Živimo u svetu koji se množi i raste brojem, ali ne lepotom i darom života. On sve više liči na pomahnitali voz, prepun slepaca, putnika-namernika, koji juri ka provaliji. U garu i pepelu sveta zjapeće pustoši jedini je smisao, zapravo, sećanje na smisao. Kao da je savremeni čovek zaboravio na živu prisutnost najmlađeg Karamazova, koji lovi svaku našu reč i proverava da li u nama, još uvek, leluja i gori vatrica vere. Stoga, danas, više nego ikada, ima istine u rečima da bi sva slava sveta nestala da Bog smrtnicima nije podario lek u obliku knjiga. Aleksandrijska biblioteka nas je suočila s ambicijom da budemo sveznajući, srednjovekovna knjigohranilišta, budući su nastajala pri hramovima, sa činjenicom da su sinteza znanja i vere, dok su nas visokosofisticirane informaciono-komunikacione tehnologije savremenog sveta suočile s ambicijom da budemo sveprisutni. Prva je sebe videla kao centar kruga ograničenog znanim svetom, druge su svedočile celosno, a ne odlomljeno, treća se pokazala kao krug čiji je centar svugde, a obod ne postoji. Bilo kako bilo, i biblioteke od drveta ili papira i one što se ukazuju sa sablasno treperećih ekrana, svedoče o našoj veri u vanvremeni, dalekosežni red koji nejasno predosećamo ili opažamo.

Knjige obesmrćuju čoveka. One su ono najbolje u svetu koji škripi i preti da se sruši. Zahvaljujući njima svaki čitalac može da izmisli svoju prošlost, da se utemelji u sadašnjosti, da imaginira svoju budućnost. Šta je prošlost ako ne polica s knjigama dostupna svima? Šta je sadašnjost ako ne svitak Pisma koji ispisuje luk ponad naših glava? Šta je budućnost ako ne neizvesni izlet u svet virtualnih slika, sa kojeg se, još radosniji, još voljniji, vraćamo domu svom. Već je rečeno – biblioteke nisu samo zbirke knjiga, već i predački simvol, iz kojeg iznedruju knjige kao duše pisaca. One spajaju rasuto, približavaju razdvojeno, nevidljivom vraćaju vidljivo; one su ključevi sveta, saglasno tome, i ključ naše srpske i evropske kuće. I to nije samo utešno, već i istinito, pa, ako hoćete, i spasonosno. U njima saznajemo tajne svega što jeste, što je bilo i što će biti – na zemlji, na vodi, na nebesima. Filosofija biblioteke se overava u pobedi nad smrću – povratak u život umrlih ljudi i minulih vremena. Razmena knjiga između pojedinaca i naroda svojevrsna je razmena emocija. Nema sveta bez knjige i nema knjige bez sveta. I svitak Pisma (odnosno, knjiga) i svitak Stvaranja (odnosno, svet) delo su Božje i, kroz vreme, kroz istoriju, naše sećanje i pamćenje, u kontinuitetu se prepliću i ukršćuju – tamo gde se mrse i razmrsuju niti večnosti. I ne samo to – jedan od najvećih pesnika, filosofa i bibliotekara 20. veka, koji je, još od dečačkih dana, u očevoj biblioteci, zamenio vidljivi svet svetom kulture, u čijem delu, koliko i ljudi, svetle simvoli kao ljudske tvorevine, beleži da čovek, čitavog života, čita jednu jedinu, jedinstvenu, neponištivu i vekovečitu knjigu, i da je ta jedinstvena, neponištiva i vekovečita knjiga, zapravo, svet sami. I kao što je neophodna katalogizacija biblioteka, veli on, tako je neophodno katalogizovati i svet – da bi ga, u savršenom obliku, vratili Gospodu.

Kako i koliko čitamo takvi smo i toliki ljudi. Uzrastajući uz ono što čitamo, prepoznajemo se po tome kako čitamo. Istinsko čitanje je novi život reči, oživljavanje zaustavljenog daha sintakse, poistovećenje s drugim. Ono čini da delo postaje delo, dopuštajući, zapravo, da ono bude ono-što-jeste, oslobađajući ga, u potpunosti, od pisca. Ono je, budući i s ove i s one strane razumevanja, slobodno kretanje, istinsko Da koje se razvija u neposrednoj sadašnjosti. Uz pomoć knjige, rastući u polju iluzionizma, verujemo da je čitav svet naše nasleđe i mesto našeg porekla i da se, preko lestvice Pisma, možemo, poput Gospoda, dočepati Velikog vremena.

Dobrodošli u svet Biblioteke Matice srpske!

Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske