсе и др. Са бакарних плоча отиснуо је прву Калиграфију, 1759. године. Две године је радио као благајник Вићентија Јовановића-Видака у Темишвару. У штампарији Димитрија Теодосија у Венецији био је ревизор од 1768. до 1770. године. У тој штампарији објавио је Славеносрпски магазин 1768, први српски и јужнословенски часопис. Био је коректор у типографији Јосифа Курцбека у Бечу (1783–1784). Тешко болестан, 1784. долази из Беча у Нови Сад свом пријатељу Јосифу Јовановићу Шакабенти. На владичином мајуру на Сајлову код Новог Сада живот му се угасио 19. јануара 1785. године. Оставио је за собом разноврсна дела – бакрорезачка, калиграфска, поетска, богословска, педагошка, историографска, публицистичка, научно-економска и др.

Житије Петра Великог објављено је у четири издања: два анонимна под насловом Житије и славнија дела государја императора Петра Великаго самодержца всеросијскаго (Венеција 1772),  илустровано издање под насловом Историја о житији и славних делах великаго государја императора Петра Перваго самодержца всеросијскаго (Венеција 1772, али заправо 1774) и руско издање, штампано у Санкт Петербургу 1774. године.
У БМС постоји први том илустрованог Житија с краћим предговором и комплет (оба тома) с дужим предговором. Комплет је посебно занимљив због записа које садржи. Од њих посебно се истиче белешка с податком да је Петар Стефановић (лиферант националних књига из Земуна) добио ове књиге на поклон од Захарије Орфелина.

Електронски каталог изложбе садржи најважније податке о животу и раду Захарије Орфелина, преглед издања Житија Петра Великог, са коментарима о њиховим карактеристикама и хронолошки преглед литературе са сигнатурама. Ауторке изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Поставка електронске изложбе може се погледати у јавном каталогу Библиотеке од 1. до 28. фебруара 2022. и на њеном сајту.
ИЗЛОЖБА О СТАНИСЛАВУ БИНИЧКОМ



Поводом обележавања 150 година од рођења Станислава Биничког (1872-1942), српског композитора, диригента и педагога Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Станислава Биничког, као и избор литературе о њему, може се погледати од 10. до 31. јануара 2022. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Станислав Бинички прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића певајући у хору „Обилић“. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво, затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу, одлази у Минхен где, између 1895. и 1899. студира композицију и соло певање. Након завршених студија вратио се у Београд где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује од 1920. Један је и од оснивача Српске музичке школе (данас Музичка школа „Мокрањац“). Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта где је 1920. основао Оперу чији је први диригент и директор био.

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је прва (изведена) опера у српској музици На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића. Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних песама у обради На липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину (сматра се да га је Бинички посветио пуковнику Стојановићу који је погинуо у Колубарској бици) и Парадни марш. Компоновао је и музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација „Дани Станислава Биничког“ у оквиру које наступају многи угледни солисти и ансамбли. По њему су названи Певачка дружина „Бинички“ и Музичка школа „Станислав Бинички“.

ИЗЛОЖБА О ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Библиотека Матице српске, поводом 150 година од рођења Јована Дучића (1871–1943), српског песника и дипломате, приређује изложбу са циљем да представи, на основу грађе из фондова Библиотеке Матице српске и Матице српске, живот и дело Јована Дучића, личности по много чему особене, не само у оквирима српске књижевности и дипломатије. Попут других наших дипломата књижевника из тог времена, прве половине двадесетог века, Јован Дучић је, упоредо са дипломатском каријером, стварао и своја књижевна дела. Будући да је оставио снажан траг у свету политике и књижевности, његов живот сведочи о важним догађајима из српске историје и културе прве половине двадесетог века, као и о дешавањима у Европи и ван ње, имајући у виду да је неко време боравио и деловао и у Сједињеним Америчким Државама. Тешко је рећи колико је Јован Дучић дипломата утицао на Јована Дучића књижевника, али је свакако значајно пратити како се ти животни токови преплићу у једној личности. Изложба о Јовану Дучићу илуструје та два тока живота и рада нашег истакнутог писца и дипломате, посредством архивалија, писама, фотографија, песниковог дела и литературе о њему. На изложби је приказана грађа из фондова Библиотеке Матице српске (БМС) и Рукописног одељења Матице српске (РОМС).


ПРЕУЗМИ КАТАЛОГ ИЗЛОЖБЕ

ИЗЛОЖБА О РОМАНУ ЈАКОБСОНУ

Поводом обележавања 125 година од рођења најпознатијег лингвисте 20. века, семиолога, зачетника структуралне лингвистике, универзитетског професора Романа Јакобсона (Москва, 1896 - Кембриџ, Масачусетс, 1982), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор дела Романа Јакобсона, као и литература о њему, може се погледати од 17. децембра до 2. јануара 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.

Рођен и школован у Москви, студирао је лингвистику, историју књижевности и фолклор, а докторирао у Прагу, 1930. Од самог зачетка студија истакао се као један од најбољих студената језика, усмеравајући своје истраживачке и интелектуалне напоре ка функцијама језика и потешкоћама са којима се језик сусреће. Био је водећа фигура Московског лингвистичког круга и учествовао у московском активу светске авангардне уметности и поезије. Један је од утемељивача Прашког лингвистичког кружока и коаутор Теза Прашког лингвистичког кружока (1929). Каријеру универзитетског професора започео је у Брну на Масариковом универзитету, а преко Скандинавије (1939 - 1941) одлази у САД (1941), где остаје до краја живота. Основао је Њујоршки лингвистички кружок (1943) и гласило Word, предавао je на Колумбијском универзитету (од 1946) и на Харварду (од 1949. до пензионисања). Иако је Роман Јакобсон у складу са програмом прашке школе, као њен најеминентнији члан, највише пажње поклањао истраживању фонологије и дистинктивних обележја његова научна делатност била је вишеструка. Харвардска славистичка школа, коју је Јакобсон основао, и данас је једна од најрепрезентативнијих у свету. Био је и почасни професор на МИТ-у, почасни доктор 25 универзитета и члан 9 академија наука.

Најважнија дела Романа Јакобсона, преведана на српски језик, су: Огледи из поетике, Лингвистика и поетика, Шест предавања о звуку и значењу, Тезе Прашког лингвистичког кружока, Темељи језика (са М. Хелијем).

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – АЛЕКСАНДАР ЈЕРКОВ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити проф. др Александар Јерков. Трибина је заказана за четвртак, 2. децембар 2021. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Александар Јерков рођен је 1960. године у Београду, где је завршио основну школу, гимназију и Филолошки факултет. Дипломирао је на Групи за југословенске књижевности са општом књижевношћу Филолошког факултета у Београду. Докторирао је на истом факултету одбранивши тезу Особености приповедачког поступка у романима Иве Андрића, Владана Деснице, Меше Селимовића, Милоша Црњанског и Данила Киша (видови иманентне поетике). Као асистент-приправник радио је од 1984. године, затим као асистент, доцент и од 2010. као ванредни професор за Српску књижевност XX века.

Поред академске каријере, Александар Јерков био је уредник Студента, затим главни уредник Видика, главни и одговорни уредник Издавачког предузећа „Просвета”, уредник „Платоа” и главни уредник „Моно и Мањане“, у којој је руководио израдом Велике енциклопедије Ларус у пет томова, а био је и члан редакције још неких часописа.

Књижевну критику пише и објављује од 1977. године, а учествује редовно на скуповима и у научним пројектима у земљи и иностранству. За студију Од модернизма до постмодерне добио је награду „Јединства” за књигу године, за Нову текстуалност награду за књигу године „Октоиха”, а за Смисао (српског) стиха: Само/оспоравање додељена му је награда за критику „Ђорђе Јовановић”. Награду „Милан Богдановић” за књижевну критику добио је 1993. године.

Александар Јерков је управник Универзитетске библиотеке у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАРСЕЛУ ПРУСТУ

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом 150 година од рођења француског писца Марсела Пруста (1871-1922). Поставка, коју чини избор Прустових дела, фотографија и факсимила, као и литературе о њему, може се погледати од 22. новембра до 16. децембра 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Соња Ивановић и Даниела Кермеци, а уредник је Селимир Радуловић.

Живот човека који је јасно одвојио искуствено „ја” од књижевног „ја” понудио је доста материјала књижевном делу. Марсел Пруст је рођен у Паризу, у породици која је припадала вишој, грађанској класи и већ у младости показује интерес за монденски живот, пише и преводи, посебно дела енглеског естетичара Џона Раскина, који је пресудно утицао на његово касније стваралаштво. Из тог периода потичу чланци из младости скупљени под насловом Ужици и дани (1896) и аутобиографски роман Жан Сантеј (објављен постхумно 1952). У књизи есеја Против Сент-Бева (1954), Пруст поставља камен темељац свог дела: потреба да се раздвоје живот и дело, искуство стварног и посао писања.

Притиснут тешком астмом, повукао се из монденског живота и потпуно се посветио писању свог главног животног дела - великог циклуса романа У трагању за ишчезлим временом. Први том, објављен је 1913, за други је добио Гонкурову награду (1919), а последњи, седми том, објављен је постхумно, 1927. године. Свих седам томова показују заједничку атмосферу, повезује их богата имагинација њиховог аутора, а имају и једног заједничког јунака: време. Настојање да се време задобије, да одабрани тренуци потрају, да се избрише граница између онога што јесте и онога што је био - инспиришу Пруста.

Прустов осећај за стил, за време, за минуциозност и за анализу најтананијих осећања обогатио је савремену француску литературу, а неки његови описи пејзажа остају све до данас „духовни завичај” многих читалаца.

ОКРУГЛИ СТО - ТРАДИЦИЈА И ФАНТАСТИКА У ДЕЛУ ГОРАНА ПЕТРОВИЋА

Округли сто под називом Традиција и фантастика у делу Горана Петровића  биће одржан у четвртак, 18. новембра 2021, у Малој сали Матице српске, с почетком у 10 часова. Скуп је уприличен у част овогодишњег добитника награде Златна књига Библиотеке Матице српске, познатог српског писца и академика Горана Петровића.

Горан Петровић је најчитанији и најпревођенији српски писац своје генерације. Као приповедач и романописац издвојио се по снажном књижевном дару, ослоњен на приповедачку традицију, а истовремено у најбољем смислу модеран, писац богате наративне имагинације, мајстор стила, језика и композиције. Посао писца уздизао је и док је у краљевачкој библиотеци „Стефан Првовенчани” успешно радио десетак година - и као библиотекар и као уредник познате едиције песничких књига и часописа „Повеља”. Сада је у стручном савету Библиотеке Српске академије наука и уметности.

На Округлом столу посвећеном Горану Петровићу говориће познаваоци његовог дела, проф. др Рајна Драгићевић, проф. др Милош Ковачевић, проф. др Сава Дамјанов, Ђорђе Писарев, др Јелена Марићевић Балаћ, проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јерков, др Зоран Ђерић, др Настасја Писарев и мср Милена Кулић.

Библиотека Матице српске објавиће крајем године зборник радова с Округлог стола Традиција и фантастика у делу Горана Петровића.

Округли сто, под називом Традиција и фантастика у делу Горана Петровића,  одржан je у четвртак, 18. новембра, 2021, у Малој сали Матице српске. Скуп је уприличен у част овогодишњег добитника награде Златна књига Библиотеке Матице српске, угледног српског писца, академика Горанa Петровићa.

Присутне је, на почетку, поздравио управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, а затим су познаваоци Петровићевог стваралаштва излагали о његовом делу.

Проф. др Рајна Драгићевић говорила је о речима и речнику код Горана Петровића, проф. др Милош Ковачевић излагао је о реитерацији као доминантном синтаксичко-стилистичком поступку у Петровићевој причи Богородица и друга виђења, затим је проф. др Сава Дамјанов говорио о поетици (под)наслова у Петровићевом роману Опсада цркве Светог Спаса,  новосадски књижевник Ђорђе Писарев осврнуо се на исходишну ситуацију Петровићеве Ситничарнице код срећне руке, др Јелена Марићевић Балаћ је такође говорила о Ситничарници, повезујући је са прозом Милорада Павића. Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић дала је приказ поређења фолклорног ђавола и лика Андрије Скадранина из романа Опсада цркве Светог Спаса, проф. др Јован Делић истакао је да је роман Опсада цркве Светог Спаса преломно дело у еволуцији Горана Петровића, проф. др Александар Јерков говорио је о опсади традиције и њеном превазилажењу, др Настасја Писарев осврнула се на поетику простора биоскопа у Петровићевом роману Испод таванице која се љуспа, мср Милена Кулић представила је роман Ситничарница код срећне руке као књигу-лавиринт.

Добитник награде Златна књига Библиотеке Матице српске Горан Петровић, закључио је овај скуп прочитавши две своје кратке аутобиографске приче.

Библиотека Матице српске објавиће крајем године зборник радова с Округлог стола Традиција и фантастика у делу Горана Петровића, у којем ће се наћи и радови оних учесника који из оправданих разлога нису били у могућности да излажу на скупу.



ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ЉУБИША РИСТИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Љубиша Ристић. Трибина је заказана за четвртак, 18. новембар 2021. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Љубиша Ристић је југословенски и српски позоришни редитељ.

Рођен је 8. фебруара 1947. године у Приштини. Завршио је Академију драмских уметности у Београду (студирао код Хуга Клајна и Вјекослава Афрића), а дипломирао са представом „Буба у уху“ Жоржа Фејдоа, у Југословенском драмском позоришту, која се и данас игра.

Са Надом Кокотовић 1977. године оснива КПГТ (почетна слова од „казалиште, позориште, гледалишче, театар“).

У јесен 1985. године долази у Суботицу и ствара „Културни бум“, доводећи велика имена позоришне уметности. Те године настају и „Мадач коментари“. У Суботици је стварао до 1995, када се одваја српска од мађарске драме, и Ристић прелази у биоскоп „Јадран“. Његов боравак, због авангардног приступа, био је изложен многим критикама. Организује Шекспир фест (1986), Молијер фест (1987), Ју фест (1989), Балканске трагедије (1990), Киш фест (1991) ...

Године 1996. са Данком Ленђел у Београду оснива „Међународни арт центар К.П.Г.Т.“, у старој Шећерани надомак Аде Циганлије на Чукарици.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О ГОТФРИДУ ВИЛХЕЛМУ ЛАЈБНИЦУ

Поводом обележавања 375 година од рођења Готфрида Вилхелма Лајбница (1646-1716), немачког филозофа, математичара, проналазача, правника, историчара, дипломате и политичког саветника лужичкосрпског порекла, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Лајбницових дела, као и избор литературе о њему, може се погледати од 1. до 22. новембра 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације. Стекао је образовање из права и филозофије, радио је као секретар у двема најпознатијим племићким породицама у немачкој (од којих је једна током његовог службовања постала енглеска краљевска породица). Заузима подједнако значајно место како у историји филозофије тако и у историји математике. Установио је инфинитезимални рачун (калкулус, математичка анализа) независно од Њутна, као и бинарни систем који представља основу модерне рачунарске технологије. У филозофији остаће најпознатији по оптимизму, јер његов закључак је да је Бог створио најбољи од свих могућих светова.

Лајбниц је дао велики допринос у физици (оптика и механика) и технологији, као и, што ће се касније утврдити, биологији, медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, информатици. Писао је на латинском, француском и немачком језику и то о политици, праву, етици, теологији, историји и филологији. Писао је много, али је мало тога објављено. Теодицеја и Монадологија су му капитална и најзначајнија дела.
ИЗЛОЖБА О СВЕТОЗАРУ МАРКОВИЋУ

Светозар Марковић, публициста, политички теоретичар, идеолог социјализма (Зајечар, 21. 9. 1846 - Трст, 10. 3. 1875)

Поводом обележавања 175 година од рођења публицисте, политичког теоретичара и идеолога социјализма Светозара Марковића (1846-1875), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор дела Светозара Марковића, као и литературе о њему, може се погледати од 11. октобра до 31. октобра 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Школовао се у Рековцу и Јагодини, гимназију завршио у Крагујевцу (1860) а Вишу школу у Београду (1863), Технички факултет Велике школе завршава 1866. године у Београду, након чега одлази на техничке студије у Русију (1866-1869) и у Цирих на Политехнички факултет. Био је веома предан изучавању тадашњих модерних западноевропских политичких и друштвених теорија и доктрина. Учествовао је у раду Уједињене омладине српске и сарађивао у Младој Србадији, а у јуну 1871. покренуо први социјалистички листа на Балкану Раденик, у којем заступа идеје Интернационале и Париске комуне. Од 1873. време проводи у Београду и Крагујевцу, где поред публицистичког рада, покреће разноврсну практичну политичку делатност. Био је једна од најмаркантнијих појава у историји српске друштвене и политичке мисли. Тежио је преображају српског друштва на новим социјалистичким основама, под утицајем Чернишевског, Доброљубова, Писарева, Сеченова, Бакуњина, Ласала и др. Био је инспирација и симбол многих потоњих генерација.

У Новом Саду, 1872. године, пише своје најзнаменитије дело Србија на Истоку. Васпитање и образовање је, за Марковића, било од прворазредног значаја, и то не било какво васпитање и образовање, већ оно које подиже моралну снагу народа и оспособљава га за остваривање идеала којима тежи. Сматрао је да само хармоничне личности могу да мењају нехармонична друштва, а равноправност свих стављао је изнад свега. Два најзначајнија рада из књижевности била су: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870) при чему се залагао за истинит приступ животу, разрачунавајући се са романтичарима. Сугерисао је да књижевност треба да служи општем напретку народа, истичући значај модерног реалистичког романа.
ИЗЛОЖБА О РЕНЕУ ДЕКАРТУ

Поводом обележавања 425 година од рођења Ренеа Декарта (1596-1650) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Ренеа Декарта и литературе о њему, може се погледати од 20. септембра до 10. октобра 2021. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Ивана Дракулић, уредник Селимир Радуловић.

Рене Декарт, оснивач савремене филозофије, француски математичар, научник и филозоф, рођен је 1596. године у Ла Еју у Француској. Године 1606. Декарт је уписао језуитски колеџ у Ла Флешу. Током осам година школовања стекао је широко образовање, а по завршетку школе преселио се у Париз, где је уписао Универзитет у Поатјеу и 1616. године завршио  студије из грађанског и црквеног права. Већ наредне године пријавио се у холандску војску и учествовао у Тридесетогодишњем рату. У паузама ратовања наставио је да ради на свом математичком усавршавању, чији је резултат формулисање аналитичке геометрије и дефинисање основа његове филозофије.

У периоду од 1620. до 1628. године Декарт је путовао по Европи боравећи у Данској, Чешкој, Мађарској, Немачкој, Холандији, Италији и Француској. Уморан од путовања, одлучио је да свој живот проведе у Холандији, почео је да ради на свом првом делу под називом Свет, које је било из области физике, али након што је примио вест да је Галилеја црква осудила на кућни затвор, одлучио је да не ризикује објављивањем свог рада, који је ипак штампан након његове смрти 1664. године.

Бавио се многим научним дисциплинама - математиком, физиком, медицином. Сматрао је да филозофија мора да има чврстину науке. Од тада постаје тежња да филозофија постане наука. Развио је дуалистички систем у којем је разликовао мисао, чија је суштина размишљање, и материју, чија је суштина ширење у три димензије. Уз Спинозу и Лајбница сматра се главним представником рационализма који, као правац, са Декартом почиње да живи и да се развија.

Његова најзначајнија дела су: Расправа о методи (1637), Размишљања о првој филозофији (1641), О страстима душе (1649), Правила за управљање разумом (1667), Правила за управљање духом (1701), Принципи филозофије (1644), Медитације (1641), Расправа о музици (1618), Расправа о човеку (1668) и Писма (1692).

Умро је у Шведској 1650. године.
ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Поводом обележавања 100 година од рођења српског писца, есејисте и политичара Добрице Ћосића, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор књижевних дела и литературе о животу и стваралаштву Добрице Ћосића, може се погледати од 23. августа 2021. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић.

Добрица Ћосић рођен је у селу Дренова, надомак Трстеника, од мајке Радмиле и оца Живојина. У књигу рођених дреновачке цркве уписан је под датумом 29. децембар 1921. године. Након завршене основне школе, отац га је уписао у Виноградарско-воћарску школу у Александровцу. Почетком Другог светског рата учествоваће у рату као партијски илегалац у трстеничком и темничком крају. Фебруара 1943. године постаће комесар Расинског партизанског одреда. Крајем 1943. почеће са писањем чланака под псеудонимом Геџа.

Почетком 1951. године предаје издавачкој кући „Просвета” коначну верзију романа Далеко је сунце. У децембру 1954. године „Просвета” објављује нови роман Добрице Ћосића, под насловом Корени. У НИН-у том приликом изјављује: „Окренуо сам се прошлости свакако да бих кроз њу боље видео нас савременике... Роман прича драму једне старе српске породице... Жеља ми је да на Корене дозидам једну већу романсијерску грађевину.”

Добија НИН-ову награду критике за роман Корени, најбољи роман објављен у 1954. години. Добрица Ћосић је први добитник овог признања, а у жирију су били: Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Борислав Михајловић Михиз, Ели Финци, Зоран Мишић и Стеван Мајсторовић.

Након Корена, Ћосић објављује роман Деобе (1961), затим Бајку (1965), тетралогију Време смрти (1972-79), трилогију Време зла: Грешник (1985), Отпадник (1986) и Верник (1990), након тога објављује Време власти I (1996) и Време власти II (2007).

Добитник је бројних награда, домаћих и иностраних. Дела Добрице Ћосића преведена су на тридесетак језика.
ИЗЛОЖБА О ФРАНЦИСКУ ГОЈИ

Поводом обележавања 275 година од рођења Франциска Гоје (1746-1828), великог шпанског сликара, цртача и графичара, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор репродукција Гојиних дела, као и избор литературе о њему, може се погледати од 26. јула до 22. августа 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Франциско Хосе де Гоја и Лусијентес рођен је 30. марта 1746. у Фуендетодосу, Шпанија, а умро је 16. априла 1828. у Бордоу, Француска. Сматра се најважнијим шпанским уметником крајем 18. и почетком 19. века, а током своје дугогодишње каријере био је коментатор и хроничар своје ере. Изузетно успешан током свог живота, Гоја се често назива и последњим међу старим мајсторима и првим међу модерним. Био је такође један од сјајних савремених портретиста. Његово дело је огледало шпанске историје времена у којем је живео.

Међу најпознатијим Гојиним делима су Обучена маја и Нага маја, 2. мај 1808. и 3. мај 1808, серије гравира Каприси и Ужаси рата...
ИЗЛОЖБА О ПОЛУ ВАЛЕРИЈУ

Поводом обележавања 150 година од рођења француског песника и есејисте Пола Валерија (1871-1945) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Пол Валерија и литературе о њему, може се погледати од 5. до 25. јула 2021. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла, Марина Ђачић и Ивана Дракулић, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе  доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Пол Валери рођен је 30. октобра 1871. године у граду Сет на југу Француске. Одрастао је у Монпељеу где је завршио гимназију и уписао право. Током похађања гимназије интересовао се за књижевност Бодлера, Готјеа, као и за литературу из области архитектуре. До 1892. године, када се настанио у Паризу у коме је боравио већи део свог живота, написао је два кратка позоришна комада, прозна дела Беле мачке, Вероватна прича, одржао је прво књижевно предавање, а марсејски часопис Поморска Ревија објавио је његову песму "Сан". На његов књижевни рад пресудан утицај имали су Едгар Алан По и Стефан Маларме. Након личне кризе коју је доживео 1989. године, Валери је током наредних двадесет година одустао од писања поезије. У том периоду посветио се студијама математике, архитектуре и филозофије и истраживању процеса стваралаштва. Тек 1913. године, на наговор Андреа Жида, пристао је да припреми за штампу своје стихове настале у данима младости, а током наредне четири године писао је поему Млада Парка. Управо та поема га је дефинисала као изузетног стилисту и једног од највећих лиричара 20. века. Валери је био и сјајан есејиста, а иза њега остало је и двадесет девет свезака у којима је водио занимљиве и драгоцене белешке. Његова размишљања о сликарству, музици и науци дају грађу за низ збирки огледа под насловом Разни списи (1924-1944).

Нека од његових најзначајнијих дела су: Еупалинос или архитекта (1923), Душа и игра (1924), Мој Фауст (1946), Свеске (1963), Увод у метод Леонарда да Винчија (1895).

Био је члан Француске академије, Међународног института интелектуалне сарадње при Друштву народа у Женеви и почасни доктор више универзитета. Умро је 20. јула 1945. у Паризу.
ИЗЛОЖБА О ФЈОДОРУ МИХАИЛОВИЧУ ДОСТОЈЕВСКОМ

Поводом обележавања 200 година од рођења Фјодора Михаиловича Достојевског (1821-1881) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Фјодора М. Достојевског и литературе о њему, може се погледати од 18. јуна до 4. јула 2021. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Фјодор Михаилович Достојевски рођен је у Москви 1821. године у породици војног лекара Mихаила Андрејевича Достојевског. Школовао се код приватних учитеља, а 1838. године је  уписао Инжењерску академију у Петрограду.  Након шест година школовања добио је звање потпоручника и ступио у службу, међутим убрзо се у потпуности посвећује књижевности, и то преводу романа Евгенија Гранде Оноре де Балзака. Његов први роман Бедни људи (1845) добио је одличне критике и донео му је славу. Достојевски је 1849. године, заједно са групом револуционара, био ухапшен и затворен у Петропавловској тврђави. Након неколико месеци у затвору био је осуђен на смртну казну, али погубљење је непосредно пред извршење заустављено и казна је промењена на неколико година прогонства у Сибир. Време које је провео у Сибиру није прекинуло његов књижевни развој. Након повратка са робије објављује романе:  Село Степанчиково и његови становници (1859), Понижени и увређени (1861), Записи из Мртвог дома (1861). У исто време, заједно са братом Михаилом, покренуо је неколико књижевних часописа који нису дуго излазили. Стваралаштво је наставио романима Записи из подземља (1864), Злочин и казна (1866), Коцкар (1866), Идиот (1867), Зли дуси (1871-1872), Младић (1875), Браћа Карамазови (1879-1880). Достојевски је био уредник књижевног часописа Пишчев дневник. Аутор је и бројних новела и приповедака.

Фјодор Михаилович Достојевски је умро 1881. године. Његова дела имала су велики утицај на развој светске књижевности и данас се сматра једним од највећих руских писаца.
ИЗЛОЖБА О ЂОРЂУ НАТОШЕВИЋУ

Поводом обележавања 200 година од рођења Ђорђа Натошевића, лекара, педагога и реформатора школства, Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки, приредила електрoнску изложбу. Поставка, која садржи попис изабраних дела и литературе са сигнатурама, фотографије, факсимиле писама и рукописа, може се погледати од 28. маја до 17. јуна у јавном каталогу и на сајту Библиотеке. Ауторке изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.

Ђорђе Натошевић рођен је у Старом Сланкамену код Инђије, 1821. године. Био је ученик гимназије у Сремским Карловцима, студирао је филозофију у Сегедину и Пешти, права у Еперјешу и медицину у Пешти и Бечу (дипломирао 1850). У Бечу се дружио са Вуком Стефановићем Караџићем, Богобојем Атанацковићем, Бранком Радичевићем и кнезом Михаилом Обреновићем. У Новом Саду био је лични лекар Платона Атанацковића који је утицао на њега да се посвети просветном раду. Био је лекар (1850–1853), професор новосадске Српске православне гимназије (1853–1857) а од 1857. и њен директор. Унео је многе новине у наставу, реформисао је уџбенике, унапредио рад Сомборске учитељске школе и тежио да се учитељи стручно образују, држећи предавања о реформи школства у бројним градовима. Школски саветник и надзорник свих српских школа у Аустријском царству, са седиштем у Темишвару био је од 1857. до 1861, школски саветник за православне школе при Угарском намесничком већу у Будиму, 1863. У Београду је био референт министарства просвете (1967–1968), затим управник новосадских народних школа (1869–1870), а од 1870. први српски народни главни школски референт у Новом Саду. Учестовао је у доношењу свих уредби и нарeдби школских власти од 1857. до 1887.

Био је оснивач и уредник Школског листа (1862–1865), првог српског листа за просветне раднике и уредник листова за младе: Додатка Школском листу и Пријатеља српске младежи. На писање је подстакао и Змаја и Лазу Костића. Школски лист је умногоме допринео да га сматрају највећим реформатором наших школа у другој половини 19. века. Био је један од уредника Седмице, и један од уредника часописа Путник (1862–1863). Сарађивао је у бројној периодици: Седмица, Српски дневник, Летопис МС, Даница, Видовдан, Застава, Млада Србадија, Лист за народ, Српске илустроване новине, Венац, Браник, Женски свет, Стражилово итд.

Од 1881. године до своје смрти, 1887. године, био је председник Матице српске, задуживши је посебно покретањем едиције „Књиге за народ”. Био је дописни члан Српског ученог друштва, Српског лекарског друштва и Друштва српске словесности. Награду за књигу Зашто наш народ у Аустрији пропада добио је од Матице српске (1865) а Књижевни фонд „Коларац” наградио га је за књигу Дуван с погледа на здравље (1870). Називали су га апостолом књиге и просвете народне.
ИЗЛОЖБА - 230 ГОДИНА ПРВИХ СРПСКИХ НОВИНА СЕРПСКИЈА ПОВСЕДНЕВНИЈА НОВИНИ (Беч, 1791−1792)

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом 230 година првих српских новина Серпскија повседневнија новини. Електронски каталог изложбе садржи опис издања и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу од 5. до 27. маја 2021. и на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Библиотека Матице српске, колико је познато, једина поседује комплет првих српских новина из 1791. године. Комплет је добила на поклон 1902. од госпође Емилије Савић из Сегедина заузимањем Лазе Шевића, сегединског пароха. Фототипско издање првих српских новина објавила је Матица српска 1963. године.

Дозволу за покретање првих српских новина затражили су 1790. Србин Емануел Јанковић из Новог Сада, писац, преводилац, штампар, и Грци, браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо у Бечу, заједно са неколико српских трговаца. Тражену дозволу добила су браћа Маркидес Пуљо, који су по занимању били штампари, а пре српских новина, 31. децембра 1790, покренули су лист на грчком језику – Ефимерис.

Прве српске новине појавиле су се у Бечу, 14. марта 1791, под називом Серпскија повседневнија новини. Излазиле су два пута недељно, уторком и петком. Од петнаестог броја промениле су наслов у Серпскија новини и тако излазе до краја децембра 1792,  мада је последњи доступан број датиран 10. децембра 1792. У првој години објављена су 84. броја, а у другој 105 бројева. Новине су штампане су на осмини табака, у два ступца, црквеном ћирилицом.

Прве српске новине уређиване су по узору на бечке немачке новине сличне врсте. Биле су намењене „славеносрпском високоблагородном клеру и народу".

У првом броју објављен је и Предговор, у којем је изражена огромна захвалност и похвала Височанству Леополду II на дозволи за издавање новина. Мотиви за покретање српских новина су просветитељске природе, с надом да ће српски народ моћи да буде информисан на свом језику.

Новине су доносиле претежно вести политичког и војног садржаја, које су већином преузимане из разних немачких листова. Објављивани су и текстови из других области – књижевности, школства, медицине итд., а публиковани су и прегледи књига, разни огласи и сл. Новине су донеле извештај о оснивању Карловачке гимназије, прву биографију – о генералу Суворову, први фељтон – извод из Јулинчеве Историје народа, драмске дијалоге и стихове, сатиричне приче, етнолошке описе народа и др.

Први познати дописник за српске новине био је Стефан Рајић из Осијека, а било је и дописника из Земуна, Сремских Карловаца, Темишвара, Новог Сада и других места.

Језик новина наилазио је на осуде, јер је био неразумљив ширем кругу читалаца. Представљао је мешавину српскословенског, рускословенског и нарочито народног језика уз присуство и дијалекатских црта својствених данашњем шумадијско-војвођанском дијалекту.

Након две године излажења, новине су угашене. Браћа Маркидес Пуљо су протерани из Беча. Стефан Новаковић је следећи који је наставио рад на развоју српског новинарства и објавио 28. децембра 1792. први број Славеносерпскија вједомости.

Иако су краткотрајно излазиле, прве српске новине заузимају значајно место у историји српског новинарства, српске периодике и српској историји и култури уопште.
ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

У среду, 28. априла 2021, Библиотека Матице српске прославила је свој дан. Одржана је свечана академија на којој се гостима обратила потпредседница владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић, те истакла да богату традицију на коју се ослањамо морамо изнова да чинимо блиском и савременом. „Податак да Библиотека данас чува преко четири милиона различитих рукописа сликовито говори да се налазимо у аутентичном храму књиге и писане речи”, истакла је министарка Гојковић.



Председник Матице српске, проф. др Драган Станић, подсетио је да библиотеке нису места на којима се само учи, чита и долази до сазнања, него се ту сања, ту се креира оно што је будућност читаве културе и читавог народа.

Управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић посветио је своју беседу О књизи и библиотеци аустријском нобеловцу Петеру Хандкеу и истакао да је веома важно постојање писаца који су своји, и то заувек своји, као што је Петер Хандке, јер је он сачувао јединствену ватрицу вере.

На Дан Библиотеке уручује се награда Златна књига Библиотеке Матице српске, која је ове године припала угледном српском писцу и академику Горану Петровићу. Захвалницу Библиотеке Матице српске добила је Народна библиотека Србије, за дугогодишњу изузетну сарадњу.



У уметничком делу програма учествовали су Српски православни појци, а програм је водила Исидора Поповић.

Даном Библиотеке свечано се обележава значајан датум у историји Матице српске, као и српске културе у целости, дан када је 1864. године, из Пеште ка Новом Саду, запловио пароброд Напредак којим је бечкеречки трговац Јован Форовић пренео целокупну прву јавну научну библиотеку у Срба.



Овде можете погледати снимак свечаности > > >



Библиотека Матице српске ће у среду, 28. априла 2021, са почетком у 12 часова, прославити свој дан. На Дан Библиотеке биће уручена награда Златна књига Библиотеке Матице српске, која je ове године припала познатом српском писцу и академику Горану Петровићу. Захвалницу Библиотеке Матице српске добиће Народна библиотека Србије, за дугогодишњу изузетну сарадњу.

Дан Библиотеке одржава се на датум изузетно значајан у историји Матице српске, као и српске културе у целости, дан када је 1864, из Пеште ка Новом Саду, запловио пароброд Напредак, којим је бечкеречки трговац Јован Форовић пренео целокупну прву јавну научну библиотеку у Срба.

Прослава ће бити организована у свечаној сали Матице српске уз ограничен број посетилаца и уз поштовање свих епидемиолошких мера.


ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА

У свечаној сали Матице српске, 23. априла 2021. године, у 12 часова, биће одржана промоција зборника посвећеног делу др Марије Клеут, прoф. емеритуса, под насловом Марија Клеут - сагледавање контекста. O зборнику ће говорити проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић.

Овом приликом, професорици Клеут биће уручена плакета и повеља, поводом награде Златна књига Библиотеке Матице српске.

Скуп ће бити организован у ограниченом режиму, уз поштовање свих епидемиолошких мера.


Овде можете погледати снимак свечаности > > >

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕЧЈЕ КЊИГЕ - 2. АПРИЛ 2021.

Данас је Међународни дан дечје књиге, установљен пре више од пола века, а обележава се на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена.

Тим поводом Библиотека Матице српске вам представља дигиталну изложбу дечјих радова на тему: Илустрација моје омиљене књиге.

Уживајте!



Изложба анимација дечијих радова
ИЗЛОЖБА ЈУБИЛЕЈИ ШТАМПАНИХ СРБУЉА 2021. ГОДИНЕ

Србуље су штампане књиге на српскословенском језику, српске инкунабуле и палеотипи, православне црквене и верске књиге штампане од 15. до 17. века. Српскословенске књиге које припадају српском штампарству штампане су на Цетињу, у Горажду, манастирима Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној Цркви, Београду, Скадру и Венецији, а постоје и српскословенске књиге настале у румунском штампарству. Познато је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и 2 из румунских.

Најпродуктивније штампарије србуља биле су венецијанске штампарије, које су штампале српскословенске књиге од 1519. год. (Штампарија Божидара Вуковића) до 1638. год.  (Штампарија Бартола Гинамија). Библиотека Матице српске је највећа збирка србуља. У њој се налази 30 српскословенских издања из српских штампарија са укупно 143 примерка и 1 привезом (укључујући и одломке) и 2 румунска издања у три примерка.

У Библиотеци Матице српске приређена је електронска изложба поводом јубилеја штампаних србуља 2021. године – 500 година Молитвеника (Зборника за путнике) Божидара Вуковића (1521) и Псалтира горажданског (1521) и 460 година Псалтира Вићенца Вуковића (1561) и Триода посног Стефана од Скадра (1561).

Штампарија Божидара Вуковића у Венецији представља најактивнују и најпродуктивнију јужнословенску типографију у 16. веку. Божидар Вуковић је био амбициозан у издавању књига и у томе је исказао широка знања и умеће. Осим на папиру, у његовој штампарији књиге су отискиване и на пергаменту, као и на плавој хартији, што показује да је Вуковић волео лепу и луксузну књигу и да су се у његовој типографији производила и скупоцена библиофилска издања која су имала специјалну намену.

Молитвеник (Зборник за путнике) из 1521. је трећа књига штампарије Божидара Вуковића. По налогу Божидара Вуковића 1521. отиснута су два издања те књиге, краће и шире, а штампар је јеромонах Пахомије. Молитвеник (Зборник за путнике) је штампан у малом, џепном формату, погодном за ношење. Садржи разне догматско-доктринарне и верско-дидактичке и молитвене саставе и богато је графички опремљен, а све те одлике доприносиле су његовој привлачности и популарности међу широм читалачком публиком. Назив Зборник за путнике књизи је дао Стојан Новаковић 1877, по томе што је сам штампар у поговору рекао да је и друге књиге штампао „помањим словима да буде лако за ношење онима који путују". Књига је и касније прештампавана – 1536. у штампарији Божидара Вуковића и 1547. и 1560. у штампарији Божидаревог сина Вићенца Вуковића.

Посебну специфичност појединих примерака штампарије Божидара Вуковића чине накнадно руком обојене илустрације. Када је реч о Молитвенику (Зборнику за путнике), познато је да се руком бојене илустрације срећу у неким примерцима издања Божидара Вуковића из 1521. и 1536. и Вићенца Вуковића из 1547. године.

Штампарију Божидара Вуковића преузео је син Вићенцо и она је деловала од 1546. до око 1570. године. Привилегија Вићенца Вуковића важила је до 1571, али је он 1575. још имао штампарску опрему. У штампарији Вићенца Вуковића искључиво су прештампавана издања Божидара Вуковића, при чему су уношени нова година издања и име Вићенца Вуковића.

Псалтир с последовањем из 1561. је поновљено издање Псалтира Вићенца Вуковића из  1546, а тиме посредно и Псалтира Божидара Вуковића из 1520. године. На почетку књиге је  Епистола господина Вићенца Вуковића (готово иста као у Псалтиру из 1546), а на крају је поговор с подацима да је књига штампана у Венецији 1561. године.

Штампарија у Храму Светог Георгија у Горажду заузима значајно место у историји старог српског и старог ћириличког штампарства. Њен оснивач је Божидар Горажданин. По његовој заповести док је боравио у манастиру Милешеви, браћа Љубавићи, Ђуро (Ђурађ) и Теодор, одлазе у Венецију да се прихвате штампарства услед недостатка „светих и божаствених књига.“ Теодор је био монах и свештеник, а и Ђуро је тада био у црквеној служби. Пошто браћа Љубавићи називају Божидара Горажданина старцем и родитељем, претпоставља се да су му били синови. У периоду од 1519. до 1523. отиснуте су три књиге – Литургија (Служабник) 1519, Псалтир с последовањем 1521. и Молитвеник (Требник) 1523. године. Док у Литургији (Служабнику) изостаје податак о месту штампања књиге, па се у литератури негде наводи Венеција, а негде Горажде, друге две књиге о томе садрже аутентична сведочанства. У колофону Псалтира из 1521. казује се да је књига штампана при Храму Светог великомученика Георгија на реци Дрини, а у Молитвенику из 1523, уз тај податак стоји и место Горажде. Ђура је задесила смрт 2. марта 1519. године. Штампар све три књиге је Теодор Љубавић.

У горажданском Псалтиру с последовањем, поред колофона, налазе се и три записа Теодора Љубавића. У првом запису он објашњава да је Правила Великог поста и Слово о Фрузима нашао на Светој Гори. У другом износи кратак летопис од Адама до цара Уроша, а у трећем описује прелазак турске војске под султаном Сулејманом преко реке Саве, пад Београда, пустошење Срема, разарање цркава и градова и бекство деспотице Јелене из града Купиника у Угарску 1521.  године.

Триод посни Стефана од Скадра штампан је у Венецији, у штампарији Вићенца Вуковића. Штампање је завршено 6. јануара 1561. године. Штампар Стефан од Скадра у поговору износи податке о садржају књиге и напомиње корисницима могућност „већег подвига", тј. штампања нове књиге, што се и обистинило 1563. године, штампањем Триода цветног у његовом завичајном граду Скадру.

Електронски каталог изложбе садржи описе издања поменутих србуља и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу од 31. марта до 3. маја 2021. и на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.
ШАРЛ БОДЛЕР (1821-1867) - ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ШАРЛА БОДЛЕРА

Поводом обележавања 200 година од рођења француског песника Шарла Бодлера (1821-1867) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Бодлерових дела, фотографија, факсимила писама и рукописа, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. марта 2021. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Соња Ивановић и Даниела Кермеци, уредник Селимир Радуловић. Изложба је уједно и део програма у оквиру манифестације „Месец франкофоније”, коју организује Француски институт у Србији.

Шарл Бодлер, претеча и утемељитељ модернизма, рођен је у Паризу 1821. године. У раном детињству остао је без оца, а убрзо му се мајка, са којом је имао близак и сложен однос, преудала. Након средње школе Бодлер почиње да води боемски живот у Паризу и склапа прва књижевна познанства. Мајка и очух, са циљем да одвоје Бодлера од лоших навика, али и од планова да постане писац, шаљу га 1841. на путовање на исток, одакле се убрзо враћа и постаје познат у париским уметничким круговима. У то време започиње везу са својом „музом”, мулаткињом Жаном Дивал, глумицом и балерином.

Славу му је донела збирка песама Цвеће зла (1857), која је постала најпознатија и најутицајнија збирка светске поезије. У време када се збирка појавила, против ње су устали и власт и друштво, сматрајући да његове песме вређају јавни морал. Бодлер је осуђен на париском суду за скаредност и бласфемију, а од тринаест оптужених песама шест је избачено из збирке. Тек су будуће генерације увиделе оно што савременици нису: моћ и сугестивност песничких слика и оригиналност Бодлеровог израза.

Поред поезије, Бодлер је писао и критике о ликовној уметности, есеје и расправе, а преводио је и приче Едгара Алана Поа на француски језик.

Умро је у Паризу, 31. августа 1867. године, од последица можданог удара.
Библиотека Матице српске поводом обележавања Међународног дана дечје књиге расписује

ЛИКОВНО-ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС
ИЗЛОЖБЕНОГ КАРАКТЕРА

Тема конкурса је: илустрација моје омиљене књиге

Радови које одабере школа учествоваће у дигиталној изложби у просторијама Библиотеке Матице српске; изложбу можете погледати и на званичној фејсбук страници Библиотека Матице српске

Уз радове послати име и презиме ученика, разред, назив школе и име одговорног МЕНТОРА-наставника.
Конкурс је отворен до 25. мартa 2021. године.
Ученици чији радови буду изабрани биће награђени захвалницом Библиотеке Матице српске као и поклоном изненађењa.

Школа треба да изабере три најбоља рада која ће послати електронским путем на: milicapopovic@bms.ns.ac.rs

или

директно доставити у Библиотеку Матице српске са назнаком за конкурс.

Право учешћа на конкурсу имају ученици од 5. до 8. разреда основне школе.


ИЗЛОЖБА О ПАВЕЛУ ЈОЗЕФУ ШАФАРИКУ

Поводом обележавања 225 година од рођења писца, историчара, етнографа, филолога и лингвисте словачког порекла Павела Јозефа Шафарика (Кобељарово, 1795 - Праг, 1861) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих и збирки Рукописног одељења Матице српске. Поставка коју чини избор Шафарикових дела, писама, рукописа, као и литературе о њему, може се погледати од 23. новембра до 13. децембра 2020. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Јелена Јовин, уредник Селимир Радуловић.

Шафарик је похађао гимназију у Рожнави и Добшини, Евангелистички лицеј у Кежмарку, а титулу доктора филозофије је стекао на Универзитету у Јени 1817. У Нови Сад долази 1818. на место директора и професора Српске велике православне гимназије, да би 1833. са породицом прешао у Праг, где ће остати до смрти. Радио је као библиотекар Чешког народног музеја и уредник часописа Muzejník и Svetozor. Револуционарне 1848. постављен је за управника Универзитетске библиотеке Карловог универзитета. Био је члан многих научних установа: Друштва српске словесности, Ученог друштва из Кракова, Варшавског друштва пријатеља науке, Краљевског чешког ученог друштва, Академије наука у Берлину, Холандског ученог друштва и др. Учествовао је у покретању Летописа матице српске 1824. и оснивању Матице српске 1826.

У раном периоду свог стваралаштва био је заокупљен песништвом и естетиком, а у каснијем прераста у свестраног научника из области славистике, културне и политичке историје Словена, библиографије, сакупљања и описивања рукописа, етнографије и археологије. Радове је писао на чешком и немачком језику. Међу његовим значајнијим делима су: Geschichte der slawischen Sprache und Literatur : nach allen Mundarten (1826), Über die Abkunft der Slawen : nach Lorenz Surowiecki (1828), Serbische Lesekörner : oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (1833), Slovanské starozitnosti (1837) и Slovanský národopis (1842). Велики допринос српској критичкој историографији донела је збирка Památky drevního pisemnictví Jihoslovanuv (1851) са значајним старословенским текстовима, попут Душановог законика и Житија светог Ћирила, Методија, Симеона и Саве.

Шафариков рад је значајно допринео не само успостављању славистике, већ и политичкој еманципацији словенских нација ширењем романтичарске идеје о словенској узајамности. Стога је, с правом постао научник прихваћен у широким научним круговима.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – МИЛОШ ВЕСИН

Отказује се трибина "Савремени човек и савремени свет" заказана за 12. новембар 2020.


Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Отац Милош Весин. Трибина је заказана за четвртак, 12. новембар 2020. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Протојереј-ставрофор др Милош М. Весин је парох јужночикашки и ленсиншки, као и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертвилу (америчка држава Илиноис).

Завршио је Карловачку Богословију и Богословски факултет у Београду. Студирао је психологију, соло певање и дириговање на Музичкој академији. Завршио је постдипломске студије теологије у Луцерну (Швајцарска), а титулу доктора психологије стекао је у Лондону. Активан је предавач на трибинама и универзитетима у Америци, Канади и Европи.

ИЗЛОЖБА - 250 ГОДИНА ШТАМПАРИЈЕ ЈОСИФА КУРЦБЕКА У БЕЧУ

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом 250 година Штампарије Јосифа Курцбека у Бечу. Електронска изложба садржи основне податке о оснивању и раду Штампарије Јосифа Курцбека, хронолошки преглед издања и литературу са сигнатурама. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке од 26. октобра до 22. новембра 2020. и на сајту Библиотеке.

Одмах после досељења у Хабзбуршку монархију (1690) Срби су уочили потребу за црквеним и школским књигама. Сви српски митрополити, од Арсенија III (1690), па до Павла Ненадовића (1768) и народно црквени сабори тражили су од бечког двора дозволу за оснивање српске штампарије, што је он одбијао.

Реформом и организацијом школског система 70-тих година XVIII века, бечка влада је увидела неопходност оснивања ћирилске штампарије за Србе и унијате. Одлучено је да место типографије буде Беч, како би издавање књига било под надзором двора и цензорске контроле.

Јосиф Курцбек (Беч, 21. XI 1736 - Беч, 18. XII 1792) преузео је породичну типографију 1755. године и радио као универзитетски штампар у Бечу. Царица Марија Терезија 14. фебруара 1770. доделила је Курцбеку штампарску Привилегију на двадесет година, којом је стекао монопол на штампу и продају ћириличких књига на српском, румунском и русинском језику.

Цензори Штампарије били су Сава Лазаревић, Игњат Михаиловић и Атанасије Деметровић Секереш, а коректори Сава Лазаревић, Адам Чарнојевић, Секереш и Захарија Орфелин.

У току рада Типографије (1770-1792) објављено је око 150 издања црквеном и грађанском ћирилицом на црквенословенском, славеносрпском и румунском језику. Прва штампана књига је буквар, као и у штампаријама у Римнику (1726) и Венецији (1761).

Штампарија је имала шест преса, постојао је магацин за хартију и одштампане књиге. У истој кући налазио се стан за Курцбека, коректора, словослагача и домара. Ћириличка слова за Штампарију излио је словоливац Магач, а касније је Курцбек основао сопствену словоливницу.

Штампани су: Школски уџбеници и приручници: Буквар (1770, 1774, 1780, 1781, 1782, 1785, 1786, 1787, 1788, 1789), Немецкаја граматика Стефана Вујановског (1772), Начало ученија ... писмени немецкими Саве Лазаревића (1774), Ручнаја књига потребна магистром (1776) и Руководство к честности и правости (1777, 1782, 1787) Јохана Игнаца Фелбигера, Азбучнаја дштица (1776-1777), Руководствије ко аритметики (1777), Придатак к ручној књиги за селскаја училишта (1787), Немецки и сербски словар Теодора Аврамовића (1790, 1791) и др.

Књиге црквене садржине: Псалтир, Зборник ... молениј, Собраније избраних молитв, Мјесјацослов, Кратки катихизис Платона Левшина, Сказаније пренесенија моштеј... Јоана Златоустаго, Катихизис мали Јована Рајића, Правила монашескаја, Часослов, Ирмологиј, Православноје ученије или Христијанскаја богословија Платона Левшина, Диалогизм Теофана Прокоповича, Пјесни различнија на господскија праздники и др.

Државни закони и прописи: Регуламент, Школски устав, Брачноје узаконеније, Општи закон на преступленија и њихова наказанија и др.

Друга дела: Пут к постојањеј славје и истиному величеству Шарла Ролена, Велизар Мармонтела, Поучителни магазин за децу Жан Мари Лепренс де Бомон, Зао отац и неваљао син Франца Ксавера Старка, Наставленије за сјејателе дувана и др.

У Штампарији су објављивали: Захарија Орфелин (Вечни календар, Искусни подрумар), Алексије Везилић (Краткоје сочиненије о приватних и публичних делах, Краткоје написаније о спокојној жизни), Јован Мушкатировић (Краткоје размишленије о праздници, Причте илити по простому пословице), Јован Рајић (Бој змаја са орлови), Доситеј Обрадовић (Песна о избавленију Сербије) и др.

Године 1791. штампане су прве српске новине Серпскија повседневнија новини издавача Грка браће Маркидес Пуљо.

Курцбек је 1792. године продао ћирилску штампарију с привилегијом Стефану Новаковићу. За заслуге је добио племићку титулу 1776. године.

Издања Штампарије Јосифа Курцбека у Бечу из фонда Библиотеке Матице српске могу се погледати у Дигиталној библиотеци БМС на адреси digital.bms.rs.
ИЗЛОЖБА О ХЕГЕЛУ

Поводом обележавања 250 година од рођења Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770-1831) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Георга Вилхелма Фридриха Хегела и литературе о њему, може се погледати од 28. септембра до 25. октобра 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел, немачки филозоф, рођен је у Штутгарту 1770. године. Основну школу и гимназију завршио је у свом родном месту, а школовање је наставио у Тибингену, где је студирао филозофске и теолошке науке. По завршетку студија, неколико година је радио као приватни учитељ у аристократским породицама у Берну и Франкфурту. Био је приватни доцент на универзитету у Јени (1801-1808), директор гимназије у Нирнбергу (1808-1816), а затим и професор филозофије у Хајделбергу (1816-1818). У октобру 1818. године Хегел је као професор филозофије у Берлину почео да држи своја славна предавања и у року од неколико година његова филозофија постала је опште позната и стекла је доста присталица. Био је ректор Берлинског универзитета током 1829/30. године.

Аутор је бројних филозофских дела, списа, чланака и расправа. Нека од његових најзначајнијих дела су: Феноменологија духа (1807), Наука логике (1812-1816), Енциклопедија филозофских наука (1817), Филозофија права (1820), Естетика (1835) и друга.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел је умро 14 новембра 1831. године од колере.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Синиша Љепојевић. Трибина је заказана за четвртак, 24. септембар 2020. године, у 19 часова, у атријуму Библиотеке Матице српске.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста. Рођен је 1956. године.Објављује на српском и енглеском језику, а бави се савременом политичком историјом. Највећи део каријере провео је у Новинској агенцији Танјуг. Живи и ради у Београду и Лондону.

Објавио је више књига, међу којима: „ЕУ против Европе: успон и пад Европске Уније“, „Кнез Арсеније Карађорђевић“, „Промене, лажи и страх: дневници савременог света“ ...


ИЗЛОЖБА О МИЛАНУ САВИЋУ

Поводом обележавања 175 година од рођења српског писца, преводиоца, позоришног критичара, секретара Матице српске и уредника Летописа Матице српске Милана Савића (Нови Кнежевац, Банат 1845 - Београд, 1930) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коју чини избор Савићевих дела, фотографија, писама, рукописа, као и литературе о њему, може се погледати од 7. до 27. септембра 2020. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Јелена Јовин и Даниела Кермеци, уредник Селимир Радуловић.

Савић је основну школу и гимназију похађао у Новом Саду, а вишу гимназију у Сегедину и Печују. Студирао је медицину у Бечу, а потом филозофију у Лајпцигу где је докторирао 1876. године са тезом о Пери Сегединцу.

Каријеру је започео као професор гимназије у Горњем Карловцу, Новом Саду и Зајечару, да би га 1893. године Антоније Хаџић, Матичин секретар, ангажовао као свог заменика. Савић је 1895. постао главни секретар Матице, и на том месту је био до пензионисања, 1912. године. Такође, био је вршилац дужности секретара Матице српске од 1916. до 1918. године.

У периоду 1896-1911. године уредио је 100 бројева Летописа Матице Српске (од 185. до 284). За Летопис су писали најзначајнији ствараоци тог времена, а Савић је водио богату преписку са многим српским писцима. Упркос сметњама и различитим струјањима у Матици српској, успео је да подигне углед часописа у којем је преовладавала књижевност над прилозима из националне историје. Истовремено је у њему објављивао приказе нових књига и чланака у часописима, писао је о људима и догађајима, доносио расправе, некрологе, саопштења, рецензије рукописа за Матичина издања и др.

Био је плодан и свестран књижевни стваралац. Његова библиографија броји око 500 библиографских јединица. Писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, позоришне критике и комаде, фељтоне, портрете и успомене на угледне научне и јавне личности, глумце, публицисте, професоре. Објављивао их је у многим тадашњим листовима и часописима: Јавору, Застави, Књижевности, Стражилову, Отаџбини, Бранковом колу, Браству и др.

Публиковао је књигу расправа Из српске књижевности и документоване студије о Јовану Стерији Поповићу, Јовану Јовановићу Змају, Јакову Игњатовићу, Павлу Марковићу Адамову, Сими Матавуљу, Лази Костићу, Кости Трифковићу, Стевану Каћанском, Илији Огњановићу Абуказему, Милици Стојадиновић Српкињи и др.

Матица српска наградила је његов позоришни комад Проводаџије и роман Разни путеви.

Као позоришни критичар афирмисао се објављујући критике о представама, текстове о глуми и глумцима, као и прилоге о позоришту и уметности у листу Позориште. Био је и активан члан Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Позоришног и Економског одсека. На новосадској сцени извођени су његови комади: Дојчин Петар, Добре воље, Цар проводаџија, Ксеније и Ксенија, Меланија и др.

Преводио је на немачки српске песнике, највише Змаја. Значајни су и његови преводи Гетеових дела Фауста и Торквата Таса на српски језик. На немачком је објавио две свеске Blau-Rot-Gold и Froh und frei.

Био је близак сарадник и пријатељ најистакнутијих писаца епохе: Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Косте Трифковића, Симе Матавуља и Марка Цара. Звали су га надимцима „Емил” и „Мица од Матице”, а сам је понекад писао под псеудонимом Коста Ристић.

Аутобиографија Милана Савића, Прилике из мога живота, објављена је постхумно (2009).

Његова кћерка Аница Савић Ребац била је истакнута књижевница, филолог, филозоф, професор класичних језика и књижевности Универзитета у Београду.
ИЗЛОЖБА О МИОДРАГУ ПОПОВИЋУ

Миодраг Поповић (Црна Трава, 16. октобар 1920 – Београд, 8. новембар 2005)

Поводом обележавања 100 година од рођења историчара књижевности, универзитетског професора, песника, приповедача, есејисте и романописца Миодрага Поповића (1920-2005), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Миодрага Поповића, као и литературе о њему, може се погледати од 10. августа до 6. септембра 2020. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.

Основу школу и гимназију завршио је у Београду (1939). Као ученик сарађивао у листовима Власина и Рудник. Студирао медицину и југословенске књижевности (дипломирао 1951). Био је учесник рата и активиста Пропагандног одељења Главног штаба Србије (1944-1945), Просветног одељења ИНО Београда и члан Градског културног одбора (1945-1946). Након ослобођења био је секретар и члан редакције часописа Младост, сарадник Радио Београда (1947-1949), библиотекар Универзитетске библиотеке (1950–1954), научни сарадник и професор Универзитета у Београду (1959-1980) на предмету Српска књижевност 18. и 19. века. Докторску дисертацију под називом Ђура Јакшић до 1868. године одбранио 1957. године.

Његова најпознатија дела су: Историја српске књижевности – романтизам (у три тома), Романтизам (у три тома), Романтизам (у два тома), Вук Караџић, као и дела о Сими Милутиновићу Сарајлији, П. П. Његошу, Ј. Ј. Змају, Ђури Јакшићу, Ђорђу Марковићу Кодеру, Проти Матеји Ненадовићу, Стојану Новаковићу, Ђури Даничићу. Значајне су и његове студије: Познице, Видовдан и часни крст, Једна песма и једна епоха, Заточеник памћења, Јота, Цетињски боник итд. Написао је роман За јатом, а песме, путописе, приповетке објављивао у бројним листовима и часописима: Дом и школа, Нови средњошколац, Младост, Извор, Видовдан, НИН, Политика, Историјски гласник, Гледишта, Стварање, Књижевне новине, Летопис Матице српске, Видици, Наше стварање, Данас, Књижевност и језик, Ковчежић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Анали Филолошког факултета у Београду, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Обележја, Дело и др.

Добитник је награде часописа Дом и школа (1938), Награде „Ђорђе Јовановић” (1972), Октобарске награде Града Београда (1976), Вукове награде (1987) и Награде „Геца Кон” (2000).
ИЗЛОЖБА О СЕРГЕЈУ ЈЕСЕЊИНУ

Поводом обележавања 125 година од рођења Сергеја Александровича Јесењина (1895-1925) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Сергеја Јесењина и литературе о њему, може се погледати од 16. јула до 9. августа 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.

Сергеј Александрович Јесењин, један од највећих руских песника 20. века, рођен је у селу Константинову у Рјазанској губернији 1895. године. Детињство је провео одрастајући у дому деде и бабе, у сеоском окружењу, што је оставило велики траг у његовој поезији. Након завршене школе уписао се на московски Народни универзитет А. Л. Шањавског, на коме је провео нешто више од годину дана. У то време је већ почео да објављује песме у књижевним часописима. У Петрограду је упознао неке од највећих тадашњих руских песника коју су му дали подршку за даљи рад. Врло брзо је стекао песничку славу и учествовао је у бројним културним дешавањима. Био је један од представника покрета имажинизма у Русији.

Аутор је бројних збирки песама. Нека од његових најзначајних дела су: песме „Бреза”, „Јесен”, „Песма о керуши”, „Мангуп”, „Исповести мангупа”, „Довиђења друже, довиђења”, поеме Ана Сњегина, Црни човек итд. Његови стихови су данас познати у целом свету.

Сергеј Јесењин је трагично скончао 28. децембра 1925. године. Сахрањен је на Вагањковском гробљу у Москви.
МАРИЈИ КЛЕУТ НАГРАДА ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ
Жири за Награду Златна књига Библиотеке Матице српске (академик Миро Вуксановић - председник, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник) једногласно је, након јавног позива објављеног у листовима Политика и Дневник, прихватио образложени предлог Марије Чурчић и Лазара Чурчића и донео одлуку да добитник Награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2020. годину буде др Марија Клеут, професор емеритус Новосадског универзитета, историчар књижевности, антологичар и библиограф.

Прoф. емеритус др Марија Клеут (Београд, 1943) својим научним тумачењем усмене српске књижевности и традиционалне културе поставила је нове истраживачке стандарде, захватајући велику и комплексну rpaђy, објављену и рукописну, увек у складу са савременим кретањима у европској фолклористици. Притом су посебно важна изучавања предвуковског периода, грађанске поезије и Вуковоr дела у целости. Приредила је неколико антологија за Едицију Дeсeт векова српске књижевности. Објавила је више од две стотине научних радова. Као професор и декан дала је значајан доринос развоју и напретку Филозофског факултета у Новом Саду. Свестрано је на важним дужностима деловала у Матици српској. Годинама је била председник Савета и Управног одбора Библиотеке Матице српске и својим студентима држала часове у читаоницама Библиотеке. Посебним издањима и опширним прилозима у часописима професорка Клеут сврстала се у ред истакнутих српских библиографа.

Награду чини повеља, округли сто о укупном делу добитника и зборник радова са округлог стола.

ИЗЛОЖБА О ЛУДВИГУ ВАН БЕТОВЕНУ

Поводом обележавања 250 година од рођења немачког композитора Лудвига ван Бетовена (Бон, 1770 - Беч, 1827) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Бетовенових дела и писама, као и литературе о њему, може се погледати од 22. јуна до 15. јула 2020. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Лудвиг ван Бетовен, један од највећих композитора свих времена, надмоћна је музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма. Иако укорењен у традицији Хајдна и Моцарта, његова уметност се уздиже до новог, романтичарског духа израженог у делима Гетеа и Шилера. Почео је своју каријеру као невероватан импровизатор на клавиру, али је са непуних 26 година почео да губи слух због чега је 1808. морао окончати пијанистичку каријеру. Како је глувоћа постајала израженија, он је то све теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване. Последњих девет година свог живота, када је глувоћа постала дефинитивна, повукао се у свој властити свет тишине у коме ствара своја највећа ремек-дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, 9. симфонију и последње гудачке квартете. Његов опус чини велики број клавирских соната, различити клавирски комади, гудачки квартети, сонате за виолину и клавир, сонате за виолончело, вокални циклуси, симфоније, концертне увертире ...
ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 330 ГОДИНА ОД ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА

Поводом обележавања 330 година од Велике сеобе Срба Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор историјских, књижевних и ликовних дела насталих поводом Велике сеобе Срба, као и грађе о личностима и локалитетима који су у вези са овим значајним догађајем, може се погледати од 25. маја 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Срђан Граовац и Ненад Станојевић, а уредник је Селимир Радуловић.

Историја српског народа обележена је бројним сеобама од којих је једино она из 1690. у колективној свести нације остала упамћена као Велика сеоба. Током Великог бечког рата (1683–1699), војска коалиције хришћанских држава, Аустријске царевине, Пољске, Млетачке републике и Руског царства, постепено је потискивала Отоманске оружане снаге. Локално српско становништво, после вишевековног турског ропства, војску хришћанских савезника дочекало је као ослободиоце, масовно ступајући у њихове редове. Предвођени својим патријархом, Арсенијем III Чарнојевићем и свештенством, носећи мошти српских средњовековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и друге црквене драгоцености, десетине хиљада људи напустило је своја вековна огњишта.

Цар Леополд I, августа 1690. године, дао је Србима Прву привилегију, да би у наредних шест година издао још неколико важних докумената, којима су уобличене српске повластице у његовом царству. Почетком октобра 1690. године, Турци су поново заузели Београд, а велики избеглички збегови почели су да прелазе Саву и Дунав, крећући се и даље на север све до Будима, Сентандреје, Коморана, Острогона и Ђера. Ови историјски догађаји променили су слику Балкана. По речима Николе Радојчића, „Велика сеоба је разредила број Срба у срцу српског царства, али је зато истурила српску културну стражу, многобројну и способну, из варварског дивљаштва у Турској ближе западном просвећеном свету”.

Напуштајући своју отаџбину, са Косова и Метохије, из Јужне Србије и Македоније, Рашке, Шумадије, Поморавља, Подриња и Тимочке крајине у Угарску је према различитим проценама пресељено од 30 000  па до 500 000 људи. Вероватно су најтачнији подаци они који говоре да је у Угарску тада избегло 70 до 80 хиљада душа, од чега се само у околини Будима населило око 15 000 српских избеглица. Захваљујући Великој сеоби Срба 1690. године центар српског етничког простора се сели из Старе и Јужне Србије у Шумадију и јужну Угарску.
ИЗЛОЖБА О ЂЕРЂУ Б. САБОУ

Поводом обележавања 100 година од рођења Ђерђа Б. Сабоа (1920-1963) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Ђерђа Б. Сабоа и литературе о њему, може се погледати од 4. до 24. маја 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хајнерман и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан је на веб-сајту Библиотеке Матице српске.

Ђерђ Б. Сабо, књижевник и сликар, рођен је 30. августа 1920. године у Зрењанину (тадашњем Великом Бечкереку). Средњу школу завршио је 1940. у родном граду са одличним успехом. У јесен исте године уписао је студије историје уметности у Загребу, које је, због избијања Другог светског рата, прекинуо у току другог семестра. Студије је наставио 1941. године у Будимпешти, на Одсеку за мађарски језик и књижевност и Одсеку за јужнословенске језике и књижевности Филозофског факултета. Упоредо је слушао предавања из историје уметности. Након три семестра вратио се у Банат у ком је остао до краја Другог светског рата. Био је изабран за посланика у Скупштини и окружног секретара за Севернобанатски округ 1945. године. Следеће године постаје предавач Више педагошке школе у Новом Саду и до краја 1959. године радио је као шеф Катедре за мађарски језик и књижевност. На крају 1959. године био је изабран за професора књижевности на Београдском универзитету и за научног сарадника на тада отвореној Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Предавао је предмет  Стара мађарска књижевност до 1772. године. Од 1951. био је члан Савеза књижевника Југославије. Радио је и као члан-сарадник Матице српске на изради  Огледне свеске Биографско-библиографског лексикона југословенских писаца.

Ђерђ Б. Сабо се са подједнаким успехом бавио темама из књижевности и ликовне уметности. И сам је био активан сликар, имао је више самосталних и групних изложби. Био је један од оснивача неколико ликовних колонија у Војводини.

Умро је 14. јуна 1963. у Мурској Соботи, у Словенији, за време учешћа на научном скупу. Сахрањен је у Новом Саду.
ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Живимо у времену опомињућег пандемијског знака који се наднео над савременим светом. Он нас је спречио да се виђамо с драгим људима, да обављамо свакодневне обавезе, да обележавамо датуме, који нас учвршћују у вери да културом можемо градити путеве за које знамо куда воде. Један од таквих датума је 28. април, Дан Библиотеке Матице српске – свечани датум српске културе у целости. Свест о томе да она постоји преко 190 година довољан је разлог да се тренутна околност доживи као пролазна, као једна од препрека које су јој стајале на путу током низа година.

Дан Библиотеке Матице српске обележава се од 2016. године свечаном академијом. Везује се за 28. април (по новом календару) 1864. године, када је имовина Матице српске, заједно са књигама из њене библиотеке предата власнику пароброда Напредак Јовану Форовићу за пренос у Нови Сад.

Поводом Дана БМС установљена је и Награда Златна књига БМС.  Награда се додељује за допринос библиотекарству и библиографском раду истакнутог научника, књижевника или уметника. Награду може добити истакнути научник, књижевник или уметник ако има своју задужбину  у Библиотеци Матице српске. Награду чини повеља и зборник радова са округлог стола о добитнику. Први добитник награде је академик Предраг Пипер. Леуреати награде, у наредним годинама, били су Радован Бели Марковић, Светислав Божић и Лазар Чурчић.

На свечаним академијама поводом Дана БМС уручиване су и јубиларне захвалнице.

Обележавање Дана Библиотеке Матице српске, 28. априла, у ванредним условима:

1. Кратко обраћање управника Библиотеке Матице српске, Селимира Радуловића, на сајту и Фејсбук страници Библиотеке;

2. Електронска презентација о Библиотеци Матице, од настанка 1826. до 2020; кратак историјат и преглед рада;

3. Електронска презентација Прва размена књига Матице српске с Руском академијом наука;

4. Објављиваће се, на сваких сат времена, по једна песма најистакнутијих српских песника на Фејсбук страници Библиотеке.

Нажалост, Дан Библиотеке обележавамо без нашег драгог колеге Горана Влаховића (1963), помоћника управника, врсног стручњака у области заштите културних добара, посебно старе и ретке библиотечке грађе од националног значаја, који је преминуо 11. априла. Нека му је вечна хвала и слава!

БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ

Библиотека Матице српске, најстарија српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба, утемељена је у Пешти 1826. године, у окриљу књижевног друштва Матице српске, основаног с циљем да омогући излажење часописа Летопис Матице српске, покренутог 1824. за 1825. годину,и књига на српском језику.

Најранији помени о библиотечкој делатности у Матици српској јављају се у записницима Матице српске из 1830. године, када је Матица српска упутила поклоне Народном музеју у Пешти, Царској библиотеци у Бечу, Народној библиотеци у Прагу и Императорској руској академији наука у Санктпетербургу. Поклоне су чиниле свеске Летописа и прве књиге у издању Матице српске. Од наведених институција једино је Руска академија узвратила дар, 1832. године. Заједно са Руском академијом и Атанасије Стојковић, професор Харковског универзитета и стални члан те Академије, послао је пет својих књига на руском језику.

Свеске Летописа Матице српске, прве књиге, које је Матица српска објавила и поклони из Русије, чинили су почетни фонд Библиотеке Матице српске.

Назив Библиотека Матице српске први пут се помиње у обраћању Саве Текелије на седници Српског општества у Пешти, у храму Светог Ђорђа, 1836. Седница је одржана у црквеној општини при Храму Св. Георгија, пошто се Сава Текелија 1836. припремао да оснује Текелијанум, завод за школовање Срба у Пешти. Он је тада изразио жељу да у згради коју буде купио буде места и за Матицу, ако јој се одобри рад, али свакако за Библиотеку.

Четрнаестог августа по старом календару 1838. донета је одлука да се Библиотека отвори за јавност. Том Одлуком "Опредељено јест Библиотеку и то јавну МС именујему завести у коју ће сваки најпаче Славјанин буди кога наречија и колена син био свободан приступ имати и књиге читати моћи."

Вест о оснивању Библиотеке Матице српске објављена је у Српским народним новинама Теодора Павловића у Пешти, 27. августа исте године.

Значајније богаћење фонда Библиотеке Матице српске и њено убрзаније и организованије уређење може се пратити од 1841. године. Као будимски епископ Платон Атанацкoвић поклонио је Библиотеци Матице српске 787 књига из своје личне библиотеке заједно са каталогом. Књиге епископа Платона Атанацковића представљају прву велику збирку доспелу у Библиотеку Матице српске.

После смрти Саве Текелије, 1842. године, испоштована је његова последња жеља да његове књиге припадну Текелијануму, заводу за школовање српске младежи у Пешти и да се ставе под управу Матице српске. Библиотека Саве Текелије, највећа приватна библиотека у Срба у 18. веку, са око 4000 књига, пренета је у Текелијанум марта 1843. године. Библиотека Платона Атанацковића и лична библиотека Саве Текелије представљају прве велике збирке које је Библиотека Матице српске добила. Са њима је Матичина библиотека постала најзначајнија библиотека у првој половини 19. века.

У серији Каталог легата Библиотеке Матице српске од 1995. до 2004. објављени су каталози библиотеке Платона Атанацковића, Саве Текелије и Текелијанума, укупно пет томова, са око 10.000 каталошких јединица.

У првим деценијама рада нарочите заслуге за њен развој имају Јован Суботић, Јован Ђорђевић и Јован Радонић.

Библиотеку је 1842–1843. стручно уредио књижевник Јован Суботић, који је према њеним књигама у Летопису Матице српске припремао и објављивао прву српску текућу библиографију.

Јован Ђорђевић је 1858–1859, као и Ђуро Даничић у Народној библиотеци у Београду, предложио концепцију Библиотеке Матице српске као националне библиотеке Срба у Угарској, засноване на томе да Библиотека Матице српске треба да прикупља све српске књиге и новине, затим словенске књиге и од несловенских оне које говоре о Србима. Оформио је и нови каталог и набавио први печат за Библиотеку.

Заједно са Матицом, Библиотека је пресељена 1864. у Нови Сад, где је смештена у дом Платона Атанацковића (Платонеум). Овим пресељењем Матице српске, отпочело је ново доба Матице српске и њене Библиотеке.

Историчар Јован Радонић, библиотекар од 1899. до 1905, поставио је у Правилима Библиотеке принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига и периодике и дао основну поставку каталога.

После Другог светског рата Библиотека се интензивно и свестрано развијала.

Године 1948. постала је Централна библиотека Војводине и почела је да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије. Од 1958. је самостална установа. Од 1965. до распада Југославије прима југословенски обавезни примерак и функционише као једна од осам југословенских националних библиотека. Од 2008. прима и чува обавезни примерак са територије Републике Србије. Оснивањем Универзитета у Новом Саду 1960, обавља и функције универзитетске библиотеке. Године 1985. у Библиотеци Матице српске основан је Реферални центар Војводине, 1989. започета је електронска обрада публикација. Када је успостављена узајамна каталогизација 2003, електронског каталог БМС постаје основни и већински део Виртуелне библиотеке Србије. У електронском каталогу Библиотеке Матице српске преко 1.5000.000 записа.

Библиотека Матице српске данас има преко 4.000.000 књига и других публикација. Збирке се попуњавају обавезним примерком, куповином, разменом са 320 институција у 54 земље, поклоном и депозитом ФАО и УНЕСКО и сваке године повећају се за око 50.000 публикација.

Поседује веома вредну збирку рукописних књига, најбогатије збирке српских књига XV– XIX в. и српских периодичних публикација XVIII–XIX в., као и многобројне ретке књиге. Најстарија књига јесте Матичин апостол из XIII в., писан на пергаменту. Посебну културно-историјску и музејску вредност имају библиотеке целине, личне библиотеке и библиотеке установа и друштава, које садрже преко 100.000 књига.

У лабораторијама и радионицама Одељења заштите публикација обављају се конзервација и рестаурација старе и ретке књиге, микрофилмовање и књиговезачка заштита публикација.

Публикације се користе у седам читаоница, а наручивање и задуживање могуће је и електронским путем. У Библиотеку се годишње учлани око 4000 читалаца, који у току године користе више од 50.000 публикација.

Од 2011. на сајту БМС постоји Дигитална БМС, која данас садржи преко 1.500.000 дигитализованих страница публикација. Дугогодишњи је члан Међународног савеза библиотека и библиотечких удружења (ИФЛА) и Међународне федерације за документацију (ФИД).

Библиотека Матице српске објављује три серије каталога својих раритетних збирки – Ћирилске рукописне књиге БМС, Каталог старих и ретких књига БМС, Каталог легата БМС, затим едицију Каталог посебних збирки БМС, текућу Библиографију књига у Војводини, Годишњак Библиотеке Матице српске, књиге у едицијама Трагови и Посебна издања, каталоге изложби, Водич, зборнике са Трибине Савремени човек и савремени свет, своје гласило Вести и др.

На Фејсбук страници постављају се текстови који промовишу књигу и читање, најављују и прате актуелна дешавања у Библиотеци. Корисницима је омогућена услуга Питајте библиотекара БМС.

Библиотека Матице српске је носилац Вукове награде (1966), Награде „Милорад Панић Суреп”(1992), Ордена Светог Саве другог степена, који јој је доделио Свети Синод Српске Православне цркве (2019) и других признања.


IN MEMORIAM - ГОРАН ВЛАХОВИЋ

С великом тугом објављујемо вест да нас је наш драги колега Горан Влаховић, виши конзерватор, помоћник управника за заштиту публикација Библиотеке Матице српске, изненада и прерано напустио, преминувши у 56-ој години живота. Горан Влаховић је био врстан стручњак у области заштите библиотечке и архивске грађе, посебно старе и ретке библиотечке грађе од изузетног и великог значаја. Следећи савремене технолошке процесе, својим преданим, несебичним, крајње пожртвованим и педантним радом, Горан Влаховић је значајно унапредио све сегменте рада Одељења заштите БМС и учинио много на обуци кадрова и промовисању знања и нових достигнућа у области конзервације и рестаурације, дигитализације и превентивне заштите публикација. Под његовим руководством успешно су спровођени и најсложенији послови заштите публикација, како из фондова БМС, тако и из многобројних других збирки у земљи и иностранству, а лабораторија заштите у БМС данас ужива велики углед и особено стручно поверење у нашем библиотекарству. Горан Влаховић је пружио значајан допринос и у раду разних стручних тела – Колегијума БМС, Комисије за стручне испите у области библиотечко-информационе делатности (испитивач за предмет Заштита библиотечке грађе), Републичке комисије за стицање виших стручних звања и др.

Прераном смрћу Горана Влаховића изгубили смо врсног стручњака, великог посвећеника пословима којима се бавио и самој Библиотеци Матице српске, коју је бескрајно волео, доброг колегу и искреног пријатеља.

Нека му је вечна слава и хвала!

ИЗЛОЖБА - ЈУБИЛЕЈИ ШТАМПАНИХ СРБУЉА 2020. ГОДИНЕ

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом јубилеја штампаних србуља. Србуље су штампане књиге на српскословенском језику, српске инкунабуле и палеотипи, православне црквене и верске књиге штампане од XV до XVII века. Српскословенске књиге које припадају српском штампарству штампане су у домаћим штампаријама (на Цетињу, у Горажду, манастирима Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној Цркви, Београду и Скадру) и венецијанским, а постоје и српскословенске књиге настале у румунском штампарству. Познато је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и 2 из румунских.

БМС је највећа збирка србуља. У њој се налази 30 српскословенских издања из српских штампарија са укупно 143 примерка и 1 привезом (укључујући и одломке) и 2 румунска издања у три примерка.

Најпродуктивније штампарије србуља биле су венецијанске штампарије, које су штампале српскословенске књиге од 1519. год. (Штампарија Божидара Вуковића) до 1638. год. (Штампарија Бартола Гинамија). Штампарија Божидара Вуковића представља најактивнију и најпродуктивнију јужнословенску типографију у XVI веку. Она је радила од 1519. до око 1540. године, а мењавши власнике, трајала је у Венецији више од сто година.

Штампарију Божидара Вуковића преузео је син Вићенцо и она је деловала у Венецији од 1546. до око 1570. године. Вићенцо Вуковић је искључиво прештампавао издања Божидара Вуковића, при чему је уносио нову година издања и остављао своје име. У штампарији Јеролима Загуровића у Венецији у периоду око 1569–1570. поновљена су три издања Вићенца Вуковића. Књиге Јеролима Загуровића представљају заправо даље понављање издања која је већ поновио Вићенцо Вуковић.

Ове године навршава се 500 година Псалтира с последовањем Божидара Вуковића из 1520, 460 година Зборника за путнике из 1560. и Октоиха око 1560. Вићенца Вуковића и 450 година Молитвеника и Служабника Јеролима Загуровића.

Електронски каталог изложбе садржи описе издања поменутих србуља и хронолошки преглед одабране литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – ЉУБИША РИСТИЋ

Отказује се трибина "Савремени човек и савремени свет" заказана за 12. март 2020.

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Љубиша Ристић. Трибина је заказана за четвртак, 12. март 2020. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Љубиша Ристић је југословенски и српски позоришни редитељ.

Рођен је 8. фебруара 1947. године у Приштини. Завршио је Академију драмских уметности у Београду (студирао код Хуга Клајна и Вјекослава Афрића), а дипломирао са представом „Буба у уху“ Жоржа Фејдоа, у Југословенском драмском позоришту, која се и данас игра.

Са Надом Кокотовић 1977. године оснива КПГТ (почетна слова од „казалиште, позориште, гледалишче, театар“).

У јесен 1985. године долази у Суботицу и ствара „Културни бум“, доводећи велика имена позоришне уметности. Те године настају и „Мадач коментари“. У Суботици је стварао до 1995, када се одваја српска од мађарске драме, и Ристић прелази у биоскоп „Јадран“. Његов боравак, због авангардног приступа, био је изложен многим критикама. Организује Шекспир фест (1986), Молијер фест (1987), Ју фест (1989), Балканске трагедије (1990), Киш фест (1991) ...

Године 1996. са Данком Ленђел у Београду оснива „Међународни арт центар К.П.Г.Т.“, у старој Шећерани надомак Аде Циганлије на Чукарици.

ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" – БОРИС МАЛАГУРСКИ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Борис Малагурски. Трибина је заказана за четвртак, 5. март 2020. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Борис Малагурски (Суботица, 11. Август 1988) српски и канадски је филмски режисер, продуцент, сценариста телевизијски водитељ и активиста познат по надимку „српски Мајкл Мур”.

Син Бранислава Малагурског и Славице Малагурски, одрастао је у Суботици, на северу Србије. У интервјуу за прашки културни и политички магазин Literární noviny, изјавио је да су његови пореклом из пољског града Mala Góra, додавши да се у 17. веку војник из тог града борио под командом Еугенa Савојског против Турака у бици код Сенте и након тога одлучио да остане у Суботици.

Године 2005. емигрирао је у Канаду и снимио документарни филм о свом одласку из Србије који је назвао The Canada Project. Филм је приказан на Радио-телевизији Србије у оквиру емисије Мире Адања-Полак. У Канади је Малагурски 2008. организовао протесте против проглашења независности Косова и Метохије и добио подршку канадског новинара Скота Тејлора и ирске дипломате Мери Волш у прављењу документарног филма о људским правима на Косову.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МИЛАНУ КАШАНИНУ

Поводом обележавања 125 година од рођења Милана Кашанина (1895-1981) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Милана Кашанина и литературе о њему, може се погледати од 2. до 31. марта 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић.

Милан Кашанин, историчар уметности, књижевник и један од највећих српских интелектуалаца 20. века, рођен је у Белом Манастиру 1895. године. Након завршене гимназије у Новом Саду, 1914, школовање наставља у Пешти, а 1919. године одлази у Париз и на Сорбони студира историју уметности и упоредну књижевност. Докторску дисертацију одбранио је 1928. године на Београдском универзитету. Кнез Павле га је именовао за управника Музеја савремене уметности, од 1935. до 1945. године био је директор Музеја кнеза Павла (данас Народни музеј у Београду), а од 1953. до 1961. године директор Галерије фресака у Београду. Милан Кашанин је организовао прве велике европске изложбе у Београду: „Италијански портрет кроз векове" (1938) и „Француско сликарство" XIX века (1939), као и изложбе српских фресака у Лондону, Единбургу, Амстердаму, Бриселу, Стокхолму, Хелсинкију, Минхену и Јужној Америци. Био је коуредник Српског листа (Нови Сад, 1918), уредник Летописа Матице српске (1927-1928), Српског књижевног гласника (1935-1939) и Уметничког прегледа (1937-1941).

Милан Кашанин је аутор многобројних прозних дела, књижевних критика, есеја, огледа, сведочанстава о српским писцима, сликарима и музичарима, ликовне критике и књига из области историје уметности. Нека од његових дела су: Јутрења и бдења (1925, 1926), Српска уметност у Војводини (1927), Бела црква Каранска (1928), Заљубљеници (1928), Трокошуљник (1930), Пијана земља (1932), Српска уметност у Војводини до велике сеобе (1939), Уметност и уметници (1943), Савремени београдски уметници: репродукције (1953), Уметничке критике (1968), Случајна открића (1977) и др. Био је цењен у књижевним и уметничким круговима и често позиван да држи предавања о уметности на Сорбони у Паризу, на Универзитету у Нансију, у Институту за историју уметности у Бечу, на универзитетима у Монтреалу, Квебеку и Отави.

Умро је у Београду 21. новембра 1981. године.


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - ГОЈКО ПЕРОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Отац Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Трибина је заказана за четвртак, 20. фебруар 2020. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Гојко Перовић, свештеник Српске православне цркве, протојереј-ставрофор, парох цетињски и ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Рођен је 1972. године у Котору. После завршене гимназије у Херцег Новом, дипломирао је 1999. године на Богословском факултету у Београду и апсолвирао је философију на Филозофском факултету у Београду. У чин ђакона рукоположен је 1999. године а за свештеника 2000. године у Цетињском манастиру. У чин протојереја произведен је 2003. године, а правом ношења напрсног крста одликован је 30. децембра 2010. године. Од 10. октобра 1999. године до именовања за в. д. ректора обављао је дужност главног уредника Радио Светигоре.

Наставну дужност у Цетињској богословији обавља од 1. септембра 1998. године. На мајском заседању Светог археријског сабора СПЦ 2002. године, на предлог Митрополита црногорско-приморског Амфилохија наименован је на функцију в. д. ректора Цетињске богословије. Одлуком Светог археријског сабора СПЦ из маја 2016. године постављен је за ректора богословије.
Овде можете погледати снимак трибине > > >




ИЗЛОЖБА - 800 ГОДИНА НОМОКАНОНА СВЕТОГ САВЕ

У Библиотеци Матице српске приређена је електронска изложба 800 година Номоканона Светог Саве, поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве и настанка овог знаменитог дела у историји српске писмености, српског црквеног живота и српског законодавства. Изложба је приређена на основу грађе из збирки БМС. Аутори су Александра Драпшин, виши библиотекар и Срђан Граовац, а уредник је Селимир Радуловић.

Свети Сава (1175–1236), син великог жупана Стефана Немање био је монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Саставио је први и основни законик српске цркве и државе, Номоканон (номос – закон и канон – правило).  У научностручној али и широј јавности ово капитално правничко дело српског средњег века познато је још и под именима Законоправило и Крмчија.

Приликом израде Законоправила Свети Сава је углавном користио ромејске црквене и правне прописе, дајући им истовремено и сопствени печат, тумачећи их и прилагођавајући их карактеру и практичним потребама сопственог народа. Из датог разлога, угледни канониста Сергије Троицки окарактерисао је тај средњовековни зборник као „најзначајније правно дело не само српске, него и целе словенске правне литературе, како по своме садржају и обиму, тако и по своме практичном значају".

Номоканон је настао око 1220. године, а усвојен је 1221, на сабору у манастиру Жичи. За Светог Саву, овај велики законодавни подухват био је део ширег плана усмереног на стицање самосталности цркве и државе. Након остварења зацртаног циља и добијања аутокефалности, Св. Сава је предузео кораке у процесу приређивања онолико преписа Законоправила колико је било епископија у Србији, док се оригинал (протограф) налазио у Жичи. Из Жиче је, вероватно, нестао већ 1253, када су Бугари и Кумани похарали тај српски манастир.

Оригинал је изгубљен, али је сачувано једанаест преписа српске: Иловички, Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Београдски, Хиландарски, Савински, Пећки, Милешевски и Морачки. Најстарији препис, Иловички, настао је 1262. године и добио је име по месту Иловица код Тивта где се налази Манастир Светих архангела. Данас се чува у Архиву Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу. Иловички рукопис изабран је као основ за прво фототипско издање Номоканона Светог Саве, јер се сматра да је временски и садржајно најближи оригиналу. Постоји фототипско издање тог преписа из 1991. и његови преводи са критичким апаратом из 2004. и 2005. године. Фототипски је објављен и Сарајевски препис 2013. године.

Савино Законоправило ширено је и код других народа (Бугара, Руса и Румуна), који су га преузимали, користили и прилагођавали сопственим потребама. На црквеном сабору у Владимиру, 1274. године, препис Номоканона одређен је као обавезан за руску цркву. Најстарији сачуван препис Законоправила у Русији је Рјазански, из 1284. године. Поменути препис готово је идентичан са Иловичким и Рашким. Руска верзија овог Савиног дела штампана је у Москви 1650. и 1653. године под називом Кормчaја и прештампавана је све до XIX века.

Законоправило има шест уводних глава посвећених историји васељенских и месних сабора. Основни део Законоправила чине шездесет и четири главе. Четрдесет и четири посвећене су црквеном праву и двадесет грађанском праву. Најважнији део канонског дела су апостолска и саборска правила, а после њих забележена су правила и посланице светих отаца.

У периоду обнављања српске државности, маја 1804, Матија Ненадовић је као правни основ за први писани закон устаничке Србије, између осталог, имао и Законоправило Светог Саве.

Поставка електронске изложбе може се погледати у јавном каталогу Библиотеке од 3. до 29. фебруара 2020. године као и на њеном сајту.
ИЗЛОЖБА О ИВАНУ АЛЕКСЕЈЕВИЧУ БУЊИНУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Ивана Алексејевича Буњина (1870 - 1953) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Ивана Алексејевича Буњина и литературе о њему, може се погледати од 9. јануара 2020. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, уредник Селимир Радуловић.

Иван Алексејевич Буњин, руски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1933. године, рођен је у Вороњежу на Дону 10/22. октобра 1870. године. Потекао је из старе и осиромашене племићке породице која је кроз векове као мала властела служила Русији. Младост је провео на породичном имању у Орловској губернији, у истим оним пределима које је описао Тургењев.

У часопису "Родина" објавио је своје прве стихове, а прве песничке награде добија 1903. и 1909. године, за збирку песама Листопад, превод Песме о Хијавати Лонгфелоа и превод Бајронових дела Мистерија Каин, Манфред и Небо и земља. Такође, године 1909. изабран је за почасног члана Руске императорске академије наука. Као страствени путник, од 1909. до 1911. путује по земљама Медитерана и Блиског истока, све до Цејлона, што ће утицати и на његово писање.

Након Октобарске револуције и по доласку бољшевика на власт, Буњин 1920. године напушта Русију, из Одесе одлази у Константинопољ, да би преко Софије и Београда наставио свој пут ка Француској, у којој ће остати све до смрти. Умро је у немаштини, 8. новембра 1953. године, у Паризу, а сахрањен је на гробљу Сен Женевјев де Боа, на комаду "свете руске земље", међу плејадом знаменитих личности.

Главна дела Ивана Алексејевича Буњина су: Листопад (1901), Село (1910), Суходол (1912), Господин из Сан Франциска (1915), Митјина љубав (1925), Сунчаница (1927), Граматика љубави (1929), Живот Арсењева (1930), Проклети дани (1935), Толстојево ослобађање (1937), Успомене (1950), О Чехову (1955).
СЕДМЕ ЊЕГОШЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ 2019.


Уводна реч: Селимир Радуловић


Поезију говоре:

Матија Бећковић
Ђорђо Сладоје
Роси Кунева
Мирослав Алексић
Милан Михаиловић
Емсура Хамзић
Михаил Синељников
Зоран Костић
Благоје Баковић
Људмила Снитенко
Гојко Божовић
Селимир Радуловић
Милутин Мићовић


Свечана сала Матице српске
Понедељак, 23. децембар 2019. у 19:00 сати

ИЗЛОЖБА О СЛАВКУ БОРОЈЕВИЋУ

Поводом обележавања 100 година од рођења Славка Боројевића (1919 - 1999) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Славка Боројевића и литературе о њему, може се погледати од 10. децембра 2019. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.

Славко Боројевић, академик, генетичар, оплемењивач и универзитетски професор рођен је 21. новембра 1919. године у Кнезовљанима. Након завршене основне школе у Петрињи и гимназије у Сиску уписао је Пољопривредни одсек Пољопривредно-шумарског факултета у Загребу. Током Другог светског рата прекинуо је студије и прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП). Учествовао је у IV и V офанзиви, а крај рата дочекао је у чину потпуковника. Наставио је студије на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу, а специјализирао је генетику и оплемењивање 1950 - 1951. године у САД и 1960. у Италији. Био је професор генетике на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а у периоду 1960 - 1962. и његов декан. Ректор Универзитета у Новом Саду био је 1974 - 1976, а редован члан Српске академије наука и уметности постао је 1991. године. У току свог рада бавио се генетским истраживањима квантитативних својстава пшенице, теоријом оплемењивања биља и стварањем нових сорти пшенице.  Иза њега су остале бројне високоприносне јаре и озиме сорте пшенице међу којима је и најраспрострањенија сорта „Сава”.

Академик Славко Боројевић објавио је више од 140 научних и стручних радова од којих преко 30 у иностраним публикацијама. Аутор је и монографије По шумама и горама (1967), а заједно са супругом проф. др Катарином Боројевић уџбеника Генетика (1971). У његова најзначајнија дела спадају и Методологија експерименталног научног рада (1974), Принципи и методи оплемењивања биља (1981), Записи о пољопривреди (1995) и О Америци и генетици (1996).

Умро је у Новом Саду 19. септембра 1999. године.

У Библиотеци Матице српске чува се легат академика Славка Боројевића и проф. др Катарине Боројевић, који се састоји од око 500 књига и преко 8.000 сепарата из области генетике и оплемењивања биља, кореспонденције и архиве.
ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - ЗОРАН ЗЕЦ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити др Зоран Зец. Трибина је заказана за понедељак, 9. децембар 2019. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Господин Зоран Зец рођен је 1948. године у Београду где је дипломирао филозофију.

Од 1973. године живи у Паризу. Последипломске студије уписао је на Сорбони 4. а ментор му је био професор Лакомб. Ту је студирао санскрит и радио на тези на тему: Проблематика свести у будизму.

Након Лакомбове смрти, он наставља своје студије будизма са Лилијан Силбурн.

Бави се преводилаштвом. Превео је „Изреке о јоги“ од Патанђалија, као и књиге: „Јога, бесмртност и слобода“ Мирче Елијадеа и „Увод у филозофију егзистеније“, З. Бофреа.

Учесник је многих симпозијума, а чланке објављује у француским и југословенским часописима.

Од 1985. је члан уредништва часописа Хермес, где је објавио и два чланка о будизму.

Тренутно припрема нову књигу о будизму на француском језику.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити проф. др Ненад Кецмановић. Трибина је заказана за четвртак, 5. децембар 2019. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Рођен је 9. септембра 1947. Након гимназије је студирао право, филозофију, социологију и политичке науке на Универзитету у Сарајеву. Радио је као асистент Факултета политичких наука у Сарајеву. Докторирао је на тему Конвергенција политичких система 1975. године. За доцента на Факултету политичких наука је изабран 1976, за ванредног професора 1979. и за редовног професора 1984. године. Живио је у Сарајеву до распада Југославије, након чега прелази да живи у Београд.

До распада Југославије је био редовни професор политичких наука и декан Факултета политичких наука у Сарајеву. Био је ректор Универзитета у Сарајеву од 1988. до распада Југославије.  У време политичког плурализма у Југославији 1990. године, у Сарајеву оснива огранак за Босну и Херцеговину Савеза реформских снага Југославије чији је био председник до 1992; политичку партију чији оснивач је био Анте Марковић. Године 1991. добија почасни докторат Универзитета у Мичигену. Након распада Југославије прелази у Београд гдје је радио као професор на Факултету за менаџмент „Браћа Карић”, и на Учитељском факултету. Касније постаје редовни професор и шеф Одељења за политикологију Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Као редовни професор ради на Универзитету у Источном Сарајеву, а као редовни професор и декан на Универзитету у Бањалуци. Члан је Сената Републике Српске од 1. септембра 1996, а 2009. је поново изабран на позицију сенатора Републике Српске. На позицију експерта Европског центра за мир и развој Уједињених нација у Паризу је изабран 1998, а 2006. постаје члан Руске академије политичких наука у Москви. Од 2001. до 2004. је члан Главног одбора и Политичког савета Демократског центра у Београду. Једно вријеме је радио као уредник Радио телевизије Републике Српске. Радио је и као уредник часописа за друштвену теорију „Идеје“, „Опредјељења“, „Дијалог“ и „Лица“, те као дописник политичког недељника НИН.

У опсежној монографији Историја Републике Српске у коауторству са историчарем Чедомиром Антићем описао је Историју Републике Српске.Поред тога, та књига нуди и низ корисних експланаторних и документарних додатака, географских карата, индекс најзначајних имена везаних за историју Републике Српске од 1992. до 2016. године. Књига је урађена по принципима академске историографије и има велику информативну вредност.

Кецмановић живи у Београду. Ожењен је и има двоје дјеце, сина Владимира и кћерку Тијану. Његов син Владимир Кецмановић је српски књижевник.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О ЈУСТИНУ ПОПОВИЋУ

Јустин Поповић (Врање, 25. марта / 6. април 1894 - манастир Ћелије код Ваљева, 7.  април 1979).

Поводом обележавања 125 година од рођења духовника, архимандрита, професора Богословског факултета, аутора бројних књига и прилога, преводиоца и уредника часописа Јустина Поповића (Врање, 1894 - Лелић код Ваљева, 1979), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Јустина Поповића, као и литературе о њему, може се погледати од 1. децембра 2019. до 8. јануара 2020. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.

Основу школу похађао је у Врању, а Богословију „Свети Сава” завршио у Београду (1914). Међу његовим наставницима били су јеромонах Николај, Стеван Мокрањац и Веселин Чајкановић. Монах постаје 31. децембра 1915/1. јануара 1916. након чега одлази на Духовну академију у Петроград. Због политичких превирања прелази у Оксфорд где похађа Универзитет и завршава теологију (1916-1919). Како није био довољно критичан према Достојевском, докторска дисертација Религија Ф. М. Достојевског у Оксфорду није прихваћена. Ипак, та дисертација објављена је у неколико издања (1919-1924). Од 1919. похађао је и Теолошки факултет у Атини, а од 1921. ради у Богословији Светог Саве у Ср. Карловцима, где постаје и јеромонах. Године 1926. одбранио је докторат у Атини - Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског.

Уређивао је часопис Хришћански живот (1922-1927), а након рада у Призренској богословији (1927) поново долази у Ср. Карловце (1928). Боравио је у Русији (1930-1932) где објављује два тома Догматике. Постављен је за професора Битољске богословије а (1932), за доцента на катедри Упоредног богословља на Богословском факултету Универзитета у Београду (1934). Био и један од утемељивача Српског филозофског друштва. Говорио је четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе. У међуратном периоду његови текстови и преводи излазили су у двадесетак црквених и других часописа. У СПЦ га сматрају једним од водећих теолога 20. века. Током Другог светског рата живео је по разним манастирима и бавио се преводилачким радом. Прикупљао је податке о страдању Срба у НДХ. Током 1943. учествовао је у раду Великог већа Главног просветног савета на стварању дугорочног просветног плана, као изасланик Синода СПЦ. После ослобођења и доласка нових комунистичких власти, отпуштен је са Београдског универзитета. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Раваница, Девич) све до маја 1948. када је прешао у манастир Ћелије код Ваљева. Од тада па до смрти био је духовник овог манастира.

Умро је у манастиру Ћелије, где је и сахрањен. Сабор СПЦ га је 2010. године прогласио за светитеља. Литургијски спомен слави се 1. јуна по старом календару, односно 14. јуна по новом.
ПРИЗНАЊЕ БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ - ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ

За Ђурђиц, славу Српске Атине 3/16. новембра 2019. године, у Светогеоргијском храму у Новом Саду, након Свете архијерејске литургије, Његово Преосвештенство, Епископ Новосадски и Бачки др Иринеј, уручио је Орден Светога Саве другог степена, Библиотеци Матице српске и Орден Светог деспота Стефана Лазаревића Драгану Станићу (Ивану Негришорцу), председнику Матице српске, и Селимиру Радуловићу, управнику Библиотеке Матице српске. Свети Синод Српске Православне цркве, на предлог Епископа Новосадског и Бачког др Иринеја, доделио је ова одликовања у знак признања за неизмерни допринос унапређењу културе, очувању српског језика, традиције и културне баштине нашег народа уопште.




ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - ДРАГОСЛАВ БОКАН

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити Драгослав Бокан. Трибина је заказана за уторак, 19. новембар 2019. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Драгослав Бокан је рођен 15. фебруара 1961. године у Београду. Похађао је Једанаесту београдску гимназију где је матурирао 1979. године. После завршене гимназије, дипломирао је режију на Факултету драмских уметности у Београду, док је постдипломске студије успешно окончао на Филозофском факултету. У младости је режирао музичке спотове, глумио, био помоћни режисер филма „Срце и њена деца” и учествовао у писању сценарија за култни филм наше кинематографије „Три карте за Холивуд”. Режирао је културно-историјски документарни серијал „Сведоци векова” о средњовековним манастирима и црквама на Косову и Метохији.

Објавио је велики број есеја и текстова у вези са верским, националним уметничко-културолошким и другим темама. Писао је за часопис „Погледи”, био главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје”, стални сарадник часописа „Еко кућа” и један од оснивача београдског „Центра за стратешке пројекте”. Публиковао је велики број новинских колумни и текстова у часописима „Прес“ и „Стандард”, а 2012. године, према избору часописа „The Man” у категорији човека године, изабран је за најбољег колумнисту у Србији. Сарадник је и почасни члан „Урбаног књижевног круга“ из Канаде.

Као маркетиншки стручњак, осмислио је кампању билборда са цитатима мисли Шарла де Гола, Винстона Черчила, Џорџа Вашингтона, Џона Кенедија и Вилија Бранта уз поруку Косово је Србија. Кампања је била толико значајна да је одјекнула и у свету, у часопису „Њујорк тајмс”, који је приредио и интервју са Боканом. Основао је часописе „Лепа Србија”, „Русија данас” и „Водич за живот”. У издању „Службеног гласника”, Бокан је осмислио и режирао дванаест звучних књига. Режирао је и кратки филм „Српско завештање”. Био је један од актера монументалног документарно-историјског филма „Смрт Југославије”. Књигу за децу „Јунаци српског устанка” објавио је 2004. године под псеудонимом Вук Деветак. Наведене године, Бокан је био главни и одговорни уредник монографије о Београду, која је публикована на 1008 страна под називом „Београд, град тајни”. Боканова монографија „Политика: Мит, хроника, енциклопедија” освојила је диплому „Златни печат” на Београдском сајму књига 2008. године. Оснивач је и председник „Института за националну стратегију“.
Овде можете погледати снимак трибине > > >



ОКРУГЛИ СТО ЛАЗАР ЧУРЧИЋ - КЊИГОЉУБ И КЊИГОХРАНИТЕЉ

Округли сто под називом Лазар Чурчић - књигољуб и књигохранитељ биће одржан у петак, 15. новембра, у Малој сали Матице српске, с почетком у 10 часова. Скуп је уприличен у част овогодишњег добитника награде Златна књига Библиотеке Матице српске, познатог библиотекара, библиолога и историчара српске књиге, књижевности и културе Лазара Чурчића.

Лазар Чурчић, рођен у Тителу 24. октобра 1926. године, током свог дугогодишњег активног рада, као и после пензионисања, остварио је капиталне резултате на пољу откривања, прикупљања, евидентирања, описа и популаризације рукописних и старих српских штампаних књига и листова и објавио велики број радова из историје српских књига, књижевности и културе од средњег века до половине 19. века.

О значају дела Лазара Чурчића за српско библиотекарство, историју српске књиге и српску науку и културу уопште сведочи његов обиман стваралачки опус - многобројни радови, прилози и рецензије, као и књиге чији је он аутор, редактор или приређивач. Број објављених радова Лазара Чурчића и литературе о њему стално се увећава и данас прелази 700 јединица.

На Округлом столу посвећеном Лазару Чурчићу говориће познаваоци његовог дела, Душан Белча, др Жарко Војновић, мр Душица Грбић, мр Гордана Ђилас, Бранислава  Јордановић, проф. др Ненад Љубинковић, Катарина Мано Зиси, мр Ласло Пашћик, проф. др Мирјана Д. Стефановић, проф. др Светлана Томин, проф. др Моника Фин и Вера Црљић.

Библиотека Матице српске објавиће крајем године зборник радова с Округлог стола Лазар Чурчић - књигољуб и књигохранитељ.
ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - САША РАДОЈЧИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити професор др Саша Радојчић. Трибина је заказана за четвртак, 13. новембар 2019. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Професор на Факултету ликовних уметности у Београду. Диплoмирao и дoктoрирao филoзoфиjу нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду. Нa Филoлoшкoм фaкултeту у Бeoгрaду мaгистрирao у oблaсти нaукe o књижeвнoсти.

Oбjaвиo је више књига поезије, теоријских студија, есеја и књижевних критика. Стaлни је члaн-сaрaдник Maтицe српскe и члaн Oдбoрa зa jeзик и књижeвнoст MС. Члaн Српскoг ПEН цeнтрa, Српскoг књижeвнoг друштвa, Српскoг филoзoфскoг друштвa, Eстeтичкoг друштвa Србиje и Друштвa зa aнтичкe студиje Србиje.

Биo члaн урeдништвa у чaсoписимa Лeтoпис Maтицe српскe, Дoмeти и Нoрмa.

Биo члaн, oднoснo прeдсeдник жириja нaгрaдa: „Вaскo Пoпa“, Дисoвa нaгрaдa, Брaнкoвa нaгрaдa, „Брaнкo Mиљкoвић“, „Ђoрђe Joвaнoвић“, „Ђурa Jaкшић“, Гoдишњe нaгрaдe ДКВ и других.

Нaгрaдe: „Брaнкo Ћoпић“, „Ђурa Jaкшић“, „Дисова награда“, „Лeнкин прстeн“ зa пoeзиjу, „Mилaн Бoгдaнoвић“ зa критику.

Oжeњeн, имa двa синa.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА - 225 ГОДИНА УЏБЕНИКА АВРАМА МРАЗОВИЋА

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 225 година уџбеника Аврама Мразовића (Руководство к славенстјеј граматицје, Беч, 1794. и Руководство к науцје числителној, Беч, 1794). Електронски каталог изложбе садржи описе оригиналних издања и хронолошки преглед литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке од 1. до 30. новембра 2019. и на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Аврам Мразовић (Сомбор, 1756 - Сомбор, 1826) је рођен у свештеничкој породици Мразовић у Сомбору. Школовао се у Сомбору, Сегедину, Печују, Пешти и Бечу. Оснивач je и управитељ сомборске школе Норма у којој је 1778. утемељио институционално образовање учитеља у Срба. Следбеник je просветних реформи немачког педагога Јохана Игнаца Фелбигера. Као обласни школски директор истрајно је радио на оснивању српских основних школа у Бачкој и Барањи. Писац je и првих српских школских уџбеника из правописа, граматике, рачуна и реторике. Преводилац je и приређивач најстаријег српског педагошког часописа Поучителни магазин за децу (1787) и један је од првих преводилаца дела античке књижевности на српски језик.

Школа за образовање и стручно усавршавање учитеља Норма покренута 1. маја 1778. Прва два течаја трајала су три месеца, а већ од новембра исте године уведена је двогодишња настава. Мразовић је доследно захтевао да сви српски учитељи из округа одслушају течај за усавршавање. Предавао је правопис, граматику, методику и рачун. Од 1784. школа је прерасла у троразредну и повећан је број предмета. Првих петнаестак година није било штампаних уџбеника. Полазници су учили из Мразовићевих рукописа. Објављивање уџбеника започело је 1792. књигом Руководство к славенскому правочтенију и правописанију. Школа је престала са радом 1811. Велики број знаменитих и заслужних посленика српске културе били су ђаци Мразовићеве Норме: Николај Лазаревић, Козма Јосић, Николај Шимић, Георгије Гедеон Петровић, Јован Савић (Иван Југовић), Јоаким Вујић, Аврам Максимовић, Павле Платон Атанацковић, Јован Хаџић, Јован Поповић Берић, Сава Самуил Маширевић и многи други.

Руководство к славенстјеј граматицје (Беч, Tипографија Стефана Новаковића, 1794) прва је славенска граматика српског аутора. Књига је настала на основу предавања које је Мразовић држао на течајевима за образовање учитеља у Норми, а сачињена је по узору на разне ауторе, највише руске и немачке. Састоји се из пет делова. Граматика је имала велики утицај и на Вука Стефановића Караџића и његову Писменицу. Објављено је још 6 издања ове књиге и то у Будиму у Универзитетској штампарији (1800, два издања, 1811, 1821, 1834 и 1840).

У Библиотеци Матице српске постоје три примерка првог издања Граматике Аврама Мразовића, два у збирци књига 18. века БМС (Р18Ср II 29.1, Р18Ср II 29.2) и један у Библиотеци Српске православне велике гимназије у Новом Саду (Патронат 45).

Руководство к науцје числителној (Беч, Типографија Стефана Новаковића, 1794) је уџбеник који је био намењен ученицима славеносрпских народних училишта. Градиво у књизи изложено је у пет глава. Осим првог, постоји још осам каснијих издања, објављених у Будиму у Универзитетској штампарији (1798, 1802, 1806, 1810, 1818, 1828, 1833. и 1837). У Библиотеци Матице српске постоји један примерак првог издања Численице Аврама Мразовића у збирци српских књига 18. века (Р18Ср I 91.1). У издању из 1810. године и свим следећим издањима уџбеника постоје извесне текстолошке разлике, које се углавном односе на  различиту терминологију математичких појмова. Обе књиге веома су коришћене и одиграле су снажну улогу у образовању Срба.

Прва издања уџбеника Аврама Мразовића, као и сва каснија могу се погледати у Дигиталној библиотеци БМС на адреси digital.bms.rs.
ИЗЛОЖБА О АНДРЕ ЖИДУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Андре Жида (1869-1951) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Андре Жида и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. октобра 2019. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић.

Андре Жид, француски књижевник и критичар, рођен je 22. новембра 1869. године у протестантској породици у Паризу. Одрастао је и школовао се у Паризу, а као млад боравио је у Нормандији, где је и започео свој књижевни рад. Касније је у неколико наврата путовао по Африци где се противио француском колонијализму. Књижевно дело Андре Жида је веома разноврсно, писао је песме, приповетке, романе, драмска дела и критике. Преводио je дела Шекспира, Тагореа, Вилијама Блејка и других. Сматран је за једног од најконтроверзнијих књижевника свог времена због слободних ставова о моралу, религији и сексуалности. Био је и један од оснивача часописа Нова Француска Ревија (1908) и његов главни уредник дуги низ година. За свој књижевни рад 1947. године добио је Нобелову награду. Умро је у Паризу 1951. године. Ватикан је његова дела 1952. године сврстао на листу забрањених.

Нека од најзначајнијих дела Андре Жида су Земаљски плодови (1897), Лоше оковани Прометеј (1899), Иморалист (1902), Уска врата (1909), Подруми Ватикана (1914), Пасторална симфонија (1920),  Ако зрно не умре (1921), Ковачи лажног новца (1925) и многа друга.
ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - ДРАГАН СИМЕУНОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити професор др Драган Симеуновић, редовни професор Факултета политичких наука у Београду, познати политиколог, чији је научни рад посвећен теорији, историји и филозофији политике. Трибина је заказана за четвртак, 5. септембар 2019. године, у 19 часова, у Свечаној сали Матице српске.

Професор др Драган Симеуновић магистрирао је 1981. године на Факултету политичких наука у Београду, а докторске студије од 1982-1984. године похађао је на Филозофско-историјском факултету у Хајделбергу. Докторирао је 1987. године у Београду. Од 1992. до 1998. радио је као гостујући професор на Демокритус и Пантиос универзитету у Грчкој.

Професор Симеуновић је аутор двадесетак књига из области теорије политике, тероризма, глобализма, новог светског поретка, национализма и других актуелних тема светске и наше политике.

Неки од најважнијих наслова које је објавио професор др. Драган Симеуновић су: „Теорија политике“ (2002), „Нововековне политичке идеје у Срба“ (2000), „Нови светски поредак као ново политичко позориште“ (1995), „Нови светски поредак и национална држава“ (1993), „Теоријски корени партије“ (1986) итд.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О СЛОБОДАНУ ЈОВАНОВИЋУ

Поводом обележавања 150 година од рођења српског правника, историчара, публицисте, књижевника и политичара Слободана Јовановића (Нови Сад, 1869 – Лондон, 1958) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Јовановићевих дела, као и литературе о њему, може се погледати од 2. до 30. септембра 2019. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Слободан Јовановић био је потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 – 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 – 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897−1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата, 1912. и 1913, био је шеф Пресбироа при Врховној команди српске војске. У ратном Пресбироу радио је и од почетка Првог светског рата до 1917, када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. године објавио сабрана дела у 17 томова, председник Српског културног клуба (1937−1941).

После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији све до 1990. године. Одлуком Окружног суда у Београду 2007. године је рехабилитован, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Тек 53 године након смрти, његови посмртни остаци су ексхумирани у Лондону 1. децембра и допремљени авионом у Београд 8. децембра 2011. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду 10. децембра 2011.

Слободан Јовановић био је веома плодан аутор и током свог животног века је написао и објавио готово тридесет историјских, правних и политичких расправа, књига, студија и уџбеника: О суверености (1897), О дводомном систему (1899), Велика народна скупштина (1900), Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903−1920), Основи правне теорије о држави (1906, 1914, 1922), Основи јавног права Краљевине Србије (1907−1909), Макијавели (1907, 1912), Наше уставно право у 19. веку (1907), Уставно право Краљевине Србије (1907), Политичке и правне расправе (1908−1910), Уставобранитељи и њихова влада (1838−1858) (1912, 1925), Универзитетско питање (1914), Вођи француске револуције (1920), О држави (1922), Друга Влада Милоша и Михаила (1923), Уставно право Краљевине СХС (1924), Влада Милана Обреновића (1926−1927), Влада Александра Обреновића (1929−1931), Из историје политичких доктрина I−III (1935), Поратна држава (1936), Гледстон, Југо-исток (1938), Амерички федерализам, (1939), Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка 1815−1914 (1940), О тоталитаризму (1952), Моји савременици (1962), Портрети из историје и књижевности (1963), Један прилог за проучавање српског националног карактера (1964), Записи о проблемима и људима 1941−1944 (1976).
ИЗЛОЖБА О ДАНИЛУ МЕДАКОВИЋУ

Поводом обележавања 200 година од рођења српског новинара, историчара, публицисте, штампара и издавача Данила Медаковића (Зрмања, 1819 – Загреб, 1881) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор листова које је Медаковић издавао и уређивао, као и избор његових дела и литературе о њему, може се погледати од 1. августа до 1. септембра 2019. године у јавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Данило Медаковић основну школу завршио је у Грачацу, гимназију у Задру након чега долази у Кнежевину Србију где се запослио као чиновник. Са кнезом Милошем је прешао у Аустрију и постао његов секретар. Захваљујући материјалној помоћи кнеза Милоша завршио је права у Бечу и историју на Филозофском факултету у Берлину. Докторирао је историју 1847. По повратку из Немачке позајмио је новац од Јеврема Обреновића и отворио штампарију. Основао је и био први председник Друштва српског напретка у Сремским Карловцима. Ово друштво му је помогло да покрене лист Напредак (први број објављен је 14. новембра 1848). То је био први лист који је штампан Вуковим правописом. У својој штампарији штампао је велики број књижевних дела значајних за српску културу: сабрана дела Доситеја Обрадовића у 10 књига, Даничићев превод Мурављевих Писма о служби божјој, први део Петрановићеве Историје књижевности... Издавао је календаре Годишњак (1849−1864) и Ласта(1850), а после забране Напретка часопис Јужна пчела (1851−1852), Србски дневник (први број објављен је 3. јула 1852) и његов књижевни додатак Седмицу (први број објављен је 7. јула 1852), поново Напредак (1863−1864). Изабран је за дописног члана Друштва српске словесности, а активно је учествовао и у раду Матице српске. Поред уредничко-издавачког рада бавио се и књижевношћу и проучавањем историје. У проучавању историје значајна му је књига Повјесница србског народа од најстаријих времена до 1850. године (1−4, Нови Сад, 1851/52).

Његов брат био је Милорад Медаковић, историчар, новинар и дипломата, син Богдан Медаковић, адвокат и политичар, а праунук Дејан Медаковић, историчар уметности и академик.
ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити проф. др Светозар Радишић. Трибина је заказана за четвртак, 18. јул 2019. године, у 19 часова, у атријуму Библиотеке Матице српске.

Проф. др Светозар Ђ. Радишић је рођен 20. јуна 1949. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Војну академију противваздушне одбране завршио је у Задру. Командно-штабну академију КоВ ЈНА, последипломске студије и докторат о теми „Управљање системом за изградњу борбене готовости” завршио је у Центру високих војних школа ОС „Маршал Тито“ (односно у Центру војних школа Војске Југославије) у Београду.

Највиша дужност у Војсци била му је портпарол Војске Југославије. Обављао је високе функције у Гардијској моторизованој бригади, Кабинету ССНО, Управи за обуку и школство, Управи за информисање и морал Генералштаба Војске Југославије и Управи за стратегијске студије Савезног министарства одбране.

Био је више година главни и одговорни уредник општевојног теоријског часописа „Војно дело“. У пензију је отишао (2005) са дужности помоћника за стратегије и доктрине у Кабинету начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе. Предавао је у Школи националне одбране и на Последипломским студијама (смер – ратна вештина) у ЦВШ Војске Србије и Црне Горе. На листи је експерата за стратегију и доктрину, борбену готовост, „сведимензионалну одбрану“, „психолошки рат“, „неоружане облике агресије“ и „нови светски поредак“.

Објавио је више од 800 новинарских геополитичких анализа, десетину фељтона и више десетина научних, прегледних и стручних написа у часописима, зборницима радова и прилозима књига.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - МИША ЂУРКОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину „Савремени човек и савремени свет“, на којој ће говорити др Миша Ђурковић. Трибина је заказана за четвртак, 11. јул 2019. године, у 19 часова, у атријуму Библиотеке Матице српске.

Др Миша Ђурковић ради као научни сарадник на Институту за европске студије од 1999. године. Обавља функцију председника научног већа (2007-2010), а данас је руководилац основног пројекта института. Већ шест година заредом уређује научну трибину института.

Од 2008. године до данас, бави се консултантским пословима за низ међународних компанија. Био је ангажован као саветник председника српске листе у Црној Гори Андрије Мандића; водио је кампању за промену закона о држављанству Републике Србије и увођење двојног држављанства за Србе ван Србије, а током 2005. године био је Саветник за политичка питања у кабинету Председника Владе Републике Србије, као и на месту Секретара државног савета за Косово и Метохију. Сарађује са водећим писаним медијима у Србији као што су Политика, НИН, Европа, Недељник. Писао је и за New Europe, Призму, Време, Глас јавности, Дневник, Блиц итд.

Др Миша Ђурковић бави се истраживањима на пољу филозофије, политичке и правне филозофије, питањима нације и национализма, националног идентитета у оквиру међународних односа, анализом популарне културе (музике, телевизијских серија, цртаних филмова), пропаганде и употребе масовних медија у идеолошке сврхе, као и европским интеграцијама.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Александар Петровић. Трибина је заказана за четвртак, 4. јул 2019, у 19 часова, у атријуму Библиотеке Матице српске.

Др Александар Петровић је редовни професор културне антропологије на Филолошком факултету у Београду, истакнути аутор стручних и научних радова.

Потпредседник је Комитета „Човек и биосфера“ - Националне комисије за сараднју са УНЕСКОМ, председник Српског друштва за историју науке. Члан је комитета за образовање Европског друштва за историју науке из Париза, секретар Одбора за дело Милутуна Миланковића Српске академије наука и уметности и сарадник Одбора за проучавање српских научника САНУ-а. Предавања по позиву професор Петровић одржавао је на универзитетима у Индији и Русији. Као резултат сарадње са Руском академијом наука у Ст. Петерсбургу организовао је скуп посвећен руско-српским везама у науци, култури и образовању.

Професор Петровић се посвећено бави актуелношћу српске науке данас као и њеној утемењености у временској вертикали, европског  и светског цивилизацијског корпуса. Из своје стручне сфере понудиће нам своје виђење места савременог човека у савременом свету.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




ИЗЛОЖБА О ВОЛТЕРУ

Поводом обележавања 325 година од рођења Волтера (1694-1778), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Волтера и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. јула 2019. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић, Марина Шмудла и Соња Ивановић, а уредник Селимир Радуловић.

Франсоа Мари Аруе, познат под књижевним именом Волтер, рођен је у Паризу 1694. године. Школовао се на језуитском колеџу Луја Великог, где је добио солидно образовање које му je послужило као јака интелектуална подлога за даљи развој. Упркос жељама његовог оца да изабере каријеру правника, наклоност према књижевном стваралаштву и филозофији је била јача. Неко време је провео у Енглеској, где је имао прилику да се упозна са низом знаменитих личности из света науке и културе, што је имало велики утицај на његов рад. Боравио је и у Берлину и то као гост пруског принца, а касније краља Фридриха II. Волтер је својим стваралаштвом често провоцирао припаднике одређених слојева друштва у тадашњој Француској због чега је у неколико наврата био у затвору. Упркос томе, својим радом стекао је велику славу, како у границама тадашње Француске тако и у читавој Европи.

Волтеров стваралачки опус је обиман и разноврсан. Он је у исто време био песник и драмски писац, романописац и сатиричар, публициста, историчар и филозоф. Нека од његових најзначајнијих дела су: трагедија Едип (1717-1718), историјска епопеја Анријада (1728), трагедије Брут, Цезарова смрт, Ерифила и Заира (1730-1732), историографско дело Историја Карла XII (1731), књига Филозофска писма (1733), роман Кандид (1759), Филозофски речник (1764). Умро је у Паризу 1778. године.


ИЗЛОЖБА О ДИМИТРИЈУ КИРИЛОВИЋУ

Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске, приредила изложбу поводом 125 година од рођења библиотекара, архивисте, историчара и културног радника Димитрија Кириловића (1894-1956). Електронски каталог изложбе садржи хронолошки попис дела и литературе, фотографије и факсимиле са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу Библиотеке од 4. до 30. јуна 2019. Аутори изложбе су др Татјана Богојевић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.

Димитрије Кириловић је рођен у месту Кумане код Новог Бечеја. У Новом Саду завршио је основну школу и Српску велику гимназију, Богословију у Сремским Карловцима. Студирао је педагогију, српски и мађарски језик са књижевношћу у Будимпешти, Загребу и Прагу, а у Прагу и старословенску филологију. Дипломирао је у Прагу (1920), а докторирао у Загребу (1924) дисертацијом Српске основне школе у Војводини у 18. веку. Радио је као библиотекар (1920) и асистент Филозофског факултета у Скопљу и суплент Скопске гимназије. Управник је Државног архива у Новом Саду (1926-1941) и приватни доцент Филозофског факултета у Београду (1933-1936) за предмет педагогија. Био је секретар и један од оснивача Историјског друштва у Новом Саду и члан редакције Гласника Историског друштва.

После Другог светског рата постављен је за библиотекара Централне библиотеке Војводине у Новом Саду (1947), а од 1948. када је на Библиотеку Матице српске пренета функција Централне библиотеке Војводине, стављен је на расположење Матици српској, где је радио као виши библиотекар, а потом као научни сарадник све до смрти 1956. године.

У Библиотеци Матице српске обрађивао је старе српске штампане књиге, од првих србуља све до књига с краја 19. века, а исто тако и словенске ћирилске рукописне књиге од 13. до краја 18. века. Саставио је каталог Библиотеке Матице српске у две књиге Каталог Библиотеке Матице српске I, српске књиге 1494-1847 (1950) и II,српске књиге 1848-1880 (1955). Приредио је фототипско издање рукописне књиге Зрцало науке (1952), за коју је написао опширан предговор и закључио да је писар Захарија Орфелин. Био је и један од иницијатора оснивања Покрајинског одбора Друштва библиотекара Војводине и његов први председник.

У свом дугогодишњем раду објавио је неколико стотина расправа, приказа и научних студија с темама из историје школства, позоришта, националне и политичке историје и библиотекарства, а своја научна интересовања највише је везао за изучавање културно-просветног живота Војводине. И данас је немогуће замислити студије посвећене Сави Текелији, Стефану Станковићу, Јовану Ђорђевићу, Илариону Руварцу, Станоју Станојевићу, Теодору Јанковићу-Миријевском, Урошу Несторовићу, Платону Атанацковићу, Захарији Орфелину, Јовану Рајићу, Емануелу Јанковићу, Доситеју Обрадовићу, Бранку Радичевићу, Николи Нешковићу и многим другим, а да се не узму у обзир радови Димитрија Кириловића.

Најзначајнија дела су: Српске основне школе у Војводини у 18. веку (1929), Српско народно позориште (1931), Помађаривање у бившој Угарској (1935), Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи (1937), Српски народни сабори: списи бечке Државне архиве, књ. 1, 1861-1875 (1937) и књ. 2, 1875-1894 (1938) и Основи опште педагогике (1938).

Одликован је Краљевским орденом Светога Саве IV реда (1933) и Краљевским орденом југословенске круне IV реда (1940).


ТРИБИНА "САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ" - ПРЕДРАГ ПИПЕР

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити академик Предраг Пипер. Трибина је заказана за четвртак, 30. јун 2019, у 19 часова, у атријуму Библиотеке Матице српске.

Др Предраг Пипер, редовни професор, редовни члан САНУ, инострани члан МАНУ, рођен jе 20. августа 1950. г. у Београду. Ту jе започео основно школовање, коjе jе завршио у Сремскоj Каменици, а гимназиjу у Новом Саду (1968), где jе дипломирао (1973) на Филозофском факултету (група за руски jезик и књижевност; упоредо jе студирао и на групи за српски jезик и књижевност).
На Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду запослио се 1974. г. као асистент, затим jе 1983. изабран за доцента, а на Филолошком факултету Универзитета у Београду jе од 1989. ванредни, а од 1991. г. редовни професор. Магистрирао jе 1975. г. на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а 1981. г. докторирао jе на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду с темом Заменички прилози у руском, пољском и српскохрватском jезику.
Био jе шеф Катедре за руски jезик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду и управник Центра за научноистраживачки рад и издавачку делатност тог факултета.
Бави се проучавањем граматичке и лексичке семантике у српском, руском, пољском, словеначком, македонском, чешком, лужичкосрпском и другим словенским jезицима, питањима опште лингвистике, историjе словенске филологиjе и другим славистичким и лингвистичким питањима.

Библиотека Матице српске обjавила jе зборник радова са Округлог стола, коjи jе одржан 15. новембра 2016. године, посвећеног делу академика Предрага Пипера, под називом „Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера“. Оваj угледни научни радник jе први добитник Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О ТИБОРУ ДЕРИЈУ

Поводом обележавања 125 година од рођења Тибора Дерија (1894-1977) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Тибора Дерија и литературе о њему, може се погледати од 7. маја до 3. јуна 2019. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хајнерман и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.

Тибор Дери, један од најзначајнијих мађарских писаца двадесетог века, рођен је 1894. године у Будимпешти. Већ на почетку каријере објављивао је своја дела у часопису Nyugat (Запад), једном од најутицајнијих књижевних часописа тог времена. За време револуције 1918. године постао је члан Комунистичке партије и члан Директоријума писаца. Након слома револуције Дери је емигрирао у инстранство где је наставио да се бави књижевним радом. У Будимпешту се на кратко вратио 1926. године и ту је, заједно са другим писцима, покренуо часопис Dokumentum (Документ) који је био кратког века. Након неуспеха часописа Дери је наставио да путује Европом. Живео је у Италији, Прагу, Аустрији, Немачкој и Дубровнику, да би се потом вратио у Мађарску. У то време написао је нека од својих најзначајнијих дела. Након Другог светског рата Дери је поново постао члан Комунистичке партије. У том периоду његова дела се интензивно објављују. Након народног устанка у Мађарској 1956. године Дерија је власт осудила на девет година робије. Залагањем писаца из целог света он је пуштен из затвора 1960. године. Књижевним радом бавио се све до смрти 1977. године.

Тибор Дери је иза себе оставио обиман опус књижевних дела велике вредности. Нека од њих су: романи Двогласни повици, Устајте!, На друму, Очи у очи, Недовршена реченица, Одговор, Ники, Господина Г.А. у граду Икс, Изопштитељ, Замишљена репортажа о једном америчком поп-фестивалу, Дуга топла јесен, Једноухи, Убица и ја; приповетке: Љубав, Посета, Две жене, Капричи, Једно преподне на Балатону, драме Џиновска беба, Беч 1934.; аутобриографски романи Без пресуде, Косампасамјато и многа друга.


ЛАЗАРУ ЧУРЧИЋУ НАГРАДА ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Жири за награду Златна књига Библиотеке Матице српске (академик Миро Вуксановић - председник, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник) једногласно је, након јавног позива, прихватио образложени предлог професора Филозофског факултета у Новом Саду др Горане Раичевић и др Миливоја Ненина и донео одлуку да добитник награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2019. годину буде Лазар Чурчић,  библиотекар, библиолог и историчар српске књиге, књижевности и културе.

Лазар Чурчић, рођен у Тителу 24. октобра 1926. године, током свог дугогодишњег активног рада, као и после пензионисања, остварио је капиталне резултате на пољу откривања, прикупљања, евидентирања, описа и популаризације рукописних и старих српских штампаних књига и листова и објавио велики број радова из историје српских књига, књижевности и културе од средњег века до половине 19. века.

На основу изузетних резултата постигнутих у библиотечко-информационој делатности стекао је звање библиотекар саветник, највише стручно звање у овој области, и једини је библиотекар који је добио националну пензију одлуком Владе Републике Србије.

О значају дела Лазара Чурчића за српско библиотекарство, историју српске књиге и српску науку и културу уопште сведочи његов обиман стваралачки опус - многобројни радови, прилози и рецензије, као и књиге чији је он аутор, редактор или приређивач. Број објављених радова Лазара Чурчића и литературе о њему стално се увећава и данас прелази 700 јединица.

Награду чини повеља, округли сто о укупном делу добитника и зборник радова са округлог стола. Повеља ће добитнику бити уручена приликом прославе Дана Библиотеке Матице српске, 25. априла 2019. године.

ИЗЛОЖБА - ЈУБИЛЕЈИ ШТАМПАНИХ СРБУЉА 2019. ГОДИНЕ

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила електронску изложбу поводом јубилеја штампаних србуља. Србуље су штампане књиге на српскословенском језику, српске инкунабуле и палеотипи, православне црквене и верске књиге штампане од XV до XVII века. Српскословенске књиге које припадају српском штампарству штампане су у домаћим штампаријама (на Цетињу, у Горажду, манастирима Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној Цркви, Београду и Скадру) и венецијанским, а постоје и српскословенске књиге настале у румунском штампарству. Познато је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и 2 из румунских.

БМС је највећа збирка србуља. У њој се налази 30 српскословенских издања из српских штампарија са укупно 143 примерка и 1 привезом (укључујући и одломке) и 2 румунска издања у три примерка.

Ове године навршава се 500 година Служабника горажданског из 1519 (1520?) и Служабника Божидара Вуковића из 1520 (1519?), 480 година Октоиха петогласника грачаничког из 1539. и Молитвеника Божидара Вуковића из 1539, 450 година Псалтира Јеролима Загуровића из 1569. и 370 година Триода цветног Јована Светогорца из 1649.

Најпродуктивније штампарије србуља биле су венецијанске штампарије, које су штампале српскословенске књиге од 1519. год. (Штампарија Божидара Вуковића) до 1638. год. (Штампарија Бартола Гинамија). Штампарија Божидара Вуковића представља најактивнију и најпродуктивнију јужнословенску типографију у XVI веку. Мењавши власнике, она је трајала у Венецији више од сто година.

У поговору Вуковићевог Служабника из 1520 (1519?) јавља се назив Литургије, али се у литератури ова књига обично назива Служабником, под утицајем рускословенске традиције (рускосл. Служебник). Штампар књиге је јеромонах Пахомије. У поговору стоји да је књига завршена 7. јула, али су забележене две године које нису у сагласју: од Адама 7028, тј. 1520, а од Христовог рођења 1519. година. Стога се у литератури она различито датира: 1519. годином, 1519 (1520?) и 1520 (1519?).

Служабник Божидара Вуковића из 1520 (1519?) одликује се типографским варијантама, а неки примерци имају и коректорске исправке, јер табаци нису бацани, већ су и са исправкама увезивани у књигу. Коректорске исправке су од значаја за праћење тока штампе.

Упоредо са Штампаријом Божидара Вуковића, започела је рад и штампарија у Горажду на реци Дрини, у Храму Светог Георгија. Оснивач штампарије је Божидар Горажданин, а штампари су његови синови, браћа Љубавићи, Ђурађ и Теодор. Објављене су три књиге: Служабник из 1519 (1520?), Псалтир с последовањем из 1521. и Молитвеник из 1523. године. Штампарија је посебно значајна по томе што је нашла начина да ради под турском влашћу, а имала je утицаја и на румунско штампарство.

Према поговору Служабникa горажданског из 1519 (1520?) године наслов књиге је Литургија. По налогу Божидара Горажданина књигу је штампао његов син монах и свештеник Теодор. Штампар није назначио место штампања. Рекао је само да је, када је правио форме (опрему, слог) у туђим странама талијанским, имао уза се брата, који је изненада умро 2. марта 7027, тј. 1519. године. Не зна се тачно где је књигу завршио, у Горажду или Венецији, а у литератури се обично узима да је то Горажде. Судећи по години од Адама, књига је завршена 1519, а по круговима могућа је 1520. година. Издање је сачувано у малом броју примерака. Израђена је у високом техничком и калиграфском квалитету. Постоји и фототипско издање.

Штампарија у манастиру Грачаници, пета је међу српским штампаријама (после Црнојевићке, Вуковићке, Горажданске, Рујанске), а друга у Србији (после Рујанске). У њој је отиснута само једна књига Октоих петогласник из 1539. године. Октоих је штампан по налогу митрополита новобрдског Никанора, а штампар је монах Димитрије. Молитвеник (Требник) Божидара Вуковића око 1539. је седма књига Вуковићке штампарије, последња Божидарева. Нису сачувани последњи листови, на којима је вероватно био поговор с подацима о издању. На почетку књиге испод заставице јавља се назив Мoлитвеник. Књига се у литератури датира око 1538–1540. године, а у Лексикону српског штампарства 1494–1994. по одликама слога сматра се да је настала око 1539. године.

Псалтир из 1569. је прва књига Которанина Јеролима Загуровића и штампара Јакова Крајкова, пореклом из Софије. Поновљено издање Вићенца Вуковића из 1561. године, а посредно и Псалтира Вићенца Вуковића из 1546. и (као прапредлошка) Псалтира  Божидара Вуковића из 1520. године. На првом листу налази се предговор у којем су дати подаци о Јеролиму Загуровићу и Јакову Крајкову, наведен је датум почетка штампања књиге, 10. март 7077, тј. 1569. година, као и место штампања, Венеција. У поговору Јеролим Загуровић говори о себи и својим мотивима за штампање ове књиге коју назива Псалтир и бележи да је „списана” 31. августа 7078, тј. 1569. године.

Триод цветни из 1649. штампан је у Трговишту (Румунија), по налогу кнегиње Јелене, супруге војводе влашког Матеја Басарабе. Књига је редигована за српске потребе: из ње су ишчишћени јусови, по обичају благовољному раченију србскога народа. Тиме је, како пише кнегиња Јелена јеромонаху Дамаскину и светогорским Србима, књига саображена њиховој жељи. Штампар књиге је јеромонах Јован Светогорац.

Електронски каталог изложбе садржи описе штампаних издања србуља и хронолошки преглед литературе са сигнатурама. Поставка се може погледати у јавном каталогу од 1. априла до 6. маја 2019. и на сајту Библиотеке. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник је Селимир Радуловић.


ИЗЛОЖБА О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ

Поводом обележавања 125 година од рођења српског песника, приповедача и есејисте Момчила Настасијевића (Горњи Милановац, 1894 - Београд, 1938) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор Настасијевићевих дела и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. марта 2019. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Момчило Настасијевић, снажна и оригинална појава у српској књижевности између два светска рата, рођен је у породици Настасијевић која је дала неколико уметника. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише.

Прву књигу, драму Међулушко благо објавио је 1927. године у Београду. Потом следе књиге: Из тамног вилајета (1927, приповетке), Ђурађ Бранковић (1929, драма), Код Вечите славине” (1929, драма), Недозвани (1930, драма), Господар Младенова кћи (1931, драма), Пет лирских кругова (1932, песме).

Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота. Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји.


225 ГОДИНА ИСТОРИЈЕ ЈОВАНА РАЈИЋА
(Беч, Штампарија Стефана Новаковића, 1794-1795)

Библиотека Матице српске на основу грађе из својих збирки приредила је електронску изложбу поводом 225 година од објављивања Историје разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов аутора Јована Рајића. Четворотомна Историја отиснута је у Типографији Стефана Новаковића у Бечу 1794-1795. године. Електронски каталог изложбе садржи опис оригиналног издања и хронолошки преглед литературе са сигнатурама. Аутори изложбе су Александра Драпшин и Срђан Граовац, а уредник је Селимир Радуловић.

Јован Рајић (Сремски Карловци 1726 - Ковиљ 1801), песник, историчар, богословски писац, ученик руских учитеља у Карловцима и питомац чувене кијевске Духовне академије, аутор је прве обимне штампане историје Срба. Историја Јована Рајића представља први велики и озбиљан покушај да се прошлост не само Срба већ и других Јужних Словена прикаже у целини и упореди са историјом других народа. Своју Историју Рајић је завршио још 1768. године да би то дело, тек после цензуре, било штампано двадесет пет година касније. Иако правог научног метода у Рајићевом делу још нема, ослањање на писана документа и критичка разматрања несумњиво указују на значајан напредак у развитку српске историографије. Историја је дуго времена била највредније сведочанство о прошлости српског народа и све до шездесетих година XIX века Јован Рајић је остао највећи српски историчар.

Рајић је у свом делу саставио Каталог са шездесет и четири извора која су му послужила за писање Историје. Од наведених дела највише је користио Краљевство Словена Мавра Орбинија у преводу на руски језик од Саве Владиславића Рагузинског (Санктпетербург, 1722) као и Хронике Ђорђа Бранковића. Рајићева Историја, штампана грађанском ћирилицом, прва је српска књига са објављеним списком пренумераната. Концепцијски је подељена на једанаест књига обједињених у четири тома. Три тома објављена су 1794, а четврти 1795. године. Први том има две књиге од којих је прва посвећена општој историји Словена, а друга историји бугарског народа. Други том садржи пет књига, од треће до седме. Трећа књига говори о Словенима у северној Далмацији и историји Хрвата. Четврта књига посвећена је географском опису српских земаља и структури становништва које је живело на том простору до доласка Срба. Пета књига се бави пореклом Срба, њиховим сеобама и насељавањем на данашње просторе. Шеста књига бави се словенско-готским краљевима у Далмацији и Србији. Седма књига представља језгро Рајићеве Историје и скоро у целости посвећена је династији Немањића. Трећи том садржи осму, девету и десету књигу. Осма књига испуњена је историјом Србије у време Лазаревића. Срце те књиге је пета глава посвећена Косовском боју. Девета књига приказује историју Србије под деспотима из династије Бранковића, а десета књига сведочи о сеобама Срба у Угарску све до Мохачке битке. Четврти том садржи само једанаесту књигу посвећену историји Срба на простору јужне Угарске од Мохачке битке до ауторовог времена. Ради бољег разумевања дела Рајић је на крају четвртог тома објавио неколико прилога, хронолошки списак византијских царева, преглед географских назива некадашњих провинција и регистар. Разни други писани извори, попут Душановог законика објављени под насловом Прибавленије III, додати су по жељи штампара, а противно вољи самог аутора. Постоје примерци четвртог тома без дела Прибавленија III на странама 272 -446.

Поводом 175-годишњице Матице српске, 2002. године објављено је фототипско издање Рајићеве Историје. Приређено је у сарадњи Матице српске и Орфеуса, а према примерку БМС из Библиотеке Саве Текелије. Снимци оригиналног Рајићевог дела Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов доступни су у Дигиталној БМС на адреси: digital.bms.rs.

Поставка електронске изложбе може се погледати у јавном каталогу и на сајту Библиотеке од 1. до 28. фебруара 2019.
ИЗЛОЖБА О ИСАКУ ЕМАНУИЛОВИЧУ БАБЕЉУ

Поводом обележавања 125 година од рођења Исака Емануиловича Бабеља (1894, Одеса – 1941, Москва), великог руског прозног и драмског писца, јеврејског порекла, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из Бабељевих дела и литературе о њему, као и избор фотографија које се налазе у приказаним публикацијама, може се погледати од 3. јануара до 31. јануара 2019. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник Селимир Радуловић, управник БМС.

Исак Емануилович Бабељ рођен је у Одеси 1. 7. 1894. године. Страшни призори погрома Јевреја оставиће трајан утисак на дечака и биће повод за његову најранију познату причу Стари Шлојме из 1913. године. У Одеси је похађао комерцијалну школу, учио хебрејски и стране језике. Због процента јеврејске деце која су могла да се упишу на универзитет, Бабељ није уписао Одески универзитет. Дипломираће на Комерцијалном универзитету у Кијеву, а у међувремену ће уписати и студије у Петрограду. Школовање у Петрограду омогућиће Исаку Бабељу да привремено борави у престоници и да упозна Максима Горког. Пријатељство и покровитељство Горког играће значајну улогу у животу Исака Бабеља. Горки објављује неколико Бабељевих прича већ 1916. године.

Породица му двадесетих година одлази из Русије. Совјетске власти га последњи пут пуштају у иностранство на Међународни конгрес писаца за одбрану културе, на основу специјалног одобрења Политбироа. Сваки претходни Бабељев одлазак ван земље праћен је гласинама да се неће вратити. Бабељ је, међутим, одлучан да остане у Русији („... То је мој материјал, мој језик, моја интересовања” – написао је мајци у Белгију). Аутор је Одеских прича, Црвене коњице, као и драма Залазак сунца и Марија.

Бабељева Црвена коњица је једна од најотворенијих и најнемилосрднијих књига о руској револуцији и грађанском рату у светској књижевности 20. века. Његовом уметничком таленту веома високу оцену дали су сви совјетски критичари, без обзира на своју политичку оријентацију.     

Ухапшен је 15. маја 1939. године и потом стрељан, како је наведено „као агент француске и аустријске обавештајне службе”.


ИЗЛОЖБА О АЛЕКСИ ШАНТИЋУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Алексе Шантића (1868–1924) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Алексе Шантића и литературе о њему, може се погледати од 14. децембра 2018. до 2. јануара 2019. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић.

Алекса Шантић, песник, драмски писац и преводилац, рођен је 27. маја 1868. године у Мостару. Након завршене основне школе и Трговачке школе у Љубљани, образовање наставља у Трсту. Због нарушеног здравља прекида школовање и враћа се у Мостар где, осим краћих одлазака, остаје до краја живота. У Мостару 1891. године објављује своју прву збирку песама, а заједно са Светозаром Ћоровићем 1896. године покреће књижевни часопис Зора, који окупља најзначајније српске писце тог времена. Шантић се сматра једном од водећих личности мостарског књижевно-културног и националног покрета. О њему су радо писали и говорили његови савременици Јован Дучић, Петар Кочић, Исидора Секулић, Милош Црњански и други, као и бројни песници нашег времена.

Алекса Шантић је аутор бројних песама међу којима су и бисери српске лирике као што су: Остајте овде (1896), Емина (1902), Вече на шкољу (1904),  Наш стари доме (1906), Моја отаџбина (1908), Претпразничко вече (1910), Класје моје (1910), Под јоргованом (1918). Превео је Лирски интермецо (1897) од Хајнриха Хајнеа, Виљем Тел (1922) од Шилера, написао је драмске слике Под маглом (1907) и Хасанагиница (1911).

Након дуге болести умро је у Мостару 2. фебруара 1924. године.
ИЗЛОЖБА О МАТИЈИ БАНУ

Поводом облежавања 200 година од рођења Матије Бана (Петрово Село, Дубровник 1818 – Београд, 1903), књижевника, публицисте, националног радника, уредника листа Дубровник: цвиет народног књижества, БМС приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Матије Бана и литературе о њему може се погледати од 14. до 28. децембра 2018. године у Јавном каталогу Библиотеке. Аутор изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.

Матија Бан је у Дубровнику завршио основну школу, гимназију, филозофске и педагошке науке (код А. Маслаћа и Н. Арбанаса).  Из Дубровника одлази у Цариград (1839), где предаје италијански језик и историју, а у француској школи слушао је предавања из војних наука. Знао је грчки, француски и турски језик. У Србију долази 1844. године и постаје васпитач кћерки Александра Карађорђевића (1845-1848), професор француског језика на Лицеју (1850), а на његов предлог основана је Катедра за француски језик и књижевност у Београду. Поставио је темеље компаративистике код Срба, држећи циклус предавања под насловом „Француско-славјанска присподобљена књижевност”. Био је близак сарадник Илије Гарашанина па је у периоду 1848–1850. обављао више поверљивих дипломатских мисија за подизање устанка и ослобођење српског народа и свих јужнословенских народа на Балкану.  За управника Прес бироа (1863) изабрао га је кнез Михаило, а на том месту радио је  до 1880. Почетком 1879. године  први је званично упутио предлог српској влади за подизање Храма Св. Саве на Врачару. Од 1885. живео је на свом имању Бановац (данашње Баново брдо, које по њему и носи име). Један је од активнијих чланова Демократско-панславистичког круга, Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, дописни члан ЈАЗУ. Одликован је бројним признањима.

Почео је да пише на италијанском језику, 1835. Написао је велики број књижевних дела на српском језику (песме, драме, епове), преко 3000 чланака и списа на разним језицима.  Краљевска српска државна штампарија објавила је  Дјела Матије Бана, у осам томова (1889–1892). Превођен је на више језика: чешки, француски, пољски, немачки, руски, словеначки. Сарађивао је у листовима и часописима: Подунавка, Зора далматинска, Дубровник, Невен, Сербски народни лист, Видов-дан, Летопис Матице српскеГлас СКА, Словинац, Позор, Србске новине, Световид, Седмица, Лепир, Драгољуб, Јединство, Смиље, Србадија, Исток, Преодница. Уређивао је календар Дубровник: цвиет народног књижества односно три свеске (1849, 1850. и 1852).
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Драган Жунић. Трибина је заказана за четвртак, 13. децембар 2018, у 19 часова, у свечаној сали Матице српске.

Др Драган Жунић рођен је 1952. године. Студије социологије завршио је у Нишу. Докторат социолошких наука стекао је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу 1984, одбранивши тезу под насловом Развој идеје естетичког хуманизма.
Редовни је професор Универзитета у Нишу, на Факултету уметности, а предаје и на Филозофском факултету Нишког универзитета.
Објавио је више десетина научних радова из области естетике, социологије културе, социологије уметности, и следеће ауторске књиге: Естетички хуманизам; Ликови облика: фрагменти о уметности; Свакидашњи укус: критика моћи свиђања; Социологија уметности; Национализам и књижевност: српска књижевност 1985-1995; Весела естетика; Причање смисла: књижевност и сазнање; Отићи.
Члан је Социолошког друштва Србије, Естетичког друштва Србије, Европског друштва културе (СЕЦ), Српског филозофског друштва. Почасни је доктор Великотрновског универзитета Св. Ћирило и Методије у Бугарској. За књигу Причање смисла: књижевност и сазнање(Београд: КИЗ Алтера, 2010) добио је награду Задужбине Николај Тимченкоу Лесковцу, за 2010. годину.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Слободан Рељић. Трибина је заказана за четвртак, 6. децембар 2018, у 19 часова, у свечаној сали Матице српске.

Професор доктор Слободан Рељић рођен је 1954. године у Теслићу. Дипломирао је журналистику на Факултету политичких наука у Београду (1978), а магистрирао на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Источном Сарајеву (2010) са темом Четврти стуб демократије – политиколошко-социолошки аспект. Био је главни уредник НИН-а између 2002. и 2009. године, учествовао је на стручним и научним скуповима о улози медија у савременом друштву и објавио више прилога у тематским зборницима о положају медија. Завршио је специјалистички курс „Медији и демократија“, на америчком Дјук универзитету, Дарам, Северна Каролина (2000). Докторску дисертацију под насловом Промена карактера медија у савременом капитализму: узроци, актери и последице одбранио је 2010. године. Објавио је три књиге: Одумирање слободних медија, Криза медија и медији кризе и Медији и Трећи светски рат – сматрајте се мобилисаним.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Дарко Танасковић. Трибина је заказана за четвртак, 29. новембар 2018, у 19 часова, у свечаној сали Матице српске.

Проф. др Дарко Танасковић рођен је у Загребу, 4. јануара 1948. Овај врсни оријенталиста завршио је основну школу и класичну гимназију у Београду, након чега је уписао оријенталну филологију на Филолошком факултету у Београду, где је дипломирао и магистрирао. Докторирао је 1979. тезом Арапски језик у савременом Тунису – диглосија и билингвизам. За редовног професора Београдског универзитета изабран је 1988. године.
На Филолошком факултету предавао је, између осталог, aрапски и турски језик, персијску и арапску књижевност, основе исламске цивилизације, савремену књижевност Магреба, ислам и хришћанство, исламски фундамантализам и расколе у исламу. Професор је по позиву на више универзитета у земљи и иностранству. Члан је Европске академије наука и уметности. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца и српског ПЕН клуба.

Био је амбасадор у Турској и Азербејџану, при Ватикану и Малтешком витешком реду, као и амбасадор Србије при Унеску.

Објавио више од 600 научних и стручних радова из области арабистике, туркологије, иранистике, оријенталистичке компаратистике и исламологије.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О ИВАНУ СЕРГЕЈЕВИЧУ ТУРГЕЊЕВУ

Поводом обележавања 200 година од рођења Ивана Сергејевича Тургењева (Орел,  1818- Буживал, 1883), руског књижевника, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор из Тургењевљевих дела и литературе о њему, као и избор фотографија које се налазе у оквиру приказаних публикација, може се погледати од 22. новембра до 13. децембра 2018. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту. Аутор изложбе је Ненад Станојевић, а уредник Селимир Радуловић, управник БМС.

Орелски крај са разлогом називају земљом Тургењева. Ту се 28. октобра (9. новембра) 1818. године родио Иван Сергејевич, на породичном имању Спаско-Лутовиново у Мценском округу, у породици официра оклопничког пука, учесника Отаџбинског рата 1812. године, Сергеја Николајевича Тургењева и Варваре Петровне (рођене Лутовинова). Ту је свим срцем заволео ,,велики, моћан, истинит и слободан руски језик“ (И.С. Тургењев). Одавде се, као деветогодишњак заједно са родитељима преселио у престоницу (Москву), где је прво учио у интернату Вајденхамера, а затим у знаменитом Лазаревском институту, после чега се уписао на Филолошки факултет Московског универзитета. Потом је уследило школовање на Петроградском универзитету и, најзад, на Берлинском, где је Иван Тургењев слушао предавања из историје римске и хеленске књижевности, истовремено се усавршавајући у знању језика – добро је владао енглеским, немачким и француским језиком.

Желео је да постане професор филозофије на универзитету и зато је, ради проучавања немачке филозофије, боравио у Берлину и полагао магистарски испит у Петрограду. Али превагнула је љубав према књижевности и он је објавио своје прво дело, спев у стиховима Параша (1843).

Иван Сергејевич Тургењев је међу Русима можда најевропскији писац не само зато што је био један од главних пропагатора тада модерне европске књижевности у Русији и амбасадор руске књижевности у Европи, него и зато што се његов укус и његова естетика умногоме поклапају са схватањима ондашњих француских реалиста Меримеа, Флобера и Мопасана.

Умро је у Бужевалу, близу Париза, 1883. године, али тело му је пренето у Санкт Петерсбург. Хиљаде људи су испратиле његов ковчег до гробља. Бројна друштва, градови, универзитети, послали су делегације на сахрану. Пратили су га небројени венци. Погребна поворка била је дуга скоро три километра. Тако су руски читаоци пружили коначни доказ љубави према Тургењеву коју су према њему гајили и за живота.
ОКРУГЛИ СТО „Бројаница Светислава Божића“

Округли сто под називом „Бројаница Светислава Божића“ биће одржан у четвртак, 15. новембра, у Свечаној сали Матице српске, с почетком у 10 сати. Скуп је уприличен у част овогодишњег добитника награде Златна књига Библиотеке Матице српске,познатог српског композитора, универзитетског професора и члана САНУ Светислава Божића.

Светислав Божић је рођен у Лозници 1954. године. Водећи је српски савремени композитор духовне музике чија је основа православна – византијска и светосавска. У две стотине својих композиција различитог жанра створио је јединствено дело које поштује некадашње музичке облике, а истовремено их освежава модерним уметничким изразом.

Посебно су запажене композиције Светислава Божића написане на стихове Венцловића, Црњанског, Дучића, Настасијевића, Попе, и других српских писаца. Аутор је и јединствене поетске озвучене библиографије, која има више од хиљаду јединица.

На Округлом столу о делу Светислава Божића говориће познаваоци његовог дела, између осталих и академик Миро Вуксановић, Бранка Радовић, Јован Делић, Снежана Николајевић, Иван Муди и други.

У музичком делу програма учествоваће сопран Сања Керкез и пијаниста Александар Синчук.

Библиотека Матице српске објавиће крајем године зборник радова с Округлог стола Бројаница Светислава Божића.
ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ ПРИМИРЈА И ПРИСАЈЕДИЊЕЊА 1918. ГОДИНЕ

Поводом обележавања 100 година од примирја у Првом светском рату и присаједињења Војводине Србији, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу која се може погледати од 13. до 25. новембра 2018. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту. Аутори изложбе су Тамара Мијатовић и Вања Томчањи, уредник Селимир Радуловић.

Изложба је заснована првенствено на одабиру периодичних публикација на разним језицима које су свакодневно извештавале тадашњу јавност о завршетку Првог светског рата, примирју које је имало своје наговештаје и пре тог 11. новембра 1918. године, као и о присаједињењу Војводине Србији. Међу најзаступљенијим публикацијама су „Српске новине", „Српски лист", „Слобода" и „Правда". Поједине фотографије су узете из монографских публикација, како би се садржај изложбе употпунио и обогатио.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити др Александар Гајић. Трибина је заказана за четвртак, 8. новембар 2018, у 19 часова, свечаној сали Матице српске.

Александар  Гајић, доктор  правних и политичких наука, виши je научни сарадник Института за европске студије у Београду. Докторирао је 2008. године на Универзитету у Новом Саду, на интердисциплинарним студијама на тему Идеја светске државе: правни, политички и филозофски аспект. Бави се проучавањем међународних односа, друштвене и правно-политичке теорије, као и студијама културе. Радио је у правосуђу, адвокатури и новинарству. Аутор је или приређивач 12 монографија и око 100 научних радова. Нека од његових дела су: Нови феудализам, Звук и заједница: рок музика и судбина Запада, У вртлогу транзиције, Огледало владара. Учесник је великог броја научних скупова националног и међународног карактера, као и округлих столова и дебата о регионалним односима. Своје текстове, колумне и анализе објављивао је у готово свим дневним и недељним новинама, као и на интернет порталима у Србији. Као аналитичар често даје изјаве за медије у Србији и региону.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити проф. др Срђан Шљукић. Трибина је заказана за четвртак, 1. новембар 2018, у 19 часова, свечаној сали Матице српске.

Срђан Шљукић је социолог села, рођен у Сомбору 1964. године. Дипломирао је на Одсеку за социологију Универзитета у Новом Саду 1996, магистрирао 2000, а докторирао је 2004. године. Данас има звање редовног професора. Кључне сфере његовог научног интересовања јесу промене друштвене структуре из перспективе социологије села, земљорадничко задругарство, као и социологија сукоба. Члан је Српског социолошког друштва и Српског удружења за социологију села и пољопривреду. Текстове објављује у значајнијим периодичним листовима, на интернет порталима, а осим као аутор, у стручним зборницима потписује се и као уредник. Важнији наслови из његове библиографије јесу књиге: Сељак и задруга у равници (2009); Земља и људи (2012); Село у социолошком огледалу (2015).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

Поводом обележавања 125 година од рођења Милоша Црњанског (Чонград 1893 – Београд 1977) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о Црњанском, може се погледати од 25. октобра до 21. новембра 2018. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту. Аутори изложбе су Милица Цветковић Стошић и Ивана Старчевић, уредник Селимир Радуловић.

Милош Црњански се убраја међу најистакнутије писце српске књижевности. Био је песник, романсијер, драматичар, есејиста и путописац, али и професор историје, философ, историчар уметности, новинар и дипломата. Од ране младости сарадник је бројних часописа и алманаха, уредник и покретач листова, аутор је тридесетак дела, од којих је две трећине антологијског карактера. Његов живот су у великој мери одредили његов „тежак“ карактер и послератна емиграција у Лондону.

Црњански се на књижевној сцени јавља збирком „Лирика Итаке“(1919) и лирским романом „Дневник о Чарнојевићу“(1921) и мења ток дотадашње књижевне сцене. Са Црњанским, српска авангарда узима свој замах. Црњански пише и путописе, приповетке и есеје „Ирис Берлина“(1928), „Љубав у Тоскани“(1930), „Наше плаже на Јадрану“, „Бока Которска“(1930), „Књига о Немачкој“(1931), мемоаре „Ембахаде“ (1983), драме „Маска“ (1918), „Конак“(1958), „Никола Тесла“(1967) и романе „Сеобе“(1929), „Друга књига сеоба“(1962), „Код Хиперборејаца“(1966),„Роман о Лондону“(1971).

„Од свих нас, једини је Црњански рођени писац.“ Иво Андрић

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити владика Славонски Јован. Трибина је заказана за четвртак, 25. октобар 2018, у 19 часова, свечаној сали Матице српске.

Епископ Јован (Ћулибрк) је рођен 1965. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршио је у Босанској Градишки. Јужнословенске језике и књижевности студирао је на универзитетима у Бањалуци и Загребу, где је дипломирао на Катедри за стилистику одбранивши рад о Милошу Црњанском, за који је добио Бранкову награду Матице српске 1991. године.
Теологију је студирао на Православним богословским факултетима у Београду и Србињу; студије је завршио дипломским радом о Никону Јерусалимцу. Магистарске студије из јеврејске културе похађао је у Спомен-установи Јад Вашем и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму; добитник је награде Голда Меир за 2004. годину. Магистарски рад је одбранио код др Давида Банкира, шефа Међународног института за проучавање холокауста у Јад Вашему. Тренутно припрема докторат из исте области. Говори енглески, руски и јеврејски језик, служи се немачким, грчким и с неколико словенских језика.

Члан је Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Старог завета. Члан је Одбора за Косово и Метохију, као и координатор Одбора за Јасеновац СА Сабора СПЦ.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О КОСТИ ТРИФКОВИЋУ

Поводом обележавања 175 година од рођења Косте Трифковића (Нови Сад, 1843–1875), новосадског књижевника и адвоката, писца чувених шаљивих игара и драмолета, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коју чини избор Трифковићевих дела и литературе о њему, може се погледати од 28. септембра до 24. октобра 2018. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту www.bms.rs. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Основну школу и четири разреда гимназије Трифковић је завршио у родном Новом Саду, пети разред у Винковцима, шести у Будимпешти. Школовање је наставио у Ријеци (1861), где је свршио један разред поморске школе, а годину дана касније (1862), као морнар, ступио је на брод који је из Трста пловио за Крф, Цариград и Одесу. Током једне школске године (1863/4) завршава у Ријеци седми и осми разред гимназије и полаже матуру, потом студира права у Братислави, Дебрецину и Кошицама (1864/67), а након тога службује у Новом Саду најпре као градски бележник, а затим и као сенатор. Бавио се и адвокатуром, био је присталица и сарадник Милетићеве народне странке, свесрдно је помагао рад Српског народног позоришта и Матице српске, чији је био потпредседник. Заслужан је за обнову књижевног листа Јавор (1874).

Последњих година свог живота потпуно се посветио позоришту, тј. писању комедија у којима је приказана новосадска чаршија, ситни људи, са ситним и безазленим страстима и навикама: Школски надзорник, Честитам, Француско-пруски рат, Избирачица, Љубавно писмо, На Бадњи дан... Приређивао је и туђе, лаке и шаљиве позоришне комаде: Мило за драго, Тера опозицију и др. Огледао се и у приповеци (Иванчин гроб) и лирској поезији, а писао је и путописе.

Крајем 19. века и почетком 20. његове комедије биле су преведене на мађарски, словеначки, немачки, пољски, бугарски, француски и италијански језик и игране су на на сценама позоришта у Будимпешти, Љубљани, Трсту, Софији, Варни, Трнову, Лајпцигу, Темишвару, Напуљу...
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на којој ће говорити др Алан Карлсон. Трибина је заказана за уторак, 18. септембар 2018, у 19 часова, свечаној сали Матице српске

Др Алан Карлсон (рођен у Ајови, САД, 1949. године) дипломирао је на Августана колеџу 1971. године са magna cum laude, а докторирао модерну европску историју на Универзитету у Охају 1978. године.

Председник je Хауард центра за породицу, религију и друштво и оснивач Светског конгреса породица. Од 2008. године, гостујући је предевач за политичке науке и историју на Хилсдејл колеџу у држави Мичиген.

Професор Карлсон је једно од највећих савремених имена за питања породице. Аутор је десетак класичних књига о историји породичних односа, великог броја радова, јавних наступа, а више пута је сведочио пред Врховним судом САД и другим судовима у случајевима повезаним са проблемима породице и породичног права.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О КОРНЕЛУ СЕНТЕЛЕКИЈУ

Поводом обележавања 125 година од рођења Корнела Сентелекија (1893-1933) песника, прозног писаца, естетичара и књижевног преводиоца, Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коју чини избор дела Корнела Сентелекија и литературе о њему, може се погледати од 31. августа до 27. септембра 2018. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хајнерман и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе трајно се чува и доступан је на CD-у у Библиотеци, као и на сајту www.bms.rs.

Корнел Сентелеки рођен је 1893. године у Печују. Гимназију је завршио у Сомбору, а студије медицине у Будимпешти где је као сарадник књижевног часописа почео да пише и објављује песме, рецензије, приче. У Сомбор се враћа 1920. године и почиње да ради као лекар у Сивцу, али наставља да објављује песме, музичке и позоришне приказе. У годинама које следе Сентелеки постаје велики путник, а своја искуства са путовања преноси у путописима које објављује.

На мађарски језик преводи дела Вељка Петровића, Иве Андрића, Мирослава Крлеже, Борисава Станковића, Тодора Манојловића, Жарка Васиљевића. Заједно са Јожефом Деберценијем 1928. године Сентелеки је саставио, превео на мађарски језик и објавио антологију песама модерних српских песника Bazsalikom (Босиљак). Био је и уредник неколико књижевних часописа Vajdasági Írás (Војвођански записи) и Kalangya (Крстина), A Mi Irodalmunk (Наша књижевност).

Сентелекијева дела на српски језик преводили су Младен Лесковац, Данило Киш, Јудита Шалго, Сава Бабић. У част Сентелекијевог књижевног рада у Сивцу се сваке године организује манифестација Сентелекијеви дани, на којој се додељује књижевна награда „Корнел Сентелеки? и награда „Bazsalikom? истакнутим преводиоцима са мађарског језика на српски и обрнуто.
ИЗЛОЖБА - БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ – СТО ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ЈАВНОГ РАДА

Библиотека Матице српске (БМС), најстарија српска национала библиотека и прва јавна научна библиотека у Срба, утемељена је у Пешти 1826. године. Настала је у окриљу књижевног друштва Матице српске, основаног с циљем да омогући излажење часописа Летопис Матице српске, покренутог 1824. за 1825. годину, и књига на српском језику. Најстарији помени о библиотечкој делатности јављају се у записницима Матице српске из 1830. године.

Почетни фонд БМС чиниле су свеске Летописа Матице српске, прве књиге, које је Матица српска објавила и поклони из Русије, добијени 1832. од Императорске руске академије наука (24 наслова у 59 томова) и од Атанасија Стојковића, професора Харковског универзитета и сталног члана те Академије (пет његових књига на руском језику).

Дар Императорске руске академије представља прве књиге доспеле разменом у Библиотеку Матице српске, а књиге Атанасија Стојковића јесу први лични поклон који је Библиотека добила.

Назив Библиотека Матице српске први пут се помиње у обраћању Саве Текелије на седници Српског општества у Пешти, у храму Светог Ђорђа, 31. августа 1836, у време двогодишње забране рада Матице српске. Седница је одржана поводом намере Саве Текелије да оснује завод Текелијанум за школовање Срба у Пешти. Он је тада изразио жељу да у згради коју буде купио буде места и за Матицу, ако јој се одобри рад, али свакако за Библиотеку.

Матица српска се уселила у Текелијанум 1837, а 14/26. августа 1838. донета је одлука да се Библиотека отвори за јавност. Том одлуком Опредљено јест Библиотеку и то јавну МС именујему завести у коју ће сваки најпаче Славјанин буди кога наречија и колена син био свободан приступ имати и књиге читати моћи.

Поводом сто осамдесет година свог јавног рада БМС је приредила две изложбе, од којих једну чини поставка експоната у витринама (снимци архивске грађе и одабраних страница рукописних и старих штампаних књига и периодичних публикација, као и одабрана фототипска издања), а друга изложба је дигитална. Обе изложбе су приређене за Дан БМС, 28. април 2018. и могу се погледати у Јавном каталогу БМС. Дигитална изложба је доступна и на сајту БМС.

Ауторке изложби су мр Душица Грбић и Александра Драпшин. Скенирање, снимање и обраду фотографија начиниле су Силвија Вал, Соња Сулоцки и Оливера Михајловић. Уредник је Селимир Радуловић. Поставку експоната у витринама реализовали су Горан Влаховић и Павле Живковић, а помоћ је пружио и Милорад Родић.

Изложбе пружају најважније податке о историјату БМС, о њеној разгранатој делатности и разноврсности и богатству збирки.
ИЗЛОЖБА О АЛЕКСАНДРУ ИСАЈЕВИЧУ СОЛЖЕЊИЦИНУ

Поводом обележавања 100 година од рођења Александра Исајевича Солжењицина (Кисловодск 1918 - Москва 2008), руског интелектуалца-дисидента, писца-публицисте, драматурга и историчара, добитника Нобелове награде за књижевност 1970. године, члана Руске академије наука (од 1997) и Српске академије наука и уметности (од 1994), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о Солжењицину, може се погледати од 10. до 30. августа 2018. године у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб сајту. Ауторка изложбе је Силвија Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Живот Александра Солжењицина био је дуг (умро је у 89. години) и пун противречности. Као борац против совјетског тоталитаризма претрпео је репресију, био слављен, па протеран из СССР-а на Запад (западна Европа и САД). На Западу слављен, па, због испољавања јавног презира према западњачком материјализму, критикован, па опет код куће критикован, слављен и награђиван.

Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича” (1962) којом је у књижевност увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. У његова најпознатија дела спадају романи У првом кругу (1968), Одељење за рак (1968), низ романа обједињених насловом Црвени точак (Августа четрнаесте - 1971, Октобра шеснаесте – 1984, Марта седамнаесте – 1986, Априла седамнаесте – 1991), драме Гозба победника, Заробљеници, Република Рада, документарна проза Архипелаг Гулаг (1973–1975), те публицистичка дела Како да преуредимо Русију (1991), Руско питање крајем 20. века (1994) и Два века заједно (2003).
ИЗЛОЖБА О ПАВЛУ ПОПОВИЋУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Павла Поповића (Београд 1868 - Београд 1939), професора, писца, књижевног историчара, организатора књижевног и научног живота и уредника књижевних часописа, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Павла Поповића и литературе о њему, може се погледати од 13. јула до 9. августа 2018. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Даниела Кермеци и Оливера Михајловић, уредник Селимир Радуловић.

Павле Поповић је један од најзначајнијих историчара српске и целокупне југословенске књижевности, као и врсни познавалац европских класичних и модерних књижевности. Аутор је више од две стотине научних радова о значајним књижевним темама и најзначајнијим писцима. Био је уредник Српског књижевног гласника, оснивач Друштва за српски језик и књижевност, оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, председник Српске књижевне задруге и ректор Београдског универзитета. У чувеном (1909) први је извео периодизацију српске књижевности на „стару’’ (средњовековну), „средњу” (дубровачку) и „нову”, а као посебну целину издвојио је „народну књижевност”.

Поред Прегледa српске књижевности, међу његова наjпознатиjа дела спадаjу и: Југословенска књижевност, Српска драма у XIX веку, Стари српски животописи XV и XVII века, О  Горском вијенцу, Стеван Сремац, човек и дело, Из књижевности I-IV.

Данашња трибина је отказана због болести предавача!

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити др Александар Гајић. Трибина jе заказана за четвртак, 21. jун 2018, у 19 часова, у атриjуму Библиотеке Матице српске.

Александар  Гајић, доктор  правних и политичких наука, виши je научни сарадник Института за европске студије у Београду. Докторирао је 2008. године на Универзитету у Новом Саду, на интердисциплинарним студијама на тему Идеја светске државе: правни, политички и филозофски аспект. Бави се проучавањем међународних односа, друштвене и правно-политичке теорије, као и студијама културе. Радио је у правосуђу, адвокатури и новинарству. Аутор је или приређивач 12 монографија и око 100 научних радова. Нека од његових дела су: Нови феудализам, Звук и заједница: рок музика и судбина Запада, У вртлогу транзиције, Огледало владара. Учесник је великог броја научних скупова националног и међународног карактера, као и округлих столова и дебата о регионалним односима. Своје текстове, колумне и анализе објављивао је у готово свим дневним и недељним новинама, као и на интернет порталима у Србији. Као аналитичар често даје изјаве за медије у Србији и региону.


ИЗЛОЖБА О МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ АЛАСУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Михаила Петровића Аласа (1868–1943) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела Михаила Петровића Аласа и литературе о њему, може се погледати од 15. јуна до 12. јула 2018. године, у јавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.
Михаило Петровић математичар, академик, професор, рибар, путописац, музичар и књижевник,  рођен је 24. априла 1868. године у Београду. Након завршене основне школе и  Прве београдске гимназије, уписује се на Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Студије завршава са одличним успехом и затим одлази у Париз на усавршавање где стиче докторат из  математичких наука. По повратку у Београд постављен је за професора математике у Великој школи где предаје до пензије. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1897. године, а за редовног 1899. године.  Био је и истакнути риболовац, често је боравио на рекама Сави и Дунаву због тога је добио и карактеристичан надимак – Мика Алас. Био је велики љубитељ путовања нарочито по далеким и у то време недовољно истраженим пределима. Написао је неколико путописа са експедиција за истраживање поларних области. Волео је музику, свирао је виолину и основао оркестар "Суз".
Михаило Петровић Алас је аутор бројних научних радова, научних монографија, уџбеника, књижевних дела и путописа. Нека од његових дела су: О асимптотним вредностима интеграла диференцијалних једначина првог реда (1895), Елементи математичке феноменологије (1911), Кроз поларну област (1932), У царству гусара (1933), Феноменолошко пресликавање (1933), Један диференцијални алгоритам и његове примене (1936), Елиптичке функције (1937), Роман јегуље (1940) и др. Умро је у Београду 1943. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Александар Раковић. Трибина jе заказана за четвртак, 14. jун 2018, у 19 часова, у атриjуму Библиотеке Матице српске.

Aлександар Раковић je рођен у Београду 1972. године. Дипломирао је и магистрирао историју на Филозофском факултету у Београду, а докторску дисертацију Рокенрол у Југославији 1956–1968: изазов социјалистичком друштву одбранио је 2011. на истом факултету, на Катедри за историју Југославије.


Виши je научни сарадник на Институту за новију историју Србије у Београду. Аутор је осам књига: Југословени и Ирска револуција 1916–1923, Универзитет и српска теологија, Рокенрол у Југославији 19561968, Југославија – Индонезија 1945–1967, The University and Serbian Theology, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015, Yugoslavia – Indonesia 1945–1967. Уредник је три зборника научних радова, оснивач и уредник сајта Српска земља Црна Гора, као и уредник Пројекта Растко Цетиње, електронске библиотеке српске културе Црне Горе.
Александар Раковић је координатор међуверске сарадње Србије; у име Републике Србије поднео је пет реферата и говорио на четири годишња састанка ОЕБС-а о људским правима и верским слободама. Председник је Друштва српско-индонежанског пријатељства Нусантара и члан Комисије за музеј и архивску грађу Фудбалског клуба Црвена звезда.


Овде можете погледати снимак трибине > > >



БИБЛИОНЕТ 2018.

У Библиотеци Матице српске је од 7. до 9. јуна одржан дванаести стручно-научни скуп Библионет, у организацији Заједнице матичних библиотека Србије и Библиотеке Матице српске. Тема овогодишњег Библионета  била је Рукописна и стара штампана књига.

На конференцији је изложено 30 реферата. Поред учесника из библиотека широм Србије, на конференцији су учествовали и еминентни научници и истраживачи из Москве, Санкт Петербурга, Будимпеште и Бањалуке.

У оквиру манифестације свечано је уручена Награда Ђура Даничић  мр Душици Грбић,  археографу саветнику Библиотеке Матице српске. Награду додељује Заједница матичних библиотека Србије за укупан допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији.

Последњег дана скупа учесници су посетили Спомен-библиотеку у Сремским Карловцима и манастир Велика Ремета.

Конференција Библионет 2018 протекла је успешно и у доброј атмосфери, а изложени реферати  биће публиковани у зборнику са овог скупа.



ФОТОГРАФИЈЕ СА ОВОГОДИШЊЕГ БИБЛИОНЕТА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ И ПРЕУЗЕТИ ОВДЕ > > >


НАЈАВА
У Библиотеци Матице српске у четвртак, 7. јуна, почиње традиционални стручно-научни скуп Библионет, а трајаће до суботе, 9. јуна 2018. Ово ће бити дванаеста годишња конференција Библионет, коју организује Заједница матичних библиотека Србије, са циљем да се унапреде активности матичних библиотека у регионалним центрима и другим народним библиотекама у Србији, као и да се афирмишу научно-истраживачке активности у домаћем библиотекарству.

Тема овогодишњег Библионета  биће Рукописна и стара штампана књига, а на скупу ће бити изложени радови посвећени, између осталог, историји књиге и штампарства, историјату појединих збирки, истраживању и раду на опису и презентовању грађе, правној и физичкој заштити, као и примени савремених технологија. На конференцији ће бити речи о српским рукописима у контексту општесловенске рукописне традиције, о истраживању српских рукописа у иностраним збиркама, о виртуелним библиотекама рукописних и старих штампаних књига и др.

Од посебног значаја је то што ће, осим домаћих гостију и специјалних гостију из региона, на овом скупу учествовати и истакнути инострани научници и истраживачи рукописних и старих штампаних књига – Анатолиј Аркадјевич Турилов из Института за славистику Руске академије наука (Москва) и члан САНУ, Джамиља Нуровна Рамазанова, руководилац Одељења старих и ретких књига у Руској државној библиотеци у Москви, Жана Леонидовна Левшина, главни библиотекар староруских фондова Одељења рукописа Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу и Фаркаш Габор Фаркаш, руководилац Одељења старих штампаних публикација Националне библиотеке Сечењи у Будимпешти.

У оквиру манифестације биће свечано уручена Награда Ђура Даничић. Ова награда установљена је у част знаменитог српског филолога, преводиоца, културног прегаоца и управника Народне библиотеке Србије, а додељује се за целокупан допринос појединца развоју библиотекарства и културе Србије.

Заједница матичних библиотека Србије и Библиотека Матице српске са задовољством обавештавају јавност да је овогодишњи добитник овог престижног признања мр Душица Грбић, археограф саветник у Библиотеци Матице српске чија биографија сведочи о свеобухватном, посвећеном вишедеценијском раду у области библиотекарства и културе у целини.

Конференција Библионет 2018, темом Рукописне и старе штампане књиге, допринеће размени искустава, разматрању проблема и недоумица у раду с рукописним и старим штампаним књигама, као и сагледавању перспектива за унапређење делатности у тој сфери библиотечко-информационог система.

Министарство културе и информисања Републике Србије подржало је одржавање Библионета 2018, препознавши важност овог скупа у области заштите културног наслеђа од изузетног и великог значаја за националну културу, као и његове презентације стручној и широј јавности.

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ПРОГРАМ БИБЛИОНЕТА 2018.”

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Даница Груjичић. Трибина jе заказана за четвртак, 7. jун 2018, у 19 часова, у атриjуму Библиотеке Матице српске.

Проф. др Даница Груjичић jе рођена у  Ужицу 30. августа 1959. Студиjе медицине коjе jе почела у Москви завршила jе у Београду. На Медицинском факултету београдског Универзитета докторирала jе 1996. године, тезом Евалуациjа диjагностичких поступака и хируршких проблема код супратенториjалних интравентрикуларних тумора.

Од 1984. запослена jе на Институту за неурохирургиjу Клиничког центра Србиjе, где jе од 2007. начелница Одељења за неуроонкологиjу. Упоредо са клиничком праксом ангажована jе као предавач, на Медицинском факултету Универзитета у Београду, а од 2009. jе редовни професор. Као аутор или коаутор потписуjе више од 250 научних радова, поглавља у књигама и монографиjа. Неки од наслова из њене богате библиографиjе су: Канцер, фертилитет и трудноћа; Карцином ректума; Анестезиjа у трауми; Основни принципи неурохирургиjе,итд. Члан jе Удружења неурохирурга Србиjе, Српског лекарског друштва и Европске асоциjациjе неурохируршких друштава.

Председник jе хуманитарне организациjе Здрава Србиjа, као и комисиjе за психоактивне супстанце Министарства здравља. Протеклих неколико година пажњу jавности привукла jе иступањем на тему употребе деривата канабиса у медицинске сврхе.


Овде можете погледати снимак трибине > > >



У четвртак, 31. маjа, почиње нови циклус трибина под насловом Савремени човек и савремени свет, у организациjи Матице српске и Библиотеке Матице српске. Први гост ове сезоне биће Матиjа Бећковић, а трибина ће бити одржана у атриjуму Библиотеке Матице српске, са почетком у 19 часова.

Академик Матиjа Бећковић jе српски књижевник, рођен 29. новембра 1939. године у Сенти. Основну школу завршио jе у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназиjе у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназиjу у Ваљеву. Студирао jе на Филолошкoм факултету у Београду, на Групи за jугословенску и општу књижевност. Прве песме написао jе jош као гимназиjалац, а поему Вера Павладољска обjавио jе 1962. Следе дела Метак луталица, Тако jе говорио Матиjа, О међувремену, Рече ми jедан чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Служба Светом Сави, Косово наjскупља српска реч, Ћераћемо се jош, Служба Пустињаку цетињском, Праху оца поезиjе. Његови поетски и прозни текстови често су приређивани за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. Са Бориславом Михаjловићем Михизом адаптирао jе за позориште Горски виjенац. Са Душаном Радовићем написао jе драмску поему  Че – трагедиjа коjа траjе.
За своjа дела добио jе броjна признања, међу коjима су награде Милан Ракић, Октобарска, Седмоjулска, Змаjева, Дисово пролеће, Беловодска розета, Златни крст кнеза Лазара, Равногорска, Стефан Митров Љубиша, Велика Базjашка повеља, Библиос, Награда Вукове задужбине, Његошева награда, Жичка хрисовуља… За поему Ћераћемо се jош добио jе награде Типар, Златни бестселер, jован Дучић и Лаза Костић.
Дописни члан Српске академиjе наука и уметности постаjе 1983, а редовни 1991. године. Члан jе Српског ПЕН центра. Од 2009. године председник jе Фонда Слободан jовановић. Одликован jе Краљевским орденом Белог орла.


Овде можете погледати снимак трибине > > >




ИЗЛОЖБА О ВЛАДИМИРУ ВЛАДИМИРОВИЧУ МАjАКОВСКОМ

Поводом обележавања 125 година од рођења Владимира Владимировича Маjаковског (Багдати, Грузиjа 1893 – Москва, Русиjа 1930), авангардног руског песника (наjистакнутиjа личност руског футуризма), драматичара, писца филмских сценариjа, сликара, редитеља и глумца Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела и литературе о Маjаковском, може се погледати од 18. маjа до 14. jуна 2018. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Маjаковски jе био особен као личност, бунтовне природе, отворен у наступима и расправама, човек протеста и динамичног схватања живота. Надахнут идеjама социjализма и са вером да поезиjа може променити свет као песник био jе иноватор, увео jе у поезиjу jезик улице, екстатичан тон, експлозиван jезик, необичан речник, цитате, нове жанрове поеме, степенаст стих. Поред поезиjе писао jе сатиричне комедиjе, песме-фељтоне и разне манифесте. Међу његова наjпознатиjа дела спадаjу песме „Леви марш”, „Вама”, „Конференциjаши”..., поеме Облак у панталонама, О томе, Владимир Илич Лењин, На сав глас, Рат и свет, Човек..., драме Владимир Маjаковски, Хладан Туш, Стjеница...

Дана 14. априла 1930. године у 10 сати и 15 минута, у своj радноj соби, хицем из револвера окончао jе живот В. В. Маjаковски, оставивши писмо адресовано „Свима”, у ком, између осталог стоjи: „За моjу смрт не кривите никога и, молим вас, без сплеткарења. Покоjник то никако ниjе волео. Маjко, сестре и приjатељи, ово ниjе начин (другима не препоручуjем), али jа излаза нисам имао. [...]”
250 ГОДИНА ОД ОБjАВЉИВАЊА СЛАВЕНОСРПСКОГ МАГАЗИНА ЗАХАРИjЕ ОРФЕЛИНА
(Венециjа, Штампариjа Димитриjа Теодосиjа, 1768)

Библиотека Матице српске jе на основу грађе из своjих збирки приредила електронску изложбу поводом 250 година од обjављивања Славеносрпског магазина Захариjе Орфелина, отиснутог у Типографиjи Димитриjа Теодосиjа у Венециjи 1768. године. Електронски каталог изложбе садржи опис оригиналног издања и хронолошки преглед литературе са сигнатурама. Ауторке изложбе су Александра Драпшин и Милица Пjевач, а уредник jе Селимир Радуловић.

Први српски и jужнословенски часопис изашао jе само у jедном броjу. Обjављен jе анонимно. Захариjа Орфелина као аутора и издавача први jе навео Алексеj Хорањи 1776. године. Узор за ово дело Орфелин jе имао у европскоj периодици тога времена, а посебно у руском часопису jежемjесjачниjа сочинениjа из коjег jе преузео већину прилога. jедно време ревизор у Типографиjи Димитриjа Теодосиjа, Захариjа Орфелин био jе свакако подстакнут и венециjанским културним окружењем. Претпоставља се да су на изглед и на структуру Орфелиновог Магазина утицаj имали венециjански часописи Magazzino Italiano, La Gazzeta Veneta, La Frusta Letteraria, L’Europa Letteraria и други.

Историjску и културну важност има Предговор,сматра се програмским манифестом српског просветитељства. Орфелин истиче предност часописа, са своjим разноврсним прилозима, коjи излазе периодично у малим свескама, као погодно средство за ширење знања. Циљ jе да се читаоци кроз разоноду и забаву неприметно поучаваjу. Указуjе на важност писања на властитом jезику (коjи се говори) и даjе као пример друге европске народе.

Магазин има енциклопедиjски карактер и обухвата текстове са различитим темама. Садржи девет прилога: поучне чланке, приповетку, песму, превод историjског документа, епиграме и преглед обjављених књига. Први пут у српскоj књижевности штампан jе сонет, библиографиjа и књижевна критика, источњачка повест и прво jе дело у целини штампано грађанском ћирилицом.

Поjава часописа у ондашњем српском друштву била jе необична. Без подршке читалаца и учених људи и писаца, ниjе изненађење да jе остао на првом броjу. Да jе Магазин дошао прерано, као доказ може се навести и то што jе следећи српски часопис изашао тек педесет шест година касниjе (Летопис Матице српске, 1824).

Славеносрпски магазин jе дело коjе jе унело модерну европску просветитељску и грађанску орjентациjу у српску културу. Утицао jе да се ново раздобље српске књижевности почне рачунати од Захариjа Орфелина.

У Библиотеци Матице српске чуваjу се три примерка првог српског часописа, два у збирци раритетне периодике на српском jезику 18. и 19. века (РПСр I 1) и jедан у Библиотеци Српске православне велике гимназиjе у Новом Саду (Патронат 10671). Снимци примерка Славеносрпског магазина доступни су у Дигиталноj БМС на адреси: digital.bms.rs.

Поставка електронске изложбе може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 23. априла до 17. маjа 2018.
СВЕТИСЛАВУ БОЖИЋУ НАГРАДА ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Жири за награду Златна књига Библиотеке Матице српске (академик Миро Вуксановић, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник) jедногласно jе након jавног позива прихватио предлог и донео одлуку да добитник награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2018. годину буде Светислав Божић, дописни члан САНУ, професор универзитета, познати српски композитор и аутор поетске озвучене библиографиjе.

Светислав Божић (рођен у Лозници 1954) водећи jе српски савремени композитор духовне музике чиjа jе основа православна – византиjска и светосавска. У две стотине своjих композициjа различитог жанра створио jе jединствено дело коjе поштуjе некадашње музичке облике, а истовремено их освежава модерним уметничким изразом.

Посебно су запажене композициjе Светислава Божића написане на стихове Венцловића, Црњанског, Дучића, Настасиjевића, Попе, свих досадашњих добитника Дучићеве награде и других српских писаца. Истовремено саставља и jединствену поетску озвучену библиографиjу коjа има више од хиљаду jединица.

Награду чини повеља, округли сто о уметничком делу и библиографском раду добитника и зборник радова са округлог стола. Повеља ће добитнику бити уручена приликом прославе Дана Библиотеке Матице српске, 27. априла 2018. Округли сто ће бити одржан у новембру ове године, након чега ће бити обjављен и зборник радова са тог скупа.


ИЗЛОЖБА О ГЕОРГИjУ МАГАРАШЕВИЋУ

Поводом обележавања 225 година од рођења Георгиjа Магарашевића (1793–1830) Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Георгиjа Магарашевића и литературе о њему, може се погледати од 22. марта до 22. априла 2018. године, у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.

Георгиjе Магарашевић, историчар, књижевник и професор, рођен jе у месту Адашевци у Срему 1793. године. Након завршених шест разреда гимназиjе у Сремским Карловцима, одлази у Пешту, али му лоше здравствено стање онемогућава даље школовање. Враћа се у Сремске Карловце где постаjе професор у гимназиjи 1813. године и предаjе историjу и друге хуманистичке предмете. Због приватног скандала 1816. године, бива приморан да напусти Карловце, а потом почиње да предаjе у новооснованоj Новосадскоj гимназиjи. Био jе добар приjатељ српског песника Лукиjана Мушицког, о чему сведочи Мушицкова песма Георгиjу Магарашевићу (1817). Одржавао jе контакте са Вуком Караџићем, а током jедне посете Бечу упознао jе Димитриjа Давидовића и jернеjа Копитара.

Георгиjе Магарашевић jе писац многоброjних књижевних бележака, путописа, кратких биографиjа и историjских радова. Нека од његових дела су: Библиска садружества (1821),  Палеж Москве (1821), Историjа наjважниjи политични европеjски прикључениjа от Виjенског мира 1809. до 1821. год. (1823), Путовање по Србиjи у 1827. години (1827), Писма Филосерба (1828, 1829), Писма Доситеjа Обрадовича (1829), Дух списаниjа Доситеjеви (1830), Кратка всeмирна историjа (1831), превод дела Нове историческе паметидостоjности живота Наполеона Бонапарте (1822) и др. Његов наjзначаjниjи допринос историjи српске књижевности и културе представља покретање часописа Серпске љетописи 1824. године за годину 1825, данашњег Летописа Матице српске. Умро jе у Новом Саду 1830. године.
ИЗЛОЖБА О jАНУ КОЛАРУ

Поводом обележавања 225 година од рођења словачког писца, песника, представника словачког и чешког националног препорода, идеолога словенске узаjамности, професора словенске археологиjе, лингвисте и евангелистичког свештеника jана Колара (1793–1852), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела jана Колара и литературе о њему, може се погледати од 1. до 21. марта 2018. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе jе Даниела Ломенова, уредник Селимир Радуловић.

jан Колар je рођен 1793. године у месту Мошовце у Словачкоj у импресивном окружењу природе планинског ланца Мале и Велике Фатре. Био jе син кмета земљорадника и занатлиjе, коjи jе сматрао да и његов син треба да крене тим стопама и да изучи занат. Тада се супротставио крутом ауторитету свог оца и кренуо путем науке. Школовао се у Кремници (1806–1808), Банскоj Бистрици (1810–1812), на протестантско-евангелистичком лицеjу у Братислави (1812–1815) и на Универзитету у jени (1817–1819), завршивши филозофиjу и теологиjу. Дух атмосфере коjа jе владала међу студентима у jени, пароле о слободи и уjедињењу немачког народа и дружење са песником Гетеом, распламсали су код  Колара љубав према родном краjу и народу. Уjедно са родољубивим осећањима, планула jе и искрена љубав према Фридерики Вилхелмини Шмитовоj (Мини), кћерки евангелистичког свештеника из Лобеде поред jене, коjоj jе посветио своjе наjпознатиjе дело  Кћи Славе (1824, 1832, 1852). То jе збирка од 645 сонета у коначном броjу, jер се сваким наредним издањем проширивала. У њоj се изражава љубав и осећања према жени, отаџбини, своме народу и свим подjармљеним Словенима. Уз ово дело саставља и Тумачење или напомене и обjашњења уз Кћи Славе (1832). Програм, коjи jе Колар изнео у овоj збирци, теоретски jе обjаснио у делу О књижевноj узаjамности међу племенима и наречjима словенским (1836). У свом концепту о словенскоj узаjамности говори о постоjању четири књижевна словенска jезика: руског, пољског, чехословачког и српскохрватског. У томе jе наишао на противнике из редова мањих словенских народа, коjи су покушавали да постигну народну самобитност, али и међу млађим генерациjама словачког народа, коjи су желели да се изборе за своj словачки књижевни jезик. Он jе био приклоњен идеjи да Чеси и Словаци треба да постигну jезичко и културно jединство и да треба да се служе чешким jезиком, коjи би имао елементе словачког jезика.  По угледу на Вука Стефановића Караџића, са коjим се дружио и дописивао, сакупља и обjављуjе Песме световне народа словачког у Угарскоj (1823, 1827) и Народне песме или песме световне Словака у Угарскоj (1834–1835). Тим делима касниjе, на неки начин, утире пут настаjању самосталне словачке књижевности и отвара врата словачком jезику, као jезику књижевности, иако jе био окренут чешком jезику на коjем jе писао своjа дела.

Од познатих дела jана Колара можемо да споменемо: О књижевноj узаjамности међу племенима и наречjима словенским (1826), Имеслов односно речник личних имена разних народа словенских (1828), Расправе о именима, почецима и старинама народа словенског и његовим племенима (1830), Путопис преко Горње Италиjе а туда преко Тирола и Баварске, са посебним освртом на словенске почетке године 1841 (1843)…

Колар се борио против тираниjе, против омаловажавања људи, за jеднакост народа, за њихову слободу, за људскост, говорећи: „Знаj, слободу заслужуjу само они, коjи друге цене, али ко држи роба, роб jе и сам.“

Умрo jе 24. jануара 1852. године у Бечу, где jе провео последње године свог живота, радећи на Универзитету као професор словенске археологиjе. Његови посмртни остаци пренесени су 1904. године у Праг, на Олшанско гробље (према неким изворима се помиње и 1903. година).
Библионет 2018

Заjедница матичних библиотека Србиjе, струковно удружење коjе има за циљ афирмациjу, промовисање и унапређење библиотекарске струке у Републици Србиjи, организуjе 2018. године дванаесту годишњу конференциjу под називом Библионет.

Основни циљ конференциjе jе да се унапреде активности матичних библиотека у регионалним центрима и другим народним библиотекама у Србиjи, као и да се афирмишу научно-истраживачке активности у домаћем библиотекарству.

У 2018. години скуп ће се одржати од 7. до 9. jуна, у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, на тему Рукописна и стара штампана књига (историjат књиге и збирки, принципи формирања збирки, рад на опису и презентациjи, критериjуми за категоризациjу грађе као споменика културе, правна и физичка заштита), са идеjом да се прикажу досадашњи резултати рада, размене искуства и сагледаjу перспективе за унапређење делатности у тоj сфери библиотечко-информационог система.

Библионет 2018
Рукописна и стара штампана књига
7-9. jун 2018, Библиотека Матице српске у Новом Саду

Приjава учешћа до 10. марта на dragana.milunovic@nb.rs.

Краjњи рок за слање радова 1. маj 2018.

Информациjе о смештаjу gordana@bms.ns.ac.rs

jавни позив за предлагање кандидата за награду "Златна књига Библиотеке Матице српске"

Библиотека Матице српске упућуjе jавни позив поjединцима и правним лицима са териториjе Републике Србиjе за предлагање кандидата за награду Златна књига Библиотеке Матице српске за 2018. годину.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске додељуjе се за допринос библиотекарству и библиографском раду истакнутог научника, књижевника или уметника. Награду може добити истакнути научник, књижевник или уметник ако има своjу задужбину у Библиотеци Матице српске.

Награду чини повеља и зборник радова са округлог стола о добитнику.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске доделиће се 27. априла, када ће се обележити Дан Библиотеке Матице српске.

Предлог за награду мора бити благовремен и образложен са биографиjом кандидата и документациjом коjом се доказуjу наводи из предлога.

Предлози се достављаjу до 19. марта 2018. године, на адресу: Библиотека Матице српске, ул. Матице српске бр.1, 21104 Нови Сад, са назнаком: За награду Златна књига Библиотеке Матице српске.

Одлуку о додели награде доноси трочлани жири.
ИЗЛОЖБА - ДВЕСТА ГОДИНА ОД ОБjАВЉИВАЊА СРПСКОГ РjЕЧНИКА ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА (БЕЧ, 1818)

Библиотека Матице српске приредила jе изложбу поводом обележавања двеста година од обjављивања првог издања Српског рjечника Вука Стефановића Караџића (Српски рjечник истолкован њемачким и латинским риjечма, Беч, Штампариjа jерменског манастира, 1818).

Састављању речника народног српског говора Вук jе приступио 1815. на предлог и препоруку слависте и дворског библиотекара jернеjа Копитара. Наjобимниjи посао око прикупљања грађе одвиjао се у манастиру Шишатовцу, где jе Вук боравио као гост архимандрита Лукиjана Мушицког 1816. године. Рjечник из 1818.укупно садржи 26.270 речи. Вуков сарадник jернеj Копитар помогао jе око превода одредница на латински и немачки, као и у другим лексикографским пословима око концепциjе и израде речника.
Многе угледне личности биле су претплатници, а међу њима знатне прилоге дали су митрополит Стефан Стратимировић и племић Сава Текелиjа. Штампање jе помогао и бечки трговац Теодор Тирка коjи jе дао наjвећи прилог, али с тим да преузме део тиража и наплати дуг.

Српски рjечник jе прва књига издана реформисаном азбуком (изостаjе слово х, унето у друго издање) и новим правописом. Уз Рjечник Вук jе дао и кратак преглед српске граматике. Постоjали су проблеми издавања дела на народном jезику и новом азбуком. Тешкоће око штампања новим словима превазиђене су проналажењем штампариjе jермена мехитариста у Бечу коjи су имали дозволу обjављивања на источним jезицима. Када jе обjављен, Рjечник jе у српскоj средини одбоjно примљен. Осим нове азбуке, а нарочито због латиничког слова jота (j)  унетог у њен састав, неприjатељству су допринели и лексичка грађа „срамотних“ речи, као и употреба jекавског наречjа. У европским ученим круговима Рjечник jе добио похвале и признања.

Вуков Рjечник ниjе само лексокографско дело, већ и „енциклопедиjа народног живота“, како се о њему говори. У Рjечнику су описана народна веровања, обичаjи, ношња, jела, свакодневни послови, друштвени односи, оружjе, школе, биљке и др. Дело jе и ризница народних умотворина: пословица, загонетки, изрека, лирских и епских народних песама, басми, баjалица, здравица, тужбалица, легенди, скаски и анегдота, па све до приповедака, шаљивих прича, прича о животињама и др.

Осим првог издање Вуковог Српског рjечника из 1818, на изложби jе представљено и друго издање (Беч, Штампариjа jерменског манастира, 1852), са око 47.500 речи, као и остала издања, укључуjући и фототипска, хронолошким редом. На изложби jе представљен и избор литературе  о Вуковом Рjечнику са сигнатурама, коjа своjом броjношћу и тематском разноврсношћу сведочи о великом интересовању jавности за ову књигу у протекла два века, а отвара перспективе и даља проучавања.

Вуков Рjечник био jе jедан од наjважниjих корака у борби за jезик, jер jе за основицу књижевног jезика поставио чист народни jезик.
Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 1. до 28. фебруара 2018. и на саjту БМС. Ауторка jе Александра Драпшин, а уредник jе Селимир Радуловић.

Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Леон Коjен. Трибина jе заказана за четвртак, 18. jануар 2018, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.

Леон Коjен (1945) jе професор на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао jе филозофиjу 1970. године. Осам година касниjе, докторирао jе на Универзитету у Оксфорду. Од 1984. до 1998. и од 2001. до 2003. године предавао jе естетику и теориjу књижевности на Филолошком факултету у Београду. Професор историjе филозофиjе на Филозофском факултету у Београду jе од 2003. године. Од 1998. до 2001. био jе гостуjући професор филозофиjе на Вилиjамс Колеџу у САД. Обjавио jе више књига и радова из области филозофиjе и теориjе књижевности.


Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАКСИМУ ГОРКОМ

Поводом обележавања 150 година од рођења Алексеjа Максимовича Пешкова, познатиjег као Максим Горки (Нижњи Новгород, 1868 – Москва, 1936), руског и совjетског писца, оснивача књижевног метода социjалистичког реализма и политичког активисте, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела и литературе о Максиму Горком, може се погледати од 5. до 31. jануара 2018. године на веб саjту Библиотеке www.bms.rs. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Максим Горки био jе противник царске власти, у првим комешањима 1905. године отворено jе устао против постоjећег поретка. Русиjу jе напустио 1906, да би се вратио 1913, након егзила у Италиjи. Године 1921, разочаран и у револуциjу, поново jе емигрирао у иностранство да би се на лични Стаљинов позив 1929. вратио у Совjетску Русиjу. Иако jе слављен по повратку, био jе у некоj врсти кућног притвора од 1934. до смрти.

Горки jе стекао славу већ своjим првим текстовима скренувши на себе пажњу Толстоjа и Чехова, па и иностраних књижевних кругова. Његов књижевни опус чине многоброjне приповетке, међу коjима су наjпознатиjе Макар Чудра, Две скитнице, Живот у плавом, романи Фома Гордеjев, Градић Окуров, Живот Матвеjа Кожемjакина, Мати, позоришни комади Малограђани, На дну, Летњиковац, Деца сунца и аутобиографска трилогиjа Детињство, Међу људима и Моjи универзитети.

„Страст његовог приповедања, вихорни ритам реченице, уметност вођења диjалога, смисао за црни хумор, па и волтеровска ирониjа, чине га и данас нашим савремеником.” (Др Милош Константиновић)
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити др Предраг j. Марковић. Трибина jе заказана за четвртак, 28. децембар 2017, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.

Предраг j. Марковић, српски историчар, преводилац и политичар, рођен jе 6. септембра 1965. године у Београду.

Студирао jе историjу на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где jе  магистрирао на Катедри за општу савремену историjу, и докторирао на тему Хладни рат и jугословенско друштво (случаj Београда): 1948–1965. Усавршавао се на постдокторским студиjама у Берлину и Будимпешти. Запослен jе на Институту за савремену историjу. Предаjе на Факултету за медиjе и комуникациjу у Београду, као и на другим домаћим и страним факултетима.

Марковић се углавном бави друштвеном историjом jугославиjе, посебно историjом Београда 20. века. Написао jе осам књига, између осталих Београд и Европа: 1918–1941; Европски утицаjи на модернизациjу Београда; Београд између Истока и Запада: 1948–1965; Модерна српска држава: 1804–2004, и других.

Преводи дела из друштвене теориjе с енглеског jезика, и до сада jе превео седам књига релевантних аутора као што су Ерик Хобсбом, Арнолд Тоjнби и Пол Кенеди.

Предраг j. Марковић jе коаутор квиза Високи напон, а познат jе и као победник Квискотеке сезоне 1989/90. Био jе члан Савета за брендирање Србиjе, вршилац дужности  председника Управног одбора Музеjа историjе jугославиjе, члан Управног одбора РТС-а. Ожењен jе и има двоjе деце.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА - jУБИЛЕjИ СТАРИХ СРПСКИХ БУКВАРА

Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу jубилеjи старих српских буквара посвећену значаjниjим годишњицама српских буквара, из периода од 1597, када jе у Венециjи штампан први српски Буквар, до 1867, граничне године за стару српску књигу. Изложба садржи преглед 15 буквара и пропратну литературу.
Посебно се истиче обележавање 420 година првог српског Буквара, коjи су у два издања, 20. и 25. маjа, штампали монаси игуман Стефан и инок Сава, у Венециjи, у Типографиjи Ђованиjа Антониjа Рампацета. Таj Буквар припада српскословенском раздобљу, када jе књижевни и црквени jезик Срба био српскословенски.
Из периода српскословенске писмености датира и рукописни Буквар Гаврила Стефановића Венцловића из 1717, од чиjег поjављивања jе прошло 300 година. Он има таблице полууставних и брзописних слова, а посебно jе значаjан по иновациjама у словном саставу, коjе чине слова ћ и џ.
Буквар Первоjе учениjе отроком отиснут у Епископскоj штампариjи у Римнику (Румуниjа) 1727, пре 290 година, представља друго прештампано издање руског буквара Теофана Прокоповича. У истоj штампариjи штампано jе и прво издање те књиге из 1726, као и jош jедно из 1734. године. Римнички буквари припадаjу почецима рускословенске епохе у развоjу српске просвете и културе, као и српског црквеног живота, када рускословенски jезик улази у употребу код Срба уместо дотадашњег српскословенског.
У историjи српских буквара значаjну годишњицу  чини и 250 година од поjаве буквара Захариjе Орфелина Первоjе учениjе хотjашчим учитисjа књиг писмени славенскими (Венециjа, Штампариjа Димитриjа Теодосиjа, 1767), у коjем се поред црквене ћирилице, први пут приказуjу и грађанска  слова. Друго издање те књиге штампано jе у Бечу у Штампариjа Стефана Новаковића, 1792. године.
Из 1772. године датира друго издање буквара Началноjе учениjе человjеком хотjашчим учитисjа књиг божественаго писаниjа (Венециjа, Штампариjа Димитриjа Теодосиjа), од коjег jе познат само jедан примерак у Универзитетскоj библиотеци у Гетингену, као  и од првог издања те књиге из 1761. године.
Штампариjа jосифа Курцбека отпочела jе своjу делатност у Бечу, 1770, управо штампањем буквара и од тада до 1789. отиснула jе 11 издања, од коjих се ове године обележава 230 година Буквара из 1787. године. Буквар jосифа Курцбека jе прештампаван и касниjе у другим типографиjама, а овде се приказуjе Буквар из 1797. године штампан у Будиму, у Славеносрпскоj печатњи Краљевског универзитета пештанског.
Из 19. века приказано jе 7 издања. Међу њима су Буквар Павла Соларића из 1812 (Венециjа, Штампариjа Пана Теодосиjа), коjи садржи таблице три писма – црквену и грађанску ћирилицу и глагољицу, затим Први српски буквар Вука Стефановића Караџића из 1827 (Беч, Штампариjа jерменског намастира), штампан реформисаном српском ћирилицом, на народном jезику. Следе два издања Буквара штампана у Будиму у Славеносрпскоj печатњи Краљевског универзитета пештанског из 1842. и 1847. године, а потом издања Буквара за српска училишта у Аустриjском царству Платона Атанацковића  из 1857. и 1867 (Беч, Цесаро-краљевска наклада училиштних књига) са савременим методичким поступком наставе читања и писања. Последњи jе приказан Буквар за основне школе у вилаjету босанском Милоша Мандића из 1867 (Сараjево, Вилаjетска штампариjа).
Изложени буквари штампани су у Венециjи, Римнику, Бечу, Будиму и Сараjеву, при чему треба имати у виду да су три штампариjе – Епископска у Римнику, Штампариjа Димитриjа Теодосиjа у Венециjи и Штампариjа jосифа Курцбека у Бечу, отпочеле своj рад управо букварима, што само показуjе колико jе буквар у 18, а потом и у 19. веку био потребан и тражен.
Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 7. децембра 2017. до 4. jануара 2018. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник jе Селимир Радуловић.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Зоран Аврамовић. Трибина jе заказана за четвртак, 30. новембар 2017, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.

Проф. др Зоран Аврамовић рођен jе 14. априла 1949. године у Сталаћу. Основну и средњу школу завршио jе у Земуну. Дипломирао jе 1976. године на Филозофском факултету у Београду на Одсеку за социологиjу. Докторску дисертациjу под називом Политичка мисао Милоша Црњанског и његово књижевно стваралаштво (компарациjа две друштвене делатности) одбранио jе 1992. године.

У Првоj београдскоj гимназиjи као професор социологиjе ради од 1976. до 1991. године. Од 1991. до 1995. ради као истраживач у Заводу за проучавање културног развитка Србиjе, а од 1995. као научни сарадник у Институту за педагошка истраживања. Звање научног сарадника добиjа 1995, вишег научног сарадника 1998. а научни  саветник постаjе 2001. године. На Филозофском факултету Универзитета у Косовскоj Митровици 2004. постаjе ванредни професор, а 2007. на Факултету за културу и медиjе Мегатренд универзитета изабран jе  за редовног професора. Био jе одговорни уредник у два значаjна научна часописа, Социолошки преглед и Theoria. Живи у Београду са сталним радним односом у Институту за педагошка истраживања.
Зоран Аврамовић jе социолог образовања и културе. У досадашњем стручном и научном раду обjавио jе 20 књига, 2 уџбеника али и преко 111научних и стручних радова у часописима, зборницима и књигама, и преко 60 приказа, есеjа, полемика, критика и рецензиjа. Поднео jе више од 64 саопштења на научним националним и међународним скуповима. Обjављивао jе у научним и стручним часопсима као што су Социологиjа, Theoria, Социолошки преглед, Теме, Педагошка стварност, Култура полиса, Зборник Матице српске за друштвене науке, Летопис Матице српске, Књижевност, Култура, Кораци...

Награду Милош Црњански добио jе 1991. за књигу Политички списи Милоша Црњанског, а за књигу Држава и образовање награду Министарства за науку и технологиjу 2003. године.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Округли сто „Приповедни вез Радована Белог Марковића“

У Малоj сали Матице српске jуче (у среду, 15. новембра 2017) jе одржан Округли сто под називом „Приповедни вез Радована Белог Марковића“, у част овогодишњег добитника награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“.

На Oкруглом столу су о књижевном стваралаштву и библиотекарском раду Радована Белог Марковића говорили врсни познаваоци његовог дела: академик Миро Вуксановић, проф. емеритус др Славко Гордић, др Марко Недић, др Драгана Тодоресков, Весна Триjић, мср Сања Анђелић, проф. др Стоjан Ђорђић, мср Наталиjа П. jовановић, мср Аљоша Нумић, мср Вања jекић, Милан Тасић, мср Милица Кецоjевић, мср Оља Василева, Остоjа Продановић и Огњен Аксентиjевић.

У наставку jе одржана промоциjа Сабраних дела Радована Белог Марковића, у издању Градске библиотеке Лаjковац.

Зборник радова са Округлог стола „Приповедни вез Радована Белог Марковића“ биће обjављен краjем ове године.



ИЗЛОЖБА О СТОjАНУ НОВАКОВИЋУ

Поводом обележавања 175 година од рођења Стоjана Новаковића (1842–1915) Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Стоjана Новаковића и литературе о њему, може се погледати од 7. новембра до 6. децембра 2017. године, у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић.

Стоjан Новаковић, српски књижевник и књижевни историчар, преводилац филолог, библиотекар и библиограф, историчар, политичар, рођен jе у Шапцу 1842. године. Школовање jе започео у родном граду, а наставио у Београду где jе завршио Гимназиjу, а потом и Лицеj. jедан од професора Стоjана Новаковића, коjи jе имао велики утицаj на његов рад и развоj jе Ђура Даничић. Под његовим, али и под утицаjем других истакнутих професора, Стоjан Новаковић се развио у свестраног научника коjи jе у неким областима свог деловања изградио светску репутациjу.

У току школовања почео jе да се бави књижевним радом, да обjављуjе песме и путописе и да преводи дела светске књижевности на српски jезик, међутим, његов таленат наjвише се испољио у областима научног деловања, у историjи, историjи књижевности, филологиjи. Као министар просвете и црквених дела донео jе низ закона коjима jе реформисао образовни систем. Законима у области библиотекарства много jе допринео развоjу библиотечке струке и помогао развоj школских и народних библиотека. Своjим делом Српска библиjографиjа за новиjу књижевност 1741-1867 (1869) поставио jе темеље библиотечке теориjе и струке.  Написао jе преко 400 дела, наjвише из области историjе и историjе књижевности, од коjих се посебно истиче Историjа српске књижевности (1867. и 1871). Постоjе многоброjна издања његових читанки, синтакси и граматика српског jезика. Посебан значаj у проучавању правних извора имаjу дела Законик Стефана Душана, цара српског 1349. и 1354 (1870. и 1898), Матиjе Властара Синтагмат (1907) и Законски споменици српских држава средњег века (1912), а из области историjске географиjе важно jе поменути Земљиште радње Немањине (1877). Био jе управник Народне библиотеке у Београду (1869-1874) и члан првог одбора задужбине Николе Чупића основане 1871. jедан jе од првих 16 академика Српске Краљевске Академиjе изабраних 1886, а председник Академиjе био jе од 1906. до 1915. године. Био jе jедан од оснивача Напредне странке. Умро jе у Нишу 1915. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити Небоjша Дугалић. Трибина jе заказана за четвртак, 26. октобар 2017, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.
Небоjша Дугалић jе српски глумац, режисер и професор глуме. Рођен jе 17. маjа 1970. године у Краљеву, где jе завршио основну и средњу школу. Дипломирао jе на Факултету драмских уметности у Београду 1994. године у класи професора Владимира jевтовића. Играо jе на сценама Народног позоришта, Београдског драмског позоришта, jугословенског драмског позоришта, Атељеа 212, Битеф театра, Мадлениjанума, Краљевачког позоришта и др. Од 1998. године шеф je класе глуме на Факултету драмских уметности у Београду. У звање ванредног професора глуме изабран je 2001. године, а у звање редовног професора 2007. године. Ожењен jе глумицом Драганом Дугалић са коjом има петоро деце.
Остварио jе низ позоришних улога, за коjе jе добио следећa признања: годишњу Награду Народног позоришта; награде Ошишани jеж, Стоjан Дечермић , Миливоjе Живановић, Љубиша jовановић, Зоран Радмиловић, Награду Новосадског отвореног универзитета те Повељу Миливоjе Живановић. Kао режисер такође jе вишеструко награђиван. Добитник jе четири Златна и два Сребрна витеза, четири Зоранова брка, три Стериjине награде, Награде Милош Жутић и других признања.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др jелена Пилиповић. Трибина jе заказана за четвртак, 19. октобар 2017, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.
jелена Пилиповић (Београд, 1972) предаjе на Катедри за општу књижевност и теориjу књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, на коме jе стекла звање магистра тезом Панпоетизациjа – поетолошко одређење поjма и његова примена у идиличноj књижевности, као и доктора наука дисертациjом Платонова мисао као градитељски принцип Вергилиjевог дела. Постдокторско истраживање на Институту за антропологиjу и историjу античких светова у Паризу приведено jе краjу радом Трансфигурациjе ероса – многоликост феномена љубави у Сапфиноj поезиjи (Les transfigurations de l'éros – le polymorphisme du phénomène d'amour dans la poésie de Sappho). Обjавила jе монографиjе Орфеjев век (2005), Locus amoris: диjалошко читање Сапфине поезиjе (2014), Ка лепоти: еротолошко читање Сапфине поезиjе (2016), као и многоброjне научне радове на српском, енглеском и француском jезику. Добитница jе Истраживачке награде града Париза (2012) и Награде „Никола Милошевић“ за наjбољу књигу у области теориjе књижевности и уметности, филозофиjе и естетике (2017).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАРИjИ ТЕРЕЗИjИ

Поводом обележавања 300 година од рођења Мариjе Терезиjе (Беч, 1717 – Беч, 1780) аустриjске надвоjвоткиње, угарске и чешке краљице и римско-немачке царице, а у оквиру кампање Аустриjа чита. Место сусрета: библиотека коjу организуjе Савез библиотека Аустриjе, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу. Поставка, коjу чини избор литературе о Мариjи Терезиjи, може се погледати од 16. до 21. октобра 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Штефаниjа Маћко и Мариjа Ваш, уредник Селимир Радуловић.

Мариjа Терезиjа рођена jе у Бечу 1717. године као ћерка Карла VI и Елизабете Кристине фон Брауншваjг. Након очеве смрти 1740. године као аустриjска надвоjвоткиња наследила jе угарску и чешку краљевску круну. Удаjом за Франца I постала jе царица Светог римског царства немачког народа. Имала jе шеснаесторо деце. Водила jе апсолутистичку политику и спроводила jе многе реформе из области финансиjа, привреде, грађанског права, образовања, медицине и црквене политике. У току њене владавине вођени су Рат за аустриjско наслеђе и Седмогодишњи рат.

Умрла jе у Бечу 1780. године. Сахрањена jе у породичноj гробници у Капуцинскоj крипти у Бечу.
ИЗЛОЖБА О ИВИ АНДРИЋУ

Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Иве Андрића (Долац, 1892 – Београд, 1975), добитника Нобелове награде за књижевност, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Иве Андрића и литературе о њему, може се погледати од 6. октобра до 6. новембра 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Даниела Кермеци и Мариjа Ваш, уредник Селимир Радуловић.

Иво Андрић рођен jе у Долцу код Травника 1892. године. Детињство jе провео у Вишеграду, а гимназиjу завршио у Сараjеву. Словенске књижевности и историjу студирао jе у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где jе одбранио докторску тезу Развоj духовног живота у Босни под утицаjем турске владавине. Прву песму у прози У сумрак обjавио jе у Босанскоj вили 1911. године, а у наредним годинама излазе песничке збирке Ex ponto (1918) и Немири (1920). Успешну дипломатску кариjеру коjа траjе од 1920. до 1941. започиње у Риму, а наставља у конзулатима у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеjу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Све до краjа Другог светског рата важио jе за писца приповедака и новела. Међутим, 1945. године излазе три његова романа (На Дрини ћуприjа, Травничка хроника и Госпођица) и из темеља мењаjу слику о писцу. Проклету авлиjу обjављуjе 1954. у Матици српскоj, а роман Омер-паша Латас излази постхумно (1976). Дела Иве Андрића превођена су готово на све европске jезике и у многим земљама Африке и Азиjе.

Нобелова награда за књижевност додељена му jе 1961. у Стокхолму. На церемониjи се захвалио беседом О причи и причању.

Умро jе у Београду 1975. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Миломир Степић. Трибина jе заказана за четвртак, 21. септембар 2017, у 19 часова, у свечаноj сали Матице српске.
Миломир Степић jе рођен 1959. године у Београду. На Географском факултету jе дипломирао, магистрирао, докторирао и предавао до 2008. године. На Факултету за међународну економиjу био jе редовни професор од 2008. до 2012. године, где jе предавао групу економско-географских, политичко-географских и геополитичких предмета. Од 2012. године jе научни саветник на Институту за политичке студиjе. Као хонорарни и гостуjући професор предавао jе или предаjе на Економском факултету, Факултету политичких наука, Геоекономском факултету, Воjноj академиjи и Дипломатскоj академиjи Министарства спољних послова. Био jе продекан за науку Географског факултета и стални сарадник некадашњег Института за геополитичке студиjе. Члан jе српског географског друштва, Одбора за проучавање Косова и Метохиjе САНУ и редакциjа научних часописа Национални интерес и Косовско-метохиjски зборник.
Бави се теориjском геополитиком и геополитиком Балкана. Обjавио jе броjне научне и стручне радове, сериjе етничких карата простора бивших jугословенских република, средњошколске и универзитетске уџбенике, енциклопедиjске одреднице и поглавља у монографиjама на српском, руском и енглеском jезику. Написао jе књиге Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (на српском и грчком jезику као коаутор),  Косово и Метохиjа политичко-географске и геополитичке перспективе, У вртлогу балканизациjе, jугоисток Србиjеконтинуитет кризе и могући исходи (на српском и енглеском jезику као коаутор), Српско питање – геополитичко питање, Природни потенциjали и деградиране површине општине Обреновац (коаутор), Косово и Метохиjа – постмодерни геополитички експерименти и Геополитика неоевроазиjатства – позициjа српских земаља. Прошле године обjавио jе књигу Геополитика: идеjе, теориjе и концепциjе, коjа се сматра првим целовитим уџбеником геополитике код нас.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ДОДЕЛА НАГРАДЕ "СРЕТЕН МАРИЋ"

Угледна награда Сретен Марићуручена jе у петак, 15. септембра 2017. године, у свечаноj сали Матице српске. За 2015. и 2016. годину добитници су проф. др Мирко Зуровац за књигу Идеjа естетике, и проф. др Драган Проле за књигу Поjавеодсутног.

Присутне jе поздравио управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, а у име Жириjа за доделу награде Сретен Марићговорио jе проф. др Гоjко Тешић. jедан од овогодишњих лауреата, Драган Проле, обратио се публици беседом о лику и делу Сретена Марића, а део његовог излагања био jе посвећен и библиотеци Сретена Марића, коjа се као посебна целина чува у Библиотеци Матице српске.

Додели су присуствовале и заменик председника Општине Косjерић, Гордана jосиповић, и Катарина де Леобарди, кћерка Сретена Марића, коjа jе jедан од чланова Жириjа.

Награду Сретен Марићустановиле су Библиотека Матице српске и Општина Косjерић, а додељуjе се сваке друге године од 2005, за наjбољу есеjистичку књигу из области књижевности и филозофиjе у претходне две године.


ИЗЛОЖБА О ЛУИЂИjУ ПИРАНДЕЛУ

Поводом обележавања 150 година од рођења Луиђиjа Пирандела (1867-1936), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Луиђиjа Пирандела, као и литературе о њему, може се погледати од 8. септембра до 5. октобра 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Оливера Михаjловић и Иванка Клаjн, а уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан jе на саjту www.bms.rs.

Луиђи Пирандело, италиjански песник, новелиста, романописац и драматург, рођен jе 28. jуна 1867. године на Сицилиjи. Образовање jе стекао у Палерму, Риму и Бону, где jе одбранио докторску дисертациjу и где jе почео да обjављуjе прве песме. У Италиjу се вратио 1890. године и од тада се поjављуjе у новинарском и књижевном животу Рима.

Осим песама, обjавио jе 246 новела, 7 романа и 44 драме. Наjпознатиjи роман му jе Покоjни Матиjа Паскал, коjи му jе донео светску славу. Наjвећи допринос светскоj књижевности дао jе своjим позоришним делима, а наjчувениjа дела овог жанра су Шест лица траже писца и Хенрик IV.

Основао jе властито Уметничко  позориште у ком jе био импресарио и драматург. Турнеjе тог позоришта по Европи и Америци су биле успешне, а према његовим романима снимљени су филмови у Италиjи и у Холивуду.

У Паризу jе примио Легиjу части, а 1934. године jе добио Нобелову награду за књижевност.

Умро jе у Риму 10. децембра 1936. године.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити проф. др Раjна Драгићевић. Трибина jе заказана за четвртак, 7. септембар 2017, у 19 часова, у aтриjуму Библиотеке Матице српске.

Раjна Драгићевић jе доктор лингвистичких наука и редовни професор на Катедри за српски jезик са jужнословенским jезицима Филолошког факултета Универзитета у Београду. Бави се лексикологиjом, творбом речи и лингвокултурологиjом савременог српског jезика.

Рођена jе у Кикинди 1968. године. Дипломирала jе 1991. године на Групи за српски jезик са општом лингвистиком Филолошког факултета у Београду, магистрирала jе 1993. године, а докторирала 1999. године, на истом факултету. Тема њеног доктората гласи: Творбена и семантичка анализа придева коjи означаваjу људске особине.

Аутор jе око 200 радова, међу коjима су четири монографиjе: Придеви са значењем људских особина у савременом српском jезику, творбена и семантичка анализа, Лексикологиjа српског jезика, Вербалне асоциjациjе кроз српски jезик и културу, Лексикологиjа и граматика у школи. Лексикографски рад Раjне Драгићевић обележаваjу коауторства у изради четири речника: Асоциjативни речник српског jезика, Обратни асоциjативни речник, Семантичко-деривациони речник, Речник српскога jезика. Уредила jе колективну монографиjу Савремена српска лексикографиjа у теориjи и пракси. Написала jе и неколико уџбеника за српски jезик и jезичку културу за основну школу.

Два пута jе награђивана наградом Павле Ивић. Године 2005. са групом аутора награђена jе наградом Стоjан Новаковић за уџбенички комплет за српски jезик за 4. разред основне школе. Добитник jе Доситеjеве повеље за стваралачки допринос развоjу образовања, науке и културе, 2014. године.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА О МАРИjИ СКЛОДОВСКОj КИРИ

Поводом обележавања 150 година од рођења физичарке и хемичарке Мариjе Склодовске Кири (Варшава, 1867 – Саланш, 1934), jедине жене коjа jе до данас Нобелову награду добила два пута, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор литературе о Мариjи Кири, може се погледати од 11. августа до 7. септембра 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Иако рођена у Пољскоj, Мариjа Склодовска Кири већи део живота провела jе у Францускоj где jе истраживањима из физике и хемиjе започела научну кариjеру. У њена наjвећа достигнућа спадаjу: рад на теориjи радиоактивности и техникама раздваjања радиоактивних изотопа, као и откриће два нова хемиjска елемента – радиjума и полониjума. Под њеним личним надзором спровођена су, прва у свету, истраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Током Првог светског рата посветила се развоjу медицинске примене радиографиjе (осмислила jе возило коjе jе служило за радиографисање коjе jе лично довозила до линиjе фронта да помогне рањеним француским воjницима).

Двострука jе добитница Нобелове награде, први пут 1903. године из физике, заjедно са мужем Пjером Кириjем (са коjим jе имала две ћерке – Еву Кири и Ирену Жолио Кири) и Анриjем Бекерелом, за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемиjе, за откриће радиjума и полониjума, те за изоловање радиjума и проучавање природе тог елемента и његових jедињења.

Мариjа Кири jе цео своj живот посветила науци, мужу и ћеркама. Од 1914.  године до смрти била jе директор Института за радиjум у Паризу (коjи данас носи њеном име) и таj период живота посветила jе ширењу мреже радиолошких установа, здравствених институциjа, помажући многа научна друштва и студенте.

Мариjа Кири умрла jе 4. jула 1934. године од последица дугогодишње изложености високом интензитету радиоактивности.
ИЗЛОЖБА О ПЕРСИjУ БИШУ ШЕЛИjУ

Поводом обележавања 225 година од рођења Персиjа Биша Шелиjа (1792-1822), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Перисjа Шелиjа као и литературе о њему, се може погледати од 14. jула до 10. августа 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Оливера Михаjловић и Иванка Клаjн, а уредник Селимир Радуловић.

Перси Биш Шели, jедан од наjзначаjниjих песника енглеског романтизма, рођен jе у августу 1792. године у Хоршаму, у покраjини Сасекс. Био jе романтичарски слободоуман, борац против традициjе, повластица и тираниjе. У енглеску поезиjу свога времена унео jе ноту слободе и духовне смелости. Његов кратак живот био jе испуњен честим сеобама и неизбежним сукобима. Заувек напушта Енглеску 1818. године и одлази у Италиjу, где га jе jула 1882. године, са непуних 30 година, задесила смрт у таласима Тиренског мора.

Аутор jе надахнутих лирских песама: Облак, Ода западном ветру, Шеви, драмске песме Ослобођени Прометеj, памфлета Филозофски поглед на реформу, драме у неримованом jампском десетерцу Ченчи, елегиjе Адонис написане у част енглеског песника Џона Китса, аутобиографске исповести Епипсихидион. Шелиjев есеj Одбрана поезиjе представља наjбоље изражену романтичарску теориjу поезиjе у Енглескоj. У поеми Краљица Маб, коjу jе написао када jе имао 21 годину, изразио jе револиционарно осећање против владара, свештеника и политичара, а спев Побуна ислама говори о нади у бољу будућност људског рода. У пролеће 1822. године почиње да пише поему Триjумф живота коjа ће остати недовршена.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити академик Зоран Ковачевић. Трибина jе заказана за четвртак, 22. jун 2017, у 19 часова, у aтриjуму Библиотеке Матице српске.



Академик Зоран Ковачевић рођен jе у месту Попинци, у Срему, 23. септембра 1935. године. Дипломирао jе 1962. године на  Медицинском факултету Универзитета у Београду. Након завршених студиjа изабран jе за асистента у Заводу за биохемиjу  Медицинског факултета у Новом Саду. На истом факултету jе 1971. године одбранио докторску дисертациjу. Од 1982. године руководилац jе Завода за биохемиjу Клиничког центра у Новом Саду и шеф Катедре за биохемиjу Медицинског факултета у Новом Саду све до пензионисања 2002. године. Године 1982. изабран jе за редовног професора за научну област биохемиjа. Редовни jе члан Одељења медицинских наука Српске академиjе наука и уметности од 1991. Био jе потпредседник Огранка САНУ у Новом Саду од 1998. до 2002, а затим председник од 2002. до 2015. године. Бави се медицинском биохемиjом, целуларном биоенергетиком и метаболизмом. Добио jе Награду Српског лекарског друштва за научни рад 1993, као и Награду за наjцитираниjе научнике у АП Воjводини Покраjинског секретариjата за науку и технолошки развоj за 2010. годину.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



ИЗЛОЖБА - 250 година ШТАМПАНОГ ИЗДАЊА ЕПИТОМА ДИОНИСИjА НОВАКОВИЋА
(Венециjа, Штампариjа Димитриjа Теодосиjа, 1767)

Библиотека Матице српске jе на основу грађе из своjих збирки приредила изложбу поводом 250 година штампаног издања Епитома Дионисиjа Новаковића, отиснутог у Венециjи, у Штампариjи Димитриjа Теодосиjа, 1767. године. Електронски каталог изложбе садржи опис штампаних издања, преписе и литературу са сигнатурама. Поставка се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 16. jуна до 13. jула 2017. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник jе Селимир Радуловић.

Аутор Епитома Дионисиjе Новаковић рођен jе 1705. или 1706. у свештеничкоj породици. Као могућа места његовог рођења наводе се Бока Которска или околина Книна. Замонашио се у манастиру Савина у Боки Которскоj. Свестан да су за добре школе неопходни образовани учитељи, митрополит Вићентиjе jовановић шаље га у Киjев на даље образовање. У Киjевскоj духовноj академиjи Дионисиjе Новаковић jе боравио од 1726. до 1737. године. Након повратка из Русиjе постаjе наставник латинско-словенске „Рождествено-богородичне” школе бачког епископа Висариона Павловића (1731–1756) у Петроварадинском Шанцу (Новом Саду). Око 1741. школа jе прерасла у више филозофско-богословско училиште „Collegium Vissariono-Pavlowicsianum Petrovaradinense” или jе Колегиj отворен посебно, поред већ постоjеће те школе. Новосадски колегиj сматра се првом високом школом и зачетком универзитетске наставе код Срба. Као професор и префект Духовног колегиjа, Дионисиjе Новаковић саставио jе приручнике за предавања – Епитом и Пропедиjу, а аутор jе и других дела. У овом училишту уџбеници су диктирани или преписивани. Диктирање уџбеника jе метод преузет из Киjевске академиjе. Дионисиjе Новаковић jе био будимски епископ од 1749. до 1767. са седиштем у Сентандреjи. Умро jе 8. децембра 1767, а сахрањен jе у сентандреjскоj Саборноj цркви.

Епитом или Краткаjа сказаниjа свjаштенаго храма, риз jего и в њем совершаjемиjа Божествениjа литургиjи со окрестностми jеjа чрез краткиjа вопроси и отвjети састављен jе 1741. Намењен jе образовању парохиjског свештенства и манастирског монаштва. Поjам епитом означава скраћивање, резимирање веће целине или, како га jе аутор овог дела у предговору обjаснио: скраћење великих стваричиjа jе намена да га читатељ „прими, чита и памти”. Иако jе назван „првом литургиком код Срба”, он то ниjе у класичном смислу речи. Епитом Дионисиjа Новаковића припада богословко-литерарном жанру литургиjских тумачења или коментара.

Први пут jе штампан 1767. у Штампариjи Димитриjа Теодосиjа у Венециjи. Обjављен jе анонимно. Предговор jе потписан инициjалима Д. Н. На насловноj страни на месту за импресум стоjи Сочињен... 1741. Ниjе назначено ни место, ни штампариjа, ни година. Место и годину навео jе касниjе Захариjа Орфелин, штампариjу Павле Соларић, а jосиф Шафарик jе разрешио инициjале писца Дионисиjа Новаковића. Друго издање из 1783. jе непоуздано. Познато jе само по чланку Димитриjа Руварца о Дионисиjу Новаковићу. Треће издање штампано jе 1805. у Будиму у Штампариjи Мађарског краљевског универзитета.

Рукописни примерци Епитома настаjали су по диктату за време предавања или су преписивани. Преписи се jављаjу и пре и после штампаних издања. На изложби су представљена два преписа из Библиотеке Матице српске: препис Стефана Марковића, у књизи Вопроси и отвjети о божественом храмjе (Зборник), Сремски Карловци, 1750. година (РР I 77) и Епитом у препису jована Костића, 1764. година (РР II 52). За препис Епитома jована Костића значаjно jе што се у односу на штампана издања састоjи из три целине, а не две, а садржаj jе исти као и штампаних издања. Оба преписа Библиотеке Матице српске имаjу завршетак И сиjа убо..., коjи изостаjе у штампаним издањима. На изложби су представљене и копиjе преписа Епитома Дионисиjа Новаковића из других библиотека у БМС (збирка микрофилмова и збирка фотографиjа).

Епитом Дионисиjа Новаковића заузима посебно место као први српски оригинални уџбеник и као наjчешће преписивана српска књига у 18. и првим децениjама 19. века.
Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити Драгољуб Коjчић. Трибина jе заказана за четвртак, 8. jун 2017, у 19 часова, у aтриjуму Библиотеке Матице српске.



Коjчић jе рођен 1954. године. Дипломирао jе филозофиjу на Филозофском факултету у Београду. Бави се политичком филозофиjом и политичком теориjом. Проучава филозофиjу религиjе, нарочито судбину Коптске православне цркве. Аутор jе студиjа на тему либерализма, књиге Стрела времена и хоризонт слободе, као и монографиjе Дамjан Ђаков. 1990. jе покренуо лист за политику, културу и економиjу Држава. Учествовао jе у оснивању Института за геополитичке студиjе 1996. и био уредник у Српском књижевном гласнику. Био jе заменик министра у Министарству за везе са Србима ван Србиjе, од 2004. до 2007. посланик у Скупштини Србиjе, а истовремено и на челу Завода за унапређење образовања и васпитања. Утемељивач jе магазина Зенит. Актуелни jе директор Завода за уџбенике у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Са задовољством вас позивамо на трибину Савремени човек и савремени свет, на коjоj ће говорити академик Душан Ковачевић. Трибина jе заказана за петак, 2. jун 2017, у 19 часова, у aтриjуму Библиотеке Матице српске.



Српски драмски писац, сценариста, професор, редитељ, дипломата и академик Душан Ковачевић рођен jе у Мрђеновцу код Шапца 1948. године. Гимназиjу jе завршио у Новом Саду 1968. године. На Академиjи за позориште, филм, радио и телевизиjу студирао jе у Београду, где jе дипломирао драматургиjу 1973. године. Од те године jе члан Удружења књижевника Србиjе.
На Tелевизиjи Београд jе радио као драматург од завршетка студиjа па до 1978. године. На Факултету драмских уметности у Београду у звању доцента предаjе од 1986. до 1988. Од 1998. године директор jе Звездара театра у Београду.  У октобру 2000. изабран jе за дописног члана, а редован члан САНУ постаjе 2009. године. Амбасадор Србиjе и Црне Горе, односно Србиjе у Португалу био jе од 2005. до  2006. године. Члан jе  Крунског Савета Александра Карађорђевића. Ожењен jе, има сина и кћерку. Живи и ради у Београду.
Душан Ковачевић jе аутор броjних драмских дела, коjа чине део српског културног идентитета, као што су Маратонци трче почасни круг, Радован III, Ко то тамо пева, Сабирни центар, Професионалац, Балкански шпиjун. Драме су му преведене на 22 jезика и изводе се широм света.
Само у београдским професионалним позориштима одиграно jе преко 2.500 представа коjе jе гледало више од милион и по гледалаца. Написао jе сценарио за Кустуричин филм Подземље, коjи jе касниjе прерадио у роман. Режирао jе филмове Балкански шпиjун и Професионалац.
Добитник jе броjних признања и награда, међу коjима су и две награде „Grand Prix“ за сценариjа филмова Балкански шпиjун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу; „Чаплинова награда“ у Вевеjу за филм Ко то тамо пева; „Златна палма“ на Канском фестивалу за Подземље.
Филм Ко то тамо пева проглашен jе за наjбољи филм jугословенске кинематографиjе настао од 1945. до 1995. Ту су и Награда „Радоjе Домановић“ за укупан допринос српскоj књижевноj сатири, Награда„Зоран Радмиловић“ за животно дело, Награда „Борисав Станковић“ за животно дело и „Златни крст кнеза Лазара“.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Задовољство нам jе да вас обавестимо да се у четвртак, 25. маjа 2017. године, наставља трибина Савремени човек и савремени свет, коjу заjеднички организуjу Матица српска и Библиотека Матице српске. Први гост у оквиру трећег циклуса биће Владимир Пиштало, а почетак jе заказан за 19 часова у Свечаноj сали Матице српске.



Владимир Пиштало jе српски књижевник рођен у Сараjеву 1960. године. Oдрастао jе у Мостару, Краљеву и Београду, а у Сjедињене Америчке Државе се иселио 1993. године. Пре тога jе радио као новинар за недељник Време. Завршио jе Правни факултет у Београду, а докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД на теми вишеструког идентитета српских исељеника – српском, америчком и jугословенском. Ради на Бекер колеџу, у Вустеру, Масачусетс, где предаjе светску и америчку историjу.
Обjавио jе књиге поетске прозе Сликовница (1981), Ноћи (1986), Манифести (1986) и Краj века (1990); новелу Корто Малтезе (1987); збирке прича Витраж у сећању (1994), Приче из целог света (1997); биографиjу Александра Македонског Александрида (1999), као и романе Милениjум у Београду (2000), О чуду (2002), Тесла, младост (2006),Tесла, портрет међу маскама (2008), и Венециjа (2011).
За роман Тесла, портрет међу маскама добио jе „Нинову награду“ за наjбољи роман у 2008. години. Ова књига била jе две године међу наjтражениjим књигама у српским књижарама и библиотекама. Француски превод романа Милениjум у Београду био jе у наjужем избору за престижну Награду „Фемина“ за наjбољи роман преведен на француски jезик.
Као преводилац, добио jе Награду „Милош Ђурић“ за превод поезиjе Чарлса Симића. Нека од његових дела налазе се у читанкама за основну школу и гимназиjу у Србиjи, а доживела су и броjне преводе на више светских jезика.
Почетком jуна у издавачкоj кући „Агора“ биће обjављен нови роман Владимира Пиштала под насловом Сунце овог дана : писмо Андрићу.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења Милутина Боjића (1892-1917), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Милутина Боjића и литературе о њему, може се погледати од 19. маjа до 15. jуна 2017. године, у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Ђачић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе доступан jе на саjту www.bms.rs.

Милутин Боjић, песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар рођен jе 1892. године у Београду где се и школовао. Био jе учесник балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Био jе део избегличке колоне коjа се повлачила преко Албаниjе. Преминуо jе од туберкулозе, у Солуну 8. новембра 1917 године. Сахрањен jе на воjном гробљу Зеjтинлик. Краjем лета 1922. године песникови посмртни остаци пренесени су у Београд.

У вишим разредима гимназиjе почиње да пише и обjављуjе своjе прве песме. Обjавио jе збирке песама Песме (1914), затим спев Каин и збирку песама  Песме бола и поноса . Из ове збирке jе и песма Плава гробница посвећена страдању српских ратника. Написао jе и две драме: Краљева jесен и Урошева женидба  као и велики броj књижевних и позоришних приказа. jован Скерлић га jе подржао похвалном критиком 1914. године.
МОЛИjЕРОВИ ДАНИ У БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Традиционална књижевна манифестациjа Француског института „Молиjерови дани“ почиње у понедељак, 15. маjа, у Библиотеци Матице српске, књижевним сусретом под називом „Идентитети у покрету“. У разговору ће учествовати награђивани француски писци млађе генерациjе Наташа Апана, Нина jаржеков и Седрик Гра, а модератор ће бити професор Филозофског факултета у Новом Саду др Павле Секеруш. Пoчетак jе заказан за 18 часова, а превод jе обезбеђен.

Роману „Тропи насиља“ Наташе Апана ове године додељена jе награда France Télévision. Превод њеног претходног романа „До сутра“ обjавила jе издавачка кућа Clio. Роман „Двоструко држављанство“, француско-мађарске списатељице Нине jаржеков, освоjио je 2016. године престижну награду Prix de Flore, а превод овог романа припрема издавачка кућа Архипелаг. Седрик Гра, писац, путник, авантуриста, велики познавалац земаља бившег Совjетског Савеза, своj први роман „Антрацит“  обjавио jе 2016. године, а као стипендиста Француског института тренутно борави у Србиjи.





Манифестациjа се наставља догађаjима у више градова у Србиjи, а више о програму може се сазнати преко следећег линка:
http://www.institutfrancais.rs/pdf/Molijerovi-dani-2017-program.pdf
ДАН БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Библиотека Матице српске jе у петак, 28. априла, свечано обележила своj дан. На почетку Свечане академиjе скупу су се обратили епископ бачки Иринеj, Драган Станић, председник Матице српске, и Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србиjе. Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, одржао jе Беседу о књизи и библиотеци. „Дан Библиотеке Матице српске jе повлашћени датум српске књиге и српске културе, што jе и разумљиво, будући jе књига кључ од наше куће, као што jе кључ од било коjе нормалне европске куће“, рекао jе управник Радуловић. На Дан Библиотеке уручена jе Награда Златна књига Библиотеке Матице српске, коjу jе ове године добио угледни српски писац и библиотечки посленик Радован Бели Марковић. О добитнику jе говорио академик Миро Вуксановић, председник Жириjа за доделу ове награде. Овом приликом уручена jе и Захвалница Библиотеке Матице српске, чиjи jе добитник Радован Мићић, дугогодишњи библиотекар саветник Библиотеке Матице српске. У културном програму учествовао jе хор Гимназиjе jован jовановић Змаj и уметник Небоjша Дугалић, док jе програм водила Исидора Поповић.

Дан Библиотеке одржава се на  датум изузетно значаjан у историjи Матице српске, као и српске културе у целости, дан када jе 1864, из Пеште ка Новом Саду, запловио пароброд Напредак, коjим jе бечкеречки трговац jован Форовић пренео целокупну прву jавну научну библиотеку у Срба.






Поводом обележавања 200 година од рођења првог српског литографа и jедног од првих српских фотографа, обдареног уметника и изразитог романтичара, Анастаса jовановића (1817–1899), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Анастаса jовановића и литературе о њему, може се погледати од 21. априла до 18. маjа 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Анастас jовановић рођен jе 1817. године у месту Враца у Бугарскоj где jе стекао основно школско образовање, а потом jе школовање наставио у Београду, „код неког учитеља Мише”. jедно време jе учио и терзиjски занат, а 1832. почео jе да ради у Државноj штампариjи, у словоливници. Године 1834. штампариjа jе пресељена у Крагуjевац, а са њом се тамо одселио и Анастас jовановић. Учествовао jе у штампању првог српског буквара, а будући да jе испољио велико умеће код резања слова кнез Милош га jе послао у Беч да стиче нова знања на Академиjи уметности. Похађаjући школу цртања jовановић се упознаjе наjпре са таjнама литографаиjе, а затим jе међу првима прихватио нов изум – фотографиjу.

По завршетку студиjа на бечкоj сликарскоj академиjи 1846, Анастас jовановић започео jе и своj велики политичко-просветитељски и уметнички подвиг – издавање дела Споменици Србски, монументалне публикациjе коjа jе у периоду свог излажења у литографиjама приказивала личности и догађаjе из српске историjе. Због слабог одзива публике оваj подухват jе обустављен после четврте свеске.

Анастас jовановић се са успехом огледао и у литографиjи, и у фотографиjи, и у сликарству, и у примењеноj уметности. Наjвећи део Анастасовог опуса чине портрети. Портретисао jе људе из свог окружења, угледне грађане Београда и Беча, чланове владарских породица (био jе одани приjатељ и сарадник владарске породице Обреновић). Поред сериjе портрета кнеза Михаила, познати су његови портрети кнегиње jулиjе, Вука Караџића, Доситеjа, Мушицког, Његоша, Милице Стоjадиновић Српкиње, Илиjе Гарашанина, Бранка Радичевића, Ђуре Даничића и многих других. Поред портрета, снимао jе и делове градова у коjима jе боравио, мртву природу, разне догађаjе, а сачувани су и његови аутопортрети.

Умро jе 1899. у Београду, а његова кћи Катарина забележила jе његове речи кратко пред смрт: „Штета, штета! Све jе било тако интересантно, све ме jе толико интересовало, а сада jе све прошло.”
ПЕТЕР ХАНДКЕ У БИБЛИОТЕЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ



Матицу српску и Библиотеку Матице српске jуче jе посетио угледни аустриjски књижевник Петер Хандке, коме jе пре два дана у оквиру Просефеста у Новом Саду уручена Награда „Милован Видаковић“. Хандкеа су дочекали председник Матице проф. др Драган Станић и управник Библиотеке Селимир Радуловић. У исто време гости Матице и Библиотеке била су српска деца из Ораховца и Велике Хоче, коjа су се том приликом срела са познатим писцем.



У склопу Међународног фестивала прозе „Просефест“ Библиотека Матице српске jе у сарадњи са Културним центром Новог Сада приредила  електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка коjу чини избор дела Петера Хандкеа и литературе о њему, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs

Петер Хандке рођен jе 6. децембра 1942. године у Грифену, у Корушкоj. Спада међу наjугледниjе и наjпревођениjе европске ауторе. Године 1961. почиње да студира право у Грацу, али по обjављивању првог романа Стршљени напушта студиjе и прелази у слободне уметнике. Током студирања активно се бавио литерарним стваралаштвом и већ тада jе формирао књижевни стил по коме ће остати познат у наредним децениjама. Аутор jе великог броjа драма, романа, есеjа, збирки поезиjе, путописа, сценариjа међу коjима су: Голманов страх од пенала, Песме за трагање, Поука планине Сент-Виктор, Безжељна несрећа, Спори повратак кући, Кроз села, Опроштаj сањара од Девете земље, Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србиjу, Летњи додатак зимском путовању, Вожња чуном или комад за филм о рату, Кроз сузе питаjући, jош jеданпут за Тукидида, Кукавице од Велике Хоче, Повест Драгољуба Милановића, Моравска ноћ...
Добитник jе свих важниjих награда за књижевност.
ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИjЕ РУСКЕ НАЦИОНАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦИ СРПСКОj



У петак, 7. априла 2017. године, Матицу српску и Библиотеку Матице српске посетили су Александар Иванович Вислиj, генерални директор Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу и академик Славенко Терзић, амбасадор Републике Србиjе у Рускоj Федерациjи. Том приликом директори двеjу националних библиотека потписали су Споразум о сарадњи. Такође, разговарали су и о оснивању Руске читаонице у Библиотеци Матице српске, односно Српске читаонице у Рускоj националноj библиотеци. Приликом обиласка Библиотеке Матице српске, гости су се упознали са радом Библиотеке и имали су прилику да виде део богатог фонда старе и ретке руске и српске књиге.  Медиjима су се обратили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академик Славенко Терзић, амбасадор Републике Србиjе у Москви, Александар Иванович Вислиj, генерални директор Руске националне библиотеке, академик Миро Вуксановић, председник Управног одбора Библиотеке Матице српске и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.


Библиотека Матице српске jе на основу грађе из своjих збирки приредила изложбу поводом 250 година Аритметике Василиjа Дамjановића (Новаjа серпскаjа аритметика или простоjе наставлениjе к хесапу), прве аритметике на српском jезику, отиснуте у Венециjи, у Штампариjи Димитриjа Теодосиjа, 1767. године. Електронски каталог изложбе садржи опис ове књиге, њен препис из 1790. и литературу са сигнатурама. Поставка се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 24. марта до 20. априла 2017. Аутори изложбе су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник jе Селимир Радуловић.

Писац Аритметике Василиjе Дамjановић (1734/1735–1792) родом jе из Сомбора. Као син велепоседника и капетана сомборске милициjе jована Дамjановића, имао jе могућности да се образуjе, па jе похађао Лицеj у Пожуну (Братислава) и студирао у Венециjи. Знао jе латински, немачки, француски, италиjански, грчки, румунски и мађарски jезик. У Сомбору се бавио трговином воском и стекао знатан иметак. Био jе градски судиjа у Сомбору и сенатор од 1785. Племићки лист и грбовницу добио jе 1782.

У Библиотеци Матице српске постоjе два примерка Аритметике Василиjа Дамjановића: у збирци српских књига 18. века и у Библиотеци Српске православне велике гимназиjе у Новом Саду.

Постоjи и препис књиге, коjи jе начинио Сава Стефановић, калуђер из Модоша (jаша Томић), 1790.

Аритметика садржи 368 страна текста, 2 стране предговора, 2 стране садржаjа и насловну страну. Штампана jе црквеном ћирилицом. Чине jе два дела коjа су подељена на поглавља. У првом делу са шест поглавља говори се о писању и изговарању цифри, о броjењу и броjевима, о мерама и новчаним jединицама. У завршним поглављима овог дела обjашњава се пет основних рачунских операциjа, као и правило троjно са целим броjевима и операциjа са разломцима. У другом делу се у седам поглавља расправља о правилу троjном са разломцима, као и о обрнутом и двоструком правилу троjном, а све jе дато и обjашњено кроз примере из трговачке праксе.

Намена књиге jе била да помогне трговцима у њиховом свакодневном послу, jер наjвећи део заузимаjу примери решавања сложених проблема везаних за трговачки посао, а само мањи део обрађуjе математичке операциjе са „чистим” броjевима.

У поднаслову књиге каже се „из разних књиг собрано”, што значи да jе Дамjановић у састављању своjе Аритметике имао узоре, а према анализи садржаjа може се претпоставити да jе користио приручнике и  уџбенике из окружења на разним jезицима.

Аритметика Василиjа Дамjановића написана jе наjвећим делом на српском народном jезику, а присутне су и неке рускословенске одлике. Поред црта коjе одговараjу савременом књижевном jезику, она садржи и диjалекатске карактеристике, типичне за воjвођанске говоре, jезик средине самог писца.

Аритметика Василиjа Дамjановића заузима посебно место у општоj историjи науке и културе српског народа, нарочито због тога што jе то прва математичка књига обjављена на српском jезику.
НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ БМС

Библиотека Матице српске обjавила jе зборник радова са Округлог стола, коjи jе одржан 15. новембра 2016. године, посвећеног делу академика Предрага Пипера, под називом „Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера“. Оваj угледни научни радник jе први добитник Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“.

Зборник садржи уводне речи Селимира Радуловића и академика Мира Вуксановића, а аутори радова су Раjна Драгићевић, Лука Меденица, Милан Тасић, Душанка Мирић, Милена jакић, Предраг Обућина, Дара Дамљановић, Душица Грбић, Мирjана Стоjисављевић, Митра Рељић, Микита Супрунчук, Здравко Бабић, jелена Стошић, Станислав Станковић и Неда Павловић. Своj осврт на четири децениjе у лингвистици и славистици дао jе и сам Предраг Пипер.

РАДОВАНУ БЕЛОМ МАРКОВИЋУ НАГРАДА
ЗЛАТНА КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ


Жири за Награду Златна књига Библиотеке Матице српске (академик Миро Вуксановић, проф. емеритус др Славко Гордић и мр Душица Грбић, археограф саветник) jедногласно jе прихватио предлог коjи су поднели и образложили др Радивоjе Микић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, и др Марко Недић, секретар Одељења за jезик и књижевност Матице српске, и донео одлуку да добитник Награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2017. годину буде Радован Бели Марковић, познати српски писац и успешни библиотечки посленик.

Приповедач и романсиjер Радован Бели Марковић рођен jе 10. октобра 1947. у Ћелиjама. Као управник Градске библиотеке Лаjковац, од 1995. до 2000. године, а затим као библиотечки саветник, од 2000. до одласка у пензиjу 2010. године, своjим књижевним радом и културним прегалаштвом веома много jе допринео да се име Лаjковца и његове Библиотеке крупним словима упише на културну мапу данашње и будуће Србиjе.

Мало jе познатих савремених српских писаца коjи су као Радован Бели Марковић остали да живе, раде и пишу у завичаjу и да му укупним стваралаштвом коjе су му посветили обезбеде изузетан и траjан културни значаj.

Награду чини повеља, округли сто о књижевном делу и библиотечком раду добитника и зборник радова са округлог стола. Повеља ће бити уручена на Дан Библиотеке Матице српске, 28. априла 2017. године.

ПОСЕТА МАjКЛА ДАВЕНПОРТА БМС

Шеф Делегациjе Европске униjе у Републици Србиjи Маjкл Давенпорт уручио jе 2. марта Библиотеци Матице српске донациjу од 50 академских књига о jавним политикама ЕУ о праву, економиjи, безбедности и другим темама.



Амбасадора Давенпорта су поздравили председник Матице српске Драган Станић и управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, коjи су се захвалили на поклону, истакавши значаj Матице српске у културноj историjи Србиjе.

Након церемониjе уручења, Маjкл Давенпорт jе обишао зграду Матице српске и каталог Библиотеке Матице српске, где се упознао са наjважниjим тренуцима и личностима у историjи Матице и Библиотеке, као и актуелним стањем у двема институциjама.

Донациjа академских издања Библиотеци Матице српске реализована jе кроз проjекат ЕУТЕКА – ЕУ у вашоj библиотеци.
Поводом обележавања 200 година од рођења Арања jаноша (1817–1882), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и Рукописног одељења Матице српске. Поставка, коjу чини избор дела Арања jаноша и литературе о њему, може се погледати од 24. фебруара до 23. марта 2017. године, у jавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хаjнерман и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs

Арањ jанош, мађарски песник, преводилац, естетичар, председник Кишфалудиjевог друштва, генерални секретар Мађарске академиjе наука, рођен jе 2. марта 1817. године у Нађсалонти. Школовао се у Дебрецинском реформатском колегиjуму, а радио jе и као учитељ, путуjући глумац, градски подбележник. Од 1851. године професор jе мађарског и латинског jезика у гимназиjи у Нађкерешу. Године 1859. Академиjа га бира за члана и од 1860. живи и ствара у Пешти све до краjа живота.

Био jе jедан од наjзначаjниjих стваралаца мађарске епике у стиху. Као добар познавалац светске књижевности теориjски се бавио питањима естетике и теориjе књижевности, а његови преводи Аристофана и Шекспира на мађарски jезик су ремек-дела. За његов књижевни развоj значаjно jе приjатељство са Шандором Петефиjем. Нека од његових наjзначаjниjих дела су епски спевови Толдиjа, Толдиjина љубав, Толдиjина старост, Отма Мурањ града, историjске баладе Велски барди,  Два пажа Сондиjева, Розгоњиjева љуба, Владислав V и многа друга.
jавни позив за предлагање кандидата за награду "Златна књига Библиотеке Матице српске"

Библиотека Матице српске упућуjе jавни позив поjединцима и правним лицима са териториjе Републике Србиjе за предлагање кандидата за награду Златна књига Библиотеке Матице српске за 2017. годину.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске додељуjе се за допринос библиотекарству и библиографском раду истакнутог научника, књижевника или уметника. Награду може добити истакнути научник, књижевник или уметник ако има своjу задужбину у Библиотеци Матице српске.

Награду чини повеља и зборник радова са округлог стола о добитнику.

Награда Златна књига Библиотеке Матице српске додељуjе се 28. априла, на Дан Библиотеке Матице српске.

Предлог за награду мора бити благовремен и образложен са биографиjом кандидата и документациjом коjом се доказуjу наводи из предлога.

Предлози се достављаjу до 10. марта 2017. године, на адресу: Библиотека Матице српске, Ул. Матице српске бр.1, 21104 Нови Сад, са назнаком: За награду Златна књига Библиотеке Матице српске.

Одлуку о додели награде доноси трочлани жири.
Епископ крушевачки Давид биће први овогодишњи говорник на трибини Савремени човек и савремени свет. Трибина ће бити одржана у четвртак, 9. фебруара, у Свечаноj сали Библиотеке Матице српске, а почиње у 19 часова.

Епископ крушевачки Давид рођен jе 1953. године у Ђураковцу у Метохиjи. Основну школу похађао jе у Истоку, Ђураковцу и Пећи, где jе ишао и у гимназиjу. Богословске студиjе завршио jе на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. Монашки постриг примио jе у царскоj лаври Високи Дечани 1983. године.

Бавио се студиjама књижевности на Филолошком факултету у Београду, филмском и телевизиjском режиjом на Академиjи за позориште, филм, радио и телевизиjу у Београду, а француску филологиjу проучавао jе на Сорбони.

Докторски рад на догматско-патролошку тему Пневматологиjа светог Василиjа Великог одбранио jе на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2002. године. Доцент на Катедри за хришћанску етику са аскетиком Православног богословског факултета постаjе исте године, а затим и предавач на Катедри за аскетско богословље матичног факултета. Са благословом патриjарха Павла и надлежног епископа рашко-призренског у Пећкоj патриjаршиjи периодично борави од 2000. до 2002. у мисиjи опстанка православног српског живља на Косову и Метохиjи, и спасавања црквених светиња и драгоцености епархиjе рашко-призренске.

Преводи теолошке чланке, студиjе и књиге са грчког, француског, енглеског и руског jезика. Као стручни консултант и коаутор сарађивао jе у продукциjи документарних филмова и телевизиjских емисиjа и сериjала: Буквар православља,  Вероучитељ у кући, Црква и jезик, Планета Косово, Каржес – врата Ориjента, Жертва, Патриjарх Павле – живот по jеванђељу. Саоснивач jе и сценариста филмског студиjа Наос, при Православном богословском факултету у Београду, као и радио-станице Слово љубве Архиепископиjе београдско-карловачке. Учествуjе у проjекту обjављивања сабраних дела патриjарха Павла.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 200 година од рођења jована Суботића (1817-1886), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела jована Суботића и литературе о њему, може се погледати од 27. jануара до 23. фебруара 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Марина Шмудла и Марина Ђачић, уредник Селимир Радуловић.

jован Суботић, адвокат, књижевник и политичар, рођен jе у jануару 1817. године у Добринцима. После завршене гимназиjе у Сремским Карловцима уписао се на студиjе филозофиjе и права. У Пешти 1836. године стиче диплому доктора филозофиjе, а четири године касниjе титулу доктора права. Осим адвокатског посла Суботић се бавио књижевним радом, уређивао jе Летопис Матице српске, био jе активни учесник у Буни (1848), сремски поджупан и члан септемвирата у Загребу. Заjедно са Светозарем Милетићем учествовао jе у политичким и црквено-народним саборима. Изабран jе за председника Матице српске (1868-1872). Био jе управник Српског народног позоришта у Новом Саду, председник новосадског магистрата, новинар.

На књижевном пољу Суботић jе оставио збирке поезиjе Лира (1837), Босиље (1843), еп Потопљена Пешта (1838), Дабрац (1884), Краљ Дечански (1845), драме Херцег Владислав, Немања, Звонимир, Прехвла, Милош Обилић, Сан на jави, Крст и круна и многе друге. Писао jе приповетке и путописе. Написао jе роман Калуђер. Аутор jе аутобиографиjе у пет свезака Живот дра jована Суботића. Суботић jе одржао много значаjних говора књижевне и политичке садржине, штампао jе jезичке и књижевне расправе, критике и полемике.
Поводом обележавања 125 година од рођења руске песникиње Марине Цветаjеве (1892–1941), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор дела Марине Цветаjеве и литературе о њоj, може се погледати од 30. децембра 2016. до 26. jануара 2017. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.

Марина Цветаjева рођена jе у породици познатих интелектуалаца 1982. године у Москви. Прве песме штампала jе у шеснаестоj години, а прву књигу песама обjавила jе у осамнаестоj – Вечерњи албум (1910). У годинама револуциjе, 1918−1922, песникиња jе у Москви, наjпре са двема малим ћеркама, потом само са стариjом, jер млађа умире у прихватилишту, од последица глади. Напушта земљу 1922. да би се придружила мужу Сергеjу Ефрону, коjи се повукао са Белом армиjом после пораза у грађанском рату. Од 1922. до 1939. Цветаjева живи у иностранству као емигрант (Берлин, Праг, Париз) где штампа jош четири књиге песама. Пише стално, обjављуjе ретко. Период емиграциjе обележен jе сталном оскудицом у новцу, краjње необезбеђеном и тешком свакодневицом, све већим неприjатељством  критике. У лето 1939. године са сином се вратила у Москву да би се придружила мужу и ћерки, коjи су, убрзо по повратку Цветаjеве, ухапшени. Године 1941. евакуише се са сином у татарски градић jелабугу где jе 31. августа извршила самоубиство.

Књижевно дело Марине Цветаjеве обимно jе и разнородно. Поред песничких збирки, Цветаjева jе писала поеме, поетске драме и броjне прозне, критичко-есеjистичке, мемоарске и аутобиографске радове. Превођена jе на многе jезике и спада у оне песнике коjима време доноси вредност, нова и инспиративниjа значења.

Након прве песничке књиге, штампана су и следећа дела Марине Цветаjеве: Чаробни фењер (1912), Врсте (1921), Краj Казанове (1922), Растанак (1922), Песме Блоку (1922), Сила-девоjка (1922), Психа (1923), Делиjа (1924), После Русиjе (1928), Проза (1953), Лабуђи табор (1957), Изабране песме (1961), Изабрана дела (1965), Моj Пушкин (1967), Песме ван збирки (1971), Необjављено. Песме. Позориште. Проза (1967), Песме и поеме (1979), Изабрана проза у две књиге (1979), Дела у две књиге (1970), Песме и поеме у пет књига (1980−1983)...
Из обjективних разлога, због учешћа Емира Кустурице на комеморативном програму посвећеном хору Александров, у Москви, отказуjе се његово предавање на трибини „Савремени човек и савремени свет“, заказано за четвртак, 29.12.2016. Предавање ће бити одржано почетком наредне године.
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак 29. децембра, у 19 часова. Гост трибине jе Емир Кустурица.

Емир Kустурица jе српски филмски режисер, сценариста, продуцент, композитор и глумац. Рођен jе 1954. године у Сараjеву. Добитник jе свих наjважниjих европских филмских награда. Живи и ради у Београду, Паризу и селу Дрвенград на граници Србиjе и Босне и Херцеговине.

Свира бас-гитару у групи Emir Kusturica & Тhe No Smoking Orchestra, насталоj из сараjевског састава Забрањено пушење. Као композитор потписуjе оперу Време цигана. Од 2007. године Kустурица jе српски амбасадор у Уницефу. Бави се и писањем: његова аутобиографиjа под називом Смрт jе непровjерена гласина обjављена jе  2010. године, а 2013. изашла jе и друга његова књига, Сто jада.

Осим за филмски рад, добио jе низ признања и у другим областима: освоjио jе Награду Филип Ротjе за европску архитектуру 2005. године за проjекат Дрвенград; 2009. jе постао почасни грађанин Гвадалахаре; патриjарх московски и целе Русиjе Кирил, уручио му jе 2010. године Награду Међународног фонда православних народа; министар за културу Републике Француске Фредерик Митеран уручио му jе 2011. Орден витеза Легиjе части, а патриjарх српски Иринеj га jе 2012. одликовао Орденом Светог Саве првог реда, за несебичну бригу и представљање српског народа и православља у свету.

Угледни турски писац и нобеловац Орхан Памук посетио jе 20. децембра Матицу српску и Библиотеку Матице српске, где се упознао са њиховом богатом историjом и улогом у српскоj култури. Домаћини су му били проф. др Бранко Бешлин, потпредседник Матице српске, и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Орхан Памук jе боравио у Србиjи као гост Српске академиjе наука и уметности, а у Нови Сад jе дошао да прими награду „Милован Видаковић“ Међународног фестивала прозе “Просефест”. Памук jе добитник Нобелове награде за књижевност 2006. године.

Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине "Савремени човек и савремени свет", у четвртак 15. децембра, у 19 часова. Гост трибине jе доктор филозофиjе Никола Каjтез.

Никола Каjтез jе рођен 1965. године у Новом Саду. Докторирао jе филозофиjу на Филозофском факултету у Београду. Спада међу наjважниjе савремене ауторе из области филозофиjе у Србиjи.
Пише за различиту публику, а од тема се издваjаjу: слобода као главни извор трагизма, проблем одговорности, неопходност отпора идеологиjама, осећање за друштвену правичност, критика духовне ситуациjе нашег времена. Сматра да jе суочавање са сазнањем о неумитноj судбини васељене кључ суочавања са самим собом и са целокупним постоjањем.
До сада, његове мисли су изражене у следећим књигама: Рашчињавања (1995), Берђаjев (1998), Демон Соловjова (2001), Цивилизациjа у служби зла (2004), Метафизика новца (2006), Експериментална пловидба – илустрована филозофска читанка (2008).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, овoгaпута у петак, 9. децембра у 19 часова. Гост трибине jе др Срђа Трифковић.

Срђа Трифковић jе српски и амерички публициста, политичар и историчар. Рођен jе 1954. године у Београду, дипломирао jе из области међународних односа на Универзитету у Сасексу, а докторирао из области историjе на Универзитету у Саутeмптону.
До 1995. био jе саветник Владе Републике Српске као и њен представник у западним медиjима. У време распада jугославиjе обављао jе дужност представника Републике Српске у Лондону. Као саветник сарађивао jе са Биљаном Плавшић, Воjиславом Коштуницом и принцoм Александром II Карађорђевићем.
При Рокфорд институту у Илиноjу, Срђа Трифковић био jе директор Центра за међународне односе све до подношења оставке 2008. Као новинар jе радио за британски Би-Би-Си радио, Глас Америке, Вошингтон Таjмс, те за београдску Дугу.
Обjавио jе следеће књиге: Ustaša : Croatian fascism and European politics, 1929-1945 ; The Krajina chronicle : a history of Serbs in Croatia, Slavonia and Dalmatia; Сенка џихада : ислам : догма, историjа, амбициjа ; Сер Алфред Шерман, сведок XX века ; Запад и Црна Гора : реалполитика и постмодерни идентитет ; Косово: мит, реалност и уплитања ; Џихад, некад и сад  ; Усташе : балканско срце таме на европскоj политичкоj сцени.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 1. децембра у 19 сати. Наш гост jе проф. др Ирина Деретић.

Ирина Деретић (1969, Београд) − филозоф, писац, професор античке филозофиjе на Одељењу за филозофиjу Филозофског факултета у Београду, као и руководилац научног проjекта Историjа српске филозофиjе. Поред стотињак радова на српском, енглеском, немачком и руском jезику, обjавила jе и књиге: „Како именовати биће“ (2001, 2016) „Логос, Платон, Аристотел“ (2009) и „Из Платонове филозофиjе“ (2010), „Платонова филозофска митологиjа“ (2014). Публиковала jе и три приређена издања о српскоj филозофиjи, а са Милом Ломпаром приредила jе Сабрана дела Анице Савић Ребац. Ове године jе у код престижне немачке издавачке куће Петер Ланг Верлаг, Ирина Деретић приредила са немачким колегом Штефаном Зоргнером књигу о Хуманизму, Трансхуманизму и Постхуманизму. Предавала jе 2007. и 2008. на Универзитету „Фридрих Шилер“ у jени у Немачкоj, на Универзитету у Упсали у Шведскоj 2011, на Универзитету у Владимиру у Русиjи. Добитник jе више домаћих и међународних стипендиjа и награда.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Аугустина Тина Уjевића (1891--1955), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор Уjевићевих  дела и литературе о њему, може се погледати од 18. новембра до 31. децембра 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Мариjа Судар и Драгана Обрадовић, уредник Селимир Радуловић.

Песник, есеjист, књижевни критичар, полемичар и преводилац Аугустин Тин Уjевић родио се 5. jула 1891. године у Врговцу. Детињство jе провео у Имотском и Макарскоj а гимназиjу jе завршио у Сплиту. Поезиjу jе почео да пише jош као тринаестогодишњак. Студирао jе филозофиjу у Загребу и Београду, затим у Паризу  где jе и  живео од 1913. до 1919. године.  Потом се враћа  у Загреб  да би већ 1920. отишао за Београд, где jе са повременим прекидима, живео све до 1929. године. Од 1930. до 1937. живи у Сараjеву, па у Сплиту. Коначно се 1940. године настанио у Загребу, где живи и ствараo  све до 12. новембра 1955. године, када jе преминуо. Сахрањен jе на Мирогоjу. Запамћен jе и наjвише познат по свом лирском опусу. Велики део његовог стваралаштва обjављен jе постхумно.

Међу Уjевићевим наjпознатиjим делима су: збирке поезиjе Лелек себра (1920), Колаjна  (1926), Ауто на корзу (1932), Оjађено звоно (1933), Жедан камен на студенцу (1955), Руковет (1950).Обjавио jе и књиге: Људи на вратима гостионице (1938), Скалпел каоса (1938), Сабрана дjела у XVII књига (1963-1967).
Преводио jе са немачког, руског, француског, енглеског jезика а посебно су познати његови преводи Верлена, Ги де Мопасана, Едгара Алана Поа.
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 17. новембра у 19 часова. Гост трибине jе др Жарко Требjешанин.

Психолог Жарко Требjешанин рођен jе 1950. године у Београду. Редовни jе професор на Факултету за специjалну едукациjу и рехабилитациjу у Београду, на предметима Увод у општу психологиjу и Психологиjа личности. На Филозофском факултету у Београду предаjе Невербалну комуникациjу, а на Учитељском факултету Психологиjу личности.
Изучава психологиjу личности, социjалну психологиjу, психоанализу, аналитичку психологиjу, психологиjу књижевности, политичку психологиjу, етнопсихологиjу и фолклористику. Посебно jе посвећен изучавању теориjе личности. Обjавио jе двадесетак књига, око четрдесет предговора или поговора, као и велики броj научних и стручних радова. Оснивач jе и уредник библиотеке Психологиjа за радознале,а био jе и председник Савеза психолога jугославиjе, као и главни уредник Психолошких новина.
Добитник jе награда „Веселин Лучић“ (за наjбоље научно дело на Универзитету у Београду), „Борислав Стевановић“ (за научни доринос психологиjи), „Живорад Жижа Васић“ (за популаризациjу савремене психологиjе), „Витез позива” (за часно и професионално обављање своjе делатности), „Стоjан Новаковић” (за наjбољи средњошколски уџбеник), као и „Радоjе Домановић“ (за допринос тумачењу сатире).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У уторак, 15. новембра, у Малоj сали Матице српске, одржан jе Округли сто под називом „Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера“. Оваj скуп уприличен jе поводом Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске", чиjи jе први добитник академик Предраг Пипер.
Др Предраг Пипер, редовни професор, редовни члан САНУ, инострани члан МАНУ, рођен jе 20. августа 1950. г. у Београду. Ту jе започео основно школовање, коjе jе завршио у Сремскоj Каменици, а гимназиjу у Новом Саду (1968), где jе дипломирао (1973) на Филозофском факултету (група за руски jезик и књижевност; упоредо jе студирао и на групи за српски jезик и књижевност).
На Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду запослио се 1974. г. као асистент, затим jе 1983. изабран за доцента, а на Филолошком факултету Универзитета у Београду jе од 1989. ванредни, а од 1991. г. редовни професор. Магистрирао jе 1975. г. на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а 1981. г. докторирао jе на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду с темом Заменички прилози у руском, пољском и српскохрватском jезику.
Био jе шеф Катедре за руски jезик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду и управник Центра за научноистраживачки рад и издавачку делатност тог факултета.
Бави се проучавањем граматичке и лексичке семантике у српском, руском, пољском, словеначком, македонском, чешком, лужичкосрпском и другим словенским jезицима, питањима опште лингвистике, историjе словенске филологиjе и другим славистичким и лингвистичким питањима.

О богатом, разноврсном и комплексном делу Предрага Пипера говорили су његови сарадници, ученици и колеге: Раjна Драгићевић, Лука Меденица, Милан Тасић, Душанка Мирић, Милена jакић, Предраг Обућина, Дара Дамљановић, Душица Грбић, Мирjана Стоjисављевић, Митра Рељић, Микита Супрунчук, Здравко Бабић, jелена Стошић, Станислав Станковић и Неда Павловић.

Библиотека Матице српске ће сва излагања са Округлог стола сабрати у зборнику коjи ће бити обjављен почетком наредне године.


Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Осипа Мандељштама (1891-1938), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор Мандељштамових дела и литературе о њему, може се погледати од 13. октобра до 17. новембра 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Исидора Станић и Борис Блашковић, уредник Селимир Радуловић.

Осип Емилиjевич Мандељштам рођен jе 15. jануара 1891. у Варшави. Био jе руски песник и есеjиста, jедан од наjистакнутиjих представника акмеистичке песничке школе. Годину дана похађао jе студиjе књижевности и филозофиjе на Сорбони, а потом образовање наставио прво на Универзитету Хаjделберг, те на Универзитету у Санкт Петербургу, иако никада ниjе стекао формално образовање. У свом делу “Стаљинови епиграми” из 1933. године изразио jе неконформистичке ставове према власти те jе шест месеци након обjављивања дела ухапшен и протеран у подручjе Урала. Иако jе у своjим касниjим писањима настоjао да велича Стаљина  поново jе осуђен на присилни рад и умире у Гулагу 27. децембра 1938. године.

Међу Мандељштамовим наjпознатиjим делима су: Камен (1913), Тристиа (1922), Бука времена (1925), Стихотворениа (1928),  О поезиjи (1928), Египетскаjа марка (1928), Четвертаjа проза (1930), Московскиjе тетради (1934), Путешествиjе в Армениjу (1933), Разговор о Дантеу (1933), Воронежскиjе тетради...
Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 13. октобра у 19 сати, када ће др jован Попов представити своjе виђење човека и света у коjем живимо.

jован Попов рођен jе 1962. у Новом Саду. Дипломирао jе, магистрирао и докторирао на Катедри за општу књижевност и теориjу књижевности Филолошког факултета у Београду. Усавршавао се у Францускоj при Европском  универзитетском центру где jе диплому добио за своjу експертизу Набоковљевог романа Бледа ватра.
Редовни jе професор на Филолошком факултету у Београду, и jедан од оснивача Одсека за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, где jе и предавао од 1998. до 2008. године.
Аутор jе програма за предмет Модерна светска проза коjи слушаjу студенти  драматургиjе и режиjе на Академиjи уметности у Новом Саду. Био jе члан редакциjе књижевних часописа Поља и Летопис Матице српске.
Бави се књижевном науком, есеjом и превођењем. Добитник jе награде Друштва књижевника Воjводине за наjбољи превод, дела Пjера Корнеjа Комична илузиjа, као и  за наjбољу књигу, збирку есеjа Читања неизвесности : огледи из компаратистике.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Електронска презентациjа “Водичи, монографиjа и фотомонографиjе о Аустриjи у Поклон библиотеци Аустриjе”

Савез библиотека Аустриjе већ jеданаест година спроводи кампању “Аустриjа чита. Место сусрета: библиотека”. Ове године Библиотека Матице српске придружуjе се акциjи електронском презентациjом под насловом “Водичи, монографиjа и фотомонографиjе о Аустриjи у Поклон библиотеци Аустриjе”, коjа се може погледати од 3. до 8. октобра у jавном каталогу Библиотеке. Ауторка презентациjе jе Мариjа Ваш.
Посета министра културе и информисања Владана Вукосављевића Матици српскоj

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић посетио jе, 29. септембра, заjедно са сарадницима и градоначелником Новог Сад Милошем Вучевићем Матицу српску.  Делегациjу су примили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Бранко Бешлин и проф. мр Ненад Остоjић, потпредседници, мср. jелена Веселинов, управник послова, и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Током посете разговарано jе о могућностима за заjедничке акциjе за подизање свести о култури и о унапређењу сарадње Министарства и Матице српске. Вукосављевић jе рекао да jе посета Матици српскоj увек врста празника, jер jе то темељна установа српске културе, темељ и основ српске традициjе. Министар Вукосављевић jе истакао важност подршке и сарадње државе са установом коjа има 190 година непрекинуте традициjе. Председник Станић jе новинарима изjавио да су отворене нове могућности за сарадњу са Министарством коjе се стара о спровођењу Закона о Матици српскоj и исказао задовољство због охрабрења коjе jе исказано Матици.


Посета министра просвете Младена Шарчевића Матици српскоj

У среду 28. септембра 2016. године, Матицу српску посетио jе министар просвете Младен Шарчевић са сарадницом Даринком Лековић, руководиoцем Групе за jавност рада и планирање и извештавање. Министра су примили проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Бранко Бешлин и проф. мр Ненад Остоjић, потпредседници, мср. jелена Веселинов, управник послова и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Током посете разматране су активности и делатности коjе би омогућиле рад на заjедничком циљу неговања и унапређивања српске културе, науке и књижевности.

Матица српска и Библиотека Матице српске позиваjу Вас на jош jедно окупљање у оквиру трибине Савремени човек и савремени свет, у четвртак, 29. септембра у 19 сати, када ће научник међународног реномеа, проф. др Слободан Г. Марковић, изнети своjе виђење данашњице, и изазова пред коjима се налазимо како национално, тако и индивидуално.

Слободан Г. Марковић српски jе историчар и политички антрополог млађе генерациjе. Од самог оснивања 1998. године генерални jе секретар Англо-српског друштва, као и саветник у Београдском фонду за политичку изузетност. Магистрирао jе на Кембриџу 2000. године, а докторирао на Универзитету у Београду 2004. На Факултету политичких наука има звање редовног професора за предмет Политичка антропологиjа. На Институту за европске студиjе у Београду има статус вишег научног  сарадника. Заменик jе уредника часописа Hereticus, као и лондонског часописа The South Slav Journal. У више наврата био jе гостуjући сарадник на проjектима при Лондонскоj школи економиjе и политичких наука. Предаjе и пише на српском и на енглеском jезику. Аутор jе многоброjних релевантних научних публикациjа. .

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У среду, 21. септембра, у оквиру 53. београдског међународног сусрета писаца, у организациjи Удружења књижевника Србиjе, Библиотеке Матице српске и Матице српске, одржан jе књижевни сусрет у Малоj сали Матице српске. Учествовали су Наташа Швикарт Жумер из Словениjе, Борче Панов из Македониjе, Сергеj Главjук и Николаj Алексеjевич Лугинов из Русиjе. Госте jе поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Програм jе водила Исидора Поповић.


Потписивање Споразума о сарадњи са Руском државном библиотеком

Библиотека Матице српске и Руска државна библиотека склопиле су Споразум о сарадњи, коjи су у Москви потписали управник БМС Селимир Радуловић и Владимир Гнездилов, вршилац дужности управника Руске државне библиотеке.
Две библиотеке размењиваће штампана издања књига, часописа и новина.
Сарађиваће и у обради, рестаурациjи и дигитализациjи рукописа и старе штампане књиге.
Селимир Радуловић jе у разговору са Владимиром Гнездиловим истакао да у Библиотеци Матице српске постоjи фонд од педесет хиљада руских књига. Он jе предложио да се у Новом Саду оснуjе Руско-српска читаоница у коjоj би те књиге биле доступне, а у Рускоj државноj библиотеци Српско-руска читаоница у коjоj би се читале српске књиге, што jе Гнездилов подржао.
Руска државна библиотека jе по богатству фонда, коjи броjи преко 46 милиона jединица, наjвећа у Европи и друга по величини у свету.


Мирослав Лазански jе нови гост трибине Савремени човек и савремени свет, у организациjи Матице српске и Библиотеке Матице српске. После летње паузе, трибина се наставља у четвртак, 8. септембра у 19 сати.

Лазански jе наjпознатиjи српски воjнополитички коментатор. Рођен jе 18. септембра 1950. године у Карловцу. У родном месту завршио jе основну, а средњу школу похађао jе у Требињу. Дипломирао jе на Правном факултету у Загребу, где започиње новинарску кариjеру у листовима Вjесник, Старт, Данас и Полет. Фебруара 1991. прелази у Београд, те почиње да пише за Политику, где jе и данас колумниста. Писао jе и за Политику експрес, НИН, Вечерње новости.
Аутор jе више књига и десетак телевизиjских сериjала. Разговарао jе очи у очи са више десетина министара одбране, начелника генералштаба и високих воjних посленика широм света. Интервjуисао jе два врховна команданта НАТО-а, три маршала Совjетског савеза, шефове КГБ-а. Извештавао jе из ратова у Авганистану, Беjруту, Чечениjи, Заиру, Либану. Са лица места пратио jе ирачко-ирански сукоб, операциjу Пустињска олуjа, сукобе у Босни и Херцеговини, Словениjи, и на Косову и Метохиjи.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом обележавања 125 година од рођења књижевника Станислава Винавера (1891-1955), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор Винаверових дела и литературе о њему, може се погледати од 1. септембра до 12. октобра 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Станислав Винавер, песник, прозаиста, публициста и преводилац, маjстор пародиjе и хумора и jедна од кључних личности београдског културног живота,  рођен jе у Шапцу 1891. године. Школовао се у Београду и  Паризу. Прве књиге – Мjећа, Приче коjе су изгубиле равнотежу и Мисли, обjавио jе пре Првог светског рата. Немиран и радознао дух, предани истраживач jезика, креатор слободног песничког израза и „наjвећи Европеjац у српскоj књижевности“, интересовао се за лингвистику, музику, позориште, филм, сликарство, архитектуру, етнологиjу, физику, математику... Сарађивао jе са броjним часописима, писао о готово свим областима уметничког стварања и научног сазнања, преводио са француског, немачког, руског, енглеског и шпанског jезика.  
Међу Винаверовим наjпознатиjим делима су Варош злих волшебника, Чувари света, Пантологиjа новиjе српске пеленгирике, Громобран свемира, Надриграматика, jезик наш насушни, Ратни другови, Заноси и пркоси Лазе Костића.


У четвртак, 14. jула у 19 сати, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организациjи Матице српске и Библиотеке Матице српске. Идеjа ове трибине jесте да кроз разнолике дискурсе потражи одговоре на кључна питања данашњице, пружаjући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Овом приликом своjу визиjу овог комплексног односа представиће нам др Чедомир Антић.

Српски историчар, Чедомир Антић, рођен jе 9. октобра 1974. године у Београду. Дипломирао jе први у генерациjи на Одељењу за историjу Филозофског факултета у Београду 1999. године. Одбранио jе две магистарске тезе,  на Kатедри за савремену историjуна Универзитету у Бристолу 2002. и на Катедри за националну историjу новог века на Универзитету у Београду 2003. године. Докторску тезу Неизабрана савезница: Србиjа и Велика Британиjа у Првом светском рату  одбранио jе на Филозофском факултету у Београду 2008. године.
Ауторски печат оставио jе у делима: Земља празника и град споменика : Србиjа и Британиjа половином 19. века ; Србиjа и Кримски рат ; Ralph Paget: A Diplomat in Serbia Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War. Заjедно са др Слободаном Г. Марковићем аутор jе књиге посвећене стоседамдесетогодишњици српско-британских дипломатских односа, а са др Момчилом Павловићем написао jе монографиjу о историjи Воjне болнице у Нишу.  Антићеви текстови посвећени државном питању сабрани су у књизи Независна Србиjа. Поводом петнаестогодишњице Студентског протеста 1996/97. године обjавио jе успомене под насловом Студентска фронда. Успешно се бави и популаризациjом историjе тако да су Кратка историjа Србиjе 1804-2004, Историjа и заблуда, Четрнаести воjвода и девет баба доживеле више издања.
Предаjе на Одељењу за историjу Филозофског факултета у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У четвртак, 30. jуна у 19 сати, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организациjи Матице српске и Библиотеке Матице српске.

Идеjа ове трибине jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Овом приликом визиjу овог комплексног односа представиће нам проф. др Миодраг Радовић.

Миодраг Радовић рођен jе 1945. године у Камењачи код Трстеника. Осмогодишњу школу завршио jе у Трстенику, а гимназиjу у Крушевцу. На Филолошком факултету у Београду дипломирао jе 1968. на Катедри за општу књижевност и теориjу књижевности, магистрирао 1976. на тему „Функциjа снова у роману Злочин и казна Ф. М. Достоjевскога”, а докторирао 1980. године тезом „Поетика Лазе Костића и њени извори у западноевропским књижевностима”. Као стипендиста француске владе од 1969. до 1970. завршио jе постдипломске студиjе у Европском универзитетском центру у Нансиjу, а био jе и стипендиста Хумболтове фондациjе у Минхену и Хаjделбергу.
Као библиотекар, од 1970. до 1972. радио jе у Библиотеци Матице српске, након чега почиње његова плодна академска кариjера. Као лектор, предавач и професор радио jе на универзитетима у Лиону, Рену, Бањалуци, Никшићу, Франкфурту на Маjни и Новом Саду. Утемељио jе Катедру за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор jе више књига, приређивач зборника и антологиjа и преводилац са француског и немачког jезика.
Познат jе по делима: Поетика снова Достоjевскога, Лаза Костић и светска књижевност, Књижевна аксиологиjа, Ословљени свет или чаробна реч Рашка Димитриjевића, Књижевна реторика данас, Прегледни речник компаратистичке терминологиjе у књижевности и култури ...

Овде можете погледати снимак трибине > > >



У четвртак, 23. jуна, у 19 часова, наставља се трибина Савремени човек и савремени свет, у организациjи Матице српске и Библиотеке Матице српске.

Идеjа ове трибине jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће и ове године, као и прошле, на њоj узети учешћа наjеминентниjи представници савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света, онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Зборник саопштења прошлогодишњих учесника трибине Савремени човек и савремени свет биће представљен на почетку прве овогодишње трибине, на коjоj ће говорити Коста Чавошки.

Коста Чавошки jе српски правник, теоретичар права, професор Правног факултета Универзитета у Београду, академик САНУ и члан Сената Републике Српске. Рођен jе 26. октобра 1941. године у Банатском Новом Селу. Правни факултет у Београду завршио jе 1964, а докторирао на истом факултету 1973. Поред већег броjа чланака обjавио jе, између осталих, и следећа дела: Филозофиjа отвореног друштва. Политички либерализам Карла Попера (1975), Могућности слободе у демократиjи (1981), Страначки плурализам или монизам (1983), О неприjатељу (1989), Револуционарни макиjавелизам (1989), Тито – технологиjа власти (1991), Слободан против слободе (1991), Право као умеће слободе. Оглед о владавини права (1994), На рубовима српства (1995), Устав као jемство слободе (1996), Затирање српства (1996), Згажени устав (2003), Окупациjа (2006), Макиjавели (2008), Издаjа (2009), Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања (2010), Расрбљивање (2011), Устав као средство агитациjе и пропаганде (2011), Злоупотреба историjе у Хагу (2013), Велеиздаjа (2014).
Добитник jе Награде „Милош Црњански“ за 1989. годину, за књигу „О неприjатељу“.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Преводилачка мрежа „Традуки“ иницирала jе радни састанак (14. и 15. jун 2016) у Србиjи са библиотекарима из региона, у сарадњи са Министарством културе и информисања Републике Србиjе и Народном библиотеком Србиjе.

Тема састанка била jе: Прекогранична дистрибуциjа и набавка књига. Говорило се о пласману и дистрибуциjи књига у региону и шире. Библиотекари су говорили о истим или сличним проблемима коjи се jављаjу приликом набавке и дистрибуциjе књиге, електронским књигама и могућим решењима у региону.
Издавачи су поделили своjа искуства у прекограничноj дистрибуциjи књига и подржали инициjативу „Традукиjа“.
Представница Министарства спољних послова Немачке, Кристине Бухаjт и представници мреже “Традуки”: Антjе Контиус, Хана Стоjић и Андреj Ловшин, захвалили су се библиотекарима и издавачима на успешном радном састанку, у нади да ће се сарадња наставити и унапредити.

Овом радном састанку присуствовао jе и управник Библиотеке Матице српске, Селимир Радуловић.

У знак обележавања 150 година од рођења сликара Василиjа Кандинског (1866-1944), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор репродукциjа и теориjских дела Кандинског, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. jуна 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Василиj Кандински, наjзначаjниjи сликар и теоретичар апстрактног сликарства у првоj половини 20. века, рођен jе у Москви 1866. године. Живео jе у Немачкоj, Русиjи и Францускоj, много jе путовао и излагао. У Немачкоj jе био  jедан од оснивача групе „Фаланга“, ликовног покрета „Плави jахач“ и професор на Баухаусу, у Русиjи универзитетски професор, управник музеjа и потпредседник Руске академиjе наука и уметности. Од 1933. живео jе у Францускоj.
Кандински jе почео као сликар дела инспирисаних руском народном уметношћу, а затим jе поставио основе апстрактног сликарства 20. века – своjом Сликом с кругом (1911) „загазио“ jе у апстрактно сликарство, након чега су настала дела на коjима се, комбинациjом боjа, праваца, вишеуглова и кругова „изражава чиста естетска експресиjа“ и чуjе „визуелна музика“ слике. Кандински jе веровао да се апстрактна уметност од раниjих облика изражавања разликуjе чињеницом да она „своjе облике изражавања не ставља изван природе или изван обjекта, већ их сама проналази на раличите начине“, а да задатак уметника „ниjе савладавање облика, него прилагођавање облика садржаjу“. Осим сликарством, Кандински се бавио и теориjом уметности. Међу његовим наjпознатиjим делима су О духовном у уметности (1912), Од тачке и линиjе до површине (1926), Апстрактно и конкретно, Кубизам и апстрактна уметност и др.


У знак обележавања 150 година од рођења сликара Василиjа Кандинског (1866-1944), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чини избор репродукциjа и теориjских дела Кандинског, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 30. jуна 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Василиj Кандински, наjзначаjниjи сликар и теоретичар апстрактног сликарства у првоj половини 20. века, рођен jе у Москви 1866. године. Живео jе у Немачкоj, Русиjи и Францускоj, много jе путовао и излагао. У Немачкоj jе био  jедан од оснивача групе „Фаланга“, ликовног покрета „Плави jахач“ и професор на Баухаусу, у Русиjи универзитетски професор, управник музеjа и потпредседник Руске академиjе наука и уметности. Од 1933. живео jе у Францускоj.
Кандински jе почео као сликар дела инспирисаних руском народном уметношћу, а затим jе поставио основе апстрактног сликарства 20. века – своjом Сликом с кругом (1911) „загазио“ jе у апстрактно сликарство, након чега су настала дела на коjима се, комбинациjом боjа, праваца, вишеуглова и кругова „изражава чиста естетска експресиjа“ и чуjе „визуелна музика“ слике. Кандински jе веровао да се апстрактна уметност од раниjих облика изражавања разликуjе чињеницом да она „своjе облике изражавања не ставља изван природе или изван обjекта, већ их сама проналази на раличите начине“, а да задатак уметника „ниjе савладавање облика, него прилагођавање облика садржаjу“. Осим сликарством, Кандински се бавио и теориjом уметности. Међу његовим наjпознатиjим делима су О духовном у уметности (1912), Од тачке и линиjе до површине (1926), Апстрактно и конкретно, Кубизам и апстрактна уметност и др.


Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу посвећену  jедном од наjпопуларниjих мађарских писаца, Лаjошу Зилахиjу (1891-1974), од чиjег се рођења навршава 125 година. Поставка, коjу чини избор Зилахиjевих дела и литературе о њему, може се погледати од 29. априла до 31. маjа 2016. године у jавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Петер Хаjнерман и Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Лаjош Зилахи, књижевник, уредник, филмски продуцент и режисер, рођен jе у Нађсалонти у данашњоj Румуниjи. Завршио jе правни факултет, а од 1948. године живео jе у емиграциjи. Његов први роман Самртно пролеће (1922) доживео jе велику популарност. Након њега уследили су романи, позоришни комади и новеле у коjима jе на жив и непосредан начин описивао прилике у Мађарскоj након слома Аустроугарске.
Зилахиjева дела доживела су велик броj издања и превода. Међу наjпознатиjим романима су Заробљеници, Бегунац, Кад душа замире, Град избеглица, Арарат, Вода нешто носи и Разбеснели анђео, а велики успех доживели су и драмски комади Душа повратница, Сунце сиjа, Дрвени торњеви, Сибир и др. .


Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу посвећену  Михаилу Афанасjевичу Булгакову (1891-1940), од чиjег се рођења навршава 125 година. Поставка се може погледати од 22. марта до 28. априла 2016. године у jавном каталогу Библиотеке, а чини jе избор Булгаковљевих дела и литературе о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Михаил Афанасjевич Булгаков, прозаиста и драмски писац, jедно jе од  наjзначаjниjих имена светске књижевности. Рођен jе у Киjеву 1891, а од 1921. живео jе у Москви. Завршио jе медицину и неколико година радио као сеоски лекар. У књижевност jе ушао као аутор хумористичких и сатиричних фељтона. Међу његовим раним приповеткама, писаним већином у реалистичком кључу, било jе и оних са елементима фантастике и гротеске. Писао jе романе, приповетке и драме, бавећи се, наjчешће, темама стваралаштва и сукоба уметника и власти. Не либећи се оштре критике и сатире, и настављаjући традициjу Гогољеве гротеске, писао jе дела коjа нису одговарала режиму, па jе већину живота провео у немилости. Драме су му забрањиване и скидане са репертоара, а романи дуго стаjали необjављени (већина његових дела обjављена jе постхумно). Роман Бела гарда, упризорен као Дани Турбинових (1926) у МХАТ-у, наишао jе на жесток отпор режимске критике, а сатирични комади Зоjкин стан (1926) и Пурпурно острво (1927) на позорници су играни веома кратко. На одобравање власти нису наишле ни његове друге књиге - Живот господина де Молиjера, Ђаволиjада, Кобна jаjа, Псеће срце, Братство лицемера, Последњи дани и др. Булгаковљево ремек-дело, филозофско-поетски роман Маjстор и Маргарита (1969), представља врхунац руске уметности XX  века и „jедну од оних књига коjе разни људи читаjу на разне начине, коjу воле на разне начине, и у коjоj сваки човек налази нешто за себе“ (М. Чолић).
Михаил Афанасjевич Булгаков умро jе у Москви 1940. године. Своjим „фантастичним реализмом“, филозофиjом живота и уметности извршио jе снажан утицаj на развоj совjетске и светске литературе.


Поводом 225 година од рођења песника и историчара Симе Милутиновића Сараjлиjе (1791–1847), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 8. фебруара до 21. марта 2016. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Сараjлиjиних дела и дела о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Сима Милутиновић Сараjлиjа, песник, приповедач, историчар, пустолов и „jедан од наjчудниjих, наjзанимљивиjих, наjфантастичниjих типова у србскоj књижевности“ (j. Скерлић), рођен jе у Сараjеву 1791. године. Школовао се у Београду, Земуну, Сегедину и Карловцима, а послови, историjске прилике и немиран дух у животу су га водили од Београда, Видина, Одесе и Лаjпцига, до Беча, Москве, Будима и Цетиња. Говорио jе неколико jезика, обављао броjне и разнородне послове (био jе писар, учитељ, чувар бостана, директор основних школа, секретар Попечатељства просвештениjа,...), борио се против Турака, боравио у затвору, био секретар владике Петра I и васпитач младог Његоша.
Писањем jе почео да се бави веома рано. Прва песма, Сербска мома, обjављена му jе као мото у Вуковоj Малоj простонародноj славеносербскоj песнарици (1814). Писао jе лирске и епске песме, драме, историjске списе, приповетке. Бавио се публицистиком и сарађивао са наjзначаjниjим часописима и новинама свог времена (Сербски народни лист, Сербске народне новине, Сербски летопис, Србски родољубац, Забавник, Пештанско-будимски скоротеча и др.). Сакупљао jе и обjављивао народне песме, приређивао дела других аутора и преводио са руског, немачког и грчког. У његова наjзначаjниjа дела убраjаjу се   Сербиjанка, Троjесестарство, Троjебратство, Зорица, Трагедиjа Обилић, Дика црногорска, Историjа Црне Горе, Историjа Србиjе, Играљке ума и др.


Поводом 175 година од рођења чешког композитора Антоњина Дворжака  (1841-1904), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 4. jануара до 7. фебруара  2016. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Дворжакових композициjа  и дела о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Антоњин Дворжак, композитор и jедан од твораца чешке националне школе, рођен jе у месту Нелахозевес на Влтави. Почео jе да свира jош као дечак. Музику jе учио у Оргуљашкоj школи у Прагу,  а као композитор био jе следбеник Брамсовог романтичарског новокласицизма. За своjе композициjе наjчешће jе користио чешки фолклор, као и фолклор других словенских народа. Радио jе као директор  Националног позоришта у Прагу и био предавач на Националноj музичкоj академиjи у Њуjорку, где jе упознао музику северноамеричких народа.
Антоњин Дворжак се сматра утемељитељем чешке концертне, камерне и ораториjске музике. Међу његовим наjпознатиjим делима су опера Русалка, кантата Stabat mater, Словенске игре, симфониjа Из Новог света, Концерт за виолончело и оркестар бр. 2 у h-молу, Концерт за виолину и оркестар у а-молу и др.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 10. децембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Часлав Копривица

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Др Часлав Копривица рођен jе 1970. године у Никшићу, у Црноj Гори. Дипломирао jе, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду. Редовни jе професор Факултета политичких наука у Београду. jедно време предавао jе и на Факултету ликовних уметности, Универзитета уметности у Београду. Ангажован jе на предметима: Савремена филозофиjа, Савремена филозофиjа друштва, Филозофиjа културе, Слика света у европскоj култури. Области његовог научног интересовања су: херменеутика, феноменологиjа, егзистенциjализам, онтологиjа, теориjа културе, историjа идеjа, политичка теориjа.

Наjзначаjниjа дела су му:
- Идеjе и начела. Истраживање Платонове онтологиjе, 2005.
- Биће и судбина. Хаjдегерова мисао између узорности и временитости
, 2009.
- Будућност страха и наде. jедан философски оглед о долазећем времену
, 2011.
- Философиjа ангажовања
, 2014.

Учествовао jе на преко педесет научних скупова у земљи и иностранству. Члан jе Српског философског друштва. Био jе стипендисата Сасакавине фондациjе (1996) и ДААД (1997/1998). Добитника jе награде Другог програма Радио Београда Књига године “Никола Милошевић” за наjбоље дело из хуманистике за 2005. годину.


Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 3. децембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Слободан Антонић

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Слободан Антонић (Београд, 1959) jе српски политиколог, социолог, политички аналитичар и универзитетски професор.
Дипломирао jе 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историjског материjализма као филозофиjе историjе. Докторску дисертациjу на тему Теориjско-методолошки проблеми изучавања еволуциjе предграђанских друштава израдио jе и одбранио на Одељењу за социологиjу Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаjе општу социологиjу, теориjе моћи и савремене политичке теориjе.
Био jе колумниста дневних новина Политика где jе махом писао о политичким темама.
Обjавио jе следеће књиге: Србиjа између популизма и демократиjе, ИПС, Београд, 1993. ; Изазови историjске социологиjе, Београд, 1995. ; Заробљена земља: Србиjа за владе Слободана Милошевића, Београд, 2002. ; Нациjа у струjама прошлости: Огледи о одрживости демократиjе у Србиjи, Чигоjа, Београд, 2003. (енгл. The Nation on the Maelstroms of Past: Essays in Sustainbility of Democracy in Serbia). ; Гутање жаба, (2005). ; Елита, грађанство и слаба држава, (2006). ; Срби и »Евро-Срби«, (2007). ; Културни рат у Србиjи (2008) ; Елита, грађанство и слаба држава (2009) ; Транзициони скакавци (2011) ; Поруке љубави (2011) ; Вишиjевска Србиjа (2011) ; Ђаво, историjа и феминизам (2012) ; Лоша бесконачност (2012) ; На бриселским шинама (2013) ; Моћ и сексуалност (2014) ; jош ниjе готово (2015).


Овде можете погледати снимак трибине > > >



Поводом 150 година од рођења енглеског писца Радjарда Киплинга (1865-1936), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 30. новембра до 31. децембра 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Киплингових дела и литературе о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Радjард Киплинг, прозаистa и песник, рођен jе Индиjи 1865. Школовао се у Енглескоj, али се 1882. вратио у Индиjу, где jе радио као новинар. Боравио jе у jапану, Америци, Францускоj и jужноj Африци. Био jе заговорник британског империjализма, а његов књижевни опус карактеришу теме из англо-индиjског друштвеног живота, света британских воjника и света деце и животиња. У своjим делима славио jе рад, храброст, стоицизам, подвиге и пустоловине. Због наклоности ка колониjализму био jе немилосрдно критикован и карикиран, али су му чак и противници признавали маjсторство у краткоj причи. Уз Књигу о џунгли (1894) и Другу књигу о џунгли (1895), међу његовим наjпознатиjим делима су  Изистинске приче, Приповетке из Индиjе, Индиjска џунгла, Храбри капетани, Сталки и дружина, Ким и др.
Радjард Киплинг jе био први енглески писац коjи jе добио Нобелову награду (1907). Умро jе у Лондону 1936. године.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 26. новембар 2015. - 19,00 сати
Говори др Душан Т. Батаковић

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Душан Т. Батаковић (рођен у Београду 23. априла 1957) jе српски историчар и дипломата. Батаковић jе директор Балканолошког института САНУ и некадашњи амбасадор СРj, СЦГ и Србиjе у Грчкоj, Канади и Францускоj.
Студиjе историjе завршио jе на Филозофском факултету у Београду 1982, где jе и магистрирао 1988. Докторске студиjе (1991 - 1996) завршио jе на Сорбони у Паризу (Université de Paris - Sorbonne, Paris IV) где jе у jануару 1997. докторирао (magna cum laude) с тезом: „Француска и стварање парламентарне демократиjе у Србиjи 1830 - 1914.” (La France et la formation de la démocratie parlementaire en Serbie 1830-1914).
У Историjском институту радио jе од 1983. до 1992, када прелази у Балканолошки институт САНУ. Био jе члан уредништва Књижевне речи, Задужбине  и Књижевних новина,   члан Управног одбора Српске књижевне задруге, и члан Председништва СКЗ. Од 1998. на Филозофском факултету у Београду предаjе Увод у историjске студиjе и Општу историjу новог века. Године 2008. изабран jе за председника српског комитета Међунородне асоциjациjе за проучавање jугоисточне Европе (AIESEE).  Био jе шеф делегациjе Србиjе при Међународном суду правде у Хагу (2009-2011).
Уз сериjу предавања на више европских и америчких универзитета, Батаковић jе, у оквиру Фондациjе за европску историjу и цивилизациjу (La Fondation pour une histoire de la civilisation européenne), са седиштем у Паризу, био представник Балкана у жириjу за Европску награду из историjе (1995-2000).

Батаковић jе обjавио и приредио већи броj књига (монографиjа, зборника чланака, мемоара и грађе) и преко стотину научних радова. Његова истраживања посвећена су српско-албанским односима, проучавању утицаjа религиjе и идеологиjе на балканске и jужнословенске национализме, европскиим оквирима српске историjе, француско-српским односима, као и утицаjу комунизма на развоj Србиjе. Његова синтеза о прошлости jугословенског простора (La Yougoslavie : nations, religions, idéologies) у списку jе литературе на основним и постдипломским студиjама на француским универзитетима, као и на франкофонским универзитетима у Шваjцарскоj, Белгиjи и Канади. Нова историjа српског народа, (Београд, 2000), коjу jе Батаковић приредио и написао уз сарадњу jош троjице српских историчара, преведена jе наjпре на кореjски jезик 2000. г. у Сеулу, а на француски 2005. (Histoire du peuple serbe). Приредио jе за штампу Мемоаре армиjског генерала Панте Драшкића и Дневник из балканских ратова српског посланика у Петрограду, Димитриjа Поповића.
Уз монографиjе на француском jезику (Kosovo. La spirale de la haine; Kosovo. Un conflit sans fin?), у међународноj литератури су редовно цитиране и његове монографиjе на енглеском jезику: The Kosovo Chronicles као и историjа босанско-херцеговачких Срба (The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics).
Аутор документарне телевизиjске сериjе Црвено доба, историjског сериjала у пет наставака, Батаковић jе, уз сарадњу млађих историчара, кроз броjна сведочења жртава и њихових потомака, обрадио феномен црвеног терора, комунистичких злочина у Србиjи и Црноj Гори (1944-1947).
Године 2010. Батаковић jе изабран за члана Светске академиjе уметности и науке World Academy of Art and Science (WAAS).

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 5. новембар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Алпар Лошонц

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Алпар Лошонц jе рођен 1958 у Темерину. Професор jе на Универзитету у Новом Саду, предаjе на Катедри за друштвене науке Факултета техничких наука, као и на Филозофском факултету у Сегедину (Мађарска) од 1991. Предавао jе дуго и на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише теориjске чланке, филозофску критику и есеjе о књижевности.
Обjављивао jе у многим часописима у Србиjи и у иностранству. Био jе члан уредништва Uj Symposiona, Поља, Letunk, и других часописа, и главни уредник часописа Хабитус. Сада jе jедан од уредника Златне греде.
Између осталих аутор jе следећих књига: Облици недостатка (Форум, Нови Сад, 1988), Херменеутика сећања (Форум, Нови Сад, 1998), Модерна на Колону (Стубови културе, Београд, 1998), Европске димензиjе (Форум, Нови Сад, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Нови Сад, 2005), Суверенитет, моћ и криза (Светови, Нови Сад, 2006).
Награђен jе  наградом ДКВ Иштван Конц.

Овде можете погледати снимак трибине > > >




Годишњицу рођења књижевника Кароља Сирмаиjа (1890-1972), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Аутори  поставке су Петер Хаjнерман и Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 26. октобра до 29. новембра 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Карољ Сирмаи, књижевник и књижевни критичар, рођен jе у Темерину, а школовао се у Новом Саду и Будимпешти. Живео jе у Врбасу, где jе радио као правник и интензивно се бавио књижевним радом. Писао jе приповетке, новеле  и књижевно-критичке текстове. Обjавио jе више од десет књига новела (У магли, У олуjи, Визиjе тишине, Мотоциклисти ноћи и др.) и jедан роман (У котлини), а у периоду од 1933. до 1941. године уређивао je и издавао часопис "Каланђа".
У Сирмаиjеву част општине Темерин и Врбас установиле су књижевну награду „Карољ Сирмаи“, коjа се наизменично додељуjе за наjбољу књигу новела обjављену у текућоj години на српском, односно мађарском jезику.


Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 22. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори проф. др Дивна Вуксановић

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Дивна Вуксановић jе рођена у Београду. Дипломирала jе на Факултету драмских уметности и Филозофском факултету у Београду. Магистар jе театрологиjе и доктор наука из области Савремене филозофиjе и Естетике. Редовни jе професор на Факултету драмских уметности у Београду, на предметима: Естетика, Теориjа културе и Филозофиjа медиjа. До сада jе обjавила четири научне студиjе из области естетике и филозофиjе медиjа, десет књига из домена литерарног стваралаштва, ауторка jе две радио драме, као и преко сто научних радова.
Председница jе Естетичког друштва Србиjе и НВО за уметност, културу, медиjе и друштвена питања “Млади грашак” у Београду.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
Четвртак, 15. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори академик Владета jеротић

Програм се одржава у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Владета jеротић jе истакнути српски лекар, неуропсихиjатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и академик САНУ. Рођен jе 2. августа 1924. године у Београду. У родном граду jе завршио основну школу, гимназиjу и студиjе медицине. Специjализовао jе неуропсихиjатриjу.
У Шваjцарскоj, Немачкоj и Францускоj специjализовао jе психотерапиjу. Више децениjа jе био шеф психотерапеутског одељења болнице “Др Драгиша Мишовић” у Београду. Од 1985. до пензионисња на Православном богословском факултету у Београду предавао jе пастирску психологиjу и медицину.
Академик проф. др Владета jеротић развио jе обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапиjе, религиjе и филозофиjе. Током више децениjа одржао jе велики броj предавања  на теме из наведених области у многим градовима Србиjе. И данас jе радо виђен гост на броjним трибинама широм земље.


Обjавио jе:
ЛИЧНОСТ МЛАДОГ НАРКОМАНА – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманиjу, 1974. ; ПСИХОАНАЛИЗА И КУЛТУРА – Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1974 ; БОЛЕСТ И СТВАРАЊЕ – Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1976. ; ИЗМЕЂУ АУТОРИТЕТА И СЛОБОДЕ – Београд: Просвета, 1980. ; НЕУРОТИЧНЕ ПОjАВЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА – Београд: Коларчев народни универзитет, 1981. ; НЕУРОЗА КАО ИЗАЗОВ – Београд: Медицинска књига, 1984. ; ПСИХОДИНАМИКА И ПСИХОТЕРАПИjА НЕУРОЗА (са Миланом Поповићем) – Београд: Нолит, 1984. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА I део – Београд: Просвета, 1984, II део: Просвета 1993. ; ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ – Горњи Милановац: Дечjе новине, 1988. ; jУНГ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА – Београд: Просвета, 1990. ; МИСТИЧКА СТАЊА, ВИЗИjЕ И БОЛЕСТИ – Горњи Милановац: Дечjе новине, 1992. ; ПУТОВАЊЕ У ОБА СМЕРА – Београд: Плато, 1992. ; КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАjЕМ ВЕЛИМИРОВИЋЕМ – Шабац: Шабачко-ваљевска епархиjа, 1993. ; РАЗГОВОРИ СА ПРАВОСЛАВНИМ ДУХОВНИЦИМА – Врање: Књижевна заjедница „Борисав Станковић“, 1994. ; ПСИХОЛОШКО И РЕЛИГИОЗНО БИЋЕ ЧОВЕКА – Нови Сад: „Беседе“, 1994. ; ВЕРА И НАЦИjА – Београд: Терсит, 1995. ; САМО ДЕЛА ЉУБАВИ ОСТАjУ – Београд: Манастир Хиландар, 1996. ; ПОСЕТЕ, ОДЛОМЦИ – Вршац: КОВ, 1996. ; СТАРО И НОВО У ХРИШЋАНСТВУ – Београд: Источник, 1996. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ jОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА И НАШЕ ВРЕМЕ – Београд: Арс Либри, 1996. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА И НАШЕ ВРЕМЕ – Београд: Арс Либри, 1997. ; УЧЕЊЕ СВЕТОГ МАРКА ПОДВИЖНИКА И ДРУГИ ОГЛЕДИ – Београд: Арс Либри, 1998. ; ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ – Ваљево: Глас цркве 1997. ; ХРИШЋАНСТВО И ПСИХОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЧОВЕКА- Београд: Богословски факултет СПЦ, 1997. ; СЛИКАРСТВО СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА – Ваљево: Ваљевац, 1998. ; ИНДИВИДУАЦИjА И/ИЛИ ОБОЖЕЊЕ – Београд: Арс Либри, 1998. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, III део, Просвета, Београд, 1999. ; МОjА ПУТОВАЊА – ЕВРОПА И ЕВРОПЉАНИ, Партенон, Београд, 1999. ; 50 ПИТАЊА И 50 ОДГОВОРА ИЗ ХРИШЋАНСКЕ ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ Београд: Арс Либри, 2000. ; МУДРИ КАО ЗМИjЕ И БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ - Београд: Гутенбергова Галаксиjа, 2000. ; НОВА ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ИЗ ХРИШЋАНСКО-ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ Београд: Арс Либри, Бањалука:Бесjеда, 2003. ; ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, IV део – Београд: Арс Либри, 2007.

Добитник jе великог броjа награда и признања, међу коjима: Захвалнице Матице српске (1982) Ордена Светог Саве првог степена (2001), Награде Исидора Секулић (2003) и Награде Доситеj Обрадовић  за животно дело (2014).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
Среда, 30. септембар 2015. - 12,00 сати
Говори Његово Високо Преосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе

Четвртак, 1. октобар 2015. - 19,00 сати
Говори др Боjан jовановић

Програми се одржаваjу у Свечаноj сали Матице српске
Добродошли!


Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Ахиепископ цетињски, Митрополити црногорско приморски, зетско-брдски и скендериjски и Егзарх свештеног трона пећког, Амфилохиjе, (световно има Ристо Радовић), рођен jе у Доњоj Морачи код Колашина у Црноj Гори 7. jануара 1938. године.
Завршио jе Богословиjу Светог Саве у Београду. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао jе 1962. године. Упоредо jе студирао и класичну филологиjу на Филозофском факултету. Последипломске студиjе похађао jе у Берну и Риму. Одатле одлази у Атину где ће провести седам година и на грчком jезику одбранити докторску тезу  о Светом Григориjу Палами.
После тога прелази на Свету Гору где борави годину дана. На позив Руског православног института “Свети Сергиjе”у Паризу предаjе као гостуjући професор од 1974. до 1976.
Био jе декан Богословског факултета у Београду. Након тога постаjе Владика банатски са седиштем у  Вршцу. Године 1991. устоличен jе на Цетињу за Митрополита црногорско-приморског.


Обjавио jе:
- ”Таjна Свете Троjице по учењу Григориjа Паламе“, студиjа на грчком, 1973. (докторска дисертациjа);
- „Смисао литургиjе“, студиjа на грчком, 1974,
- „Тумачење Старог завета кроз векове“, Београд, 1979. г.;
- „Синаити и њихов значаj у Србиjи XIV виjека“, студиjа, 1981;
- „Филокалиjски покрет XVIII и почетком XIX виjека“, студиjа на грчком, 1982;
- „Основе православног васпитања“, студиjе 1983;
- „Духовни смисао храма Светог Саве“, Београд 1987,
- „Враћање душе у чистоту“, бесjеде, разговори, погледи, Подгорица, 1992,
- „Историjски пресjек тумачења Старог завjета“, Никшић, 1995.
Превео jе књиге:
- Епископ Николаj: „Касиjана“, роман, са српског на грчки 1973.
- jустин Поповић: “Житиjе Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки 1974;
- “Старац Арсениjе Кападокиjски” са грчког на српски,
- „Премудрости Соломонове“ и броjна друга дела и чланке и  беседе.

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Песник, синеаста и антрополог, Боjан jовановић, рођен jе 18. фебруара 1950. године и Нишу. Завршио jе гимназиjу у Нишу, а потом и студиjе етнологиjе на Филозофском факултету у Београду. Осим броjних антрополошких чланака и књига, аутор jе и преко четрдесет алтернативних филмова. Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеjи и текстови о домаћим и иностраним писцима. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ.

Обjављена дела
Књиге песама
: Бацање каменчића, 1973, Кост између обала, 1981, Душоловац 1989, Проповед мрава, 1993, Пешчана маjка, 1996, Одломци божанства, 1997, Кућа иза облака, 1999, Називи надолазећег, 2005, Сенке у тами, 2006.
Антрополошка дела : Српска књига мртвих (1992, 2002), Магиjа српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005), Таjна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магиjа (2007), Читање пророчанства (са Мирком Демићем, 2011), Љубав и опраштање (2011)
Аутор jе преко четрдесет алтернативних филмова, од коjих су наjважниjи: ТВ jе биоскоп у коjи одлазим седећу у дворишту, Превирање, Празник, Откуцаjи темпираног времена.
Антологиjе : Заступљен jе у више антологиjа.

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Годишњицу рођења француског сликара Клода Монеа (1840-1926), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 28. септембра до 25. октобра 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Француски сликар Клод Моне, утемељивач и наjутицаjниjи представник  импресионизма, рођен jе у Паризу 1840. године. У младости се бавио цртањем карикатура, а сликарски пут започео jе као реалиста и фигурални сликар (Доручак на трави, Жене у врту, jапанка с лепезом, Камиj или Дама у зеленоj хаљини и др.). Убрзо се посветио искључиво сликању пеjзажа. Његова слика Импресиjа - рађање сунца, изложена 1874. у Паризу, дала jе име jедном од наjзначаjниjих покрета у сликарству - импресионизму. (Моне jе за себе говорио: „jа сам импресиониста и остаћу то док сам жив...“). Као ватрени поборник сликања на отвореном, настоjао jе да на своjим платнима „ухвати“ не сам предмет, већ треперење светла, блескање воде, прозрачност атмосфере, сунце, хладноћу, маглу... („За мене, предмет jе од секундарног значаjа. jа желим да откриjем шта лежи између мене и предмета“.) Око 1890. почео jе да слика сериjе слика са истим мотивима у различитим периодима дана. Треперавим и „рефлектуjућим“ пеjзажима, као и циклусима (Стогови сена, Станица Сен Жермен, Руанска катедрала, Локвањи и др.), Клод Моне - „чаробњак“ и „сликар светлости“, заокружио jе своjе стваралаштво и извршио огроман утицаj на европско сликарство.


Поводом 125 година од рођења сликара Петра Добровића (1890-1942), водећег представника српског колоризма познатог по портретима и пеjзажима, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 26. августа до 26. септембра 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Добровићевих радова и литературе о њему. Ауторка поставке jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Петар Добровић рођен jе у Печуjу 14. jануара 1890. У родном граду завршава основну школу и гимназиjу, од 1907. до 1908. похађа скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, а од 1909. до 1911. и тамошњу Ликовну академиjу. На завршноj години студиjа излаже први пут.
У периоду 1912-1914, с краћим прекидима, борави у Паризу ствараjући сериjу кубистичких и сезанистичких цртежа, углавном иконографски jеднообразних актова. По повратку из Париза, слика у Печуjу и Будимпешти. После искуства сезанизма окреће се ка ренесансним узорима.
Године 1918. учествуjе у побуни Шестог пешадиjског пука у Печуjу. Бива ухваћен и затворен. Капитулациjу Аустроугарске користи да побегне из затвора. Враћа се у Нови Сад.
У периоду 1919-1926. наставља стилски традиционализам коjи се преплиће са сезанизмом. Са jобом, Биjелићем, Коњовићем и Шумановићем типичан jе представник треће „конструктивне”, „синтетичке” децениjе. Године 1919. учествуjе на „Изложби групе jугословенских уметника” у Паризу. Борави у Београду и обилази Далмациjу. Као велики поборник идеjе да се Печуj, Барања и Бачка у целини припоjе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца био jе председник мале, краткотраjне Српско-мађарске барањске републике коjа jе проглашена 14. августа 1921. године и коjа jе траjала до 21. августа 1921.
Од 1923. до 1925. године професор jе Уметничке школе у Београду. Добровић се 1925. године венчао са Олгом Хаџи из Новог Сада са коjом jе имао сина Ђорђа. У периоду 1927-1930. са прекидима поново борави у Паризу. Сезанизам и стилски традиционализам жели да помири са утицаjима Ван Гога и Матиса, класично са барокним, тон са чистом боjом. Пише ликовне критике на немачком за Parisier Deutsche Zeitung. Био jе члан и jедан од оснивача Уметничке групе „Облик” 1926. године.
Године 1934. оснива и води вечерњи течаj фигуралног цртања на Коларчевом народном универзизету, а jедан jе и од оснивача часописа „Данас” и, 1937, београдске Државне уметничке академиjе, (касниjе Академиjе ликовних уметности) од када jе постао и њен професор.
Двадесетих и тридесетих година 20. века Добровић живи и ради на релациjи Београд-Париз. jедно време jе боравио у Холандиjи и у Италиjи. Године 1940. се повлачи на Хвар, где слика пеjзаже, а 1941. са породицом се враћа у Србиjу и склања се у Гроцку.
Добровић jе од 1911. излагао на броjним самосталним и колективним изложбама у земљи и Европи, између осталих у Паризу, Будимпешти, Прагу, Београду, Дубровнику и Венециjи.
Умро jе 27. jануара 1942. од инфаркта у залеђеном Београду, у лифту куће у коjоj jе становао (где jе данас смештена Галериjа Петра Добровића) журећи да стигне кући пре полициjског часа.


Поводом 125 година од рођења руског песника и прозаисте Бориса Пастернака (1890-1960), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 28. jула до 25. августа 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Борис Леонидович Пастернак, песник, прозаист, преводилац и добитник Нобелове награде за књижевност, рођен jе у Москви, у породици интелектуалаца. Упркос великом интересовању за музику, коjе jе показао jош као дечак, напустио jе студиjе композициjе и студирао филозофиjу у Москви и Марбургу. Прве песничке кораке (зборник Близанац у облацима, рад у групи „Центрифуга“) направио jе под утицаjем футуризма, али већ у наредним књигама (Преко бариjера и нарочито  Сестра моjа, живот, посвећеноj Љермонтову) показао jе да се у много чему не поклапа с футуристима. Књигама коjе су уследиле - романом у стиху Спекторски, поемама 905. година и Поручник Шмит, у коjима обрађуjе теме револуциjе, аутобиографском повешћу Заштитна повеља, посвећеноj сећању на Р. М. Рилкеа, књигом песама Друго рођење, последњом песничком збирком обjављеном за живота Изабране песме и поеме и осталим, утиснуо jе снажан печат у руску литературу и изазивао броjне контроверзе. После Другог светског рата његове књиге у СССР су забрањиване и уништаване, а због околности у отаџбини, роман Доктор Живаго, коjи му jе донео светску славу и Нобелову награду, своjе прво издање доживео jе у Италиjи (1957).
Борис Пастернак се сматра jедним од наjзначаjниjих руских песника. Осим писањем, бавио се теориjом књижевности и превођењем (Шекспир, Клаjст, Баjрон, Китс, Шели, Шилер, Гете, Петефи и др.). Умро jе 1960. године у своjоj вили у Переделкину.


Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине проф. др Милош Ковић

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 9. jул у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Милош Ковић рођен jе 1969. године у Шапцу, где jе завршио основну школу и гимназиjу. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Катедри за општу историjу новог века Одељења за историjу Филозофског факултета у Београду. Од 1995. до 2000. био запослен као истраживач-приправник у Историjском институту САНУ. Од 2000. запослен jе на Одељењу за историjу Филозофског факултета у Београду. Од 2008. предаjе Општу историjу новог века на Универзитету у источном Сараjеву и на Универзитету у Бањоj Луци. На Универзитету у Оксфорду боравио jе на стручном усавршавању академске 2004-2005. године. Учествовао jе на међународним конференциjама у Лондону, Фиренци, jени, Софиjи, Београду ...

Његово наjважниjе дело свакако jе монографиjа Дизраели и источно питање (Clio, Београд 2007). Књига jе преведена на енглески jезик и 2010.године обjављена под насловом Disraeli and the Eastern Question, у издању jедног од наjугледниjих британских издавача Oxford University Press..

У оквиру едициjе Србиjа 1914-1918 (издање РТС и Прометеj) приредио jе 2014. књигу Гаврило Принцип - документи и сећања.
Члан jе Одбора САНУ за историjу Србиjе у 19. веку, Одбора Одељења за друштвене науке Матице српске и Уређивачког одбора Српског биографског речника Матице српске (уредник за период 1903-1918).

Овде можете погледати снимак трибине > > >



Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине проф. др Драган Проле

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 2. jул у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Драган Проле рођен jе у Новом Саду 1972. године. Запослен у звању ванредног професора на Одсеку за филозофиjу Филозофског факултета у Новом Саду. До сада обjавио четири монографиjе: Хусерлова феноменолошка онтологиjа, Филозофски факултет Нови Сад 2002, Ум и повест. Хаjдегер и Хегел, Филозофски факултет, Нови Сад 2007, Страност бића. Прилози феноменолошкоj онтологиjи, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2010, Хуманост страног човека, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2011 (књига добила награду „Никола Милошевић“ коjу додељуjе Радио Београд 2 за наjбољу књигу из филозофиjе, теориjе књижевности и теориjе уметности за 2011). Награду „Стеван Пешић“ и награду за наjбољу књигу у 2013. коjу додељуjе Друштво књижевника Воjводине добио jе за књигу Унутрашње иностранство : филозофска рефлексиjа романтизма. Књигу Традициjа наставе филозофиjе обjавило jе Српско филозофско друштво, Београд 2014. Заjедно с Алпаром Лошонцем приредио jе две књиге, Апориjе мултикултурализма, Медитеран, Нови Сад 2013, и Гордост, Адреса, Нови Сад 2014.

С немачког jезика превео jе пет књига: Бернхард Валденфелс, Топографиjа страног, Стилос, Нови Сад 2005, Основни мотиви феноменологиjе страног, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2010. Гинтер Хиршфелдер, Европска култура хране, Стилос Нови Сад 2006, Ф. В. j. Шелинг, Први нацрт система филозофиjе природе, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2009, Едмунд Хусерл, Прва филозофиjа : критичка повест идеjа, Издавачка књижарница Зорана Стоjановића Нови Сад, 2012.
Бави се онтологиjом, феноменологиjом, филозофиjом историjе, филозофском антропологиjом, естетиком и теориjом медиjа.
Студиjски боравци у Берлину на Хумболтовом универзитету (2002), у Ваjмару (2003/2004), Лувену (2005), Грацу (2006), Хаjделбергу (2009) и Бечу (2010).

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Годишњицу рођења jована Цвиjића (1865-1927), географа, истраживача, професора и академика, Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 25. jуна до 27. jула 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор Цвиjићевих радова и литературе о њему. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Оливера Шербеџиjа, уредник Селимир Радуловић.
jован Цвиjић, jедан од наjвећих српских научника, интелектуалаца и националних радника, рођен jе 1865. године у Лозници. Школовао се у родном граду, Шапцу и на Великоj школи у Београду. Након усавршавања и доктората у Бечу вратио се у Београд и постао редован професор Велике школе, а када jе Велика школа прерасла у Универзитет, два пута jе био ректор.
Научни рад jована Цвиjића био jе разноврстан и комплексан. Првенствено jе био географ, али га у своjе редове убраjаjу и геолози, етнолози, етнопсихолози, социолози и историчари. Сматра се оснивачем научне географиjе, нарочито антропогеографиjе и геоморфологиjе. Био jе неуморан теренски истраживач. Обjавио jе више од сто научних дела и расправа, међу коjима су наjпознатиjе Карст, Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Балканско полуострво, Балканско полуострво и jужнословенске земље, Геоморфологиjа, Етногеографске карте jугословенских земаља и др. Био jе утемељивач првих географских установа - Географског завода (1893) и Српског географског друштва (1910), и покретач првих географских часописа - Прегледа географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском Полуострву и Гласника Географског друштва (1912). У издању САНУ покренуо jе Српски етнографски зборник (1902) са посебно значаjним одељењем Насеља и порекло становништва. Био jе председник САНУ, саветник у Влади, почасни доктор универзитета у Сорбони и Карловог универзитета у Прагу. У знак признања, географска друштва из Лондона, Њуjорка и Париза одликовала су га златним и сребрним медаљама. Умро jе у Београду 1927. године.


Трибина Савремени човек и савремени свет
- гост трибине Његово Преосвештенство, Епископ Нишки др jован

- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 18. jун у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Епископ jован (Пурић), мирско име Младен, рођен jе 6. jуна 1965. године у Миjачима код Ваљева од оца Радосава и маjке Зоре рођ. Бранковић. Након завршетка Богословиjе Светог Саве у Београду (1985) уписао jе теологиjу на Богословском факултету у Београду, а завршио на Духовноj академиjи у Санкт Петербургу (1996). Одбранио jе научни рад из области византологиjе на тему „Иконоборство и иконопоштовање“ у степену постдипломског аспиранта. Овим радом jе стекао право да пише кандидатску дисертациjу, а радом „Таjноводство Свете службе“ завршио jе и аспирантуру (1996/1997).
jедну школску годину предавао jе у Богословиjи Светог Саве у Београду (1990). Потом jе 17. jуна 1992, послиjе краћег искушеништва у манастиру Троноши код Ваљева, замонашен у храму Свете Троjице у Доњем манастиру Острог, а наредног дана у Храму Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острог рукоположен jе у чин jерођакона. Затим, дана 14. Маjа 1995. у чин jеромонаха рукоположио га jе у манастиру Милешеви блаженопочивши патриjарх српски Павле.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе га jе произвео у чин протосинђела у Храму Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, на дан Светог Амфилохиjа Икониjског (1999). Он га jе и увео у трон острошких игумана на Крстовдан, 18. jануара 2001. У чин архимандрита узведен jе 2004. године.
На дан преноса моштиjу Светог Саве, 6/19. Маjа 2004, изабран jе за викара Митрополиjе црногорско-приморске са титулом диоклиjског епископа. У jуну исте године патриjарх српски Павле хиротонисао га jе за епископа у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Таjном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просветним институциjама Српске православне цркве, коjе су крунисане одбраном докторске тезе на паљанском Филозофском факултету Универзитета у Источном Сараjеву, дана 12. новембра 2009, на тему „Философиjа васпитања у делу Св. jована Златоуста“ пред члановима комисиjе у саставу: проф. Др Бранко Летић, проф. Др Симо Нешковић (ментор) и проф. Др Борис Браjовић.
Дана 26. Маja 2011. на редовном заседању Светог архиjереjског сабора СПЦ изабран jе за епископа нишког. Устоличен jе 7. Августа 2011. У Саборноj цркви у Нишу од патриjарха српског Иринеjа.

Овде можете погледати снимак трибине > > >


Трибина Савремени човек и савремени свет - гост трибине проф. др Мило Ломпар
- атриjум Библиотеке Матице српске - четвртак, 11. jун у 19 сати

Идеjа трибине Савремени човек и савремени свет, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Први гост jе проф. др Мило Ломпар, угледни теоретичар и историчар књижевности и аутор култних дела: Моралистички фрагменти и Дух самопорицања.

Овде можете погледати снимак трибине > > >

Мило Ломпар (Београд, 1962) jе српски историчар књижевности, филозоф
Дипломирао jе на Филолошком факултету у Београду,, (Група за jугословенске књижевности и општу књижевност). Докторирао jе на истом факултету тезом Историjско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског пред комисиjом коjу су чинили академик Никола Милошевић, проф. др. jован Деретић и проф. др. Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор jе предмета Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историjа Срба. Био jе генерални директор Политике а.д. 2005 - 2006. Председникjе  Задужбине Милоша Црњанског.
Добитник jе награда: Станислав Винавер (1995), Ђорђе jовановић (2000), Лаза Костић (2004), Никола Милошевић (2009), Печат времена, (2012).

Обjавио jе следеће есеjе и студиjе:
- Историjско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, докторска дисертациjа, 1993.
- О завршетку романа (Смисао завршетка романа Друга књига Сеоба Милоша Црњанског, Рад, Београд, 1995. Друго, измењено издање: Друштво за српски jезик и књижевност Србиjе, Београд, 2008.
- Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996.
- Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено издање, Нолит, Београд, 2008.
- Црњански и Мефистофел (О скривеноj фигури Романа о Лондону), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измењено издање, Нолит, Београд, 2007.
- Аполонови путокази (Есеjи о Црњанском)
, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
- Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007. Друго, проширено издање, Нолит, Београд, 2009.
- Негде на граници филозофиjе и литературе (О књижевноj херменеутици Николе Милошевића), Службени гласник, Београд, 2009.
- О трагичком песнику (Његошеве песме), Албатрос плус, Београд, 2010.
- Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
- Дух самопорицања (прилог критици српске културе), Орфеус, Нови Сад, 2011. Друго, допуњено издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, 2012. Треће, допуњено издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, Evro-Giunti, Београд, 2013. Пето издање: Дух самопорицања - У сенци туђинске власти, 2014.
- Повратак српском становишту?, Catena mundi, Београд, 2013. Друго, допуњено издање: Повратак српском становишту, Catena mundi, Београд, 2014. - Прва књига едициjе „Српско становиште“.


Поводом 150 година од рођења Вилиjама Батлера jеjтса (1865-1939), ирског  песника и драмског писца, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставку, коjа се може погледати од 27. маjа до 24. jуна 2015. године у jавном каталогу Библиотеке, чини избор jеjтсових дела и литературе о њему. Ауторка поставке jе Ивана Гргурић, уредник Селимир Радуловић.
Вилиjам Батлер jеjтс, jедан од наjвећих песника 20. века, симбол Ирске и неуморни борац за њену културу, традициjу и независност, рођен jе у предграђу Даблина 1865. године. Почео jе да пише врло млад, а наjбоља дела, по мишљењу критике, створио jе између педесете и седамдесете године живота. Поезиjа му jе космополитска, ослоњена на византиjско и хеленско с jедне стране, и дубоко укорењена у ирско тло и келтску традициjу с друге стране. Осим поезиjе, писао jе есеjе и драмске комаде с темама из келтске митологиjе. jедан jе од оснивача  ирског националног позоришта - Еби театра, за коjе jе стварао до краjа живота. Учествовао jе у jавном и политичком животу и у два наврата био члан ирског сената. Нобелову награду за књижевност добио jе 1923. године. Међу наjпознатиjим делима су му збирке поезиjе Ошинова лутања, Ветар кроз трску, Кула, драме Контеса Катлин, Мачка и месец, есеjи Келтски сутон, Сањарење о детињству и младости, аутобиографиjа Драмске личности, као и Визиjа, дело у коjем излаже своjа спиритистичка искуства и схватање историjе.


Стогодишњицу рођења Бошка Петровића (1915-2001), академика, књижевника и председника Матице српске, Библиотека Матице обележава  електронском изложбом грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Изложба се може погледати од 29. априла до 26. маjа  2015. године у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић.
Бошко Петровић рођен jе у месту Орадеа Маре у Румуниjи. Школовао се у Новом Саду и Београду. Радио jе у Издавачком предузећу Будућност и Издавачком предузећу Матице српске. Био jе секретар и председник Матице српске и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске. Књижевним радом почео jе да се  бави jош као гимназиjалац, а прву књигу, песничку збирку Земља и море, обjавио jе 1950. године. Писао jе романе (Певач, Долазак на краj лета, Дан међу сликама), приповетке (Лагано промичу облаци, Разговор о таjнама, Облаци, разговори и др.), песме, позоришне критике и есеjе о књижевности и уметности.  Преводио jе са немачког, углавном дела Томаса Мана, Е. М. Ремарка и Р. М. Рилкеа. Умро jе у Новом Саду 2001. године.


Поводом 150 година од рођења историчара књижевности и културе Тихомира Остоjића (1865 - 1921), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 31. марта до 28. априла 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Тихомир Остоjић, академик, књижевни историчар и секретар Матице српске, рођен jе 1865. године у данашњем Остоjићеву. Школовао се у Новом Саду и Будимпешти, докторирао у Бечу. Радио jе као професор гимназиjе у Новом Саду  и универзитетски професор у Скопљу. У младости се опробао као композитор, а касниjе се посветио изучавању историjе књижевности и културе. Бавио се броjним темама из књижевне историjе, као и актуелним културно-политичким питањима. С посебном пажњом проучавао jе књижевност 18. века, а велико интересовање показао jе за Доситеjа Обрадовића и Захариjа Орфелина, о коjима jе написао обимне студиjе (Доситеj Обрадовић у Хопову и Захариjа Орфелин). Од млађих аутора посебно су га занимали Бранко Радичевић, Стериjа и Змаj. Писао jе студиjе и уџбенике из историjе књижевности (Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеjа Обрадовића), уређивао часописе Покрет, Летопис Матице српске и Календар Матице српске и бавио се сакупљањем и издавањем народних песама, старих црквених мелодиjа и анонимне грађанске лирике (Српска грађанска лирика XVIII века).


Поводом 150 година од обjављивања првог броjа листа Матица (1865 - 1870), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 26. фебруара до 30. марта  2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Матица, лист за књижевност и забаву, излазио jе три пута месечно од октобра 1865. до jуна 1870. године. Покренула га jе и издавала Матица српска, а  уређивао Антониjе Хаџић. Уређивачка политика Матице била jе усмерена углавном ка књижевности, али су се на њеним странама могли наћи прилози из историjе, природних наука, права, као и текстови о дешавањима у Матици српскоj и Српском народном позоришту. Уз ауторске текстове (j. Г. Миленко, Ђ. jакшић, Л. Костић, М. П. Шапчанин и др.), преводе и препеве (Шекспир, Гете, Пушкин, Петефи, Гогољ и др.), у Матици су обjављиване народне песме и приповетке, басне, загонетке, прикази књига, белешке, некролози, информациjе из културног живота. У сваком броjу налазио се подлистак (Гласник, Смесице, Књижевне белешке, Српско народно позориште и др.), као и текућа библиографиjа српских књига.
Последњи броj Матице изашао jе 30. jуна 1870. године. Угашена je кад  jе у Новом Саду покренута Млада Србадиjа, лист Уjедињене омладине српске, коjи jе, по мишљењу уредништва Матице, „од прилике исти задатак имао“ и коме jе Матица „препустила“ своjе сараднике и претплатнике.


Сто година од рођења есеjисте, публицисте, критичара и историчара књижевности и културе Живана Милисавца (1915 - 1997), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки и збирки Рукописног одељења Матице српске (РОМС). Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 29. jануара до 25. фебруара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Живан Милисавац, академик, секретар и председник Матице српске и писац низа запажених студиjа и расправа из књижевне и културне историjе, рођен jе 1915. године у Батровцима код Шида. Школовао се у Новом Саду, Загребу и Београду. Био jе jедан од оснивача Омладинског културно-привредног покрета (1936) и уредник омладинског листа Наш живот.Након Другог светског рата изабран jе за секретара Матице српске, а затим за њеног саветника (1969) и председника (1983).  Главни уредник Летописа матице српске био jе од 1945. до 1957. године. Писао jе монографиjе, расправе, есеjе и студиjе из историjе књижевности (о Д. Васиљеву, Змаjу, Стериjи...), а као културни историчар проучавао jе Матицу српску, Омладински покрет, културну и књижевну сарадњу jужнословенских народа... Круном његовог стваралаштва сматра се тротомна Историjа Матице српске, капиталан историчарски подухват коjи обухвата период од 1826. до 1918. године и представља „довршену слику скоро стогодишњег развоjа и деловања наjстариjе, наjкрупниjе и наjзначаjниjе културне институциjе Срба“ (Б. Ковачек).


Библиотека Матице српске приредила je електронску изложбу Прва размена књига Матице српске с Рускom академиjom наука у Санкт-Петербургу поводом jубилеjа Триста година Библиотеке Руске академиjе наука.
Ауторке поставке су мр Душица Грбић и Александра Драпшин, а уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 30. децембра 2014. до 30. jануара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Размена књига Библиотеке Матице српске, наjстариjе српске библиотеке националног значаjа и прве jавне научне библиотеке у Срба започета jе 1830. године. Тада jе Матица српска послала на поклон своjа издања Рускоj академиjи наука у Санкт-Петербургу, Народном музеjу у Пешти, Царскоj библиотеци у Бечу и Народноj библиотеци у Прагу. Поклон се састоjао од свезака Летописа и првих издатих књига.
Од установа коjима jе Матица српска упутила своjа издања 1830. jедино jе Руска академиjа узвратила поклон са пропратним писмом. Писмо jе датирано 14. jуна 1832, а потписао га jе Петар Соколов, стални секретар Академиjе и редовни државни саветник.
На почетку писма каже се да Руска академиjа има част да пошаље књиге за „Библиотеку заведениjа“ и то jе први помен имена Библиотеке Матице српске. У наставку писма следи списак издања коjа се шаљу. Списак садржи двадесет и четири дела, а укупан броj физичких jединица износи 59, пошто су нека издања вишетомна, а постоjи и jедан адлигат.
После прегледа књига Руске Академиjе у писму се казуjе да и Атанасиjе Стоjковић, редован члан Академиjе и редован државни саветник, поклања Матици српскоj књиге.
Дар Руске Академиjе представља прве књиге доспеле разменом у Библиотеку Матице српске, а књиге Атанасиjа Стоjковића jесте први лични поклон коjи jе Библиотека добила. Као члан Руске академиjе и велики српски патриота, Атанасиjе Стоjковић jе вероватно подстакао Академиjу да узврати Матици српскоj поклон књига, а и лично jе желео да буде њен дародавац, па су отуда у писму уз књиге Руске академиjе наведене и његове.
Поклон Атанасиjа Стоjковића састоjи се од пет књига на руском jезику, чиjи jе он аутор, писац предговора или преводилац. Књиге су обjављене у периоду од 1825. до 1830, у последњим годинама његовог живота.
Књиге Руске академиjе и књиге Атанасиjа Стоjковића, доспеле 1832. у Библиотеку Матице српске, jесу дела високе научне вредности из филологиjе, књижевности, историjе, воjних и природних наука и других области знања. Оне су имале изузетан значаj за образовање и културно-научно уздизање Срба тога времена.
За Библиотеку Матице српске ове књиге представљаjу посебну драгоценост, како по томе што су чиниле њен почетни фонд, заjедно са првим издањима Матице српске, тако и по своjоj садржини и високом угледу аутора, преводилаца и издавача.
Прва размена књига Библиотеке Матице српске, оличена у књигама Руске академиjе наука и први доспео поклон од Атанасиjа Стоjковића, научника светског гласа, значаjни су догађаjи не само за историjу Матице српске и њене Библиотеке, већ и за српско библиотекарство и науку и културу уопште.
На изложби су представљена издања коja jе Матица српска упутила Рускоj академиjи наука у Санкт-Петербургу 1830, као и публикациjе коjе су за Библиотеку Матице српске 1832. даровали Руска академиjа наука и њен члан Атанасиjе Стоjковић.


Поводом сто година од рођења књижевника Бранка Ћопића (1915 - 1984) Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 27. децембра 2014. до 28. jануара 2015. године у jавном каталогу Библиотеке.
Бранко Ћопић, приповедач, романсиjер, песник, jедан од наjплодниjих и наjчитаниjих српских писаца, рођен jе у селу Хашани код Босанске Крупе. Школовао се у Бихаћу, Сараjеву и Карловцу. Филозофски факултет завршио jе у Београду. Током Другог светског рата био jе сарадник партизанских листова, а након ослобођења уредник дечjих часописа и професионални књижевник. У  књижевност jе ушао текстом Брацо, обjављеном у омладинском листу Венац. Прву књигу прича, Под Грмечом, обjавио jе 1938. У току свог дугог стваралачког века створио jе књижевно дело коjе временски и тематски обухвата велико раздобље новиjе историjе српског народа. Био jе неуморан стваралац: написао jе на десетине збирки приповедака, романа, песама, драмских дела и књига за децу. Његова проза, прожета лириком и реалистичким сликањем живота, насељена jе живописним и упечатљивим ликовима попут Николетине Бурсаћа, деда Рада, jованчета или Крста Буве.
Ћопић jе писао свежим, сочним, сликовитим jезиком и сматра се jедним од наjвећих хумориста наше књижевности. Његова дела (Доживљаjи Николетине Бурсаћа, Башта сљезове боjе, Пролом, Глуви барут, Не тугуj бронзана стражо, Осма офанзива, Орлови рано лете, Магареће године, Доживљаjи мачка Тоше, jежева кућица и др.) доживела су неколико десетина издања и преводa.


Двестоту годишњицу рођења украjинског песника и сликара Тараса Григоровича Шевченка (1814 - 1861) Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 4. до 26. децембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Тарас Шевченко, наjвећи украjински песник 19. века, сликар и револуционар, рођен jе у кметскоj породици козачког порекла. Након што jе остао без родитеља постао jе слуга, а како jе рано показао интерес за сликарство, откупљен jе из кметства и примљен на академиjу у Санкт Петербургу. Упоредо са сликарством, бавио се писањем. Главно место у његовом опусу заузима поезиjа. Писао jе лирске песме, баладе, драме и поеме, тематски наjчешће везане за украjинску jуначку прошлост, тугу због губитка слободе, али и веру у неуништивост козачког духа. Зборником Кобзар (1840) оваj "народни песник“, “духовни отац“, "утемељитељ књижевног jезика“ и "оснивач нове украjинске литературе“, како га описуjе критика, сврстао се у ред великих националних песника и утиснуо снажан печат у украjинску и европску литературу.
Шевченко jе умро 1861. у Санкт Петербургу, након десетогодишњег прогонства, где му jе било строго забрањено да слика и пише. Према жељи исказаноj у песми Завет, посмртни остаци су му пренети у родну Украjину, на обалу Дњепра.


Поводом обележавања сто година од рођења књижевника Михаила Лалића (1914 - 1992) Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 12. новембра до 4. децембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Михаило Лалић, романсиjер, приповедач, песник и путописац, рођен jе у селу Трепча код Андриjевице. Гимназиjу jе завршио у Беранама, а право jе студирао у Београду. Други светски рат провео jе у партизанима и по логорима. Био jе директор ТАНjУГ-а за Црну Гору, члан редакциjе Борбе и уредник у издавачком предузећу "Нолит“. Добитник jе готово свих значаjних књижевних признања. Био jе члан САНУ и потпредседних ЦАНУ од њеног оснивања. Умро jе у Београду 1992. године.
Први књижевни рад, прозу, Лалић jе обjавио у листу Правда 1935, а његов први роман, Свадба, изашао jе 1950. године. Потврдио се делима високе уметничке вредности коjа углавном тематизуjу ослободилачку борбу и револуциjу. У његовим романима рат jе у исто време и "тематско извориште и оквир коjим се може обухватити целовитост живота“. Дела су му изузетно поетска, сликовита, с дубоким захватом у психологиjу и менталитет људи коjе приказуjе. У неформалноj трилогиjи коjу чине романи Зло пролеће, Лелеjска гора и Хаjка, Лалић акценат ставља на исказ унутрашњих проживљавања и промишљања главног лика, а према мишљењу критике, коначна  верзиjа Лелеjске горе (1962) представља "модерну поему о самоћи“. Осим романа (Ратна срећа, Заточници, Докле гора зазелени, Гледаjући доле на друмове, Одлучан човек, Тамара и др.),Лалићев књижевни опус чине књиге приповедака, путописи, репортаже, записи и есеjи, као и дела медитативне, мемоарске и аутобиографске прозе (Сам собом, Прелазни период и Прутом по води).


У знак сећања на италиjанског физичара и астронома Галилеа Галилеjа, од чиjег се рођења ове године навршава 450 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 20. октобра до 12. новембра 2014. године у jавном каталогу Библиотеке.
Галилео Галилеj, астроном, физичар, математичар и филозоф, рођен jе у Пизи 1564. године. Школовао се у манастиру Валамброза и на Универзитету у Пизи, где jе студирао медицину и Аристотелову филозофиjу. Одмалена наклоњен математици, напустио jе студиjе и живот посветио науци. Отворивши историjску епоху увођења експеримената у научна истраживања, дошао jе до великих открића: открио jе изохронизам клатна, пронашао хидростатску вагу, формулисао законе слободног пада тела под деjством силе теже, утврдио међузависност кретања и силе, као и непроменљивост узрочно-последичних односа коjи из тога следе. Конструисао jе први астрономски дурбин, открио jупитерове сателите, Сунчеве пеге, Венерине мене и планине на Месецу и потврдио идеjу о Млечном путу као скупу звезда. Као ватрени поборник хелиоцентричног система, обавио jе Диjалоге о два главна система света (1632), у коjима духовит начин доказуjе предност Коперниковог система над Птоломеjевим, и коjи га доводе пред суд инквизициjе (1633). Избегао jе утамничење, али jе био приморан да се jавно одрекне своjих учења и последњих 11 година живота проведе у кућном притвору. Умро jе 1642. у своjоj вили у Арчетриjу.
Осим чувених Диjалога о два главна система света, Галилео jе обjавио низ радова и студиjа (Писмо Кастелиjу, Истраживач, Диjалози о две науке и др.).


Поводом 150 година од рођења немачког композитора и диригента Рихарда Штрауса (1864 - 1949), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 23. септембра до 20. октобра у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Рихард Штраус, композитор и диригент, оставио jе снажан печат на развоj немачке музике између два века. Музичко образовање добио jе веома рано, а прве композициjе написао jе већ као шестогодишњак. Његово стваралаштво дели се на два велика периода - на период симфониjске поеме (Дон Жуан, Смрт и преображење, Весели доживљаjи Тила Оjленшпигела, Тако jе говорио Заратустра, Дон Кихот и др.) и период опере (Гунтрам, Пожар, Салома, Електра, Арабела, Каваљер с ружом и др.). Писао jе и соло песме, а у jедном периоду и концертне композициjе намењене ансамблима камерног карактера. Рихард Штраус jе био jедан од наjвећих диригената свог времена. Диригентску кариjеру започео jе у Дворском оркестру у Маjнингену, а славу стекао у позоришту у Ваjмару и операма у Минхену и Берлину. Концентрирао jе по готово свим европским престоницама, наступао у Америци и дириговао готово до краjа живота.
Рихард Штраус се сматра последњим великим немачким представником романтизма. Био jе признат и вољен и већ за живота jе постао класик немачке музике. Умро jе у Гармишу 1949. године.


Поводом двесто година од рођења истраживача и научника jосифа Панчића (1814 - 1888), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. августа до 23. септембра 2014. године. У исто време, у jавном каталогу Библиотеке биће презентована и изложба Сто година Првог светског рата, припремљена у знак обележавања jубилеjа Великог рата.
jосиф Панчић, научник, истраживач, педагог и лекар, студирао jе филозофиjу у Загребу и медицину у Пешти. Био jе врло образована и свестрана личност, пасионирани сакупљач и колекционар. Наjвише се бавио ботаником, мада jе скупљао и проучавао и инсекте, мекушце, рибе, птице, минерале... Своjе збирке обогаћивао jе разменом са броjним научницима у Европи. Током четрдесетогодишњег научноистраживачког рада описао jе око 2.500, а открио и систематизовао преко 100 врста биљака, међу коjима jе наjпознатиjа Панчићева оморика (Picea omorika).
Панчић jе сматрао да jе "просвећеност наjбоље средство за облагорођавање нарави и стварање благостања“ и велики углед уживао jе и као педагог. Као први професор "jестаственице“ на београдском Лицеjу, написао jе први уџбеник из овог предмета (састоjао се од Зоологиjе, Минералогиjе и геологиjе и Ботанике). Веруjући да се jестаственица "наjбоље учи у пољу, у шуми, на брду - у самоj природи“, од почетка jе заступао принцип очигледне наставе ичесто организовао екскурзиjе за своjе ученике.
jосиф Панчиће словио jе за jедну од наjобразованиjих личности свог времена. Био jе дугогодишњи ректор Велике школе, jедан од оснивача Српског лекарског друштва, члан свих главних научних удружења у Србиjи и први председник Српске краљевске академиjе. Аутор jе више од 40 научних радова, а његовим капиталним делом сматра се Флора Кнежевине Србиjе (1874).


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске обележава 150 година од рођења сликара Марка Мурата (1864-1944). Уз Надежду Петровић, Косту Милићевића, Милана Миловановића и Бору Стевановића, Марко Мурат сматра се jедним од наjплодниjих, стилски наjдоследниjих и наjзначаjниjих представника српске уметности краjем 19. века и почетка 20. века, односно времена коjе се по стилском опредељењу поклапа са периодом пленеризма и импресионизма. Изложба се у jавном каталогу Библиотеке може погледати од 31. jула до 28. августа 2014. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Марко Мурат рођен jе 30. децембра 1864. године у Луци Шипанскоj поред Дубровника. У Дубровнику jе завршио основну школу и гимназиjу и после jе три године студирао теологиjу. У Задру jе похађао атеље фратра сликара jосипа Росиjа где jе добио основно ликовно образовање. У лето 1886. загребачки лист Виjенац обjавио jе Муратов цртеж Сиjело у Цвиjете Зузорићеве што му jе донело стипендиjу за сликарске студиjе познатог мецене барона Луjа Враницаниjа. Мурат се определио за студиjе на Академиjи ликовних уметности у Минхену где jе дипломирао 1893. представивши се репрезентативном композициjом Цвети у Дубровнику.
Након завршених студиjа отишао jе у Дубровник, а већ у пролеће 1894. у Београд где jе с прекидима остао до почетка Првог светског рата. То jе време уметниковог наjвећег и наjплодниjег полета када инспирисан мотивима из завичаjа, пределом, људима, историjом и легендом ствара нека од своjих наjпознатиjих дела: Пролеће, Пред црквом светог Влаха, Дах Дубровачког пролећа, Конављанка... У међувремену, делуjе и као педагог у Другоj београдскоj гимназиjи и Уметничко-занатскоj школи, а ангажован jе и на уметничким пословима, организатор jе изложби и излагач на домаћим и светским изложбама, покретач акциjа за оснивање уметничких удружења, члан жириjа. Тако jе на светскоj изложби у Паризу 1900. изложио историjску композициjу Долазак цара Душана у Дубровник, jедан jе од оснивача Друштва српских уметника "Лада” 1904, члан jе Друштва српско-хрватских уметника "Медулић” 1911-1914, члан Одбора за организациjу уметничких послова Србиjе и jугословенства. Од jавних признања коjих jе добио неколико свакако jе наjзначаjниjи избор за дописног члана Српске краљевске академиjе 1920, односно редовног члана 1940. и то приступном беседом "О сликарству Дубровника”. До пензионисања 1932. радио jе као управник Надлештва за уметност и споменике и конзерватор уметничко-историjских споменика Дубровника.
Поред поменутих дела познати су и портрети чланова његове породице, аутопортрети, као и многоброjни цртежи предела с мора, дубровачких улица, фигура у пленеру, те властитог лика на писмима коjима се jављао приjатељима.
Марко Мурат умро jе 14. октобра 1944. у Дубровнику.


Поводом 200 година од рођења драмског писца, глумца, редитеља и  драматурга Едеа Сиглигетиjа (1814 - 1878), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 9. до 31. jула 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Еде Сиглигети, jедан од наjплодниjих мађарских драмских писаца (написао jе 114 сценских дела), рођен jе 1814. године као jожеф Сатмари. Школовао се у Великом Варадину и Темишвару, студирао у Пешти. Отац му jе наменио свештеничку а потом инжењерску кариjеру, али jе он 1834. године постао глумац. Предавао jе на пештанскоj Глумачкоj академиjи, у Народном позоришту био jе глумац, драматург, редитељ, а касниjе и управник. Сматра се творцем мађарских популарних народних позоришних комада с певањем и игром. Децениjама jе био наjомиљениjи драмски стваралац у Мађарскоj, а неки његови комади постали су  саставни део репертоара Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду и  Народног позоришта у Београду. Први Сиглигетиjев комад приказан на српскоj сцени, Воjнички бегунац (посрбљен од Радивоjа Стратимировића, игран 1862), децениjама се одржао на репертоару СНП-а. Велики успех имали су и остали Сиглигетиjеви комади из народног живота: Два пиштоља (1862), Робиjаш, први пут изведен у Београду 1871, Мамица (1871), Циганин (1873), Три брачне заповести (1874), Радничка побуна (1878), Женска влада (1898). Сиглигетиjево дело оставило jе снажан печат не само на мађарску већ и на српску позоришну уметност.


Стогодишњицу рођења Драгише Живковића (1914 - 2002), историчара и теоретичара књижевности, есеjисте и преводиоца, Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. jуна до 9. jула 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Драгиша Живковић, jедaн од наjзначаjниjих и наjутицаjниjих проучавалаца књижевности код нас, родио се и школовао у Заjечару, био студент Београдског универзитета из времена Павла Поповића и Александра Белића и докторирао са радом из историjе српске књижевне критике. Био jе лектор на Филозофском факултету у Београду, уредник Издавачког предузећа "Култура“, доцент и ванредни професор на Филозофском факултету у Сараjеву и редовни професор и шеф Катедре за jугословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1979. био jе главни и одговорни уредник Зборника Матице српске за књижевност и jезик.
Научни рад Драгише Живковића посвећен jе теориjи и историjи књижевности. Уверен да српска књижевност ниjе "издвоjено острво на коjем jе буjало самоникло растиње егзотичног мириса и посебне лепоте“ (П. Палавестра), већ "неодвоjиви део европске књижевности и културе“ (Д. Живковић), и ослоњен  на поуздано знање из теориjе књижевности, дао jе теориjски нацрт за књижевну периодизациjу и до краjа био заговорник примене научних метода и jасног књижевног  приступа. Обjавио jе више стотина радова (Почеци српске књижевне критике, Европски оквири српске књижевности 1-6, Ритам и песнички доживљаj, Токови српске књижевности, Од Вука до Андрића, Бидермаjерски усамљеник Стериjа, Поезиjа Лазе Костића и др.), а његова Теориjа књижевности доживела jе више од 20 издања.


Сто година од рођења Михаjа Аврамескуа (1914 - 1981), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. маjа до 18. jуна 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Михаj Аврамеску, песник и публициста, рођен jе у Фелнаку, недалеко од Темишвара у Румуниjи. Након завршене учитељске школе у Араду, споразумом тадашње jугословенске и румунске владе постављен jе за учитеља у Ечки и Владимировцу. Након Другог светског рата био je уредник дечjег листа Bucuria pionierilor и књижевног часописа Lumina, и директор Румунског народног позоришта у Вршцу. Био jе члан Удружења књижевника Србиjе, управе Друштва за матерње jезике АПВ и Издавачког савета Libertatea. Писао jе поезиjу (збирке У зору, Пут ка истини, Степенице усамљености и Шатор предвечерjа) и романе (Сломљена младост и Порука), а опробао се и као писац драмских комада (Запалите млин и Срећна Дакиjа).
Своjим стваралачким и публицистичким радом, Михаj Аврамеску jе био jедан од наjактивниjих и наjистраjниjих бораца за неговање румунске културе на овим подручjима.


Поводом 450 година од рођења Вилиjама Шекспира (1564 - 1616), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 22. априла до 28. маjа у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Вилиjам Шекспир, енглески драмски писац, рођен jе у Стратфорду 1564. године.  Кариjеру jе започео у Лондону као глумац, писац и сувласник позоришта. Његов  књижевни рад обухвата историjске драме (Краљ Ричард III, Хенри V, Краљ Џон и др.), комедиjе (Сан летње ноћи, Два племића из Вероне, Веселе жене виндзорске, Млетачки трговац и др.), трагедиjе (Магбет, Ромео и jулиjа, Антониjе и Клеопатра, Хамлет, Краљ Лир, Отело, Кориолан и др.), наративне поеме (Венера и Адонис, Отмица Лукрециjе) и 154 сонета. У своjим делима Шекспир jе сликао човекове врлине и мане, особине и психичка стања људског бића, створивши тако галериjу незаборавних ликова и универзалних људских судбина. О књижевном угледу коjи jе уживао код своjих савременика сведоче броjна издања и извођења његових дела на двору и у позоришту. Данас се Шекспир сматра класиком светске књижевности и позоришне уметности.


Поводом 150 година од рођења приповедача, драмског писца и комедиографа Бранислава Нушића (1864 - 1938), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 17. марта до 22. априла 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Бранислав Нушић, наjвећи српски комедиограф, рођен jе 1864. године. Школовао се у Смедереву, студирао у Београду и Грацу. Живео jе у Битољу, Приштини, Новом Саду, Сараjеву и Београду, где jе обављао дипломатске послове, био управник позоришта и начелник Министарства просвете. Бавио се новинарством и фотографиjом. Био jе боем, козер и "ћаскало и спадало“ (А. Г. Матош), али и посматрач оштрог ока и jезика, даровит портретист и писац веома развиjеног смисла за позоришну сцену. У књижевност ушао као песник, али jе под утицаjем Гогоља брзо прешао на комедиjу (Народног посланика написао jе jош као студент). Као радознали сведок развоjа српског друштва, реалист живог духа и врсни познавалац карактера и друштвене нарави, створио jе галериjу незаборавних и свевремених ликова, и дела без коjих jе и данас тешко замислити jедан позоришни репертоар (Сумњиво лице, Протекциjа, Госпођа министарка Свет, Ожалошћена породица, Мистер Долар, Др, Покоjник и др.). Мада његов  богати опус обухвата и броjне приповетке, романе, фељтоне, трагедиjе и историjске драме (Приповетке jедног каплара, Рамазанске вечери, Општинско дете, Кнез Иво од Сембериjе, Хаџи-Лоjа и др.), Нушић приповедач до данас jе остао у сенци Нушића - "маjстора сцене“ и "гениjа смеха“ (Б. Глишић).


Поводом двестоте годишњице рођења руског песника Михаила jурjевича Љермонтова (1814 - 1841), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 19. фебруара до 17. марта 2014. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Михаил jурjевич Љермонтов, руски песник и приповедач, био jе, уз Пушкина, наjвећи представник руског романтизма. Рођен jе 1814. године у Москви, а рана смрт маjке и детињство проведено без оца оставили су снажан печат на његовоj личности и уметности. Незадовољан своjом судбином и друштвеним приликама, рано jе почео да пише поезиjу. Развиjао се под утицаjем Баjрона. Слободоуман и бунтован, певао jе о снажним личностима, Кавказу, слободи и усамљености. Рано jе дошао у сукоб са средином, а због политичке песме Песникова смрт, написане поводом Пушкинове смрти, послат jе на Кавказ. Погинуо jе у двобоjу близу Пjатигорска 1841.
Песник снажних страсти и дивље слободе, "талентован у наjвећоj могућоj мери, интелектуалан и осетљив до краjњих могућности“ (В. Вулетић), Љермонтов jе за 27 година живота написао неколико стотина песама, поема, приповетки и драма (Демон, Мцири, Песма о трговцу Калашникову, Облаци, Мисао, Пророк Бородино, Маскарада и др.). Његово наjпознатиjе дело, роман jунак нашег доба,  jедно jе од наjпопуларниjих и наjпревођениjих дела руског романтизма.


Стогодишњицу почетка Првог светског рата (1914-1918) Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 23. jануара до 19. фебруара 2014. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Поставка обухвата избор књига, дневника, записа, одлука и других сведочанстава о кључним догађаjима и победама српске воjске у првоj години Рата. Приказане су скице воjних операциjа коjе су вођене, фотографиjе са боjишта, као и портрети воjсковођа - Радомира Путника, Степе Степановића, Живоjина Мишића и Петра Боjовића, коjи су командовали српском воjском у великим биткама на Церу, Дрини и Колубари. Део изложбе посвећен jе избору цитата о хероjству српске воjске на почетку Великог рата.
Изложба поводом стогодишњице Првог светског рата прва jе у низу изложби коjе ће, све до обележавања годишњице коначне победе, БМС посветити овом догађаjу.


Поводом двесто година од обjављивања Мале простонародне славено-сербске пjеснарице и Писменице  сербскогa jезика, по говору простога народа написане, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 31. децембра 2013. године до 23. jануара 2014. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Мала простонародна славено-сербска пjеснарица обjављена jе у Бечу 1814. године. То jе збирка од сто лирских и осам епских песама, у коjоj jе Вук направио грубу класификациjу песама на "мушке“ - епске,  и "женске“ - лирске ("песне мужеске су оне коjе се уз гусле певаjу”, а "све оне песне коjе ниjесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати зову прости Сербљи женске песме”). Поjава Мале простонародне славено-сербске пjеснарице означила jе прекретницу у српскоj књижевности у погледу односа према народноj књижевности.
У Писменици сербскогa jезика извршено jе радикално упрошћавање српског писма и правописа, на чиjоj jе реформи почео да ради jош Сава Мркаљ. Без обзира на несавршеност и непотпуност, ово дело jе значаjно као прва граматика говора простога народа и први велики корак на путу нормирања и успостављања правила у књижевном jезику.


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске  обележава 150 година од рођења руског глумца, редитеља, позоришног педагога и теоретичара Константина Сергеjевича Станиславског (1863-1938). Поставка, чиjе су ауторке Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, a уредник Миро Вуксановић, може се погледати од 6. до 31. децембра 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Константин Сергеjевич Станиславски (право презиме Алексеjев), глумац, редитељ и jедан од наjзначаjниjих теоретичара позоришне уметности 20. века, рођен jе 1863. у Москви. Као глумац и редитељ у Алексеjевском кружоку и представама припреманим у оквиру Друштва за уметност и књижевност стиче знање, искуство и начелни став о позоришноj уметности. Године 1898. са В. Немирович-Данченком оснива Московски художествени театар (МХТ), чиjи  уметнички руководилац и идеолог остаjе до краjа живота. Велике успехе остварио jе поставкама дела А. K. Толстоjа, Чехова и Горког. У режиjи и глуми позоришни реализам развио jе до савршенства, а МХТ jе постао поjам театра реализма и продубљене психолошке интерпретациjе. Своjа схватања и искуства Станиславски  jе изложио у делима Моj живот у уметности, Рад глумца на себи, Рад глумца на улози. Његова теориjа, позната као Систем Станиславског, заснована на принципу да глумац мора увек истински проживљавати, а не само представљати спољне облике jедном постигнутог преживљавања, представља незаобилазан метод у студиjама глуме и режиjе.
Константин Сергеjевич Станиславски извршио je огроман утицаj на развоj руске позоришне уметности, а његова схватања су, више него схватања било ког другог позоришног теоретичара, имала снажан међународни одjек.


Поводом сто година од рођења мађарског песника Шандора Вереша (1913-1989), Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки коjом су обухваћена Верешова дела као и литература о њему. Аутори поставке су Марина Шмудла и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. новембра до 6. децембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Шандор Вереш, песник, преводилац, драматичар, есеjиста и прозаиста, рођен jе у Сомбатхељу 1913. године. Студирао jе филозофиjу у Печуjу и стекао докторат. Његова докторска дисертациjа  из подручjа психологиjе песничког стварања, обjављена jе 1939. године под насловом Рађање песме. Радио jе као професор, библиотекар, уредник и лектор, а од 1951. године живи као слободан књижевник у Будимпешти. Прве песме обjавио jе већ као четрнаестогодишњак, а прву збирку песама Хладно jе, коjом jе постигао велики успех код критике, издао jе 1934. године. Након тога обjавио jе више од двадесет књига поезиjе, прозе и превода од коjих су наjзначаjниjе: Рођење песме, Медуза, Елисиj, Азбука љубави, Трем са зубима, Кула ћутања. Као писац дечjе поезиjе обjавио jе неколико збирки песама: Корпа са воћем, Бобита, Зимзизим, Кад би свет кос био.
Врло jе значаjна и његова преводилачка делатност. Осим Шекспира, Т.С. Елиота, Малармеа и многих других, значаjни су и његови преводи наших песника.
Због маjсторства песме и виртуозне версификациjе, Шандор Вереш jе jедна од наjвећих личности модерне мађарске поезиjе. Добитник jе броjних награда и признања.


Двестo година од рођења италиjанског композитора Ђузепеа Вердиjа (1813-1901), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих  збирки. Поставка, чиjи су аутори Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 25. октобра до 18. новембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ђузепе Верди, наjистакнутиjи представник италиjанске опере, рођен jе у скромноj гостионичарскоj породици у месту Ле Ронколе, краj Бусета. Уметничку делатност започео jе у време политичких трзавица неуjедињене Италиjе, а у опери jе видео револуционарно политичко оруђе за ослобођење и уjедињење земље. Након успеха Оберта (1839) и Ломбардиjаца и, нарочито, опере Набуко, његово име jе постало симбол патриотизма и стремљења ка слободи, а хорске ариjе из његових опера постале су уjедињен глас побуњеног италиjанског народа. У периоду до настанка Латинске трилогиjе (1851-1853), како се jедним именом називаjу његове три наjзначаjниjе опере - Риголето, Трубадур и Травиjата, Верди jе створио низ дела (Ернани, jованка Орлеанка, Алзира, Атила, Магбет, Разбоjници, Гусар, Битка код Легнана, Луjза Милер, Стифелио),укоjима jе усавршавао своj драмски израз. Од првих остварења Верди се поставио као аутор коjем jе веома стало да у опери истакне драмску истину, стварност радње и карактера. Гледаjући у своjим jунацима пре свега људе, са свим њиховим добрим и лошим особинама, и занемаруjући њихов социjални статус, Верди jе на позорницу извео дворске луде и жене из полусвета, продубљуjући тако драмску радњу и остављаjући снажан утисак на гледаоце. Године 1871. настала jе Аида, велика опера у четири чина, коjа jе први пут изведена у Каиру, поводом отварања Суецког канала. Након тога Верди jе написао  jош неколико опера (Сицилиjанско вечерње, Бал под маскама, Моћ судбине и Дон Карлос), коjе су извођене с мање или више успеха, а завршну етапу, и последњи врхунац његовог стваралачког развоjа представљаjу Отело (1887) - импресивна слика дубоке трагедиjе љубави, и Фалстаф (1893) - jедна од наjдуховитиjих музичких комедиjа икад, или "ведри поздрав животу са ивице гроба“, како jе ово своjе дело називао сам аутор.
Верди jе умро у Милану 1901. године. Сахрањен jе уз звуке Хора Jевреjа из опере Набуко, коjи му jе, у знак захвалности, љубави и поштовања, на улицама  певао народ.


Двестоту годишњицу рођења песника, владара и владике Петра II Петровића Његоша (1813-1851), Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из своjих збирки. Поставка, чиjе су ауторке Оливера Михаjловић и Ивана Гргурић а уредник Миро Вуксановић, свакодневно ће бити презентована у jавном каталогу Библиотеке, почев од 19. септембра 2013. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Петар II Петровић Његош, jедна од наjмаркантниjих историjских фигура 19. века, рођен jе 1813. као Радивоjе (Раде) Петровић у Његушима, под Ловћеном. Растао jе у кући у коjоj jе рођено свих седам владара династиjе Петровић, а 1830, одлуком и последњом вољом Петра I, и сaм jе постао владар. Три године касниjе устоличен jе за владику, а већ у првим годинама владавине почео jе "окрутан али методичан поступак: да од племена начини народ, а од народа и земље државу" (И. Секулић). Установио jе сенат и државну благаjну, увео плаћање пореза, оформио полициjску службу, основао школу, отворио штампариjу, покренуо први црногорски часопис, неговао дипломатиjу... Године 1834. у своjоj штампариjи обjавио jе прве збирке песама - Лиjек jарости турске и Пустињак цетински, као и песму Србин Србима на части захваљуjе. Поникла на jунаштву, части и народном десетерцу, оплемењена ерудициjом, мудрошћу и дубоком филозофском мишљу, Његошева поезиjа врхунац jе достигла у Лучи микрокозма (1845) и Горском виjенцу (1847), песничким творевинама коjе су до данас непресушан извор интересовања читалаца, научника, издавача и преводилаца. Уз Лучу и Горски виjенац, Његош jе у штампариjама на Цетињу, у Београду, Бечу, Загребу и Земуну обjавио jош десетак дела (Житиjе Мрђена Несретниковића, Ода ступљења на престо Фердинанда I императора аустрискога и краља мађарскога, Три дана у Триесту, Огледало србско, Кула Ђурашића и Чардак Алексића, Лажни цар Шћепан Мали, Слободиjада).
Његош jе "наjмисаониjи човек, наjбоља филозофска глава, наjjачи и наjдубљи дух међу свима српским писцима" (j. Скерлић). Своjом поезиjом, у српску књижевност утиснуо jе дубок и самосвоjан печат и остао ненадмашан песнички узор.


Поводом 150 година од рођења српског писца Светолика Ранковића Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и Рукописног одељења Матице српске коjом су обухваћена Ранковићева дела, као и литература о њему. Ауторке изложбе су Силвиjа Чамбер и Ивана Гргурић, уредник Миро Вуксановић, а може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 23. августа до 19. септембра 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Светолик Ранковић рођен jе 7. децембра 1863. године у Великоj Моштаници, а потом се његова породица сели у Гараши, село поред Аранђеловца. Нижу гимназиjу и богословиjу Ранковић jе завршио 1884. у Београду, а потом jе отишао у Киjев где jе 1888. године свршио Духовну академиjу упознавши се са богословско-филозофским наукама и историjом руске и светске литературе. Наjвећи утицаj на њега оставила су дела Толстоjа, Гогоља, Гончарова, Корољенка и других руских писаца.
Године 1892. обjавио jе прву приповетку "jесење слике” у часопису Отаџбина. Док jе Ранковић био на летњем распусту 1886. хаjдуци су напали породичну кућу и убили оца Павла, а маjку и остале мучили. Ранковић jе успео да побегне и доведе помоћ под околностима коjе су описане у његовом првом роману Горски цар обjављеном 1897. године као 38. књига Српске књижевне задруге. Други роман Сеоска учитељица наградила jе Матица српска, а штампала га jе Коларчева задужбина 1899. године. Лечећи се од туберкулозе у Херцег Новом 1898. довршава приповетку "Стари врускавац” и започиње писање трећег романа Порушени идеали. Након смрти наjмлађег сина прешао jе у Београд где jе 18. марта 1899. умро у 36. години живота. Српска књижевна задруга jе 1900. године, као 62. књигу, обjавила Порушене идеале коjе jе Ранковић завршио последњих недеља живота у самртноj постељи.
У четвртом колу Антологиjске едициjе Десет векова српске књижевности Издавачки центар Матице српске (ИЦМС) обjавио jе 2013. књигу Светолик Ранковић коjу jе приредио Радослав Ераковић. Овом писцу оглед jе посветила и Светлана Велмар-jанковић у књизи Сродници коjу jе, такође 2013, обjавио ИЦМС у Едициjи Матица.


Поводом 200 година од рођења данског филозофа, теолога и песника, jедног од оснивача егзистенциjалистичке филозофиjе, Серена Кjеркегора, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки коjом су обухваћена Кjеркегорова дела, као и литература о њему. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић, а може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 29. jула до 23. августа 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Серен Кjеркегор рођен jе 5. маjа 1813. године у Копенхагену. Његов лични живот обележили су догађаjи коjе jе данско друштво сматрало скандалозним, а ту спадаjу: породична митологиjа, раскид веридбе са Регином Олсен, напад сатиричног листа Гусар на Серена и иступи филозофа против Цркве. Био jе велики критичар систематизоване рационалистичке мисли, посебно хегелиjанизма, као и формалних црквених обичаjа. Раздобље његове стваралачке еуфориjе траjе од 1843. до 1846. Своjа рана, уjедно и наjважниjа филозофска дела писао jе под различитим псеудонимима. Наjпре jе обjавио књигу под антихегеловским насловом Или-Или, убрзо затим Понављање и Страх и дрхтање, потом Филозофске мрвице, те психолошко дело Поjам стрепње.
Оваj наjвећи дански филозоф последње дане провео jе у болници у Копенхагену где jе умро 11. новембра 1855. године. На самртноj постељи jе завршио писање Дневника коjи jе имао чак 2.845 страна. Као и све ствараоце коjи су били испред свог времена, Кjеркегора су почели да цене тек децениjама након његове смрти, да би пуну афирмациjу стекао тек век касниjе.


У знак сећања на књижевника и драмског писца Ранка Маринковића (1913-2001), од чиjег се рођења ове године навршава 100 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Марина Шмудла, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 1. jула до 29. jула 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ранко Маринковић, новелиста, есеjиста, романописац, драмски писац и критичар, рођен jе 1913. године на Вису. Студирао jе и дипломирао на Филозофском факултету у Загребу.  Након Другог светског рата био jе директор Драме Хрватског народног казалишта и професор Академиjе за казалишну умjетност у Загребу. Прве кораке у књижевности начинио jе као студент, обjављуjући песме, новеле и критике у књижевним часописима. Са Иваном Дончевићем основао jе ревиjу Дани и људи(1935), коjа jе била кратког века. Писао jе романе, новеле, драме, есеjе, књижевне, позоришне и филмске критике и приказе. У целокупном приповедачком и драмском стваралаштву Ранка Маринковића до изражаjа долази поступак истанчане психолошке анализе, чиjи су саставни делови ирониjа, цинизам и гротеска. Уз драму Глориjа, коjа данас има антологиjску вредност, и роман Киклоп, коjи се сматра врхунцем његовог стваралаштва и jедним од наjбољих хрватских романа 20. века, наjпознатиjа дела су му драме Албатрос и Политеиа, збирке приповедака Прозе, Руке, Под балконима, Понижење Сократа и позоришне критике Гесте и гримасе.
Ранко Маринковић jе био члан САНУ и jАЗУ. За књижевни рад награђен jе броjним наградама и признањима (НИН-ова, Горанова и Назорова награда, Награда града Загреба и др.)


У знак сећања на француског књижевника Албера Камиjа (1913-1960), од чиjег се рођења ове године навршава сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 3. jуна до 1. jула 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Албер Ками, француски писац и мислилац, рођен jе у граду Мондови у Алжиру. Студирао jе филозофиjу и књижевност, издржаваjући се радећи наjразноврсниjе послове (био jе добављач, поморско-трговачки мешетар, чиновник, метеоролог...). Упркос чињеници да jе већ током студиjа оболео од туберкулозе, био jе веома активан - бавио се писањем, основао позоришну трупу, био члан покрета отпора, сарађивао са часописима, путовао по Европи... Године 1937. обjавио jе прву књигу - Наличjе и лице, а пет година касниjе у "Галимару" му излазе Странац и Мит о Сизифу, дела коjа ће му донети светску славу. Читавог живота био jе активан и друштвено ангажован. У књижевности се наjдубље посветио   идеjама апсурда (симболика мита о Сизифу) и револта (симболика  мита о Прометеjу), веруjући да човеку, након распадања хришћанских и грађанских вредности, остаjу само осећаj апсурда и бесмисла света, и уметност - напор да се таj бесмисао изрази. Писао jе романе (Странац, Куга, Пад, Срећна смрт), огледе и есеjе (Побуњени човек, Лето, Писмо немачком приjатељу), хронике, аутобиографску прозу... Аутор jе неколико позоришних  комада (Неспоразум, Калигула, Праведници, Опсадно стање), а радио jе и адаптациjе дела других аутора (Буцати, Фокнер, Достоjевски и др.). Године 1957. добио jе Нобелову награду за књижевност. Три године касниjе погинуо jе у саобраћаjноj несрећи недалеко од Париза.


Поводом 125 година од рођења енглеског писца и критичара Томаса Стернса Елиота (1888-1965), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 8. маjа до 3. jуна 2013. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Томас Стернс Елиот, jедан од наjзначаjниjих песника 20. века, рођен jе у Сент Луису (САД), али jе 1927. узео енглеско држављанство, прогласивши се "англокатоликом у религиjи, класицистом у књижевности и роjалистом у политици". Студирао jе на Харварду, Сорбони, Марбургу и Оксфорду, радио као професор, рачуновођа, и директор издавачке куће. Прве песме обjавио jе као студент, у листу Харвардски адвокат, а прву збирку Пруфок и друга запажања 1917. године. Славу му jе донела поема Пуста земља (1922), за коjом су уследиле Чиста среда и Четири квартета. Сматра се jедним од наjобразованиjих песника (често jе оптуживан за елитизам и инетелектуални снобизам), коjи ниjе крио утицаj традициjе на сопствено песништво ("Позивам се на традициjу коjа почиње са Бодлером, а кулминира у Валериjу."). Бавио се књижевном критиком (Традициjа и индивидуални таленат, Функциjа поезиjе и функциjа критике, Ка дефинициjи културе и др.), и драмом (Убиство у катедрали, Породични састанак, Поверљиви чиновник, Коктел и др.) и њима jе, по мишљењу критике, направио прекретницу у европскоj и светскоj књижевности 20. века.Снажан књижевни утицаj имао jе и његов часопис Критерион (Criterion), коjи jе 17 година излазио у Лондону.
Томас Стернс Елиот, добитник Нобелове и Гетеове награде и носилац 16 почасних доктората, умро jе у Лондону 1965. године.


У знак сећања на норвешког сликара Едварда Мунка (1863-1944), од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 15. априла до 8. маjа 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Едвард Мунк jе рођен 1863. године у Лотену. Школовао се у Ослу, где jе студирао на Техничком факултету, а 1880. године потпуно се посветио сликању. Године 1889. организуjе прву самосталну изложбу коjа му обезбеђуjе стипендиjу за усавршавање у Францускоj. Много jе путовао, живот jе провео на релациjи Париз-Берлин-Осло, а 1916. године одселио се на имање у Еклиjу, где jе остао до смрти (1944).
Мунково дело на почетку jе било неприхваћено, изазивало jе скандале и неодобравање, а његова прва изложба у Берлину (1892), коjа му jе донела славу у уметничким круговима Немачке, затворена jе и проглашена "увредом уметности". С платнима, дрворезима и литографиjама на коjима доминираjу мотиви болести, смрти, самоће, горчине и патње, Мунк се, у годинама коjе су уследиле, ипак наметнуо као jедна од наjоригиналниjих фигура свог времена и дао велик допринос формирању експресионизма у Немачкоj и Скандинавиjи. Његово убеђење да "не треба сликати ентериjере са људима коjи седе у њима и читаjу књиге", већ "људе коjи дишу, осећаjу, воле и пате", отелотворено jе на огромном броjу радова  (само у Мунковом музеjу у Ослу чува их се више од хиљаду), а уз Крик, по многима  наjзначаjниjе Мунково дело, међу наjпознатиjима су Мадона, Игра живота, Вампир, Пепео, Меланхолиjа, Пубертет,  Болесно дете, Смрт у болесничкоj соби и друга.


У знак сећања на књижевника и преводиоца Ериха Коша (1913-2010), од чиjег се рођења ове године навршава сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. марта до 15. априла 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Ерих Кош jе рођен 1913. године у Сараjеву. Дипломирао jе на Правном факултету Београду, а након завршетка Другог светског рата обављао jе броjне државне функциjе (био jе потпредседник Комитета за културу владе ФНРj, начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу, помоћник управника Народног музеjа, генерални секретар jугословенске лиге за мир, дипломата...). Прву приповетку, Суха, обjавио jе 1945, а прву збирку прича, Као вуци, 1947. године. Говорио jе четири jезика и преводио Гетеа и Шамиса. У његовом богатом опусу (више издања збирки приповедака, неколико романа, четири књиге есеjа и огледа, три књиге аутобиографске прозе, чланци, памфлети и др.), доминираjу књиге са темама из НОБ-а и савременог живота, препознатљиве по оштроj опсервациjи, сликовитом приповедању и сатири. Међу његовим наjпознатиjим делима су романи Велики Мак, Ил тифо, Мреже, књиге прича Као вуци, Мешано друштво, Цвеће и бодље, Сатире, есеjи Таj проклети занат списатељски, аутобиографска проза Узгредне забелешке и др.
Кош jе био редовни члан САНУ, председник ПЕН центра Србиjе и Задужбине Иве Андрића, члан Управе Савеза књижевника jугославиjе и Удружења књижевника Србиjе. За књижевни рад награђен jе готово свим значаjним признањима (Октобарска, НИН-ова и Седмоjулска награда, "Кочићево перо" и "Златни беочуг" за животно дело и др.). Умро jе 2010. године.


Поводом тристоте годишњице рођења француског филозофа, писца и енциклопедисте Дениjа Дидроа (1713-1784), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 22. фебруара до 18. марта 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Дени Дидро, jедан од наjзначаjниjих стваралаца епохе просвећености,  рођен jе 1713. године у Лангру. Припадао jе кругу филозофа, литерата и слободних мислилаца коjи су, краjем 18. века, одиграли огромну улогу у идеолошком припремању трећег сталежа за обрачун с владаjућом класом. Образован, смео и упоран, од почетка се супротстављао мрачњаштву и догми и свако његово дело значило jе снажан ударац феудализму и клерикализму (његова прва књига, Филозофске мисли из 1746. била jе толико револуционарна да jе спаљена на ломачи, а због есеjа Писмо о слепима на поуку онима коjи виде осуђен jе на три месеца тамнице). Био jе инспиратор и главни уредник велике француске Енциклопедиjе (обjављена између 1751. и 1772. године у 28 томова), око коjе jе окупио наjвеће умове свог времена (Даламбер, Холбах, Монтескjе, Волтер, Русо и др.). Уз посао на Енциклопедиjи, писао jе филозофске расправе са материjалистичким идеjама (Разговор између Даламбера и Дидроа, Даламберов сан, Мисли о обjашњењу природе и др.) и есеjе у коjима се залагао за стварање нове културе засноване на рационалним принципима. Текстовима обjављеним у делу  Салони, у ком анализира сликарство епохе, Дидро jе створио уметничку критику.  Супротстављањем буржоаске концепциjе аристократскоj, и извођењем плебеjаца на сцену, створио jе жанр грађанске драме (Незаконити син, Отац породице и др.). Међу његовим  наjпознатиjим прозним делима налазе се Редовница, Жак фаталист и Рамоов синовац.
Дидро jе умро у Паризу 1784. године. Сахрањен jе у цркви Сен-Рош, коjа jе опљачкана и демолирана у време Револуциjе. Његови остаци се данас вероватно налазе у париским катакомбама.


У знак сећања на есеjисту, књижевног и уметничког критичара, теоретичара књижевности и естетичара Богдана Поповића (1863-1944), од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки РОМС. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 28. jануара до 22. фебруара 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Творац београдског књижевног стила и велики васпитач у естетици, Богдан Поповић, рођен jе у Београду 1863. године. Школовао се на београдскоj Великоj школи и у Паризу, а осим кратког боравка у Лондону (1914-1918), живот jе провео у Београду, радећи као универзитетски професор. Своjим педагошким, а нарочито критичарским радом, извршио jе огроман утицаj на развоj српске књижевности с краjа 19. и прве половине 20. века. Естета, француски ђак и префињен критичар аристократских манира и великог знања, неговао jе естетичку уметничку критику, у српску књижевност  унео jе европска уметничка схватања и одиграо водећу улогу у стварању модерне критичке мисли. Био jе покретач и први уредник Српског књижевног гласника, водећег српског књижевног гласила прве половине 20. века, а његова Антологиjа новиjе српске лирике (1911) убраjа се у наjбоља дела те врсте. Уз књижевну и уметничку критику писао jе огледе и студиjе из области естетике, историjе и теориjе књижевности (Бомарше, О књижевности, Огледи из књижевности и уметности, Из теориjе књижевности, О васпитању укуса, Теориjа "редa-по-ред" и др.). Био jе члан Српске краљевске академиjе и почасни доктор Београдског универзитета. Умро jе у Београду 1944. године.


Поводом двестоте годишњице рођења композитора, драмског писца, филозофа, песника, позоришног редитеља и диригента Рихарда Вагнера (1813-1883), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Мариjа Ваш, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 3. до 28,  jануара 2013. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Рихард Вагнер jе уз Вердиjа био наjзначаjниjи романтичарски оперски композитор. Рођен jе у Лаjпцигу 1813. године. Живео jе у Дрездену, Цириху,   Трибшену и Минхену, где jе стварао под окриљем Лудвига II Баварског. Последњу декаду живота провео jе у Баjроjту, где jе према његовоj замисли изграђено позориште Фестшпилхаус. Био jе творац немачке музичке драме, реформатор опере и наjвећи борац против конзерватизма и конвенционалности музичке сцене. Одбацуjући застареле клишеjе оперске традициjе, Вагнер jе у оперу увео jасно изражене сукобе ликова и карактера и приказао драмску акциjу коjа неминовно води до сукоба и катарзе. Мотиве за своjе музичке драме узимао jе претежно из немачке митологиjе, а текст и музику писао jе сам. За његова дела карактеристична jе изузетно богата хармониjа, као и лаjтмотиви, коjи постаjу jедно од  његових наjважниjих средстава за провођење акциjе на драмском плану.
Уз опере, међу коjима су наjпознатиjе Холанђанин луталица, Танхоjзер, Лоенгрин, Тристан и Изолда, Прстен Нибелунга (садржи драме Раjнско злато, Валкира, Зигфрид и Сумрак богова), Маjстори певачи и Парсифал,  Вагнер jе писао оркестарска, хорска и камерна дела, као и музичко-филозофске студиjе (Уметничко дело будућности, Уметност и револуциjа и др.).


У знак сећања на сликара Мaрка Шагала, од чиjег се рођења навршава 125 година, Библиотека Матице српске приредила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 29. новембра до 31. децембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Марк Шагал, jедан од наjоригиналниjих модерних европских сликара, рођен jе у jевреjскоj породици у Витебску (данашња Белорусиjа), живео je у Паризу, а умро у Ници. Током више од осам децениjа уметничког рада опробао се у разним авангардним правцима коjи су обележили 20. век, али jе до краjа остао уметник коjи се "не може имитирати, али ни класификовати" (Е. Генауер). Његова платна на коjима се, у ватромету боjа и с обиљем детаља, преплићу легенде, сећања, утисци, фолклор, религиjа, мистика, сцене из циркуса, питоми предели, улице родног града, летећи пролазници, животиње, снови..., jединствена су по уметничком изразу. Бавио се и графиком, керамиком и таписериjом, као и израдом витража (катедрале у Маjнцу, Ремсу и Цириху, синагога Хебреjског универзитета у jерусалиму, зграда Уjеднињених нациjа у Њуjорку и др.) и мурала (зграда Опере у Паризу, Метрополитен опера у Њуjорку ... ).
Марк Шагал био jе jедан jе од ретких уметника коjи jе доживео да му слике буду изложене у Лувру (1977), а данас се његова дела чуваjу у водећим музеjима и галериjама света.


Библиотека Матице српске jе поводом 175 година од рођења писца, есеjисте и књижевног критичара Косте Руварца приредила електронску изложбу грађе из своjих збирки и збирки РОМС. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 25. октобра до 28. новембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Коста Руварац, писац и теоретичар Уjедињене омладине српске, рођен jе у Старим Бановцима 1837. године. Школовао се у Сланкамену и Сремским Карловцима. Студирао jе право у Пешти, где почиње његов књижевни рад. Био jе jедан од оснивача и  наjактивниjих чланова омладинског друштва "Преодница". Писао jе приповетке (Карловачки ђак, Саски дворац и Верна Даница - недовршена), књижевну критику (за дела Љубомира Ненадовића, Стоjана Новаковића, jована Суботића и др.), бавио се превођењем (дела Кернера, Хаjзеа, Куниша), а за потребе аматерске позоришне дружине у Пешти  радио jе посрбе драмских комада. У оцењивање књижевних радова први jе почео уностити озбиљне књижевне критериjуме, а заjедно са jованом Андреjевићем сматра се наjзначаjниjим критичарем свог времена.
Антологиjску песму Спомен на Руварца, као и песму Над Костом Руварцем написао jе Лаза Костић.


Тристоту годишњицу рођења Жан-Жак Русоа, филозофа, писца и теоретичара из доба просветитељства, Библиотека Матице српске обележиће електронском изложбом грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Милица Цветковић, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 27. септембра до 24. октобра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Жан-Жак Русо je рођен у Шваjцарскоj 1713. године. Живот jе провео у Францускоj и Шваjцарскоj. Сматра се jедним од наjзначаjниjих филозофа просветитељства. Славу му jе донела Расправа о уметностима (1750), у коjоj се први пут поjављуjе идеjа коjу ће касниjе развиjати у своjим делима: да jе човек по природи слободан и добар, а да су неправични и неразумни системи владавине допринели потискивању и гушењу његове природе. Русо jе веровао да људи теба да се врате природи. У педагошком роману Емил или О васпитању (1762), коjи jе jавно осуђиван и спаљиван, износи утопистички програм природног васпитања, заштићеног од штетних утицаjа неморалног друшва. Сматраjући своjину главним извором сукоба и неjеднакости међу људима, у делу О пореклу и основама неjеднакости међу људима (1754) Русо разматра друштвену неjеднакост као нужну последицу социjализовања, развоjа разума и образовања, а у Друштвеном уговору (1762), политичкоj расправи коjа jе инспирисала целокупну идеологиjу француске грађанске револуциjе, говори о неправди коjу друштво чини поjединцима и износи теориjу о праведноj држави, заснованоj на општоj вољи народа.
Своjом политичком филозофиjом Русо jе утицао на Канта, Фихтеа и донекле на Хегела, а своjом "логиком срца" на Шилера, Гетеа и целокупну романтичарску књижевност. Међу његовим делима налазе се и jулиjа или Нова Елоиза, Писмо Даламберу, Писма с планине и Исповести (аутобиографиjа, обjављена постхумно). Аутор jе и неколико музичких дела (мелодрама Пигмаилон, опера Сеоски врач) и радова о музици: Музички лексикон, Дисертациjа о модерноj музици, Писмо о францускоj музици и др.


У знак сећања на Гезу Чата (1887-1919), суботичког писца од чиjег се рођења ове године навршава 125 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 28. августа до 26. септембра 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Геза Чат, писац, критичар, музиколог и лекар, рођен jе 1887. године у Суботици, под именом jожеф Бренер. Осим у родном граду, школовао се у Будимпешти, где jе завршио медицину. Прве новеле и музичке осврте обjавио jе већ као средњошколац, а у студентским данима писао jе за угледни мађарски књижевни часопис ugat (Запад). Радио jе као лекар на Палићу, у Будимпешти и бањаским лечилиштима у данашњоj Румуниjи и Словачкоj. Лекарску кариjеру завршио jе на месту сеоског лекара у Риђици. Последњу новелу, Денеш Имре, обjавио jе 1918. године у листу Еsztendo (Година). Живот jе завршио трагично.
Књижевна делатност Гезе Чата траjала jе свега десетак година, али jе за њим  остало значаjно књижевно дело: више од хиљаду страница драма, музичких осврта, дневничких записа, есеjа, публицистичких текстова и новела, међу коjима су наjпознатиjе Опиjум, Даћа, Жаба, Чаробњаков врт, Бачка, Отац и син, Дневник морфинисте, Црна тишина, Мала Ема и друге. Сматра се jедним од наjдаровитиjих представника модернизма прве децениjе 20. века.


Библиотека Матице српске jе на основу грађе из своjих збирки и РОМС-а приредила електронску изложбу поводом 150 година од првог броjа jавора, jедног од, по речима jована Скерлића, "наjглавниjих књижевних листова српских”. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 3. до 27. августа 2012. године, а електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Као лист за забаву и науку jавор jе излазио jе у Новом Саду 1862/63, а уређивао га jе и издавао његов покретач jован jовановић (Змаj). Излазећи упоредо са Даницом, од коjе се ниjе пуно разликовао, уступио jоj jе место да би, након 11 година, 1874, као лист за забаву, поуку и књижевност био поново покренут. До 1892. уређивао га jе др Илиjа Огњановић (1889. и до 13. маjа 1890. са jованом Грчићем, уредником тада привремено "угашеног” Стражилова), а 1893. Данило А. Живаљевић. jавор jе свих година излажења штампан у Новом Саду, а само последње године, 1893, у Земуну. Издавачи jавора били су: Змаj, Лука jоцић, Арса Паjевић и jован Карамата.
На своjим странама jавор jе у наjвећоj мери доносио прозне, поетске и драмске књижевне текстове, оригиналне и преведене, затим популарно-научне чланке из астрономиjе, географиjе, електронике, историjе, етнографиjе, педагогиjе, хемиjе, физике, диjететике, анатомиjе, медицине и других наука и дисциплина. Посебан део jавора чинила jе тематски разноврсна рубрика названа наjпре "Листићи”, потом "Листак”, где су обjављивани извештаjи из културног живота, привреде, заната, саобраћаjа, разних друштава, некролошки чланци, библиографске вести, загонетке, одговори на питања читалаца и сл. jавор jе имао велики броj сарадника, по речима Илиjе Огњановића, "многу и многу стару опробану снагу”, "многог почетника - полетарца” и "много женско име, као доказ да и Српкиња уме мислити и осећати”. 
Матица српска обjавила jе у два тома садржаj jавора, по ауторима (1987) и по предметима (1989), дело Иванке Веселинов коjа jе написала и предговор.


Поводом обележавања 150 година од рођења аустриjског сликара Густава Климта (1862-1918), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Мариjа Ваш, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати од 6. jула до 2. августа 2012. године у jавном каталогу Библиотеке. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Густав Климт jе рођен у Баумгартену, недалеко од Беча. Завршио jе Школу примењених уметности (Кунстгевербешулe). У периоду од 1879. до 1892, заjедно са братом Ернестом и приjатељем Францом Мачом, извео jе велик броj декоратерских радова (Уметничко-историjски музеj, палата Сатурани и Бургтеатар у Бечу, зграда лечилишта у Карлсбаду и др.). Био jе оснивач и први председник бечке сецесиjе. У том периоду настале су слике Музика, Шуберт за клавиром, jудит, Истина, Златно стабло jабуке и друге, као и броjни пеjзажи. Због наглашеног еротизма и, како су говорили, "изопачености", његове алегориjске композициjе Филозофиjа, Правда и Медицина испровоцирале су конзервативни Беч, а након излагања на првоj изложби сецесиjе, Медицина jе изазвала велики скандал и чак постала предмет парламентарне расправе. Године 1903. Климт jе напустио сецесиjу и тада почиње његово препознатљиво "златно раздобље" (Водене змиjе, Нада, Пољубац, Стоклетов фриз, Данаjа и др.). У последњим годинама настале су Дама са пернатим шеширом, Портрет девоjчице, Девица, Плесачица и др. Климт jе умро jе Бечу 1918. године.
Мада jе Густав Климт аутор величанствених портрета жена (Портрет Маргарет Стонборуг Витгенштаjн, Портрет Фрице Ридлер, Портрет Аделе Блох Бауер, Портет Емилиjе Флеге, Портрет Меде Примавези и др.), његов примарни субjект било jе, пре свега, женско тело. Приказивао га jе натуралистички, с много еротицизма, што му jе донело епитете "сликара жена" и "наjвећег еротског сликара епохе", али и честе критике jавности. Његова дела данас се већином чуваjу у Музеjу Белведере у Бечу, а велик броj цртежа налази се у приватним колекциjама.


Поводом обележавања сто година од рођења мађарског писца Иштвана Еркења (1912-1979), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Петер Хаjнерман, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 13. jуна до 5. jула 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Иштван Еркењ jе рођен 1912. године у Будимпешти. Прву новелу обjавио jе 1937, у часопису Szep Szo. Други светски рат провео jе на Источном фронту, од чега jе три године био у заробљеништву. Светску славу стекао jе своjим тзв. jедноминутним новелама, посебном књижевном врстом у коjоj се служи гротеском, параболом, апсурдом и фантастиком, и драмским текстовима, коjи су с успехом извођени у Европи и Америци. Еркењ се сматра jедним од наjзначаjниjих прозних и драмских писаца мађарске књижевности 20. века, и наjизвођениjим мађарским драмским писцем на свету. Његово целокупно дело на мађарском jезику обjављено jе у 11 томова, од чега три испуњаваjу драме.
У Еркењева наjзначаjниjа дела убраjаjу се Логорски свет, Мачjа игра, Тотови, Принцеза jерусалима, jедноминутне новеле, Ватрогасац Тот, Изложба ружа, Ћутање мртвих, Сценарио и др.


Поводом обележавања 150 година од рођења Божидара Кнежевића (1862-1905), филозофа и историчара, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 18. маjа до 12. jуна 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Божидар Кнежевић рођен jе 1862. године на Убу. Завршио jе историjско-филолошки одсек Велике школе у Београду, након чега jе постављен за наставника у Ужицу. По налогу просветних власти радио jе у Нишу, Чачку, Ужицу, Крагуjевцу и Шапцу. Године 1902. године прешао jе у Београд где се запослио као професор Прве београдске гиманазиjе, постао члан Главног просветног савета и други уредник Српских новина. Три године касниjе умро jе од туберкулозе. Живот Божидара Кнежевића био jе обележен краjњом немаштином, наставниковањем по паланкама, бригом за сопствену и братовљеву децу и  недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад. Важио jе за особењака без много смисла за свакодневни живот и мислиоца снажних уверења, на коjег се тешко могло утицати. Београдска интелектуална елита га ниjе прихватала. Све то  спречило га jе да за живота добиjе признање као научник и мислилац. Његова дела, по оцени критике, представљаjу вариjациjе неколико главних теза у коjима излаже своjу филозофиjу природе (космоса) и друштва. Кнежевић jе веровао jе да jе историjа наjвиша филозофиjа. У његова наjзначаjниjа дела убраjаjу се Принципи историjе (Ред у историjи, 1989. и Пропорциjа у историjи, 1902), Закон реда у историjи и Историски календар. Пажњу шире читалачке публике изазвале су  Мисли, Кнежевићева моралистичка филозофиjа сажета у хиљаду афористичних мисли.


Поводом стогодишњице рођења Ежена jонеска (1912-1994), француског писца румунског порекла, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 20. априла до 17. маjа 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs. Ежен jонеско, драмски писац, академик и jедан од утемељивача театра апсурда, рођен jе 1912. у румунском месту Слатина. Детињство jе провео у Францускоj, а живот на релациjи Париз-Букурешт. Прву књигу, збирку поезиjе Елегиjа за сићушна бића, обjавио jе у Краjови 1931. Писао jе поезиjу и критику за броjне румунске и француске часописе, бавио се есеjистиком и обjавио више од тридесет драмских комада, коjима jе извршио преображаj модерног театра. Његове антидраме, прожете сатиричим духом, на трагикомичан начин говоре о апсурду у савременом свету, смислу и бесмислу постоjања, животу и смрти... Године 1950. у Паризу jе премиjерно изведена његова наjпознатиjа драма Ћелава певачица, коjу jе, како сведочи у свом Дневнику, написао "сасвим случаjно и само зато да би исмеjао позориште". Уследили су комади Лекциjа, Жак или покорност, Енглески без професора, Столице, Носорог, Неплаћени убица, Краљ умире, Лудило удвоjе, Макбет и други, од коjих се многи сматраjу позоришном класиком. Уз Семjуела Бекета, jонеско jе наjзначаjниjа личност савременог позоришног израза и jедан од наjизвођениjих драмских писаца 20. века.


У знак сећања на Чарлса Дикенса (1812-1870), енглеског књижевника од чиjег се рођења ове године навршило 200 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 22. марта до 19. априла 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Чарлс Дикенс, наjпознатиjи викториjански романописац и jедан од наjпопуларниjих енглеских аутора, рођен jе у породици државног чиновника у Портсмуту. Како му jе отац завршио у дужничком затвору, веома рано jе напустио школу и запослио се у фабрици. Радио jе, затим, као чиновник и новинар, а прву књигу, избор из новинских чланака под називом Бозове цртице о свакодневном животу и свакодневним људима, обjавио jе 1836. Исте године изашао jе и први од двадесет месечних наставака његовог првог романа Пиквиков клуб, коjи jе постигао велики успех. У месечним наставцима уследили су затим романи Оливер Твист (1837-38) и Николас Никлби (1838-39). Дикенсова популарност у Енглескоj вртоглаво jе расла, а убрзо jе постао веома читан и у Немачкоj, Америци, Аустралиjи, Канади... Писао jе и обjављивао много и данас се сматра jедним од наjплодниjих енглеских писаца. Уз Оливера Твиста у његова наjзначаjниjа дела убраjаjу се романи Стара продавница реткости, Живот и пустоловине Мартина Чазлвита, Домби и син, Деjвид Коперфилд, Суморна кућа, Тешка времена, Мала Дорит, Прича о два града, Велика очекивања, Наш заjеднички приjатељ и други. Његови романи, препознатљиви по разгранатоj, често мелодраматичноj фабули, богатоj галериjи ликова и специфичноj смеси сентименталности, хумора и реалистичног приповедања, доживели су броjна издања широм света и неколико  филмских адаптациjа.


Поводом 150-годишњице рођења композитора Клода Дебисиjа (1862-1918), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих  збирки. Аутори поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Изложба се може погледати у jавном каталогу Библиотеке од 23.  фебруара до 21. марта 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Клод Дебиси се сматра предводником музичке школе импресионизма и убраjа у наjмаркантниjе личности француске и европске музике новог времена.  Клавир jе почео да свира као дечак, а већ у jеданаестоj години примљен jе на Париски конзерваториjум. Био jе велики револуционар у музици на преласку из 19. у 20. век. Његова дела настаjала су под утицаjем песника Верлена, Бодлера и Малармеа и сликара Манеа и Монеа, супротстављала су се традиционалном концепту тематског развоjа и често изазивала полемике и поделу париске публике и критике. Сматра се композитором коjи jе ослободио француску музику Вагнеровог утицаjа.
Компоновао jе клавирска, оркестарска, вокална и друга дела. Међу наjпознатиjим су Арабеске, Бергамска свита, Естампе, Слике, Прелиди; Поподне jедног фауна, Ноктурно, Море; Пет Бодлерових песама, Заборављене ариjете и Галантне свечаности. Аутор jе опере Палеас и Мелисанда и вишедела камерне музике.


Поводом двестогодишњице рођења политичара и државника Илиjе Гарашанина (1812-1874), Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих и збирки РОМС. Поставкa, чиjи су аутори Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер а уредник Миро Вуксановић, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 27. jануара до 22. фебруара 2012. године. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, као и на саjту www.bms.rs.
Илиjа Гарашанин, рођен 1812. године у селу Гараши у породици Милутина Савића, био jе администратор уставобранитељског времена и jедан од наjзначаjниjих српских државника. Био jе први старешина воjске кнеза Милоша,  од 1843. до 1852. министар унутрашњих дела, a затим и министар спољних  послова. Под његовом управом заведене су прве поште, формиране прве болнице, основане и унапређене броjне школе, отворене Воjна академиjа и Велика школа, донет je први полициjски закон... У његово време први пут су успостављене свестране везе са Србима ван Србиjе. Као човек коjи jе "знао и умео политички мислити, стварати и изводити политичке планове” (Д. Страњаковић), Гарашанин jе у великоj мери утицао на формирање унутрашње и спољашње политике Србиjе тог времена. Аутор jе Начертаниjа (1844), програма спољашње и националне политике Кнежевине Србиjе, коjи предвиђа стварање велике jугословенске државе под вођством Србиjе.
Илиjа Гарашанин jе у политици остао до 1867, када jе изненада отпуштен. Године до смрти (1874) провео jе на свом имању у Гроцкоj. Иза себе jе оставио обимну политичку преписку.


У знак сећања на "песника мачванског села", приповедача, романописца и драмског писца jанка Веселиновића, од чиjег се рођења ове године навршaва 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих и збирки РОМС. Поставка, коjу чини избор из Веселиновићевих дела и литературе, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 9. до 26. jануара 2012. године. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику и на саjту www.bms.rs.
jанко Веселиновић jе рођен 1862. године у Салашу Црнобарском. Као несвршени учитељ службовао jе у родноj Мачви, након чега jе у Београду радио као новинар, уредник, коректор Државне штампариjе и драматург Народног позоришта. Књижевним радом почео jе да с бави током учитељевања у Шапцу, а његова прва приповетка Луда Велинка обjављена jе у подлиску Шабачког гласника. О селу и сеоском животу, коjима jе посветио наjвећи броj своjих дела, писао jе присно и с много љубави, често идеализуjући патриjархалну породицу и односе у њоj. До смрти (Глоговац, 1905) обjавио jе више од сто приповедака (Зелени ваjати, Самртна чаша, Раjске душе, Мале приче, збирке Слике из сеоског животаи друге), позоришне комаде Потера и Ђидо (са Драгомиром Брзаком) и романе Сељанка и Хаjдук Станко.


Поводом стогодишњице рођења Милована Ђиласа, писца, публицисте, политичког радника и наjпознатиjег комунистичког дисидента у бившоj jугославиjи, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Ауторке поставке, коjа се у jавном каталогу Библиотеке може погледати од 30. новембра до 29. децембра 2011, су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, а уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби, траjно се чува и доступан jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs.
Милован Ђилас je рођен 1911. у селу Подбишће код Моjковца. Књижевношћу jе почео да се бави jош као гимназиjалац у Беранама (прве песме у прози обjављуjе у Венцу 1928), а до краjа живота упоредо jе писао дела с књижевном и политичком садржином и бавио се публицистичким радом. Током студиjа права у Београду повезуjе се са омладинском комунистичком организациjом, због чега 1933. бива осуђен на трогодишњу робиjу, где наставља с писењем и превођењем. Током Другог светског рата и после њега делуjе као члан наjвишег руководства КПj, народни посланик, председник Савезне скупштине, а због отворених критичких ставова, на Пленуму КПj 1954. оцењен jе као ревизионар, смењен са свих дужности коjе jе обављао и осуђен на затворску казну.  Због "антиjугословенске делатности” и "антикомунистичке пропаганде” 1957. поново jе осуђен на вишегодишњу робиjу. Наставља да пише, а како jе био забрањен у jугославиjи, књиге обjављуjе у иностранству, где jе стекао велику популарност. Умро jе у Београду 1995. године.
У наjзначаjниjа дела Милована Ђиласа убраjаjу се збирке приповедака Губавац и друге приче, Камен и љубичице, Љубав и друге приче, Лов на људе и Слуга божjи и друге приповетке, романи Црна Гора, Изгубљене битке, Светови и мостови, Бесудна земља, монографиjа о Његошу, као и књиге аутобиографске и политичке прозе Разговори са Стаљином, Тамница идеjа, Власт и друге, а Нова класа jе уврштена у сто књига коjе су обележиле 20. век.


У знак сећања на добротворку Мариjу Поповић Трандафил, велику задужбинарку Матице српске и њених установа, од чиjег се рођења ове године навршaва двесто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, чиjе су ауторке Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 1. до 28. новембра 2011. године. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби, траjно се чува и доступан  jе на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs.
Мариjа Поповић Трандафил рођена jе у Новом Саду у угледноj ћурчиjскоj породици. Након смрти родитеља постала jе штићеница богатог трговца Хаџи Кире Николића, коjи jе, веома младу, удаjе за свог деловођу jована Трандафила. Велик мираз и добри пословни потези jована Трандафила породици су убрзо обезбедили велико богатство. Након смрти деце, супружници живот посвећуjу помагању другима а заjедничким тестаментом из 1860. велики део своjе имовине даjу у добротворне сврхе. Мариjа Трандафил са доброчинствима наставља и након мужевљеве смрти па се данас сматра jедном од наjвећих српских добротворки. Њеном заслугом основан jе Завод за српску православну сирочад, коjим jе, по задужбинаркином тестаменту, руководила Матица српска. У згради Завода (подигнутоj 1912) од 1928. године налазе се Матица српска и Библиотека Матице српске.
Мариjа Трандафил jе обновила Николаjевску и подигла jерменску цркву у Новом Саду, помагала сиромашнима и болеснима, а своjа доброчинства  обjашњавала jе речима: "jа сам у читавом свом веку само jедан дан била сиромашна, а то jе било кад смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капиjама морали гладовати, jер ни за коjе новце не могасмо ништа од jела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта jе глад и сиротиња и зато jа чиним и помажем сиротињи."
Мариjа Трандафил jе умрла у Новом Саду 1883. године. Сахрањена jе у Николаjевскоj цркви, поред супруга и деце.


Поводом двоструког jубилеjа Иве Андрића - сто година од обjављивања првог књижевног рада и педесет година од Нобелове награде и изласка из штампе Библиографиjе Иве Андрића (1911-2011), урађене у Библиотеци Матице српске, Библиотека jе припремила електронску изложбу. Поставка се може погледати у jавном каталогу од 23. септембра до 30. октобра 2011. године и на саjту www.bms.rs. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци.
Први књижевни рад Иве Андрића, песма у прози У сумрак, обjављен jе у Босанскоj вили  30. септембра 1911. године. Године 1961. у Стокхолму му jе уручена Нобелова награда за књижевност.
Поводом ових jубилеjа изашла jе из штампе Библиографиjа Иве Андрића (1911-2011), коjу су обjавили Задужбина Иве Андрића, САНУ и Библиотека Матице српске. Библиографиjа jе наjобимниjе дело те врсте у српскоj култури када jе реч о делу jедног аутора. Окупља 15.647 jединица на 49 jезика, и то 5.779 Андрићевих књига и прилога, као и 231 књигу и 9.637 текстова о њему. Уз финансиjску и пуну сарадничку подршку Андрићеве задужбине, у две године (2009-2011), Библиографиjа jе урађена у Библиотеци Матице српске. Аутори су Љиљана Клевернић (координатор), Ката Мирић, Меланиjа Блашковић, Весна Укропина, Слађана Субашић, Даниела Кермеци и Мариjа Ваш, са двадесетак сарадника из Библиотеке. Главни уредник Библиографиjе jе дописни члан САНУ Миро Вуксановић. Рецензенти Библиографиjе су академик Предраг Палавестра и академик Никша Стипчевић. Библиографиjа jе урађена у електронском каталогу Библиотеке и доступна jе на интернету, и то поjединачним претраживањима и на саjту www.bms.rs. Прелом књиге jе обавила Новка Шокица Шуваковић, техничко уређење Вукица Туцаков, а штампу и повез Будућност  из Новог Сада. Обим књиге jе 1.080 страница великог формата, у тврдом повезу, на лаганом папиру.
Штампана Библиографиjа, у малом тиражу, намењена jе као поклон научним и народним библиотекама у Србиjи, лекторатима, славистичким центрима и националним установама у иностранству са коjима сарађуjу Библиотека САНУ и Библиотека Матице српске, као и сарадницима Задужбине Иве Андрића.
На изложби су презентована прва издања Андрићевих дела и превода, фотографиje, факсимили и литература, као и Андрићеве мисли и цитати о њему.


У знак сећања на пољског песника и мислиоца, нобеловца Чеслава Милоша, од чиjег се рођења ове године навршaва сто година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjу чине Милошева дела и избор литературе, може се погледати у jавном каталогу Библиотеке од 29. августа до 22. септембра 2011. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу, Ђорђу jовановићу, Часопису Жена и Михаилу Васиљевичу Ломоносову траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs.
Чеслав Милош, песник, есеjиста и преводилац, рођен jе 1911. године у Шетеjњама (Литваниjа). Као студент права у Вилну био jе члан авангардне књижевне групе "Жагари". Прву збирку песама (Поема о укоченом времену) обjавио jе 1934/5. После рата радио jе као културни аташе у Вашингтону и Паризу, али, како ниjе могао да се помири с поетиком соцреализма, 1951. jе емигрирао у Париз, а затим у САД, где jе више од двадесет година радио као професор на Универзитету у Берклиjу. Читавог живота писао jе на пољском. Светску славу донела му jе књига есеjа о тоталитаризму Заробљени ум (Париз, 1953), али jе себе увек сматрао превасходно песником и то "херметичним песником за малоброjне читаоце". Његов опус чини неколико десетина књига поезиjе (Три зиме, Спасење, Дневна светлост, Где сунце излази и где залази, Хронике и др.) и есеjа (Друга Европа, Сновиђења над заливом Сан Франциско, Земља Улро, Приватне обавезе, Сведочанство поезиjе, Година ловца, Савремене легенде и др.) и романи Осваjање власти и Долина Исе. Године 1980. добио jе Нобелову награду за књижевност.
У родноj Пољскоj децениjама jе био на листи забрањених писаца. Прво пољско издање Заробљеног ума обjављено jе тек 1989, након промене политичког система.


Девету електронску изложбу у 2011. години Библиотека Матице српске посветила jе, поводом 300 година од рођења, великом руском научнику, књижевнику и  академику Михаилу Васиљевичу Ломоносову. Изложбом су обухваћена дела Ломоносова коjа се чуваjу у збиркама Библиотеке, као и литература о његовом животу и раду, а може се погледати од 8. до 28. августа 2011. године у jавном каталогу Библиотеке, заjедно са претходним изложбама посвећеним Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу, Ђорђу jовановићу и часопису Жена. Ауторка изложбе jе Силвиjа Чамбер, а уредник  Миро Вуксановић. Електронски каталози изложби траjно се чуваjу и доступни су на ЦД-у, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, и на саjту www.bms.rs. Михаил Васиљевич Ломоносов рођен jе 1711. у селу Денисовка (данас Ломоносов). Претеча jе многих проналазача 19. века, извршио jе важна открића у области физике и хемиjе, формулисао закон одржања материjе, обjаснио поjаве сагоревања, створио научну теориjу о светлости, обjаснио порекло поларне светлости и др. Изумео jе читав низ метеоролошких, оптичких и других инструмената. Бавио се и књижевношћу, писао оде, беседе и драмска дела, извршио значаjну реформу и ударио темеље научноj терминологиjи руског књижевног jезика, реформисао руски стил, написао прву граматику руског jезика... Утемељивач jе Московског државног универзитета коjи од 1755. године носи његово име. Умро jе у Санкт Петербургу 1765.


Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу поводом обjављивања првог броjа часописа Жена. Поставка се може погледати од 22. jула  до 7. августа 2011. у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић, Францу Листу и Ђорђу jовановићу, траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Часопис Жена излазио jе у Новом Саду од 1911. до 1921. године, а уређивала га jе Милица jаше Томића, ћерка Светозара Милетића и прва жена уредник часописа у српском народу. Лист jе излазио као месечник, званичан назив му jе био Жена, месечни часопис за жене, а поднаслов Не стоjи кућа на земљи - него на жени. Уз песме, приче, одломке романа и путописа, модне, здравствене и домаћичке савете, текстове о браку и васпитању деце, рецепте и рекламе, Жена jе доносила вести из књижевности, сликарства и музике, као и афирмативне и ангажоване текстове везане за женско питање и побољшање положаjа жене у друштву. За Жену су, осим уреднице, писали и преводили jулка jањић, jелена Димитриjевић, jованка Хрваћанин, Даница Барковић, Ђорђе Петровић, Славко Милетић, Коста Хаџи, jован Маноjловић и многи други. Уочи Божића 1921. Жена jе престала да излази, а у Опроштаjноj речи, обjављеноj у последњем броjу, уредница Милица Томић сумирала jе улогу и значаj коjи jе лист имао: "Жена се бавила свима питањима, коjа се односе на живот жене и на позив њезин. Расправљала jе у исцрпним чланцима, али и у омањим па и ситним белешкама, све што може да користи жени у друштву, у кући, у куjни, при васпитању деце, неговању здравља а ниjе изостала ни забава... Жена jе била савремена, модерна и казала оно што треба казати али она ниjе падала у краjност нит jе бацила све обзире у страну."


У знак сећања на ваjара Ђорђа jовановића, од чиjег се рођења ове године навршава 150 година, Библиотека Матице српске припремила jе електронску изложбу грађе из своjих збирки. Поставка, коjа се може погледати од 24. jуна  до 21. jула 2011. у jавном каталогу Библиотеке, обухвата избор из дела Ђорђа jовановића и литературе о његовом животу и раду. Ауторке изложбе су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану, Катарини Ивановић и Францу Листу, траjно се чуваjу и доступни су на ЦД-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Ђорђе jовановић jе рођен у Новом Саду 1861. године. Ваjарство jе студирао у Бечу, Минхену и Паризу. На Светскоj изложби у Паризу 1889. године добио jе бронзану, а 1900. златну медаљу. Радио jе као професор и директор Уметничко-занатске школе у Београду, професор Четврте београдске гимназиjе и инспектор Министарства грађевине. Био jе jедан од оснивача сликарског друштва "Лада" и УЛУС-а. Године 1920. постао jе члан Српске краљевске академиjе. Умро jе у Београду 1953. године. Аутор jе великог броjа споменика (Споменик косовским jунацима у Крушевцу, jосифу Панчићу у Београду, Милошу Обреновићу у Пожаревцу, Сими Матавуљу у Београду, Сави Текелиjи у Сремским Карловцима и др.), скулптура (Гуслар, Косачица, Туга, Наука и уметност, Историjа српске књижевности и др.), бисти, рељефа, плакета, медаља и миниjатура. Део његових радова чува се у Галериjи Матице српске.


Електронском изложбом грађе из своjих збирки Библиотека Матице српске обележава двесто година од рођења мађарског пиjанисте, композитора и диригента Франца Листа (1811-1886). Изложба обухвата избор из дела Франца Листа и  литературе о њему  и може се погледати од 26. маjа до 23. jуна у jавном каталогу Библиотеке. Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Силвиjа Чамбер, уредник Миро Вуксановић. Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби - о Рабиндранату Тагори, Сави Текелиjи, Руђеру Бошковићу, Емилу Сиорану и Катарини Ивановић, траjно се чуваjу и доступни су на CD-у у Библиотеци, а у скраћеном облику, заjедно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу се погледати на саjту www.bms.rs. Франц Лист, jедан од наjзначаjниjих пиjаниста света, рођен jе 1811. године у тада мађарском а данас аустриjском месту Раjдинг. Прослављен као пиjанист-виртуоз већ у раноj младости, концентрирао jе по читавоj Европи и уживао светску репутациjу. Живео jе наизменично у Ваjмару, Пешти и Риму. У музичку праксу свог времена увео jе солистички концерт, обогатио jе клавирску технику и био први извођач коjи jе на своjим концертима почео да све већи простор додељуjе делима других аутора. Урадио jе клавирске транскрипциjе за броjна симфониjска, оперска и камерна дела других композитора. Листово оригинално стваралаштво обележено jе креирањем нове концепциjе сонате и концерта у jедном ставу, симфониjске поеме, и броjним клавирским композициjама међу коjима су Године ходочашћа, Љубавни снови, Мефисто валцер, Соната h-мол, Друга мађарска рапсодиjа, симфониjе, клавирски концерти, ораториjуми, соло песме и др. Као педагог, оставио jе дубок траг на читаву плеjаду уметника. Франц  Лист jе умро у немачком граду Баjроjт 31. jула 1886. године.


 

© Библиотека Матице српске 2003 - 2024